Književne novine

Godina XII, nova serija, br. 160

________

Ivo ANDRIĆ

PISCA TREE DA SLOBODNO PRIČA

_ U izvršavanju svojih visokih zađataka, belov komitet Švedske akademije rešio je o puta da pisca jedne, kao što se to kaže, male

· zemlje odlikuje Nobelovom nagradom koja, u međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa .pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.

Moja domovina je zaista „mala zemlja među svetovima“ kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknađi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli

pažnju sveta na njene kulturne napore i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prođire u svet, u opravdđanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom književniku te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tome prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost i ja sam srećan što vam u ovom frenufku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim, | Nešto teži i složeniji je drugi đeo mog zadatka: da kažem nekoliko reči u vezi sa Dpripovedđač.kim delom pisca kome ste ukazali čast svojom nagradom, .

Ali kad je u pitanju pisac i njegovo: delo, zar me izgleda pomalo kao nepravda da se-od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored

toga što nam je dao svoju MWreaciju, dakle deo”

sebe, očekuje da kaže još nešto o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce

umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, od '

suine savremenike, bilo kao na slavne pokoj-.

nike, i koji smo mišljenja da je govor umetnič- ·

kog dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa ži-. vim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da „pisci nisu dobre sudije svojih dela“. Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: „Umetnikovo je da stvara, a ne da govori“. Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, jasno izraženu, kod neprežaljenog „Albera Kamija.

Stoga bih želeo đa težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju opšte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih pairijarhalnih pričania u kolibama, poređ vatre, pa sve do đela modernih pripovedača koja izloze u ovom frenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida MU pričaju ljudi ljudima. Način i obyci toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanje kraja nema.

Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove, priča samo sebi, u milion varijanata, | uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričania legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost ftragičnog uđesa koji nam preti i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba đa Dpomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli, ili oboreni pre vremena od života Wrvnika, nisu stisli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koie nas često život baca, i da nam o fom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da

saznamo i shvatimo. Tako da često tek iz reči .

i č i inili a obrog pripovedača saznaiemo šta smo učini o bropustili, šta bi trebalo čimiti, a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva i možda bi se i

ti, smisao te istorije. I nia to đa li obrađuju prošlost ili sadašnjost.

ie reč o pri e ; hd, io napomenuti da ima shvata-

met prošlost. treba pr eati o prošlosti trebalo

nja prema kojima da znači prenebregnutu okrenuti leđa životu. M rijskih pripovedaka i rom tim i da bi pre bili skloni d stvarno i ne znaju kako ni iz onog što se ZOVC gadašnios ramo prošlošću. i

laze pragove stoleća.

sađašnjicu i donekle islim da se pisci istoana ne bi složili sa a priznaju da sami kada se prebacuiu

Najposle, zar se u pr

GOVOR IVA ANDRICA, ODRŽAN 10. DECEM-

BRA NA SVECANOM PRIJEMU U STORHOL-

POVODOM DODELJIVANJA NOBELOVE NAGRADE

: njih mogao bar naslutiti ako . (I 2 TI to bez obzira .

ipovedanju koje ima za pred

t u ono što smat-

da sa lakoćom, kao u snu, pre-

STOKHOLM 10. DECEMBRA 1961.

_losti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa slič-="

nim pojavama i istim problemima? — Biti čovek, rođen. bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja: Morati· plivati. Postojati.. Nositi iđentitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve.suđare,:·nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu pomori naših snaga. A povrh svega, treba' još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

Tako, i's one strane crte, koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti, pisac susreće tu isfu .čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa niom, i svojim. dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije i što ubedljivije.

. Kako da se to postigne, kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim prouča= vanjem istorijskih podataka i društvenih pojava. Jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih lepota, a drugi sa kapriciosnom i veselom lakoćom, ·kao onaj plodni francuski romannsijer koji je govorio: Šta je istorija? Klin o koji.ja vešam svoje romane“. Ukratko, sto načina i puteva može postojati kojima pisac dolazi đo svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je samo delo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje đelo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek, drevne reči: „Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti“.

Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao

· takvo govori to isto,

Ali na kraju krajeva sve su fo pitanja tehnike, metode, običaja.„ Sve je to manje ili više zanimljiva igra đuha

· povođom jednog dela i oko njega. Nije uopšte

toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sađašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost. Ono što je pri tom glavno, to jie duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje niegovo delo. A o fome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svoioi unutrašnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih iz- ' ražajnih mogućnosti. Svak nosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraiu poželeti da priča koju današnji pripoveđač priča liudima svoga vremena, bez obzira na.njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmliavinom ubilačkog oružia, nego što ie mogućno' više pokretana ljubavliu i vođena širinom i vedrinom slobodnog- ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono.

što je bitno. I toje ono što sam smntrao za

potrebno da istaknem u ovom svom kratkom

prigodnom razmnfranju' koje ću. ako mi dopus- tite. završiti kao što sam i počeo: sa izrazom

duboke i iskrene zahvalnosti.

BEOGRAD, |5. DECEMBAR I96I.

A PUSTITI

Pozorišno pismo 'iz Zagreba

Početak zagrebačke kazališne sezone nije nimalo blistav. Dosada su održane četiri premijer= ne predstave no ni jedna od njih nije dala neki značajnjji rezultat. Na sceni gospodari anemičnost. Nešto više živosti, ma da ne i kvalitete, ima u propratnim pojavama — razgovori= ma, planovima i polemikama, dok je kritika u dnevnoj štampi potčinjena i nadalje činovničkim · stavovima urednika koji žele miran san i dug život. Zbog toga i ta kritika svojim monotonim i gotovo obvezatnim nabrajanjem članova izvođačkog ansambla sve to više nalikuje na svojevrstan kazališni jelovnik. Samo, naravno, ne za sladokusce!

Dok se naveliko, ali još uvijek sa neizvješnošću i nagađanjem govori o reorganizacijama unutar sva tri ansambla i dok se uporno traga za direktorima, koji su odjednom postali ka zališni problem broj jedan, premijere se ređaju i čini se da između njih i nema velikih razlika. Karakteristično je pri tom i to, đa bi izveđena djela — četiri komedije—-više odgovar:le ıe pertoaru jednog kazslišta, recimo „Komedije“, nego što ih se može usvojiti i primiti kao dic estetski i etički definiranih smje

MT:

| FENOMEN LITKE

Želeo sam- da obradujem jedmu, petogodišnju devojčicu i doneo sam' joj za Tođenđam nekoliko različitih igrački. Ona, je ostala prilično hladno, i skoro nezainteresovana dok sam, joj davao mali tobogam, a kad sam joj pružio šaremu, plehanu dizalicw, devojčica se skoro zaplakala. Međutim, kad saw, iz džepa izvukao jedmu, običnu, jevtimu, lutku, mapravljemu, od slame i krpe, mala slavljenica je zablistala od radosti. Pravi poklon za mju i jedini poklom u ovom slučaju bila je ta nikakva, skoro Yužna lutka.

Verujem, đa ste se i vi ne jednom mašli u sličnoj situaciji, odlazeći na rođendane mekoj petogodišnjoj devojčici. Pojava nije izuzetna, već, naprotiv, predstavlja izvesno pravilo. U čudmom, svetu dečjih snova i želja, u dimemzijama te prve plastične mašte, lutka za devojčicu, ostaje prva igračka i nijedna druga drangulija nije uspela da joj oduzme taj prioritet, ma koliko bila duhovito izmišljena i mapravljena. i Ostavimo psiholozima i pedagozima da tumače ovaj fenomen lutke. Pozivajući se ma Frojdovo učenje psihoanalize oni će vrlo dobro umeti da mam objasne prapočetke materinstva i magona zasnovanih na seksualnim, instinktima. Zu mene je ovaj fenomem lutke bio interesamtniji kao odgovor ma pitanje koje mi se, odvojena od celog ovog slučaja, mametalo: da li je imao pravo urednik koji je odbio stihove za decu'jedmom, pesniku, motivišući svoj postupak činjenicom, da u stihovima o kojima je reč ima mnogo medmeda, leptirova, smeško-belića, a da su sve to dozlaboga iskorišćavami „rekviziti“ i da su, manje više, neinteresantni današnjoj deci, koja imaju veća pojmovna iskustva od svojih ranijih vršnjaka i me mogu se, zbog toga, zadovoljavati is= tim. Urednik je predlagao da se dečak obuče u dugačke pnamtalone, a da se devojčica izveđe ma štraftu. Jer, dilalektika društva, ekonomski uslovi, tehnička dostignuća itd. itd. menjaju čovekov život, pa i doživljaj detinjstva.

Bio sam sklon đa poverujem, u ovu primedbu, ali događaj sa petogodišnjom devojčicom i lutkom, potpuno me je zbunio, pružajući adekvatan odrečam odgovor. Da li dete dečju pesmu, crtež ili slikovnicu prima takođe kao igračku? Da li je to za mjega igračka ili nešto više? Zadovoljava li jedna dečija igračka u detetu mjegovu Yadozmalost ili je tek budi? Poistovetiti pesmu, sa igračkom u ovom slučaju mije greh. Dete ih mikada me omalizira već ih po svojoj prirođnoj meposrednmosti percepira, a ukoliko su i jedma i druga, tj. i pesma i igračka, besazlemije i prostije, utoliko lakše prolaze kroz filter jednog sveta bez iskustva.

Iaračke su u stvari simboli koji služe svakom, detetu za predigru pređ ulazak u stvayni život. Ukoliko su ti sim-= boli duhovniji i humanizovamiji, ukoliko poseđniju više ljude skih osobina, više karnkternih, sličmosti, utoliko poseđuju veći, moć đa zadovolje đečiu radđozmalost. Zboa toga su međ-

- gedi, leptiyovi, smeško-belići, lisice itd., postali glavni jumaci M, pesmama i pričama za decu, dobiiajući ustaljene karak'fterme osobine. tako da već ımapred asocijatiomo možemo

znati da je lisica lukava, maqarac glup, vuk zao itd.

:· Stvari su, tekođe, ušle u dečiu literaturu dobijajući. osobine · živih bića. Zbog toga je Pinokio, dečak od drveta, veliki pri-

jatelj. dečacima i devojčicama. Da je ostao w priči običam komad drveta, deca bi aa ubrzo: zaboravila. Ova. veza života

· saymnrtvim 'stvarimn pokazuje i-to koliko je dečia mašta. i ·Do?ređ «ve svoje Čudoesmosti realna i koliko zehteva Yealmost.

Fenomen lutke:i njem prioritet mad tobomnmom i ple-

'Bamom, diznlicom,: iaynčkamn koje. sa sa svofim, fedoerima i ortešknemn' vamžmlsiviie oku. sadržam je u fome što Muka

ima oblik žibna bićn.i'što su asocijaciie ezneme zn miju mDSO-

· Ylutno žimofnije. Nilenlkoı smeftmju. ie, predstavljala. činmje: ı mica dnje prva lutka stara skoro koliko i prva devojčica ..

na sVelu. ! \Petar.PAJIĆ

· Cena 30 din :

ANEMIČVOST · GOSPODARI SCENOM

ecexze nac aCA O IS s ORA UL ra m=e=———

rnica triju po' osobinama i namje ni potpuno različitih ansambla.

Prva premijera u novoj sezoni bila je izvedba Nušićeve „Pro tekcije“ koju su na scenu Hrvat= skog narodnog kaza'išta postavili, Ljudevit Galic i Petar Šarčević. Njihove težnje i shvaćanja odražavaju se u dva suštinska problema presudna ne samo kod igranja Nušićevih djela već i kod svakog razmatranja njegovog dra maturškog opusa. U rasponu ta dva problema od kojih je jedan čisto teatarske naravi, jer se svodi na pitanje kako igrati Nušića — da li je potrebno da se lokalizira njegov svijet i đa sa se ujedno precizira uskim društvenim krugom i vremenom ili mu se može dati širi značaj i obim, kreću se zapravo sva traženja kazališnih radnika. Drugi. od ta dva problema, riješavan u predstavi daleko intenzivnije od prvog, reflektira se u traženju i obrazlaganju sadržaja i mjere satirično-društvene kritike Nušića.

Da bi objasnili kako je nastala „Protekcija“, a samim time poka zali odakle potječe i izvjesni kompromisni ton Nušićevih komedija, koji se ne može upoređivati s jetkošću Domanovićeve satire, režiseri su izvršili djelo mičnu adaptaciju originalnog tek sta posluživši se prı tom nekim drugim „Nužšićevim „tekstovima,

. ođjJomcima iz „Autobiografije' i

„Listića“ kro i predgovorom za samu „Protekciju“. Izvornom t*< stu komedije dodan 'e prolog i epilog u kojima «se pojavljuje sam Nušić, Ta pojava Nuš:ća na sceni izazvala še na stranicama „Telegrama“ malu al: izrazito egocentričnu polemiku između kri fičara Duška Cara i režisera P+• tra Šarčevića u kojoi je prodefilirala kao argumenaž* i Nušićeva baba, umjesto di se načelo najnarađoksalnije mpitenie našeg teatra — a to je odncs literat .re i scenske umjetnosti kao specif:čnog fenomena koj, ima svoju izrazitu fizionomiju i uzuse ljepote i osobina. Taj paradoks je paradoks : Pšeg tealza u cjelini, u teoriji i praksi, „ır se preko njegovih naiizrazitijih predstavrika — režisera — neprekidno ispoliav& tendencija striktnog od vajanja teatra od literature, no io se odvailarje spro odi samo programatski a ne i stvamu predetavom. UOmjcsto toga votovo svnki ponwvšaj reke inova3iiie, po gotovu kad se radi o postavlja= nju domaćih drama, svršava uvla čenjem kKvazi-literarnog u scen= sko kao što je to štučai i koi Nastavak na 6. strani

i Branko HEĆIMOVIĆ Ć i OVOM BROJU: | DESANKA MAKSIMOVIĆ

HRAPELA ŽANA KOKTOA

· STANISLAV BAJIĆ

NAŠE POZORIŠTE DANAS

IVANKA KOVAČEVIĆ

ROMANSIJER U TRAGANJU ZA IZGUBLJENIM VREMENOM

IVAN IVANJI DANAŠNJA NEMAČKA LIRIKA

| VOJISLAV GAĆČINOVIĆ

ŠVAJCARSKRA:U . POMENIMA MLADE: . ' BOSNE: Mi i a (an

| SESIL DEJ LUIS POKZIJA I NAUKA '

KOMENTARI O IZGUBILJENOJ MERI UKUSA '