Književne novine

*

| 900 OJJNJI

0 PREJATELJEI,– NE TE ZVUNE=:

(Uz prepisku

U velikoj muzičkoj drami o Đorbi zla i dobra, mračnih sn9sga bola i ozarene radosti, razornih sila mržnje i opštečovečan=ske ljubavi, u irenutku kada dramski sukob dostiže svoj VIhunac u orkanskom sudaru KOji preti da uništi postepeno najavljivanje pobede radosti, Betoven, u poslednjem stavu ·'sVOje devete simfonije, „gromkim baritonskim rečitativom uzviku=je: „O prijatelji, ne te zvuke!“

Ovaj Betovenov krik, taj snažni „vox humana“, koji žeii da zaustavi sve sile uništavajućeg zla da bi u himničnom #&šslavlju Šilerove „Ode radosti“ dobile svoje konačno razrešenje, Herman Hese, jedan od velikih humanista našeg vremena, uzima za naslov „jednog svog članka, nastalog: na samom početku prvog svetskog rata 1914, u kome, na njemu svojstven način da bitne stvari jednostavno iz=kaže, poziva sve ljude duha svih naroda, da bar oni sačuvaju snagu zdravog razuma protiv zabuktalosti mržnje, da bar oni održe širinu pogleda i time sačuvaju mir u svetu.

Na ovaj poziv Bermana Flesea, koji pored oglušenosti nailazi i na negodovanje, Romen Rolan se jedini javlja „jediim pismom, koje na taj način sio ji na početku njihove daije Korespondencije i bliskog kontak-

ta, koji traju tokom #iše od dvadeset pet idućih godina. Navešćemo ovde u celini To

prvo pismo iz ovce koresponden=cije, koja nije bila namenjena publicitetu. -

Ono slasi: Zeneva, 206. februara 1915. Gospodine,

Dostavljen mi je Vaš članak u „Neue Ziireher Zejtung“ od 18. februara. Srdačno Vam stežem ruku. Ima već dugo vremena kako io želim da učinim. otkada sam čitao Vaše knjige, a naročito otkaGa sam Vas cuo, usred ovog užasa, da ponaviljate reči koje razgone gusic oblake mržnje, reči oslobođenog Betovena. Mi ne možemo zadržali besnila države, — ja se čak brinem da ona nc postanu još žešća, a narodi ne mogu da govore; jedva da mogu da migle (ne daje im se za to ni vre}nuna, ni prava). Ukoliko više ireba mi da učvrstiimo naše VeZC, svi mi, u svima zemljama, koji edbacujemo. sa megodovaniem ovu bestijalnu ludost i koji imamo dužnost da ·čuvamo za Dudućnost svelo jedimsivo eVf?ODskog duha. Ako se rak produži, mislim da bi mi trebali da utvrdimo lu čisto sbivitualnu uniju između slobodnih mislilaca svi nacija. · ·

Verujte, gospodine, u moju odanu simpatiju.

Romen Rolan

Heman Hese, zahvaljujući se. odmah odgovara iz Bena gde, u vreme rata radi u agenturi za zarobljenike, i između ostalog kaže: ?

'

„Moliko i ja žalim lJudačku mržnju koja sada razdvaja i mislioce u nadnacionalnim pivanjima, tlo Vi znate.“

Od tada se korespondetcija nastavlja, biva sve bliža i prisnija, i traje sve do 1938. 'zodine. Sakupljena iz privatnih arhiva obojice pisca, celokupna

aero O a O aa - M Na ATR 44 OG NCySAUAMAAYNI JOJ

Hermana Hesea i Romena Rolana)

prepiska je 1954. godine izdata u Cirihu, u veoma lepom izdanju ukrašenom sa više reprodukcija slika „Hermana Hesca. Jer Hese je i slikar, pasionirani akvarelista, vrlo produhovlienog impresionističkog izraza. Prepiska je vođena na dva Jjezika, francuskom i nemačkom, jer oba pisca kažu da onaj drusi jezik čitaju i razumeju ali ne mogu pisati, pa je cela prepiska u tom originalnom obliku i objavljena.

Svaki komentar ovoj prepisci bio bi izlišan. Ona predstavlja dirljivi odjek betovenskog krika protiv svih sila zla, tragični izraz zabrinute ljubavi za čoveka i čovečanstvo uz osećanje osamljenosti usred krvavog vrtloga sveta oko sebe.

Navešćemo zato iz tih pisama, samo neke stavove koji o tome svemu najviše govore,

U prvom sledećem pismu Romen Rolan kaže da je čitao heke stihove ' Heseove. koji mu „dopiru do srca“. Reč je o Heseovoj pesmi „Mir“ iz 1914, koja se završava stihovima:

Dobrodošao budi, Kz bede i krvi

Na nebeskom svodu fi mam se

probudi, Druge budućnosti zoru nami 0obDjavi! Zahvaljujući se, 1916, za DOslatu knjigu Romena Rolana

„Au-dessu de la mćlće“ za cvaj dokument jednog shvatanja, koje se danas, na žalost, nađe sumo kod malo njih“, Hese kaže: „Kako je prijatno znati da tu i tamo Žive ljudi, kojima je nemoguć zločin protiv duha! Želim Vam pre svega dobru delainost među onim duhovima, koji se bore za razum.“

U jednom pismu Hesea iz 1917. god, nalazimo ovakav pasus: .

„Život je postao težak i 8#0= rak. Kad god je moguće okrećem se od aktuelnog u vanvremensko, pa mi je poezija postaia još skupooenijom. Pokušaj da političkim stvarima „posvetim ljubav, nije mi uspeo. I „Kvropa“ mi nije iđeal, — dok se ljuđi među sobom dubijaju pod vođstvom MKvrope, svaka podcljenost ljudi mi je podozriva. Ne verujem u Mvropu, samo u čovečanstvo, samo u carstvo duše na zemlji, u kome svi narodi imaju udela i čija najplemenitija otelotvorenja zahvaljujemo Aziji. Dragi gospodine Holan, Vi pripadate nekolicini ljudi čija imena za mene znače nadu i vrednost.“

Po svršeiku rata Romen Rolan šalje Heseu „Deklaraciju o nezavisnosti duha“ za koju su, kako kaže, „već dali pristanak neki slobodni evropski inteiektualci (Beriran Rasel, Benedetio Kroče, Prederik van Eden, Štefan Cvajg, Barbis, i drugi). Odobravate li to? I ako odobravate, hoćete li mi učiniti zadovoljstvo da uz naša dodate i Vaše ime?“

Na io Hese odgovara: „..hoću odmah da izrazim moju srdačnu saglasnost za Vašu divnu „dčclaration d indćpendance de 1 esprit“ i da Vas zamolim da i moje ime tome dodate.“

Za Indiju se Hese oseća prisno vezan već od svoga detinj-

ARŠIL GORKI: UZEĆE MOJE OSTRVO

stva, jer potiče iz porodice emineminih indologa i misionara, 8 svojim dugogodišnjim bavljenjem filozofijama azijskih zemalja, a naročito Indije, i putovanjemi (1911) u tu daleku zemlju, to se još više produbljuje. U više ma= hova se i u ovoj prepisci osećaj ta: duhovna preokupacija, a više puta oba pisca govore o Gandiju i o drugim zajedničkim „indij= skim prijateljima. Kada 1923. godine Rolan šalje Heseu svoj spis o Gandiu, Hese piše da ga na tome spisu rađuje i to „Što Vi, paralelno sa mnom, najzad idete indijskim putevima“. Prepiska i u toku idućih godina ostaje vrlo prijateljska, izražava saradnju i interesovanje za međusobno Kkniževno stvara= laštvo. )

Za sedamdeseti rođendan Romena Rolana, Hese mu piše:

„Vama je sedamdeset godina, i mada sada nije vreme za proslavljanje „svetkovina, ipak za ovaj dan moram đa Vas pozdravim i da Vas uverim u moju nepromenjenu ljubav i poštova=nje. Od našeg prvog susreta u jesen 1914, Vi za mene pripada fe onom malom «broju auliora našega vremena, koje zbog njihove istinitosti i čovečnosti DOštujem kao uzore i stariju braću. Iskustva koja smo stekli tada u svetskom raflu, sva se danas opet ponavljaju, a ponavlja se i. veliko iskušenje: da se SsVDh nja uopšte u vreduost duha i reči. Da i sada, usred vrlo ruže nih iskustava, mogu da se oduprem ovoj sumnji, u tome Vi 54 Vašim primerom „imale velikog udela. Sa dobrim željama, pozdravlja Vas zahvalno Vaš Heman Hese.

_________

HERMAN NHBSE a Odmah na to ođgovara Rolan: „Koliko sam #&đ#dirmmut što ste

mislili na to đa mi pišete za moju seđamđesetgodišnjicu! Vi ste jeđan od moje vrlo reike braće u umetnosti i misli, za koje imam ljubav i poštovanje; i dj sam srećan zbog Vašeg prijateljstva. — Mi smo, Vi i ja, pustinjaka. Ali ja sam pustio da u moje puslinjaštvo prodru svi vihori sveta; i ja često zavidim Vašem, u sveflosti. Ja nisam živeo san svoga života, već njegovu suđibinu. A ona nije prestajala da mi nameće, u svakoj etapi gde sam mislio da se odmorim, iznova borbe. Nikada odmora. Vaš stari prijatelj Romen Rolan Poslednja karta Romena Rolana, pisana iz Francuske 1940, upućena je od cenzure nairas n pošiljaoca. Time je konačno prč= kinuta ova potresna prepiska. Jedanaest godina „stariji koJega“ (kako ga jednom Hese naziva) Romen Rolan, umro je

1944. godine u sedamdeset devetoj godini života. Milica STEPANOVIĆ

Nije se saznalo ko je to ispisao. Po čijoj volji, savetu, želji ili naređenju. Jedno lice to nije moglo da uradi. Natpisa i parola je bilo u svim krajevima grada, a jedan jedini čovek nije mogao sve to postići za kratku letnju noć, sve da je i bi? mole? DO zanatu, Uostalom, sad lo već nikog i nije zanimalo. Svima se činilo da su fi natpisi odavno ispisani po ziđovima. 'oliko su dugo već lebdeli na usnama ljudi da su i vrapci pod krovovima za njih znali i na njih navikli.

I zaista, bilo je još vrabaca na ulicama, po drveću, po krovovima, ali kao da su prekonoć naslutili o čemu je reč i shvatili da je ovo sad postalo sasvim ozbiljno i da više šale nema. Još su sletali u prašinu, okupljali se oko zelenih pogača koje je stoka * ostavljala iza sebe, ali su se odmah podizali u vis i bežali ako bi ko naišao i retko bi se još koji osmelio da se razrakolji i cupka u pesku i prašini, slobodno udarajući nogicama i lupkajući kril-

cima. Držali su se sad zajedno,

oprezno osmatrajući šta se io

u velikim jatima, nepoverljivo i dešava ispod njih, na izmenjenoj

zemlji. I ako bi ma šta sumnjivo primetili odmah su se sklanjali

nieđu granje najviših vrhova dr

preko ograda, kao emigranti iz siti ili izgubjli volju na hranu

veća u najbližoj bašti, bežeći tako zemlje. u zemlju. Kao: da su bili nisu doletali ni ako bi neko, ma-

meći ih, prosuo u prašinu šaku najfinijih mrva. Čekali bi da se ljudi udalje na puškomet daleko i tek onda napuštali svoja pri-

bežišta, sigurna skrovišla i zaklone, Gore, u granama i pod stre-, hama najviših kuća i sad su cvrkutali, naročito izjut veče; videlo se da se dogovar

: i predaju i nešto krupno raspravijaju,

pretresajući novosti dana ·i izvlačeći iz njih zaključke za dan koji

nastaje, Čvrkutali su i sad ali

su fo činili nenametljivo, manje

upadljivo i drsko, a glasno samo-onda kad bi se, diskutujući, sa= svim zaboravili i kad bi ih nadvladali sopstvena priroda i dosa-

dašne navike. Viđani su češće

u društvu sa ostalim pticama, dr-

žali su se smernije i drugarskije prema njima i, uopšte, trudili

se da ničim ne privlače pažnju jaju i razlikuju od drugih ptica.

na sebe i da se što manje odvaBaš kao da su znali da ljudi žele

i nastoje da ih izdvoje i obeleže kao štetočine koje treba istrebiti

i uništiti. U stvari, imali su i razloga

čitaju ljudsko pismo, ni da razumeju parole po ulicama i na Zi-

dovima, oni su, dugo živeći sa

da se plaše. Mada nisu umeli da

ljudima u društvu, dobro naučili

da tumače i razumevaju njihove postupke. Primetili su da se od neko doba sve češće dešava da neko, prolazeći ulicom, iz čista mira, potegne ·na njih kamenom. Da ih neka domaćica „a Dprozopva iznenadno pospe vrelom vodom. Da neka kola, pojačavajući naglo brzinu, pokušaju da ih obore pod fočkove i zgaze, A deca

su, razvijajući svoje nasledene

lovačke šklonosti, dajući oduška

svojim instinktima, ranije poučne i dosadne igre školica, žandara i lopova, klisa, dugmića i krajcarica, sasvim zamenili lovom na vvapce. Na drveću su postavljali gustim lepkom namazane pritke za koje su prijanjale vrapčije nogice i perje krilaca. Po ulicama ili u dvorištima nameštali su zamke, posipali mrve i proso, pa, skriveni, na glave vrabaca obarali sita, rešeta i mrežice. Od naročite, zapaljive smese, pravili su bombice koje su iznenadno prskale usred vrapčijeg jata, raznoseći na sve strane otkinuto perje. Najčešće i najradije lovili su ih sačmom ili vazdušnom puškom, a strelci, vežbajući u tom viteškom sportu, skidali su ih sa naj-

viših grana. Bilo je dečaka koji khvim načinom u jednom danu

mTWwaıinpooooorggcpjjjjjjjjjjijijjJićciccjćij.ijiij)qjiq.ocicc ..nffonvwolitčččtečtejčjčijiečjtt sl tčcttlntıiiCoK8ınwčtir

*

su mogli da se pohvale da su tapobili i po pedesetak vrabaca i,

dva.

LEPO LICE NA FILMSKOM PLATNU

Od začetaka lepih umetnosti pa doskora slikarstvo i kipar= stvo su s velikom strašću ulagali svoju čarobnjačku umešnost u stvaranje umetničkih đela većenih fenomenu ljudske fizičke lepote, U trenutku kada su likovne umetnosti, prođub-

' l1jujući svoju istraživačku avan~

turu zauvek napustile puku fi-

· gurativnost i zakoračile u čudo-

višne predele apstraktnog naša je umetnost na trenutak ostala bez medijuma koji je u stahju da opiše lepotu ljudskog lika i zabeleži za budućnost karakteristike suvremenog estetskog ideala. Plemenitu ulogu beleženja stvarnosti preuzela je tek pronađena fotografija i vršila je s mnogo više umešnosti i mnogo manje „umetničke snage, predajući je u nasleđe svojoj mlađoj ı mnogo vređnijoj posestrimi — Kkinematografskoj umetnosti, Danas gBotovo bez ustručavanja možemo reći da je filmsko platno jeđini četvorougaonik · koji dosledno neguje prastaro obožavanje ljud ske lepote, savršenstvo i sklad živog bića, što nas nesumnjivo sprečava da zaboravimo da u našem urbaniziranom i atomizovanom veku egzistira još uvek i — jednostavni, lepi čovek.

Ovako olako i neočekivano hitnuta reč lepota zvuči skoro banalno kao prašnjava struna koja zaječi bez publike i bez svirača, no i pored toga „mudvost je neolpornija od lepote, jer mudrost je nečista umetnosf,“ (Andre Malo), pa ako nam je mudrost često uskraćena, estefski iđeal nam nikađa nije neđostajao jer je u vrežen u najdubljim dubinama našeg bića. Hiljadugodišnja tradicija naša kulture zabeležila je čudesnu transformaciju tog nezamenljivog estetskog ideala. On je Umirao i iznova se preobražavao kao Peniks u,imurdnoj geometriji egipatske religije, u prozračnom i razdraganom grčkom mermeru, preživeo je pompezni

nanizane na konopcu, okačene o

i raspusni Rim, prespavao je svoj zimski srednjevekovni san i opet bul:nuo svom silinom Svoga plamena u renesansnoj umetnosti, na domaku naših dana. Danas, mi još uvek strepimo nad njim kao da smo na samom početku, kao da naš estetski ideal tek treba da se ostvari. Glad za lepim ostaće neutoljena doklegođ postoji biće koje prvo oseća, pa tek onda mudruje.

Neobično je zanimljivo načiniti dahas jednu privodno parsa= doksalnu komparaciju između savremenog idečala lepote, koji se tako brižljivo neguje u za padnim kinematografijama (pre svega američkoj, ali u poslednje vreme i evropskim), čiji su glavni akteri polubogovi holivudskog Olimpa, i kulta lepote koji

je nekada gajen u antičkoj Grčkoj „koja je od lepe „ljudske životinje napravila svoj Uzor

tako dobro da ga je pretvorila u idol, slavila ga na zemlji, a na nebu pretvarala u božanstvo.“ (Hipolit Ten). Pre više od dva hiljade gođina, kao i danas, ljudi su težili da idealizuju svoje etičko i estetsko biće, da stvore bogove prema svom liku; oni to u naše vreme čine daleko savr= šenijim tehničkim medijumima, ali suština i namena te idealizacije ostaje ista. Ako je ikada

i ikako čovečanstvo moglo da pronađe zamenu božanstvenoj Afroditi i Dijani — pronašlo je

u liku novih, komercijalizovanih filmskih Đožica. d · Kinematografskim božicama ne može se uskratiti priznanje da vaspitno estetski deluju na svoju mnogobrojnu i raznovrsnu publiku. “Ni svojim duhom, ni svojom umetinošću, već pre svega savršenstvom i skladom. svog lika. Ponekad je i samo viđenje lepote dovoijno da nadahne gledaoca humanošću i plemenitošću koje su mu bile neznane. Grčki kipari i njihova publika verovali su u iu čaroliju čitavom svojom dušom. Antika ni do đanas u mnogočemu nije nadmašena, treba joj vevovati.

AAA AAA

Š

SMRT VRAPCGIMA! ~

kaiš, nosili ih kao trofeje za po-

jasom,. I na ulicama, gotovo ispod svake parole, kao razapet na krst, prikucan. klincima za dasku ili za zid, visio je po jedan

mrtav vrabac. Kao opomena i

upozorenje.

Iz vrapčijih jata nestajali su najistaknutiji, 'najkrupniji pojedinci, oni najneustrašiviji, koji bi za delić irenutka zadocnili da uteknu, najstariji, kojim je i inače život dodijao te nisu ni imali

volje da beže i da se sklanjaju,

i oni naivniji i poverliiviji koji

nisu verovali da im se išla neprijatno može desiti budući da sec nisu osećali krivim. Najzad i oni večiti i nepopravljivi optimisti

koji su, jednim okom već umiyr

uči, drugim još gledali u lepu i

vedru budućnost. I šta im'je onda preostajalo da rade? 'Ucveljene vrapčije porodice žalile su svoje mrtve, proređena, uplašena jata, držala su se na oprezu, a iz mnogobrojnih gnezda izlazili su novi ptići koji su obilato popunjavali nastale praznine.

„Vrabac ima jaku dušu!“ govorili su gradani. „Kakve su ih nevolje snalazile i kakvim su sve progonima bili izloženi pa ipak ih ima više no ikad u našem gradu“,

„Nikad ih tako nećemo ni uništiti. Koliko sad da ih mi po-

bijemo, duplo više opet ih se nakoli. Ako zais

ta želimo da se za

svagda rešimo vrapčijih štetočina treba hilno prislupiti opštim, energičnim, o»ganizovanim i dobro pripremljenim merama.“

Ovo poslednje rekao je, govoreći 5a balkona opštinske uprave u Van Peu, glavni ekonom Ti Čang glavom, Predsednik Kung Po i sekretar Hu Sin stajali su s njegove leve i desne strane i, koliko hronika o uništenju i istrebljenju Van Peških vrabaca može

da tvrdi i utvy»di, to je bio prvi

zvoanični, javno i jasno obeleženi

korak vlasti u tom pravcu,. Ono što je do tada bilo stvar samih

građana i njihovih organizacija,

ga i cilj zvaničnih mera kojim je

sad je postalo opšte pitanje, briuprava opštine rukovodila.

Može se u stvari reći da je akcija tek sada istinski počela i da je ono što je do tada bilo neorganizovano, stihijno i spontano (ili bar davalo takav utisak) sad, posle zbora ma Wwome su otvoveno istupili časnici Uprave, dobilo obeležje nečeg organizovanog

i, kako,će se docnije dokazati,

čak i vrlo dobro organizovanog

pokreta, vođenog i izvođenog prema unapred utvrđenom planu.

„Hočete!* kao da je kazala

Uprava, „Tražite i zahtevate! Pa

uredu onda, Uradićemo sve što možemo da bi sve ispalo kako ste vi hteli. Samo, da znate, i da posle ne bi bilo nesporazuma, sad kad smo de primili pošla nećemo odstupiti, niti ćemo trpeti predomišljanja, mrmljanja, prigovore i sentimentalna, plačevna

kolebanja, Sami ste to hteli pa,

dakle, nemojte ni da pokušavate

da nam govorite hako su vas na to drugi naveli, još manje da smo vas mi naterali ili prisilili, a pogotovo ne u času kad budemo, od vas tražili da izvvšavale primljene obaveze. Svaka ne· disciplina i nejedinstvenost može da dovede u pitanje uspeh akcije, a krupan cilj i ugled Uprave koja se za nj zalaže daju nam prava da primenjujemo ozbiljne, odgovarajuće mere prema onima koji bi, kršeći pravila i naređenja, doveli u pilanje uspeh celo-

kupnog poduhvata,

Hu Sin, sekreta? opštine, koji je uzeo reč posle Ti Čanga, kao što se iz opštinskih zapisnika i prikaza celokupne štampe može videti, održao je svoj istorijski govor 15. aprila, a ne šesnaestog kako su lo, sudeći po datumima listova, pogrešno zaRključili neki hroničar! i istoričavi akcije, uzimajući za njen Dpočetak dan kad je objavljena u novinama, a ne prethodni kad je javno proklamovana pred masom okupljenog sveta na gradskom t'gu, sa balkona gradske većnice,

„Građani Van Pea!* rekao je. „Želim da sa vama, svojim sugrađanima, prijateljima, poznanicima i rođacima razgovaram iskreno i otvoreno, Onako kako se govori uveče, za porodičnom

trpezom i u porodičnom krugu. ukrasa i bez ikakve namere da nešto nagovaram, još manje da upravu hvalim i preporučujem.

Bez ulepšavanja, bez govorničkih vas u nešto ubeđujem, da vas na sebe lično ili celu našu gradsku

7 ZAAAZ

KNJIŽEVNE NOVINE