Književne novine

Prevela Vera Gligorijević

mnogo prozora

tika je jedna grama literature, pa forme, ograničavanje JevBakao) a SEBI 4 sve ostale literarne ari su tražili izlaz i aihjeoice da je Herta, umetnost 1 zabi a Oe negiranjem „u! zahtevali su za nju mesto među naukama. Da bi je učinili naukom, podvrgli i drugom procesu čišćenja. Tom prilikom morali OH 5 uklone sve subjektivne element 7 Rjevda e uključujući i kritičarevo poimanje dela. Morali su da odstrane i autora čije i s prisustvo može da bude povod odstupanjima od zak. os uke. Zašto jednostavno ne uništit! autora? Ili kao NON može da bude odstranjen, zašto ga ne smatrati irelevantnom PRO oEn pri donošenju zaključaka? .., PBH,

a ne nameravam da izložim | da bih sa postavio profiv onih mistera koje sp DODAae Ali pošto je ova rasprava započeta u formi neke vrste veroispovesti, najbolje je da kažem nešto o svojim ličnim ubeđenjima. Pre svega verujem da bi definicija Kkvitike Ta ·# 1 1 Rale re kratka, koliko god je to mo-

. o dovoljno reći da ji Pe mara umetnička dela? 10. PPRLREB, Bpty Roj kez | oja oskudnija „definicija „ograničila kritike, a mogla bi i đa umanji lb OMMININOMk, 1 ga:yaa rujem đa bi kritici trebalo priči kao jednoj od literarmih veština. Reč „literaran“ podrazumeva dđa bi kritika morala đa buđe napisana književnim jezikom literature na koju se odnosi, a ne kao veliki broj savremenih kritika — nekakvom POR vrstom filozofskog ili socijalno=naučnog žargona. im je jezik kritičara nezgrapam, komplikovan i neađekvatam, daje nam pravo đa sumnjamo u sposobnost kritičara za odabiranje i prepoznavanje dobro pisane proze. Što se tiče reči „umetnost“ (veština) ona podrazumeva đa kritika nije nauka osnovana na tačnim premeravanjima. Ako već treba đa buđe ubedljiva, onda je bolje đa tu ubedljivost postigne objektivnim unošenjem što većeg broja verođostojnih pođataka. Ja ne verujem da je kritika jedna od najmoćnijih literarnih grana. Najveće umetničke tvorevine su pesma, pripovetka, roman i drama, a isto tako i Vverođostojni i dokumentarni napis (sve dok ne prekorači granice polja za vežbu interpretivne imaginacije). Bez tih močnih umetničkih tvorevina književna kritika bi ostala bez predmeta kojim se bavi i ne bi mogla da egzistira. Zbog toga kritičar ne sme đa buđe arogantan. On mnogo puta dolazi u kontakt sa delimn koja premašuju njegove sposobnosti za pisanje. Ja verujem da njegova funkcija izdvajanje umetničkih dela, pisanje o njima, sa specijalnim isticaniem onih dela o koilma nije mnogo raspravliano ili onih koia su pogrešno shva-– ćema. Tu dužnost su. izgleda, zanemarili akademski kritičari koji prvenstveno pišu o kniigpma koje se smatraju vrstom utvrđenih kanona. Drugi zađatak kritičara je da opiše, mnalizira ili reinterpretira odabrano delo kao osnovu za donošenie suđa koji često može đa bude samo nagovešten. U praksi, niesov zađatak može da buđe obiašnjenie zašto on u toj kniizi uživa i možđa malaženie novih razloga za uživanie u nioi, koje bi uvećalo sposobnost čitaoca za proceniivamie knjige.

i praksi, opet, ja sam uvek vočiniao i završavao Kkritiku ieđino sa tekstom kniigoe i volianm sam đa usvoiim ideiu tekstualnih. odnosno integralnih kritičara, da osnovna vređnost đela leži u kompleksnosti i iedimstvenosti niegovih unu= trašniih odnosa. Ali i ia isto falo pokušavam đa vočnem sa izvesno vrstom slobeđe. Da bih sačuvno fu slobođu bokušavam da ne čitam takozvane sekumrarne izvore kritike, sve dok ne dnđem do sopstvenih Olkrića, sk FLORE pi

Ono što čitam Dosle samog teksta jesu ostali tekstovi istosa amtora. Poerešno je prići svakom delu kao đa ie ono jedino, potpuno izdvojeno ostvarenie, usamlieni umefmičiki dokumenat. poslednia relikviia, pokonane civilizaciie. Zašto mu ne prići kao što to radi san autor? Meni se čini da svaki veliki pisac ima želiu da stvori nešto veče nego što ie sama priča, pesma ili romam. On želi dn sveo takvo delo bude što bolie i da samostalno nostoji, ali želi da mu ono uiedno posluži i kao poplavlie jli nagoveštai zn veće ostvaremie koje će bit: niegovo životno delo. To buđnće veliko ostvarenie je isto tako deo predmeta koji kritičar treba da razmotri. Pri takvoi vrsti, kritike. resantna, kao i nieevove beleš

bioerafiia autora Dostaie jnteke i pisma. Oni nisu tekst „koii treba kritičiri ocenili, ali nem često pompžu tamo gde bismo inače pogrešili i služe nam kao opomena da ne đamo zamnha mašti i protiv izonnčavnnia tekstn u otsku baiku o ljubavi, smrti i homeo-erofiri. Mi trebn da čitamo ne zato da Og delu nametnuli svoie mišlienie, već zato da bismo ia šta ono u sebi sadrži. Sloboda je osmovni princib i sastoji se iz nemnnia koie potmšava da pređe u saznamie Preko o stavlienih pitania. Mi. recimo. znamo đa ie Melvil u Torp oko modinu dama mn pismmie romama „Mobi Dik , ao a je pisao roman „Pier“ šest neđelija, grozničavom Pr na ivici nervnog sloma. To je svakako PORTOVA E KD 'NJ a ali. nem»mo li pravo da se i nijme poslužimo? a o kritičari lišeni osećnia zn sir1ad ako proučavaju obe knj fŠi remek-delo i famtnazmngoriiu kojia se čini, važuijpxa ::ı remek-đeln? Da li gu' kriHžari krivi što u nioi nalaze 1910 vrslu simbola koje ie Džems Džois uneo U SVOI Topa („Finesnannvo buđenje“) na kome znamo da je radio kao ro:

det Oe cje osnovni princin kritike. ali ne 010 REDPITK koja smntra da poznavanie auftorovoOK života narušava CI tu Writičarskog metođa. Tstinsko. slobodno isftraživamie sme da nas doveđe do proučavanja društvenih prilika u kojima jie autor živeo. ukoliko su one važne da bi se obiasnio niegov značaj, Ili omet, moramo da imamn u vidu da esma ili romam niie samo prazna grnđa gačiniema od reči. već da nosi u sebi fežnin za izvršavnmie određemor uticaia na čitaoca. Im»iuči to na umn. možemo da pokušamo da mrepnznamo prirodn određenih čitoJ]nen 7a koie ie visana, To će nas opef zavoefi nn mufeve soninlnšlor fi, afoitivmog nahma– niivanin. Ali fo. jnek. može da bude korisni i stimulativni sasfnvni đeo jstraživpžiop rmda kritike. .

Tkratko, ja verujem da je kritika kuća sa mnogo

prozora.

nja među ljudima, a samo Uuzgred satira O okolnnstima i n3= ravima koje tu op3snošt uslovljavaju i potvrđuju.

Prevashodno moralista koji veruje u ideju bratstva svih ljudi ovoga sveta, Koš je

u“ razvic jednu pš” radoksalnu siluaciju da bi anti tezom, koja se rađa u tome af denom paklu, otvorio perspektivu ka sveilosti, suncu ! | plemenitosti. Jedna od nojvećih vriina njegove parabole je unive!zalnost: led koji je zapretio Zemlji i „čovečanstvu pogad” svakoga i tiče se čitave ljudske zajednice. Iz te jezovite, infernalne pretnje ljudskom rodu, Pp!

„Snegu i led

KNJIŽEVNE NOVINE

sac izvlači iskustvo i poruku; io je poruka ljubavi i dobre volje,

poštivanja čoveka i ljudskug dostojanstva, poruka bratstva i čestitosti, poruka humanosti.

Ljudi se ipak nalaze j razume;u svoj govor; jer „kad poče ledeno doba još uvek se na neki način održavala veza. između Čoveka i brata mu Čoveka“ (dit Sitvel). Smisao Koševe parabole O snegu i ledu otkriva se upravo u tome moralnom stavu da čovek čoveku ne sme da bude vuk, i đa je ljudska stvarnost, potvrđena u plemenilosti i prijateljstvu, najlepša stvarnost

i a sveta. / čitavo predrag PALAVESTRA

„4.

_IZLOG KNJIGA

DRAGO IVANIŠEVIĆ . · .

Srž |

(Matica srpska, Novi Sad, 1961.)

Knjiga pesama Draga Ivaniševića „BSrž“ pokušaj je objektivnog i analitičkog 'prođiranja u srž opštih međuljudskih i na njih mađovezanih, hladno nezavisnih, vanlijuđskih odnoSa, Ta analiza, izveđena, više na jedan raćionalistički nego intuitivni način, obeležava izvestan broj pesama zrelom plemenitošću; megđe staloženija, negđe pak uzburkanija, nepomirljivija, čak đuboko rezignirana, pesnikova kazivanja obojena su, u prvom ciklusu, tamom nekog nesrećnog poretka: .... Sutra ćemo već možda smatratiti za najveću sreću da viđimo negde sveću, makar i mrtvačku svijeću u tami u tami , jer možđa već sutra mičega biti neće.“

Pesnik je, gotovo isključivo, prijemčiv za saznanja o svoi besmislenosti, sputanosti i surovoj „bezizlaznosti ljuđske suđbine, On je sklon da iskreno boluje nađ tim i takvim sazmanjima, da propoveđa dobrotu i Dlemenitost, da se buni i negođuje,

ili očajava. On je sklon da hrani i podstrekuje pozitivno u čoveku Koji, eto, gubi svoju lepotu i značaj. Čovek je nemoćan pred stihijom, nemo= ćan i ružan pred samim sobom.

„+.“ Ostaje ovaj đan kad prekrivam lice rukama, jer neću da viđim čovjeka izbliza“.

Drugi, ođ tri ciklusa pesama Koji čine ovu knjigu, manje je sugestivan i manje nađahnut. Ove pesme i dalje pronose tamne boje, ali one su više ođraz pesnikovih nastojanja da takav buđe i tako reaguje, dosledan svojim pređašnjim putevima. Tek poneki stih· može da nam sugerira pesnikovu iskrenu potrebu da Kaže SVOjU fečvojednoj snažnoj emociji kao što, je bol:

w+•+ i običan zemaljski bol zna visoko da leti i obična smrt“.

Na kraju ovog ciklusa može se već naslutiti bogata i neobuzdano Sslobodma rečitost pesnikova. Pesnik je valjan poznavalac stiha i koristi se njime vrlo rutinirano i celishodno. Ono čime u velikoj meri osvaja je dinamika i bogato raznovrsna Yritmika. Po svojoj sadržini i raspoloženjima treći ciklus srođan je s prvim. Ali ovđe pesnikova mMmnepomirljivost dobija jeđan specifičan, gust, nabijen, još feži, ponekađ ironičan oblik. Svaka pesma je vraćanje na jeđnu od već označenih tema. Apsurdnost čovekoVog prosresa i, istovremeno, njegova memoć da savlađa elementarne probleme, to je tema koja je znalački, sa punom orkestracijom reči izveđena đo kraja. Pesnika je napustio onaj relativno mimi i valoviti način Ppevanja. On je i sam uzbuđen, potreSen i sklon svemu pre no pomirenju.

(a. Š,

| --eaerensdi i JV aan

MATET BOR

Previharimo viharje („Cankarjeva založba“, Ljubljana 1961)

Tek je proteklo pola godine od početka oružanog ustanka naroda Slovenije, a već se, megde početkom 1942. pojavila mala pesnička zbirka Mateja Bora pod maslovom „Previharimo vibarje“ (što, slobodnije prevedeno, znači: „Nadjačajmo vihore“): nešto docnije, u prve prolećne dane iste godine, došlo je do drugog izdanja (u 5.000 primeraka!) u kom se malazio još jedan ciklus pesama „Na partizanski straži“ (Na partizanskoj straži), Sam ovaj suvo nabačeni podatak nije beznačajan, tim pre što je ova zbirka u stvari prva knjiga partizanskih stihova. Danas, štampana povođom ·. dvađesetogodišnjice ustanka, ona se pojavljuje u svom konačnom obliku, S malim ' ispravkaman i s pesnikovim predgovorom.

U partizanskim pesmama Mateja Bo ra, izražene su sve strahote rata, neizvesnost, bol, grč i tuga, ali 1 meka

tiha radost, rađost borca koji sluti pobeđu. Bor široko zahvata čoveko-

a

va osećanja; om ispoveđa toga čoveka Kkroz sebe, pa je kođ njega malo deskriptivnosti, malo fraza, oveštalih

i svakodnevnih. Raslojenost čoveko- .

vVOg unutarnjeg. sveta. đominira u njegovim stihovima. i otkriva jeđan čudan haos, lomijenje i kiđanje, koji rađaju sumnjom, kolebanjem i ma-

lom rezignacijom. Već po tom i tak-

vom pristupu čoveku, Bor se izdvaja od ostalih pesnika tog doba, On jednostavno kazuje istinu, ne insistira, samo ma rađosti, na buđućim vedrinama koje su prisutne u borcu. Novi sveti, o kome Bor najviše peva, koji sluti, koji je nađa i uteha u vihorima rata, zamenjuje sve i postaje smisao i lepota. Oslobođen lič-

„nih htenja, želja i potreba, potisnuv-

Mi svoja intimna osećanja, pesnik se pređaje domovini, zemlji, utapa se u nju i postaje borac za mjene lepše đane, Zato je kod pesnika više potemcirana ljubav prema majci, koja je isto što i rođna zemlja: ona pruža utehu, nežnost, toplu reč, U Borovim stihovima majka je meka i blaga, pomalo tužna, ali zato uvek svesna nužmosti sinovljeve borbe i ona ne Žali ako padne i ako svojom smrću domese zemlji, narođu, lepše življenje („Dve pismi“),

Svestan funkcionalnosti pesnikove reči u borbi za slobođu, Bor izražava, oduševljenje i njegova pesma sva je u znaku bodđrenja, rađosnog kliktanja i čežnje za osyetom:

„Napadđajmo zdaj horđe črne,

tovariši! u

Vv domove se vrnć,

ves svet obrne

na glavo proletarijat!

Nož za mož,

vrat za vrat!“ Ali u tim Kkliktajima i zanosima, u kojima ponekad wpođlegne 1 f{razi, Bor đaje široku sliku zatalasanog SVeta. Zato je kođ njega stih često protkan misaonošću i zazvuči kao aforizam proizišao iz saznanja o životu, O čoveku i smislu njegova bitisanaja. Za razliku od niza maših partizanskih pesnika, Bor je nastojao da zaodeme svoje stihove životnijim, trajnijim ruhom; unosio je u njih toplotu i neposređnost koja im daje izuzetnu boju, a u toj boji sazđana je atmosflera vremena, njegova bremenitost, njegov mir i njegov nemir. Mađa sam Bor veli da su „ove pesme autentični svedoci vremena“, one nisu samo to. Satkane od pravog” poetskog tkiva, ispređene ftananošću i meposređnošću, one su mesumnjiv stvaralački napo?, pa, prema tome, „Previharimo viharje* spada u majbolje, majiskre» nije i najživotnije stihove, daše partizanske poezije, (IT. i

MO vagi,

BOGDAN STOPAR

Kristali vedrine

(„Vlastita nakladđda“, Zagreb, 1961.)

Knjiga Bogdana Stopara sve je pre mego jeđan od uobičajenih primera svog žanra — na kakve smo navikli, pogotovo kada je reč o opisivanju ovih geografskih širina — Sve pre nego jeđna od konvencionalnih Kknjiga koja je, možda, literatura, ali nije putopisna, ili je putopis „ali nije literatura — ili nije nijedno. Bogđanu Stoparu skoro da je pošlo za rukom da ujedini literaturu i žurnalistiku, da ih prožme i đa, u isti mah, pruži jednu uzbudljivu, korisnu i inteligenino pisanu knjigu.

Stoparovo putovanje, maime, počinje u Beču. Tađa nam se pisac pređstavlja kao Evropejac u sređini koju dobro poznaje, oseća njen puls, analizira, meditira, možda pomalo neekonomično intelektualizira, komentarišući, onako kako mu ih asocijacije i pravac kretanja donose, majrazličitije političke, socijalne, etičke, literarne, pa i estetičke probleme koji staru Evropu, „đomovinu kulture“ opterećuju i, reklo bi se, veoma 780 maraju. :

Prelaskom iz Grčke u Izrael, promenom geografske . klime, menja se i duhovna klima autorova, menja se i manir. Pisac je tad Evropejac koji mema vremena — baš kao ni zemlja koju opisuje — koji žuđno upija SsVe pojave, upoznaje i osveiljava OoVuU, nađasve pzanimljivu zemlju iz Svih aspekata, stvaraiući jednu autentičnu panoramu ljudi, događaja, običaja i problema, nalazeći čak načina da umetne značajnn istorijska i ekonomska fakta tako đa to ne bude dosadno. Zemlja o kojoj smo toliko slušali i čitali, na izvestan način jedinstven primer države koja je uspela da realizuje i pretvori u stvarnost nerešivu formulu „pesak + voda = poljoprivređa“ postaje nam, na taj mačin, još bliža. (B. A. P.),

MARGERIT DIRA

Moderato Cantabile

(„Zora“, Zagreb 1961; prevela, Branka Golubović)

Novi francuski Književni meteor, Margerit Dira, u mnogo čemu podseća ma Fransoaz Sagan. I kođ nje nailazimo na onu karakterističnu dosađu koja treba da okružava život materijalno obezbeđenih ljuđi. U nešto izmenjenoj verziji autor nam nuđi onu staru veru da se đubine i suštine, nekako uzgred, slučajno otkri-

vaju bez naše volje i učešća, da čo- '

vek živi slepo sve dok se ne desi da za nekog ne postane princ ili princeza iz bajke. Ljubav, ili bar neke biološke magnetne sile između čoveka i žene, nalaze se u središtu interesovanja i jedne i druge spisateljice. Ali tu počinju već i razlike, jer Dira, očigledno, ima više smisla od Saganove za posmatranje ljubavi iz perspektive princeze koja još nije u potpunosti otkrila svog princa,

U njenom romanu „Mođerato Cantabile“, koji nam mnudđi zagrebačka „Zora“ u Kkorektnom prevođu Branke Golubović, Am ĐDebared, žena jednog industrijalea (koji u romanu jeđino živi kao apstraktni ubica đeset godina Života svoje Žene), DpOBOđena ljubavnom melodđramom u kojoj čovek ubija ženu iz ljubavi, vraća se u kafanu pred kojom se to dešavalo, upoznaje rađnika ŠBovena i s njim se sastaje razgovarajući o suđbini ljubavnog para. Između njih se razvija ljubav kao neki alegorični pandan storiji ljuđi o kojima pričaju. Polusenke kafane u Kojoj se sastaju, bulevari kraj mora i vila g-đe Debaređ romantični su đekor ove ljubavne priče. I ova priča, kao i Ona koja joj prethodi, završava se smrću, samo u slučaju Ane i Šovena nekom vrstom spiritualne smrti. Am se vraća svom mužu.

Među mnogobrojnim „tvorcima savremenih priča, koje počivaju na ubeđenju da je „sreća lepa samo dok se čeka“ i đa su sreća i avantura otlprilike jedno isto, Dira je izabrala onu privlačniju stranu „međalje prikazivanje mneostvarenog, potencijalnog. Pređnost je ovog romana što je oslobođen dimenzije onih naknađmih razočaranja avanturista i osećanja odvrainosti kojima je zaokupljema Saganova. Jer, ovakvo jedno sužavanje Tonda iskustva koje je obuThvačeno- đelom deluje daleko stilizovanije, simpatičnije..i, manje pretenciozno Kkađa je đato u obliku jedne lirske sekvence, kakva je u osnovi ova storija, Po tim obeležjima „Moderato Cantabile“ je, u stvari, u fradiciji francuskog ljubavnog filma pre mego literature. Uopšte nije slučajno što je po toj Mnjižieci snimljen jeđan đobar film. Ako se uzmu u obzir sve ograđe koje smo” postavili, potrebno je reći đa je izvesno maistorstvo pisati diialoge kao što ih piše Margerit Dira. Tako đa ni u jednom trenuiku ne narušavaju atmosferu u Mojoj je koncipovana priča, niti deluju „kao objašnienja koja ličnosti đaju o sebi.

Zlobno bi bilo itvrđiti da bi naši pisci imali šta ovđe đa nauče, ali scemaristima bi mogla da buđe najdobronamernije preporučena. (N. K.)

—--eeuRrniIri ye —

NIKOLA VONČINA

Odnosi

(„Matica srpska“, Novi Sad 1960)

Glavna tema ove male zbirke pesama jeste žena: đepersonalizovana i dezinđividualizirana pojava Koja je „onestvarena i niko je ne može dohvatiti više ni kao zrak“, koja mosi radost „na mekanoj puti trbuha“ i koju slučajna, nekontrolisana misao traži „na poklopljenim „skazaljkama sata“, „u grču snova“, „u bespućima svih cesta“. Ona sklanja sve šio „spre čava đa se slobodno RKruži vazđuhom“. Tačnije rečeno, to je izvesna prošlost koja je imala određene konture i boju glasa, poseban hod i način ljubljenja, ali koju su shvatliive i neshvatliive nužnosti pretvorile u jednu neizbežnu mučnin u, koja se čuva od zaborava i brani ođ skrnav ljenja, u kojoj i van koje nema ni smirenja ni potpunosti. Ona „rana ju

tra pretvara u fihe oaze zla.

Junak koji govori o sebi i njoj, bilo da se opasšuje apolinerovskom snagom u mošenju svoga tereta, bilo da beži u lukrecijevsku duhovnu utopiju odričući se svih Želja, svake made, pa prema tome i mogu(nosti za bilo ka kvo uzbuđenje, razočarenje i patnjm, bilo da se utapa u vođe iotalnog skep Ticizma i nihilizma, uyek pada na granu s Koje je poleteo kao ptica

mneočvrslih krila. Njega zaokupliaju i

druge teme, on ih intenzivno doživljava i spontano izražava muškarca i čenu, koji ne mogu da se spoje, a ne spojeni ne mogu da se smire.

Pesme Nikole Vončine nisu sukcesivni fokovi pojmova i slika. Slike su date svaka za sebe, sabijene do maksimuma. To pesme čini oporim,

teško čitljivim. Ali ako se svaka slika shvati sama za sebe, one se same povezuju u kompaktnu «#elinu. Najvažniji posao pri čitanju ovih sti hova mora đa ođigra mašta. Ona treba da sagleđa svaki ođ Kristalnih đe lića pesme i ođređi gde se završava, jeđan, a gđe počinje đrugi, jer ih autor, da bi jače naglasio celinu, Ostavio skoro bez ikakvih metričkih i sintaktičkih ograđa,

NLjubavna problematika, prema tome, čini čitav kosmos Nikole Vončime, ili bar njegovu srž. Kad uspe da se otrgne iz tog začaranog kruga, to su kratki trenuci jakosti i imperativi emotivne rekreacije. U jednoj pesmi on priznaje:

„utisnuta si

u Bstijenkama mojih Kkucavica.

i one me znaju zvuk imena.

osim tvojega naše su misli istorođne, istih uzroka, posljedica. . .“

(8. B.) zara BP aan ———

ĐULA ILJEŠ

Svet pustara

(„Forum“, Novi Sađ 1961; preveo Miađen Leskovac)

Rnjiga Đule Ilješa prelazi i pre« vazilazi krute granice Književnih Wvwrsta i podvrsta, nalazeći se negđe na tromeđi autobiografije, memoara i hronike. Pisana u prvom licu, ona O= življava autorovo đetinjstvo, a sa njim i čitav svet pustara i pustarskih slugu i najamnih radnika, dolazeći mestimično na granicu literature i sociologije. I baš u takvim ddlomoimn, kojima osvetljava jedan neobičan milje, zaostao još iz međievalne epohe, sadržana je srž dela. Napisana ({ i pr• vi put objavljena) 1936. gođine, ova knjiga nije bila samo obračun sa prošlošću, već, s obzirom da ostaci feudalinih ođnosa po mađarskim selj• ma traju sve do II svetskog rata, i živa, aktuelna reč, uperena protiv jednog viđa konzervativizma Hortije= ve Mađarske.

Bez suza, lažne lirike i konfekcij« ske patetike, Tlješ oživljava tu sredinu zahoravljenu ođ sveta i vreme«na. Tako u đelu nema glavnih lično sti ni zapleta, ono je najvećim đelom pisano zanimljivo. Pređ čitaocem iz« rastaju čvrsti likovi pustarske služinčadi, prekaljene kroz duge gođinoe vađa i ođricanja Njihov život i običaji, njihove suđbine i ljubavi, sve je tu, pređ nama, opisano Iliešovim perom. Tako, ponekad, mneiednakc vrednosti, epizođe ovog đela uzbuđuju i osvaiaju, a poneke od niih su prave stuđiie karaktera i naravi, đokumentovane autorovim iskustvom. Tlieš, šta više, svoje literarne amibielje pođređuje sociološkom aspektu problema pustara i svesno ograničava retke, ali nađahnute lirske vzlete 4 izlete. Posleđica ovakvog postupka je to đa opservacija đominira nađ imaginacijom. gubeći se na momente u neprohodnosti sociološko-etnološkog i etnografskog rastinja, miađa pisac pokušava đa dđuhovitim obrkima, sa” tirom, pa i gorkim sarkazmom đi novu boju suvim životnim činjenicama, istorijskim i maučnim po đacima.

MĐelo je, đakle, pisano sa tendencijom đa rasvetli tegoban, vremenom prevaziđen i od sveta zaboravljen svet pustara, da dokumentovano i živo progovori o pustarskim slugama, tom „narodu koji nije umeo (a pusti korene ni za hiliađu gođina“, Autor je u ovome dobrim đelom uspeo, ne zapostavivši pritom ni književnu s*tra> nu posla. Ako ova dva elementa dokumentarni i književni — nisu HG" vek ravnopravna, ako knjiga katkađ đeluje i monotono, u Iliešovoji huma noj tenđenciji nalazimo dđovolinu na~

KMnađu i vrednost đostojna Pošto" vanja. (L SJ zuri I drama ———|

PIŠU: JUDITA ŠALGO, TODE ČO. LAK, BOGDAN A. POPOVIĆ, NIKOLA KOLJEVIĆ, STA» NOJLO BOGDANOVIĆ T IVAN ŠOP.

| ——=<e mee UROGCOU RODNO AO Trinae —e———|