Književne novine

PANORAMA VEST: SOON |

RADOJE DOMANOVIĆ NA RUBEOM

mesto u razvoju jugoslovenskog sllkarstva, naročito u avangardnom perlođu između dva rata,

110 GODINA POSTOJANJA KUCE na svojoj enciklopeđiji, namenjujućš LARUS Je takođe borbi protiv poroka i mana,

SVOB Vremcna., | Kuća Larus đanas predstavlja Je.

đan ogroman mehanizam sa velikim broiem „saradnika svih „profesija,

Sovjetsko Državno izdavačko pre" đuzeće za književnost objavilo je Knjigu izabranih dela Rađoja Domamovića sa solidno napisanim iuvođ-

Tokom sleđeće godine navršiće se 110 gođina otkako je osnovana kuća

DODELS3ENE NOVE EVNE KRNJIŽ Larus. Njen osnivač Pjer Larus (Pi-

NAGRADE U FRANCUSKOJ

Beo olačamı : BokOhaoYa; KOJE | erre Larousse) bio je pravi sin svog predstavništvi i. C6IO tu koj KEE SUFanICR, veka — Veka muzeja, Žželjezničkih štvima u celom svctu koja RORrOlEN. iimiče Kraj, godine, se stanica i Kristalnih a: Ode u OPpskrbijuju tržište Larusovim rečni“

štampana je u peđeset hiljađa primeraka. Pored „Stradije“, „Kraljevića Marka po đrugi put među Srbima“, „Razmišljanja jednog „običnog srpBkKoOg vola“, „Mrtvog mora“, „Vođe“, „Ukiđanja strasti“, u ovo izđanje uŠlo je još jeđanaest Domanovićevih tekstova.

Novim izđanjem uglavnom je ponovljeno — na nešto manjem prostoru — prvo moskovsko izdanje dela, Rađoja Domanovića, objavljeno 1956. gođine, Poređ toga, prevod „Stradi“ je“ štampan je 1957. u popularnom izdanju sa visokim tjražem, Okupan đosađašnji tiraž Domanovićevih đela u SSSR prešao je, od 1956. gođine do danas, cifru od dvesta hiljlađa primeraka. cima. Za sleđeću dekadu, na primer, predviđeno je prevođenje i ađaptranje dvađeset devet različitih tomova za englesko i amocričko tržište, seđamnaest za nemačko, dvadeset i dva za Spaniju i četrđeset i šest za Italiju, da se ne govori o ogromnoj prođaji „Petit Larousse“-a.

Mnogo je učinjeno na usavršavanju Larusovog rečnika u toku sto godina tako da je i stara formula o sastavljanju rečnilha-enciklopedije u mnogome proširena. Današnji Larus, deset tomova „Grand Larousse Encyclopeđique“, ne pokušava đa khonkuriše Enciklopeđiji Britaniki, Brokhausı ili italižanskom „Dizionario Enciclopeđico“. Njefov Je oblik negđe na sredini između Vebsterovog „International Dictionary“ i Britanike. i

zona dođeljivanja književnih nagrađa u Francuskoj je u punom Jeku. Posle dodeljivanja nagrađa »Gonkur« i »Teofrast Renodđo« došao Je ređ ma nagrađe »Femina« | »Međicis«. Nagradu »Femina«, koju đaje žiri sastavljen ođ dvanaest Žena, đobio je Anri Toma za romam »Le Promontoiree (RU), objavljen kođ „Galimara“. Toma je do sađa napisao dvanaestak romana i objavio nekoliko zbirki pesama, Takođe je poznat kao prevodilac sa engleskog, ruskog i nemačkog. Nagrađa »Međicis« đođeljena je Filipu Soleru za roman „Le Parc“ (Park), objavljen kođ „KEđitions đu

porodici skromnog burgunđijskog kolara, Larus je vaspitan u uverenju koje je vladalo đevetnaestim vekom đa neprijatelj ljudskog nasleđa kulture, neznanje, može biti jednom za svagđa pobeđeno i oterano s lica zemlje ako se otkrije đovoljno efikasno oružje. Oružje koje je Larus pripremio bila je prva enciklopedija, . zapravo njenih seđamnaest grandioznih tomova. Taj monumentalni rađ bio je pisan u velikom maniru stilom koji je započeo otac francuskih enciklopedista, ikonoklast Pjer Beil (Pierre Bayle) čiji „Dictionnalre Historique et Critique« 1695—97 je vođio bespoštedan rat protiv religioznog fanatizma i sredđnjevekovnog mračnjaštva. U vrlo sličnom „đuhu, Larus, ođ,lučni republikanac, rađio je

Seuil“, Pisac ovoga dela star Je dvadeset pet gođina i »Park« je njegov

KMITACIJE ROBERTA LOUELA

đao je pre izvesnog vremena prilično neuobičajenu zbirku pesama čiji je naslov »Imitacije«. Reč je, naime, o zbirci koja sadrži nove verzije šezdđeset i šest pesama pisanih prvobitno na maternjem jeziku njihovih autora, Vrlo poznatih svetskih pe“ snika. U svakom slučaju Robert Lou el je ođ originala stvorio pesmu koja je, kako Kritika tvrđi, veoma dobra i na engleskom jeziku. Louelove verzije su „imitacije“ samo po formi jer jezička struktura i značenje nepogrešivo ukazuju na ličnost Roberta Lou ela.

SMRT KOSTE HARMANA

U Opatiji je pre nekoliko dana umro Kosta Hakman, slikar i profesor beograđske Akadđemije likovnih umet nosti u penziji. Rođen 1899. gođine u Bosanskoj Krupi, srednju školu je završio u Sarajevu, a likovnu akađemiju u Krakovu. Slikarski se usavršio u Beču i Pragu. 1925. godđine imao Je prvu samostalnu izložbu i odmah ušao u ređ naših istaknutih slikara. Izlagao je samostalno i u zajednici sa drugim slikarima na mnogim izložbama u zemlji i inostranstvu. Međunarodna izložba u Parizu 1937. godine pređstavljala je trenutak njegovog najvišeg priznanja đobio je zlatnu mueđalju za slikarstvo. Privrženik impresionističke ško le Hakman je najviše negovao ulje 1 akvarel i birao, za svoje motive, pejzaže, mrtve prirođe i portrete. Hakmanovo delo zawziman istakmuto

— < - vegećonenbeoeoboŠ KNJIŽEVNE NOVINE

LIST ZA KNJIŽEVNOST, UMBTNOST I DRUSTVENA PITANJA

Ređakcioni odbor:

' Miloš L Bandić, dr Milan Damnjanović, Zoran GlušČčević, Slavko Janevsk!. Velimir Lukić. Slavko Mihalić, Vladimir Petrić. izet Sarajlić, Vladimir Stamenković, Pavle Stefanović, Dragoslav Stojanović-Sip

Direktor i odgovorni urednik: TANASIJE MLADENOVIC Urednik: PREDRAG PALAVESTRA

Sekretar redakcije: BOGDAN A. POPOVIĆ

List Izdaje Novinsko-izdavačko preduzeće s»Književne novine•, Beograd, FPrancuska 7. Ređakcijia: Fran euska 7, tel 2?1-000, tekUćI račun: 101-20-1-208

izlazi svakog drugog

Pojedini broj Din.

•

• List

e petka

0 s Godišnja pretplata Din. • 600, polugodišnja Din 300. • za inostranstvo dvostruko. : Tehničko- umetnička

[n] oprema:

6 DRAGOMIR DIMITRIJEVIC a Štampa •GIAS.. Beograd, • Vlajkovićeva 8.

o i

•

! treći roman. \

i \ deđan od najznačajnijih savremenihi fmeričkih pesnika Robert Louel iz-

KOMENTARL

DA M SU SAMI KRIVI ŠTO SU PASTORČAD?

U pretprošlom broju „Knjiševnih novina“ objavljen je članak „Prevodioci — pastorčađ naše kultume javnosti.“ Taj članak, pisan argumentovano i tačno, a potaknut još jednim prenebregavanjem pre vodilaca kad su u pitanju nagrade za umetnička ostvarenja, besumnje su pozdravili svi koji se bave pepeljuškim poslom pretakanja tuđeg literarnog izraza u naš.

Na jednom mestu tog članka kaže se, međutim, da za dis kriminaciju prema prevodilaš ftvu „krivice ima i do prevodilaca“, koji „zanemaruiu stručnu analizu „prevedenih tekstova, očekujući da taj posao obave oni koji za to nisu ni pozvani ni dovoljno stručni. Ovo je tvrđenje diskutabilno. Pre svega, prevodioci očekuju da ocenu njihovom radu izriču oni koji su i pozvani

i dovoljno stručni; a ako se to ne dešava, ili se dešava sasvim retko, onda su prevodioci za to krivi taman koliko i knji ževnici, koji takođe, očekujući jedno, dočekaju veoma često da im sude „ni pozvani ni dovoljno stručni“.

A zatim — i to je bitno i za ono što je malopre rečeno: to i nije posao prevodilaca, ili po pravilu ne bi trebalo da bude. Naime, ne bi ukoliko pretpostavimo da je prevođenje umet nička delatnost — a u članku se s pravom tvrdi da jeste. Pa ako jeste, da viđimo koji se to umetnički delatnici sami bave „stručnom amalizom“, krifikom načelnom ili međusobnom. Sude li glumci pisanom rečju o ulogama svojih kolega, pišu li muzički virtuozi stručne prikaze, koliko se književnika bavi teorijskom podlogom svoga delanja? Drukčije na žalost ođomaćeno mišljenje,

bi bilo kad bismo prihvatili pa uzeli prevodilaštvo samo kao zanat — onda bi i prevodioci bili ovlašćeni i dužni da pišu stručne analize, baš kao što to mogu da čine knjigovesci, pozorišni krojači i inženjeri akustike.

Od velikog broja prevodilaca — ako su umetnici — to dakle s pravom ne treba ni očekivati. Postoji za svaku oblast umetnosti, međutim, jedan propratni rod, delom umetnost a delom nauka, čiji

je predmet kritičko ocenjiva-

nje, pa tako treba da bude i sa prevodilaštvom — i tako jei bilo, kao što znaju svi oni koji su se bavili istorijom naše pisane reči. A ushtednemo li da tragamo za krivicom, čini mi se da bismo je pre mo= gli naći onde gde se dobrim delom kuva naša književna klima: u ređakcijama listova i časopisa, koje s jedne strane

svojim saradnicima-prikazivačima ne ukazuje na važnost ocene prevoda, a s druge strane ne angažuju za taj posao one koji znaju i mogu da ga obavljaju. Ostane MW. i dalje ovako kako je, biće melodija naše kulture siromašnija za

jednu značajnu notu. Jer ako je potrebno — a veoma je pofrebno — da sve novine zabe= leže rezultat jednog umetnika koji je interpretirao neki Bahov koncert za violinu, ill drugog koji je interpretirao Don Karlosa, onđa može biti samo od štete sistematsko prećutkivanje uspeha ili neuspeha trećeg umetnika, koji je interpretirao Ilijađu i Odiseju, ili Šekspirove sonete, ili Rat i mir.

Branimir ŽIVOJINOVIĆ

O IZCUBLJENOJ MERI UKUSA

Redakciji „KNJIŽEVNIH NOVINA“ Beograd

U broju 159 Vašega lista, od 3 decembra 1961 «godine, štampan je napis „Izgubliena mera ukusa“ koji je potpisan od Vašeg urednika Predraga Palavestre. S obzirom da je Palavestra u fom svom obračunu sa Oskarom „Davičom pomenuo i moje ime, a kako je tom prilikom, namerno ili obmane radi, izneo i neke netačnosti, gubeći pri tom potpuno meru ukusa, molim Vas da u cilju tačnog informisanja javnosti objavite ovaj odgovo. Palavestra piše: „... Davičo je, uz pomoć jednog novinara (koji, uzgred budi rečeno. više voli da se krije iza pseudonima Nenad Tomić nego da se pofpisuie pravim imenom Svetozar Đonović), i s blagonaklonim gostoprimstvom ftitogradske „Pobjede“, u sveča-– nom broju posvećenom Danu Republike pod vidom načelnog pmrazgovora o savremeno] literarnoi situaciji pokušao da diskvalifikuie sve one 'koii su. se usudili da javno publikuju svoje uglavnom negativno mišlienie o njegovim najnovijim đelima.“

Neću da ulazim u ocene Palavestrinog mišlienja o DaVičovim „obračunima sa kritičarima negativnih mišlienia O niegovim delima“. To je stvar tih kritičara. I Davičova. O svemn tome ja kao čitalac mogu imati svoje mišlienje, koie baš i ne mora biti isto-. vetno i ravno sa Palavestrinim. Ali Palavestra zaboravlja,. ili se pravi da zaboravlja, kad je u pitanju dokazivanje njegovog prava, neke osnovne i praksom već godinama DTihvaćene činjenice:

novinar nikada ne može da u jednom razgovoru, pa bilo sa kim ga vodio, reči svoga sagovornika interpretira drugačije nego što ih je ovaj izgovorio; isto tako novinar ne može svome sagovorniku hništa prejudicrati, pogotovu ne sagovorniku piscu čije delo spada među vrhunska ostvarenja literature jedne zemlje; Palavestra je dugo godina radio u novinarstvu i prava je šteta ako je zaboravio ove

kodekse, a nalazi se i dalje kao urednik jednog lista, i to književnog;

napadnut sam od Palavestre da sam pomogao Daviču da se obračunava. sa RKkritičarima; mislim da je to više nego smešno, jer Daviču nije potrebna pomoć za takve obračune; moja „pomoć“ je bila u tome što sam, vršeći profesionalnu dužnost novinara, izvršio nalog redakcije „Pobjiede“ i obavio razgovor sa Davičom, ne sluteći đa će se bes Palavestrin srušiti zbog toga i na mene i na „Pobjedu“; mislio sam da je za čitaoce i ljude koje literatura interesuje zanimljivo i od koristi da postavim pitanja koja se tiču

' života te literature; i postavio

sam ih: smatram i sada, i Dpo-. red Palavestrinih „gromova što se na mene sručiše, da je to bilo ispravnije i bolie nego, recimo, da sam Daviča pitao šta doručkuje, koji broj cipela mosi, bavi li se sportom, gde će provoditi godišnji odmor i slične besmislice, ko= je po nekada sretamo, na ža= lost;. i. na. stranicama nekih naših listova; u ostalom, samim tim što je Palavestra tako hitro reagovao na Davičovu izjavu, čini se da su postav ljena baš prava pitanja koja se tiču naših literarr'h zbivania, druga je stvar zašto se o niima ćuti, o tome bi možđa, Pa lavestra kao kritik trebalo da govori, pa se zato ni malo ne

kajem, nego, na protiv, pono-

vo bih. u sličnoj situaciji, u prkos Palavesinmim besovima, postavio ista pitanja; što se „pomoći“ tiče, koiu sam DO

Palavestri pružio Daviču, me-

ni se, zaista, milo ako je tako;

Palavestra posebno vrši afak, nekako me skoro i ODO= minie, što se ja, Svetozar Đonović, krijem iza pseudonima Nenad Tomić: pre svega, radi čitalaca, moram objasniti da nemam nikakvog razloga, niti bilo od koga straha da se krijem; pod tim “pseudonimom: obiavio sam tri knjige besama. jednu knjigu prevoda i preko pet stotina napisa, „od kojih dobar broj i u „Knjižševnim novinama“; pod tim pseudonimom „nameravam i dalje da objavljujem dok bu-

dem nmao šta da pišem; narav~ . ;;

no ukoliko mi to Palavestra ne ospori; do sađa mi niko nije ništa zbog toga prebacio niti me sumnjičio; moni je jako žao što se toga latio Pajavestra, pogotovu što smo na istom fakultetu, kod istih profesora polagali predmet koji se zove Teorija Književnosti, u kojoj se moglo po nešto naučiti i o pseudonimu, ako je sve to napred izneto Palavestra zaboravio, ja ne mogu nl! šta drugo nego da žalim.

'Poliko, samo radi informisanja čitalaca „Književnih novina“, a što se mene lično tiče ne interesuju me teoretski sporovi koje - Palavestra vođi. Ja mu u njegovom budućem kritičarskom rađu, zbilia, želim onoliko uspeha koiko ga ima u vođonju kartoteke: ko je ko. :

Zahvaljuiem urednicima „Književnih novina“ za ustup=ljeni prostor.

U Beograđu,

3 decembra 1961 god.

S poštovanjem Nenad, TOMIČ

· Svetozar Đonović (alias Ne-

nad Tomić), koji je, izgleda,

uveren da je u članku „Izgubljena mera ukusa“ relevantniji nego što stvarno jeste, želi da ispravi „neke netačnosti“ u mome tekstu, i to one koje sam navodno „namerno ili obmane radi“ izneo. Svaka namera da se netačnosti isprave plemenita je, i njegovoj molbi se, evo, izlazi u susret doslovnim objavljivanjem pisma upućeno ređakciji „Književnih novina“.. Ostavliajući na stranu da mi nikako nije jasno kako mamerno iznošenje netačnosti i obmana nisu jedno isto (Svetozar Đonović, alias ı Nenad Tomić,

fu naime vrši neku distinkci-

ju), ostavljajući na stranu i niz drugih logičkih, stilskih,

· gramafičkih i pravopisnih ne-

tačnosti koje bi potpisnika pisma mogle diskvalifikovali, spreman sam da priznam sle-

__ deće:

1. Tačno je da novinar koji

. intervjuiše neko lice ne mo. že da „reči svoga sagovorni-

ka interpretira drugačije nego

što ih je ovaj izgovorio“; ali je tačmo i to da postoje granice u idđenfifikaciji lica koje interviuiše i lica koje je intervjuisano. Kako Svetozar Đonović (alias Nenad Tomić) izjavljuje da bi mu bilo milo da je intervjuisanom licu mogao pružiti neku pomoć u akciji koju ono vodi, ne može biti sumnje da on iu granicu identifikacije nije Dpriznavao. 2. Tačno je da novinar koji intervžuiše neko lice može da postavlja sva pitanja koja će, po niegovom mišlienju, zanimati čitnaoee lista u kome inliervju treba da buđe objavljen; ali je tačno i to da i sarađnik i rednkciia lista u kome se intervžu obiavliuje, ako nađu za shodno, mogu da se ograđe od neulusnihb, uvređljivih implikacija u odgovorima interviuisanog lica, da i ne govorim o tome da imaju pravo da ga i ne obžave ako dođu do uverenja da svi, ili samo neki, odgovori intervjuisanog lica, pa čak i neki delovi pojedinih odgovora. na• rušavaju ustaliene, Gyaštvene norme koje freba negovati i sačuvafi u javnom životu.

3. Tačno je đa novinar koji intervjušče neko lice može svoje literarne radove potpisivati psendonimom: ali je tačno i fo da se novinarski interviu još uvek nigđe ne kvalifikuje kao književni rad i da pa, ako se već potlpisuže, treba potpisati onim imenom na koje se potpisanom licu mogu uputiti zvanična ala.

4. Tačno je da sam, u SVOje vreme, zafedno sa Svetoza-– rom Ponovićem na Muniverzitetu slušno predavanja iz feorije književnosti, ali je ftačno i fo da sa Memndom Tomićem nikada, i nisde nisnm učio etku. Jer da smo bilo đe i bilo kada etikm učili zajedmo. uveren sam đa bi i Nengpd Tomić, nančivši šla se može tolerisati a šta ne, ispravliao pre svega ome neftnačmosti koje sm sadržene w odgovorima intervjmisamos lica.

Takva jspravkm bi takne veoma mnogo znnčjla „u cjliu fačnog informisanja javnosti.“

Pređyag: PALAVESTRA

DVE NOVE KNJIGE VILIJEMSU

O TENESI ~

pDramsko đelo Tenesi Vilijemsa ne prestaje da izaziva pažnju među američkim RKritičarima. Neđavno su, gotovo istovremeno, objavljene đve stuđije o njegovom delu: „Buntovni puritanac“ od Nensi M. Tišler i „Tenes! Vililems: Čovek i njegovo đeIo“ od Bendžamina „Nelzona, Mađa pisane iz različitih uglova sagleđavanja ove dve Knjige slične su u sVOJim zaključcima. Nensi Tišler veruJe đa su neuroze kojima se Vilijems često bavi potehle iskreno iz đubine njegovog bića, ali đa su ponekađ laKo komične. Po njoj on građi svoje priče na sukobima između nežnih !đeala i gadnih tabua. Zamera mu što zanemaruje u svom đelu „ono što 56 nalazi iznađ pojasa“.

Nelzon misli delom nije mogao đa pruži osećanje

da Vilijems „svojim celine u univerzumu i čoveku 1 u ljudskim odnosima. Kakva god mišljenja o njemu mozsli imati, slagali se ili ne slagali sa njegovim život nim vizijama, ipak niega i ono što je on stvorio ne možemo poreći. U tome on viđi prednost koju pisac ima nađ moralistom.

Tenesi Vilijems je nesumnjivo iskren pisac. Izabran je da buđe pisac prokletih jer ih razume bolje nego đruge ljuđe. On ima mnogo simpatija za osakaćene, poražene, abnormal-

ne. Do svojih vizija on đolazi pri• rodnim putem, jer su njegovo detinj stvo i mladost bili puni strepnji i uznemirenosti i on još i đanas nosi ožiljke svoje preterane osetljivosti.

ad a

Saopštenje redakcije *

Redđakcija . „Književnih novina“ zajnferesovana „je da olkupi dobro sačuvan komplet „Mnjiževnih novina“ ođ 1948. do 1960. godine zakliučno.

Pismene ponuđe dostavifi ređaRkeiji, Francuska ul. 4, Beograd.

Molimo pretplatnike da obnove pretplatu za nared nu 1962. godinu. Uplate slati na tekući račun „Mnji ševnih novina“ kođ Narođ ne banke 101-20-1-208. Go dišnja pretnlafa iznosi GOO dinara, pologodišnja 300 di nara: za inostranstvo dvostruko. *

WU prošlom broju našeg lista pogrešno je poipisan autor viniefa. Umesto Vilma Svećnjak treb?lo je da stoji Marta. Svećnjak.