Književne novine

LA ORO

LE PFIGARO | LITTERAIRE

VREME NAEPOĆČADI-

Stari čovek vratio se u rodno mesto, iz koga je nekad izgnan pošto je pokušao da ubije svoju ženu, ali bez predumišljaja, bez svesnog razloga, u času pijanstva. Većina prijatelja na koje nailazi izbegava ga; njihov pogled ga prezire ili osuđuje; i svi mu kriju žalosnu sudbinu njegove žene: svirepi slučaj naizad mu otkriva da je ona iza rešetaka ludnice — tako počinje razgovor o današnjem romanu Žan-Rene Igenen u svom uobičajenom nedeljnom {1eljtonu. Taj čovek nije samo heroj romana „Strah“ od Brinoa Gej-Lisaka. Mi vrlo često nalazimo sabrata ovoga junaka kako sedi u nekoj prljavoj kafani, sa opuštenim i uvelim licem, nagnutim nad čašom umusanog piva. Uvek sam, on ne očekuje nikog, ne nada se ničemu, sa užasom misli o sebi. Taj tip pojavio se prvi put u romanima Žan-Pol Sartra. Ali, ođ lada, on se vrlo često susreće, sa profilom jasnijim ukoliko je talenat veči: pa takav je i ovaj Gej-Lisakov. Ali tai tip čoveka prepoznaje sc uvek i zbog sujete svog očajanja: on odbacuje sve unapred: svesno i gotovo namerno promašžšuje svoj život: oseća sebe izgnanikom, strancem u svetu — ne zbog neke osobenosti svoga đuha, već zbog gotovo fizičke nemoći da živi. đa se probija, da se bori. da voli. A ako je pokušao da ubije svoju ženu — kao heroj iz romana „Strah“ — to je samo zato da se povinuje svojoj sudbini izgnanika, da se prilagođi uslovima jednog neprilagodlivog duha.

T mi smo danas u vremenu takvih

koji se osećaju tuđinima, mneosetljivi, suhoparni; to se zna, ponavlja, i već dvađeset godina ta prazna srca se raskrinkavaju kao da su ona odgovorna zbog svoje usamljenosti. Kao da sposobnost voljenja zavisi od sposobnosti pojeđinca, njegove dobre volje. njegovih zasluga. Kao da se ta sposobnost rada i razvija sama ođ sebe. T niko ne misli nikađ ha tu nepravdu: suhoparnost je pre svega posledica čovekovog osećanja đa ga niko me voli: jer svaka ljubav koja se doživljuje hrani se ljubavlju koja je inspiriše. „MMijersymčajno "što junak romana „Strah“ i ličmosti koje su joj slične u životu, u knjigama, imaju uvek taj slični izgled, kao da su rođaci — izgled koji je slika nemaštine, izgled nahočadi koja su odrasla u tuđoj sredini, čije su se tajanstvenosti bojali, jer ih niko nije voleo niti im se bar poveravao. Svaki drugi — Ostaje za njih predmet tajanstven i opasan, jer oni nisu naučili da ga upoznaju preko umirujućes posređnika, porodice, ili zalaganjem neke nežnosti — osobinom za koju nemaju naviku i na koju se nikad neće ni navići.

Već ođ Kafke, strah vlada u Tromanu. Sve ličnosti su žrtve. Ne više Žrtve neke strasti ili fatalnosti, več prosto zbog svojih prirodnih uslova: što su ljudi — izloženi drugima: oni se osećaju gonjeni od onih koji ih

VINJETE U OVOM BROJU · IZRADIO ZORAN JOKIĆ

pleđaju, prezirani od onih koji ih ne poznaju, izdavani od onih Moji im se osmehuju. Taj im Bvet želi propast, to oni osećaju, znaju. Umreće od ljudske ruke. Pa kako mogu voloeti, lad smatraju da izazivaju toliku mržnju? Usamljenost, u koju ih gura njihovo ludilo gonjenja, ne dajc im čak ni đa pređahnu. Neprijatelji je u njima samima, jer njihov neprijatelj je — ečovek. Svako izgleda samom sebi pretnja, tako neodgonetiljiva, prisutnost tako neizdržljiva, baš kao | sami stranci ođ Mojih beže. Prezir prema sebi, danas tako Yasprostranjen, u stvari je samo neposredna i skromna bosleđica opšte odvratnosti prema živim bićima. Apstraktna umetnost, konkretna mu zika, Novi Roman sadrže u sebi opšti postulat: nema ništa novo đa se kaže o čoveku: zato govorimo o drugom koječemu. o linijama, o predmetima, Izbor je UWtoliko pogodniji od invencije jer u fome domenu malo šta zavisi od lične vizije sveta, koja se nekađ zvala inspiracija, već samo

Ma) ~

nostalgiju koja boravi u srcu čoveka, a manifestuje se u jednom nadrealnom stanju oevociranih predmeta. Bodler i Rembo se sjedđinjuju u nje-

· mu. Ono što Bodler naziva kreatiy-

nom fantazijom, a Rembo ždefiniše kao totalnu iluminaciju čula, postaje

. kod Gata snaga pesničkog izraza, in-

od tehničke oštroumnosti kojom se sakuplja materijal.

Najnoviji romani o čoveku su rOmani o mržnji. Brino Gej-Lisak neki put izbacuje u romanu „Strah“ neke siluete koje liče na one dečake iz Tulona, o čijim je podvizima neđavno pisala dnevna štampa. TI oni liakođe znaju za strah; i oni — nesvcsno — mrze. Oni, takođe, baš kao junak Gej-Lisaka, udaraju nasumce. A zašto da se svete? Da predđuhitre neku opasnost? Kad li ćemo opet povratiti ljubav prema samima sebi?

(N. T.)

„Safuraday Keuić10

STUDIJA O SAVREMENIM AMERIČKIM ROMANSIJERIMA

Tiktivni svet Hemingveja i Foknera istraživan je naširoko — tvrdđi Gej Vilson Alen u članku objavljenom u Đroju od 21. X povođom štampanja knjige TIhaba Hasana „Radikalna nevinost" — ali zato mnogo manje paŽžnje posvećeno je fantastičnim svetovima sadašnje generacije američkih romansijera: Stajrona, Svađosa. Majlera, Malamudđa, Goulđa, Mek Kalersove, Kapota, Salindžera, Biloua i drugih. Knjiga Ihaba Hasana. u stvaTri prva opširna studija posvećena isključivo toj generaciji, otkriva u modernom egzistencijalističkom romanu konstruktivistički elemenat afirmacije. Mnogi ođ ovih romansijera napađa– ni su ođ kritike, novinara i moralista zbog stvaranja ličnosti koje se utapaju u seksu, nasilju i perverziji. Hasan u njima nalazi sliku savremenog američkog čoveka koji pokušava da se otrgne „od sveta koji je protiv sebe samog“. Posebna vređnost ove studije — po Alenu — je u otkrivanju konstruktivističkog elementa u delima tih egzistencijalističkih pisaca koja u osnovi nose jeđno odricanje. Tu strast za životom i svesnost o njemu Hasan naziva „radikainom, nevinošću“, „Rađikalnomy.zato što je inherentna u karakteru junaka i prodire u samu njegovu osnovu. Ali, radikalnom i zato što je ekstremna, im pulsivna, opterećena vizijom“. Nevinost njje samo hnezrelost, kako su mnogi kritičari pokušali da dokažu, već je to „nevinost Ličnosti koja odbija pravilo o podražavanju realnosti, samosvojne Ličnosti čiji zahtevi za slobođom ne mogu biti ugušeni“.

To je vrsta nevinosti po kojoj se razlikuju junaci američkog romana ođ junaka evropskog egzistencijalističkog romana. Njihova želja za životom je jača, ona prkosi vremenu i istoriji. „Poričući smrt, američki junak odbacuje veliki đeo života koji se smatrao delom stvarnosti, ali poričući smrt, on, takođe, otvara za nas one dveri Ličnosti koje je malo koji čovek smeo da otvori.“

Ovi savremeni romansijeri — za-

ključuje Alen — koji su nam tako često izgledali perverzni, ironični, fan tasti, ipak su „bredstavili čoveka,

kao što to nije učinio nijeđan sveštenik ili filozof, čoveka koji stvarno može da živi u lavljim čeljustima“. Ovaj zaključak je više đidaktički nego literarni ili estetički, ali on obelodanjuje važnu dimenziju savremenog romana koju nijedan Kritičar nije učinio tako jasnom kao Hasan. Ako se taj zaključak prihvati, čak i sa rezervama, američki roman nije dospeo u ćorsokak. (B. A. PJ)

LA PFIERA IETTERARIA

POBZIJA ALFONZA GATA

Tzdavačka khuća Mondadori, u svojoj ediciji „Pesnici našeg vremena“ ob=javila. je nedavno izbor iz dela jednog od najznačajnijih predstavnika savremene italijanske poezije Alfonza Gata, o kome govori Marino Pjacola u prikazu sa sledećim podnaslovom: „Jedan dečak otkriva svet 3 prepričava ga sebi“.

Čitanje ove knjige, kaže Pjacola, pruža dvostruku čar: onu proizvedenu rečju uronjenom u vreme kao ne» ki gotovo sveti odlomak ljudskog iškustva, rečju koja sećanje pretvara u čvrstu materiju, i onu drugu, izazvanu jednim pejzažom, jednim do krajnosti muzičkim prostorom u kome čovek i pesnik pronalaze, i čak razmeštaju, po nekoj logici lirskoj i metafizičkoj u isti mah, ne same stvari nego više od toga: zvuk, 1jup• kost stvari. objekte i polusenke jednog naročitog Juga, jednog Donovo pronađenog ljudskog raja.

'Gatova **nzibilnost obuhvata Dpretežno dve-~dimenzije duha: nemir i

vencija i sama pesma, iako ponekad muzika reči sakriva muziku osećanja i stvari. Od Leopardija je naučio da spaja u harmonično jedinstvo poetski ritam i mueditaciju, nadrealizam mu je pomogao đa vrati nevinost i boju pejzažima, bilo da su oni slike prirođe ili pejzaži duha.

Za objekat svojih pesničkih refleksija i evokacija Gato uvek uzima samog sebe, a ipak nikađ ne prelazi u narcisizam. Najbitnija je za njega upravo ta sklonost da rekonstruiše ma jeđan suptilan i skriven način istoriju vlastitog duha, i fo istoriju mladosti i detinjs*va duha. Postoji kod njega i srceparajuća Remboova vizija detinjstva, i muzikalni mir nekog Prustovog fragmenta. A sve je ipak samo njegovo: i miris grčkog mora, i prisustvo antičkih pokojnika, i svi tonovi mediteranske sete. I unutrašnja vatra i bolna mudrost iz koje proizlazi motiv večeri, tako čest u njiegovoj poeziji. Reklo bi se đa je u m,epovoj poeziji dete mudrije, upučenije u stvari ođ čoveka i ođ pesnika. Postoji u dnu đetinistva jeđan kvalitet perceptivne svežine, jedna fatalnost ozareniš4 i darova koja se nikađa ne ponavlja. Gato ipak ne žali: on oživljava. 1 sa tim uraniamjem u mudru i iskrenu svest detinjstva dovršava realni pejzaž svoga Edena memorije. On čak i samem drhtavom

i skrivenom dnu i osnovu sećania da-'

je realan i aktuelan oblik. Pri tome njegova poeziia niie hermetična. Niegova semantika je semantika deteta koje otkriva svet i prepričava ga sebi. Njegove reči su samo onoliko zaftamnjene koliko jie potrebno da sec otkrije jedna istinska snaga pesnička i pripoveđačka.

Moto koji bi se mogao staviti nađ najbitnije simbole ove poezije glasi: „Patiti, i učiniti da drugi pate, O tome je sam Gato rekao: „Od svega

što sam propatio ništa nije ostalo da ga nisam pružio' mojim sveđocima i čitaocima da i oni pate. Ne postoji nijedna njihova patnja koju ja nisam propatio.“

Mali je broj savremenih pesnika, kako italijanskih tako i evropskih, zaključuje Pjacola, koji su stvorili takvu jednu metafizičku vibraciju u poeziji kakvu je stvorio Gato, iskren u svojoj želji: biti brat svačijem bolu. Retki su tako senzibilni i kreativni pesnici koji ujedinjuju prostor, vreme i kauzalnost sveta u jednu nezaboravnu lirsku celinu. Gato je oživeo na jedan nov i neobičan način umetnost ljudskog sećanja, ostvario jednu autentičnu mediteransku poeziju i đao ćutanju našeg vremena dimenzije jedne muzike koja očarava ali koja istovremeno i poziva na iskrenu muedđitaciju o prisutnosti ljudi i stvari u sveiu. (T. MK.)

WORT IV DER ZET

POKUŠAJ, APEL I TRGOVINA

Pre izvesnog vremena u štajerskom industrijskom građu Kapfenberg održan je, u okviru „dana kulture, sastanak s temom „Tehnika kao do-

življaj modđerne umetnosti“. Tim po-'.

vodom Gerhard Frič u ovom austrijskom književnom časopisu objavljuje članak sa gornjim naslovom. Bastanak je imao za zađatak da posiavi i razmotri pitanje o unapred postavljenim temama u muzici, slikar stvu, pozorištu, književnosti i arhitekturi. Takvi „dani kulture“ održavaju se u Kapfenbergu od 1054, svake druge godine.

Napominje se da je interesantan pokušaj bila premijera „radnog komada u jednom činu“ sa naslovom „Super rekord extra 100“ od Gerhar– da Rima (Gerhard Rihm) j ridriha Ahlajtnera (Friedrich Achleitner) koju je publika prilično jednođušno odbacila. Autori su iz Čisto tehničkog rečnika konstruisali „ritmizi-

rani kompozitum“, koji treba da pri-'

kaže proizvodnju jeđnog komada čelika (naslov komađa je naziv jedne marke čelika) i to ne opisujući je spolja, nego predstavljajući je kroz unutrašnju dinamiku. Zar se jedan francuski rađio-stuđio, pita se autor članka, ne bavi već godinama eksperimentima u pokušaju da ljudski glas učine meličnim i samo &redstvom izražaja za tehničke tokove? Đrelaz ka sličnim pokušajima u muzici je propao, ali ·pokušaj ·tehniziranja i otuđivania liudskog glasa potiče svakako od Toneska („Autosa10n“). 7

„Dok se umetnost Zapada, između

MKapfenberga i Pariza, truđi da i svet tehnike funkcionalno uključi u ono što umetnost može da uobličipiše Prič — dotle u oblasti socijalističkog realizma nastaju optimističkopatetične pesme i simfonije o putnicima u zemljin orbit“,

U Danskoj, u međuvremenu, postavljen je novi praktični odnos između tehnike i literature. „Danska zajednica pisaca javlja o jednom projektu na kome se ozbiljno i s naglaskom rađi: za jednu fabriku Yo mana pripremljeno je tri miliona danskih kruna i deset pisaca „koji će godišnje produkovati triđeset knjiga u serijama“. Pre nego što ovi pisci, a među njima ima i dosta renomlranih, pristupe poslu, jeđan štab sociologa, statističara i psihologa će postaviti osnove ovih Knjiga. #Želi se da polazak bude odđ zahteva čitalaca: postaviće se specijalna umetnička komisija koja će među čitaocima vršiti anketu o svemu, pa i o karakteru likova romana. Rezultati će se sabrati i sređiti po tačkama vođećih stanovišta i dovešće se u vezu prema analizama čitalaca i Opštim Mpretanjima ukusa. Posle svega ovoga pisac počinje da piše. I to samo prvo poglavlje posle kojeg će se čifaoci opet konsultovati, posle čitalaca dolaze opet sociolozi i drugi primaoci honorara spremni na disku siju, pre no Što se delo buđe dalje „stvaralo“. Na ovaj način očekuje se godišnji rezultat ođ tri romana po piscu...

„Nešto je trulo — i to ne samo u Danskoj“ zaključuje pisac članka.

(A. P.)

TheLondon Magazine

DRAMSKO DELO DŽONA OZBORNA

Džon Vajting, pozorišni kritičar ovog časopisa, govoreći o najnovijoj drami Džona Ozborna, „Luter“, pos» matra celo Ozbornovo delo u njegovoj razvojnoj liniji. O Ozbornu se prvi put čulo pre pet godina, kad je napisao dramu „Osvrni se u gnevu“. Kritika Keneta Tajnena učinila je da se to delo pročuje, ali je mjegovom uspehu širom sveta neosporno doprinela Ozbornova darovitost. Posle ove drame Ozborn je ostao dramski bDpisac, ali nije postao „pokret“. „Zabav“ljač“,' prikazan sledeće godine, bio je mešto drukčiji.. Stilski» nemilosrdno, sveđen, bio je pun simbolike. Očigledno je bilo đa Ozbornma sad zanima nešto šire od Džimija Portera, ili bilo koje posebne ličnosti: Engleska, 'Kruna, Crkva, Demokratija, Socijalizam — ukratko, prva strana „Nju stejtsmena“. Glas Džimi Portera se izgubio đa bi se javio jeđan novi, glas Džona Ozborna. Rasna segregacija, smrina kazna, nuklearno razžo» vužanje, sve je to stavio pod svoje okrilje i dobio mnogo ablauza,

Nekako u to vreme scenom je prošla jedna mala komedija, „Epitaf za Džordža Dilona“, Ozbornovo rano delo. Ubrzo se izgubila pošto je trebalo govoriti o drugim važnim stvarima. Došao je red na „Svet Pola SliRija“, Ovaj muzički komad bio je jeđan od spomenika nespretnosti u engleskom pozorištu, Pravljen u stilu revija iz 1923. godine zapošljavao je glumce i pevače, ali šta je zapravo to bilo verovatno se nikad neće saznati pošto ne postoji štampana VeTzija. Od nedavno se počelo mnogo #Ovoriti o „Luteru“, novom Ozbornovom junaku. Ko je Luter? Savršeni primer čoveka koga društvo izbacuje na površinu u trenucima krize. Pošto je u takvom položaju da njegove reči mnogi čuju, on počinje da veruje da je nešto više nego što je u stvari. Primoran na činove i odlike Mojih se plaši počinje da živi u strahu đa će ga iste one snage koje su Ba stvorile na kraju razoriti. Zato ih on izdaie. Smrt je za takvog čoveka milosrđe. Luter je nastavio đa živi: „najveća rasprodaja svih vremena“.

Međutim, sađa sa juga Trancuske stižu vesti da on više neće pisati drame. Kađ bi on mogao da „nauči da zvižđi u mrak kao mi ostali to bi moglo biti mogućno“. „Ipak, ostavimo ga da buđe zađovoljan“. „Osvrni se u gnevu“ bio je majstorski izraz jednog vremena i jedne generacije; „Epitaf za Džordža Dilona“ bio ije potcenjen: „Zabavljač“ je dao dobru priliku našem najboljem glumeu, „Pol Sliki“ bio opasnost: a „Luterć ostaje neizveden,

Da, neka on bude zadovoljan. Nije to rđav ishod za bilo kojeg dramskog pisca ftokom pet dugih godina,“ zaključuje Vajting, (D. P.)

MALKOLM KAULI

Kritika — kuća sa

Tako sam literarni kritičar više od četrdeset godina, moram priznati da nisam posvetio mnogo vremena osnovnim teorijama svoje profesije. Ta greška je delimično posledica nemara, ali i onoga što bi se moglo nazvati rodoskrvnim tabuom: pokušavao sam da izbegnem kritičarsku endogamiju i ukrštanje. Umesto da postupim kritički prema kritičarski nastrojenim kritičarima kritike, ja sam radije kritički razmatrao pesme i romane, najviše se baveći istorijom i istoričarima književnosti. Ponekad sam prkosio ftabuu i proučio nekoliko većih dela iz oblasti književne kritike. Bio sam zbunjen onim do čega sam došao: mnoge od njih bile su tako loše napisane kao da obelodanjuju neku vrstu gluvoće i slepoće za estetiku. Neke od njih su bile pune prezira prema piscu i delu; mnoge ođ njih bile su samo epizode u borbi kritičarskih sistema kojima nas obasipaju i bombarđuju, sa tendencijom da jedan od tih sistema prihvatimo kao kritičarski credo.

Kad sam, u nameri đa nađem sopstveno kritičarsko ube= đenje samoga sebe, pokušao da uporedim te metode, izgledalo mi je da svaki od njih vodi do različitog, ali podjeđnako specijalizovanog i pristrasnog obrasca u donošenju kritičarske ocene umetnosti. Jer, za kritičare-istoričare je najbolja ona knjiga koja navodi istorijske događaje ili je na neki drugi način vezana za istoriju. Za kritičare biografe je to ona knjiga koja je najviše vezana za život autora. Za psihoanalitičare ona koja otkriva način na koji autor sublimira svoje antisocijalne težnje. Za kritičare-ekspresioniste obrazac je istinitost i spontanost kazivanja. Za kritičare moraliste najbolje su one knjige koje sjedinjuju filozofske istine uključujući i najviše moralne pouke. Za kritičare-političare su fo one knjige koje stimulišu i potpomažu političke principe. Svi ti obrasci, na koje sam naišao, bili su neizbežni, a proizilazili su iz samog metoda kritike. Kritičari često kažu: „Ne donosim sud, samo objašnjavam“. TI tu se obrazac kritičara, otkriva. ako nigde drugde ono u izboru knjiga koje pođvrgava analizi.

Gođine 1960. svi su ti obrasci pali u nemilost. Savremeni kritičari usvojili su novi sistem pristupanja književnim delima, sistem koji treba da pročisti kritiku, oslobađajući ie svega što bi moglo da se smatra stranim elementima, ili da upotrebim mođerniju reč. svega što bi moglo da bude shVva-– ćeno kao neistina odnosno obmanjivanje. Otpada istoriisko obmanjivanje, socijalna, moralna, lična, genetička, i afektivna opsena. Zanemaruje se Život autora; ostavlia se po strani njegovo socijalno poreklo; zanemaruje se čitalačka publika za koju autor piše; zanemaruje se politički značaj njegovog dela; otpada njegov moralni značai. Pretpostavlja se da ono što posle ovog procesa čišćenja treba da preostane jeste delo samo po sebi, čisti dokumenat bez uzroka koji bi mu prethodili, bez prilagođavanja bilo kome ili čemu, be” posleđica koje bi iz njega proizilazile: jednostavno reči u svojoj obnaženoj veličini. One su prečišćeni predmet obrade. sistema poznatog kao tekstualna iil integralna kritika, ili manje određeno — pošto termin ima različita značenja kao „nova“ kritika.

Kao i svi ostali sistemi i ovaj uključuje obrazac za donošenje ocene dela, koji proizilazi iz samog metođa.

Dozvolite mi da navedem esej Džona Hegopiana. jednog od najsposobnijih mlađih kritičara. „Dužnost kritičara je, kaže on, da što precizniie utvrdi kakvi su emocionalni čle+ menti sjeđinieni u sadržinu i formu dela i na koji su nnčin kroz njega izraženi. „Njegov zađatak ne obuhvata druge domene. Utvrđivanje značaja istoriiskih događaja. autobiografske ekspresije, moralna pouka ili filozofska istina samo su nepotreban dodatak kritici. čak i onda kad su dragocene za ostale oblasti prosvećivanja“.

Znači, posle odbacivanja ostalih obrazaca, Hegopjan rudi jedan koristan, ali ipak, kako bar meni izgleda. isuviše nojednostavljen sopstveni obrazac. „Razmatraiući dva literarna dela. kaže on, koja s podjednakim uspehom rešavniu umetnički problem, kritičari mogu da izaberu ono mnnčo važnije, ustanovivši koje je od njih siedinilo u celinu veliki broji zableta“.

TIzrazimo li Hegopjanovo stanovište drugim rečima, značilo bi da kritičar traži od svakog literornop dela da bude potpuno autonomno. pa ga potom ocenjuje premn kom»leksnosti niegovih unutrašniih odnosa. Tai novi. inteeralni sistem kritike bacio je iednu vrstu dragocenog osve{ljenja na dela i pokazao' se vrlo efikasnim metodom za Droučavanie književnosti. On. doduše,, ukliučuje prilično zabriniavaiući broi zahteva. Zahtevaimo, recimo, da pesma ili pripovefka buđe pisana u neodređeno vreme, u neodređenoj zemlii. Zahtevaimo da ona nema veze sa nekim drugim delom istog autora ili sa nekim od književnih pravaca koii okuolia određenu grupu autora. Zahtevaimo da ona bude kritički ocenjena bez ikakvih drugih podataka već samo na osnovu teksta i možda nekoliko komentara nekog drugove tekstunlnog kritičara. Sve te zahteve teško je odbraniti i opravdati. Literatura nije čista umefnost kao muzika ili relstivno čista kao slikarstvo i vajiarstvo. Sredstvo njienomnm izražavanja nije apstraktno kao što su tonovi i boje ili neorgamsko kao što su metal i kamen. Umesto njih, ona upotrebliava iezik koji je tvorevina društva i menja se zaiedno sa društvom koje ga je stvaralo. Proučavanje iezika bilo kos autora vodi nas pravo u domene istoriie, društvene problema– tike, etike, ličnog majstorstva i svih ostalih estetskih nečistosti i obmana koie mnogi novi kritičari hoće da unište. No nije to iedini razlog zbog koga ti kritičari ne mogu da budu dosledni u primeni svoga obrasca MWritičkog oceniivanja. Čim oni samima sebi priznaju da delo nije nastalo samo od sebe, već da ima autora — pogotovo ako priznalu da je on pisao i druga dela — oni su oskrnavili čistotu sVOga metođa i postali su, iako u grubim crtama, kritičari biografi. Čim priznaju da se na delu oseća uticai drugih autora ili ističu uticaj đela na druge autore, postaju istoričari. Čim priznaiu da je delo pisano za čitaoce, oni skreću u sociologiju. Priznavaniem da je delo moglo da utiče ili ie uticalo na držanje tih čitalaca, oni uvode ideje o moralu, umesto da ih izbegavaju. Čim raspravlipniu o autorovim fežšnjama ili na njima insistiraju, postali su psiholozi. I kri-

Parabola saliričnosg lipa

Nastavak sa 3. strane tike u Koševom romanu pojačana je pojednostavljenim slkanjem karaktera, koji su pos" tavljeni tako da budu isključivo nosioci određenih osobina dakle funkcionalni tipovi čija je jeđina svrha da tačno predstave ono šfo pisac hoće da osudi. Ličnosti u „Snegu i ledu“ deluju zato kao karikature i, sve” đene na funkciju koja im je data, nemaju ni životnosti ni celovitosti. Žrtvujući osnovnoj i-

deji ono što se, ni po cenu ptreciznijeg društveno-saftiričnog de) stva romana, nije smelo žritvovati, Koš je, međutim. stvarao uslove za razvijanje opšle situacije, usled čega njegov roma izgleda bolji u celini nego u 36cfalju. Ta okolnost još jednom dokazuje da je romsn „Sneg 1 led“ prvenstveno parabola o ledenom dobu, koje snagom stra“ vične vizije simbolizuje opasnost od raščovečavanja, samoživosti i gašenja prijateljstva i povere”

KNJIŽEVNE NOVINE