Književne novine
VASPITANJE
JOBO PR gy 46 Vi dy E; MPP"3 O S —
uprkos veoma primetnog napretka koji je postignut tokom, proteklih nekoliko godi-
a svim, oblastima kulturne delatnosti, u šiyem, i Taz. noorsnijem, organizovanju mašeg kulturnog života, mapretka koji govori o nesumnjioom poboljšanju stanja kadrova u\ oblasti kulture, postignuti Ye zultati i sadašnja situacija, još iuek su đaleko od, idealnog. pa čak. i od zadovoljavajućeg. Na medavnmom proširenom, plenumu Kulturno-prosvetne zajedmice Srbije raspravljalo se isključivo o stručnom, obrazovas mju i usavršavanju kadrova.
Uvodna reč Aleksandra Ba'kočevića, sekretara Kulturnmo= prosvetne zajednice „Srbije, „Neka pitanja obrazovanja i wasavršavanja kadrova ma pod ručju kulture" dala je bre" iglednu, sliku, kadyovske situa= „cije na kulturnom molju. Nje.govo izlaganje medwosmisleno „pokazuje da w mašim, kultur.mim institucijama i ustomovba– mo, vrlo često seđe ljudi koji nisu dovoljno stručni i obra= zovani đa bi mogli đa byuđu nosioci kulturnog života jedme sredine.
Podaci izneseni w Bakočevićevom, referatu vrlo su Tečiti i ubedljii. Mada se oni odnose samo ma Srbiju skoro je sigurno da mi u, ostalim, Yepublikama situacija, mije ništa veđrija. U bibliotekama, moa primer, svega četiri odsto službenika ima fakultetsku spremu, 53 odsto srednju, a 43 ođdsto samo osnovnu, školu. Shva tljivo je omda što su bibliofeke, majšire gledamo, postale servisi za uslužipamje kmjigom i drugim, publikacijama; megde su zatvoreme, & majčešće su potpumo pasivome institucije koje zanemaruju svoj osnovni cilj: širenje kulture i prosvefe. U našim, knjižarama uop= šte mema pravog, koliko toliko stručnog Kknjižayskog kadra. Od 102 plaćena upravni" ka domova kulture 54 imaju osnovnu školu, a samo 8 fakultet. Nedovoljan, broj stručnih rukovodilaca čest je Yamo zlog što mnogi kulturmo ama terski umetnički kolektipi me uspevaju da Dređu granicu, ispodprosečnog amaterizma. U školama ma teritorijh Srbije nedostaje 2.000 kvaMWfikovomih nastavnika muzike itd,
Jedna malo dublja i save» snija, omaliza, kakva je bila ova, pokazuje da vaspitanje kadrova u oblasti kulture mije samo školsko i wmetničko, nego i široko društvemo pita nje. MNeophodmo je da komume, u planiranju SVDOg privrednog TYazbvoja, osvete dužnu, pažnju što boljem Yrazpoju umetničkih, imstitucija, kako bi se stvorile mogućnosti 20 što svestyanije i Šire vaspitamje građamqa,
Mere koje su već poduzete da se stručna obrazovanost vrukovođećeg i mastawomog ka” dra popne ma zađovoljavajući stepen: primena dopunskog O brazovamja, umošemje wiše si stema i plana u obrazovanju, i usavršavanju, novi tynstepe” ni sistem, nastave, YTazmi seminari, bolji i savesmiji sistem stipendiyomja (u, Vojvođini 36, ma prime, samo 14,5'% studenata stipendira za, potrebe kul turnih i prosvetnih institucija, mada su potrebe neuporedivo meće), savesnija raspoređemost postojećih kadYova itd. mesumnjivo će, u, dogledno VTeme, mostojeću, situaciju, uči niti koliko-toliko smošljipijom.
Pilanje kadrova, međutim, nije samo pitanje mjiho0DOg školovanja. Ono je ukljiučemo wu jeđam šiyi problem i nredstavlia sastavni deo problema položaja i' fimansiramja usta mova kulture, UN
Paradoksalno je, Yecimo, da se 2/3 svršenih učenika Srednje bibliotekarske škole zaposlilo am, svoje struke, moda postoji najveća potreba, baš 2a srednjim, bibliotekarskim, kadrovima. S druoe strome, ma prime, broj slobndnih, filmskih, radnika prevelik je odnosu ma obim mroizvndnje, G vrlo mali broji lica ie svojim talentom, i stručnošću, spnsobom đa odgovori sbe većim zahtevima u umetničkom Dogledu. Ć }
Postojeći podaci, sanledđani ı sklonu širea kulhvrmog zama“ ha koji predstoji u celnhioonioš kulturnoj oblasti, trebalo bi da moved, da 356 rešavanju oih pitanja. prilazi sa više studiozmosti, odgovornosti i 5ave- '
y:p Dužan PUVAČIĆ
5
„duprfta srednjovekovnim stubovima,
MESTA KOJA VOLIMO
ra LK Desanka
*
MAKSIMOVIĆ
čemu, možda samo po trenutnom uflisku i ras-
položenju, slična staroj crkvi u Brankovini; neg-
de u Francuskoj neki umetnik, po mnogo SVOjih osobina drukčiji nego ja, doživeo je ka-
pelu u gradu Miji-la-Fore (Milly-la-P'oret) ona-
ko kako sam ja u detinjstvu doživljavala crkvu u zavičaju. Toliko je taj doživljaj Žana Koktoa bio sličan mome, toliko, je umetničko delo što ga je u kapeli stvorio iscrplo ono što uvek
naseli sva moja sećanja i osećanja kad se nađem u brankovinskoj crkvici, da sam, ušavši letos u
tu franeusku kapelu imala tragikomično raspolo~
ženje promašenih umetnika koji tvrde da ih je
pokrao neko ko ih i ne zna i koji, kad bi i krao, ne bi krao njih.
Spolja kapela svetoga Bleza de Sembpl (Saint TBlaise đes Simples) oniska, bez zvonika, pĐookružena vrtom, nema nikakve sličnosti sa pravoslavnom
crkvom u Srbiji, šćućurenom „pod šumovitim
brdom kraj potoka, crkvom čiji se zvonik vidi čak s druma, Francuska kapela bila je sazidđana u đvanaestom veku kao sastavni deo bolnice za gubavce | zato posvećena svetom Blezu, lekaru i episkopu iz Jermenije koji se bio proslavio kao iscelitelj i poznavalac lekovitih trava; a naša crkva je u sfarini bila saborac narodu u ratovima i okružena je grobovima sveštenika i vojvođa iz Prvog ustanka. Kao u doba episkopa Bleza, Miji-la-Tore je i danas jedno od sre-
'dišta gde se u Framcuskoi gaji lekovito bilje
i kad smo negde oko podne ušli u grad, zapahnuo nas je miris vrta iza kapele gđe su rasli bokori metvice i bosiljka, beladona i ruta i kopljasta kukuta, isto onako samouverena i upor na kao kraj naših seoskih puteva. Do 1958, godine kapela je bila skoro zaboravljena, a tada
7
DETALJ PRESKE
su gradske starešine dpšle namisao da je obpočasnom građaninu Mijia.' LA A CA :
Očekivala sam da ću u njoj naći zidove Dpokrivene slikama svetaca viđenih pesničkim očima, ali ipak svetaca. Međutim prvi utisak je bio da smo ušli u botanički kabinet kakve škole. Uz dva pobočna zida, od samog kamenog poda pa sve do tavanice, puzali se crieži lekovitih trava divovskog stasa i cvetova krupnih, kao viđenih pod lupom, Crtane precizno, kao rukom botaničara kome je Više do istine nego do lepote, one se činile kao presovane u nekom ogromnom gimnazijskor herbarijumu, tačno se videli svi listovi, zaligci, krune i prašnici. Slikar je kičiecom otvorio srce biliki kao hirurg srce čoveka. I dok je druge ovoj prizor na crkvenim zidovima čudio, meni je bio prirodan, kao kad sam detetom umesto mirisa tamnjana zaficala u brankovinskoj crkvi miris lipa i otkosa, umesto oreola oko glava svetaca pletene vence od zrele pšenice ili ivanjske trave i u pukotinama zidova ! paperti pramenje nekog sjinog korova. Ni mačka predstavliena na zidu naspram oltara kako rađoznalo, ili možđa požudno, gleda krila anđela koji je pomogao Hristu da vaskrsne nije me začudila nimnlo više od slepih miševa okačenih o tavanicu tornja na koju sam se detetom pela ili od jaganjaca
SILE I MOSTOYI
10. đecembra 1961. Čini se đa je od svih sila koje vlađaju ovim svetom najveća i najtrajnija, a u isto vreme nai bezumnije i najopakija, ona koja potiče od naj” umnijeg Živog styorenja na zemlji, od čoveka, i da se njene granice nikađa ne mogu sagleđati kao što se nikada ne može naslutiti u kakvom će se obliku i na kom mestu ona ispoljiti. Ta sila kojom so nije uvek iskazivala snaga, Već bi se reklo đa je češće nastajala iz straha i kukavičlukge, ali i u jednom i u drugom slučaju označavala surovost, vraćala je svet u vekove iz kojih je on bio davno izišao, primoravala ga da počinje i ono što je već jednom bio đogradio. I, sko je čovek od svog postanja nastojao da se sili i silnicima suprotstavi, đa se od nje skloni. ili joj se prikloni kad mu ništa drugo nije, preostajalo, on je o njoj uvek govorio i tako je nesvesno čuvao od zaborava. Šta više. bilo iz mržnje bilo iz prkosa, a i da bi dao veću cenu svojoj hrabrosti, on je pevajući o tom svom prkosu. pevao i opevavao silu, đeiući joj često one razmere koje ona nije imala. Primoran opet da joj se nekad pokori i da joj služi, čovek je pritisnut silom i građio ono na šta ga le ona nagonila ioj da ostavi trajan spomenik o sebi. Tako se čovek, od časa kod je postao svestan sebe, pa do časa kad je prestajao da to buđe, uvek nosio sa nekom silom koja je od drugog čoveka poticala i kroz njegove postupke se ispoljavala, pričao priče o njoj i padajući, kwvav i osramo~
KAPELA } Zana Koktoa
|| Negde u T'rancuskoj, ne vrlo daleko od Pamza, na sredokraći puteva koji vode za Pontaneb lo, Nemur i Korbej, stoji u polju kapela po ne-
i van svoie volie i namere pomagao
IZLAZ IZ CRKVE SEN BLEZ DE SEMPL,
što su posle večernja mangupski znali da zavaraju crkvenjaka i upadnu zajedno s rađozna= lim đacima u staru seosku crkvu. Koliko puta su se ptice na moje oči venčavale iza ikonostasa kad ljudi izađu i koliko puta su mačke rađoznalo virile kroz crkveni prozor privučene svetluecanjem kandila i ikona.
Kako je oltarski, glavni zid, bio ipak najviše po crkvenom načinu dokorisan, njega sam na=posletku 'primetila, S njega je zaprepašćivao jednostavnom lepotom crtež Hristovog uskrsnuća. S oreolom oko ranjene šake, umesto oko glave, on deluje kao svetlost ili miris, kao nešto neograničeno, iako vrlo precizno crtan, o5Obito naspram crteža rimskih vojnika datih realistično, sa snagom, Kroz prozore uske kao puškarnice, čije boieno staklo je rađeno takođe prema nacrtu Koktoa, pada u kapelu mođra svetlost, slična neonskoj ili mesečevoj i ne đa vam da iziđete na dan.
Šta da se moli čovek, šta da kaže, u kapeli kojoj je pesnik ođuzeo stereotipnost crkve, gde se na jstom mestu nalaze bilike, ljuđi, anđeli, životinje i zvezde, gđe se čovek oseća blizak svemu živom kao u prapočetku života. Ja sam zamolila svetog Bleza, đrevnog Jermenina, koji je isceljivao tela i đuše, dn i meni kadgod, đok sam u snu, kaže {ravu čiji miris menia naviknuto u neobično, erkvu pretvara u hrem đetinie radosti, iznenađenia i prijateljstva između ljuđi i svega živog i neživog.
Poseđevši malo na „pravougaono dotesnmoj gređi kraj ulaza u kapelu, stmroi osam stotina godina, uputili smo se kroz miris lekovitog leta u grad jednom od slepih uličica, starinski pokaldrmlienih, do lefniikovea gđe se upravo tih dana odmaran Žan Kokto. Kapci na prozorima zatvoreni, Tišina .i smmce na. njima, Nismo mu
2. 1 “0 mazvonjlt na vrata, “Bam okto nikad" meće~sa_ nove i povere njeno dekorisanje. Žanu Koktou, | | a
znati za ovo malo hodočešće, ni kako je poseta
--__Irepeli -koiu.-je on+-dekobisnoax .nekomex-iz. “bela
sveta podigla smetove uspomena, opomenuln ga na epjtrahilje oktobarskog lišća po nndgrobnim pločama oko jedne pravoslavne crkve, na gavrane koji su kaluđerski smevrno hodnli po nienoj paperti, na dete koie je jednom krišom, s mačRom na rukama, iza ikonmostasa.
ušlo u neprikosnoveni prostor
DETALJ FRESKE
ćen, ugrađivao poneki kamen u zdanje kojim je oma nastojala da sebe ovekoveči, A uz sve to ona, ta sila, bivala je prolazna, a ono što je od nje ostajalo a što je trebalo da u prvom ređu njoj služi, prelazilo je u druge ruke.
TI ove večeri, kađa priznanje dodeljeno Ivu Andriću dobija završni čin, kađa on stoji tamo gde pre njega niko naš nogom nije kročio, nameće se utisak da celo njegovo delo nosi baš tu misao, misao o sili, njenoj veličini i prolaznosti, surovosti i izopačenosti, T ljudskim patnjama Moje od nje nastaju, stalnim naporima da joj se učini kraj, toj večitoj i neravnopraVnoj borbi u kojoj podležu i umni i hrabri. Jer, sve što je on rekao u svojim knjigama, sve je na ovaj ili onaj način priča o čovekovom na= stojanju da se izbavi sile i zla, da od njega Ppobegne čak i onda kađa ga u sebi nosi, priča o čoveku ne iz davnih vremena čak ni onđa kađa tako izgleda nego o čoveku uopšte. Povest o njegovoj sudbini koia je neodvojiva od pcstojanja sile i ćudi silnika, a u suštini samo straha i ljudske nemoći. I po tome ie on Pp!snc koji je naiđublje pronikao u sudbinu našeg čoveka, čovekn našeg tla na kome su se smenjiivale svakojake vojske i svakakvi silnici, a od onih'koji su se tu naiduže zadržali ostala po neka građevina kojnm će odoleti vekovima i kojin će se menjati onako i onoliko koliko se moemja i priča o njoj, priča u kojoj se uvek ponešto dođaje i kojoj se nešto oduzima P ipak uvek ostaie ono glavno. I ma o čemu pričao, Andrić uvek priča o našem udesu, o čoveku koji je izložen
DO NItE" je” dočbkao, penziju,
AD DZ DO . . . . .
Prošlo je već oko dvije i po godine kako je sa zagrebačkih ulica nestao jedan autentični pjesnik; od kađ je — kako bi to rekli naši očevi — smrtina kosa, presjekla iznenada nit života Vladimira Kovačića (1907—1959).
Susreži smo se oko dva mjeseca prije tog iznenadnog događaja, na uglu Frankopanske i Ilice, i on je prišavši mi, bez nekog kon-
stari, ne valja ti sa mnom. Srce! Ti ćeš samo jednog dana čuti da sam se skljokao, da me više nema“. — Pokušavao sam ga tješiti, ali bez uspjeha. Otišao je, ni ne oprostivši se, a meni je bilo jasno da je htjeo, da ne budem svjeđokom suze, koja se rađala u njegovom oku, Suze nad svojom nesrećom i svojom pjesničkom sudbinom. Viđilo se da je umoran i slomljen.
Mjesec dana „kasnije susreli smo se, i opet u Ilici. Pod dojmom našeg posljednjeg susreta, zatekavši ga opet onako skrhanog, rekoh mu u razgovoru (ni ne misleći đa mu je tek 52 godine), đa bi mogao zatražiti književničku penziju, pa se odmoriti, ali on je planuo i presiekao me gotovo neprijateljskim pogledom: „Kakva penzija? Jesi li ti poluđio? Ne ću ja u penziju! Ja tek hoću da radim!“ Vikao je i scena je postajala neugodna, jer su se prolaznici počeli okretatj. Pokušavao sam đa ga umirim, da mu objasnim đa nisam mislio na nerad, nego baš na omogućava= nie intenzivnijeF i skoncoentriranijeg književnog rada, ali kako on u tom momentu nije bio pristupnčan nikakvim razumskim ra zlozima, ovaj put sam se izgubio ja, pravo se ni ne oprostivši, To je bio naš posljednii susret, a on da je prošlo opet oko miesec dana, kad sam jednog foplos nedielinog prijepodneva u tišini i samoći sljemenske šume — u bĐfmosferi kakvu je on toliko volio i opievavao — naišao na bilieštru u „Borbi“, đa je — iznenađa umro, da ga je, kako je to sam predviđao u svoioi piesmi „Danse „macabre“ — „skršila kob“. č nit
"_wvijeme da „tek bočne Yediti“,
a "1oš manje" ostvarenje svoje Vi-
zije:
„alejom stayih kestemova mas će, starce, vođiti štap“.
U toj šumskoj almosferi, sie” tih se mnogih njegovih stihov8, u kojima li
„U zemlji ma me čekaju već
ovi“
i sličnih, ali se ubrzo iznad te sentimenfalne, funebralne atmosfere probiše za našu kulturu svakako fragičniji stihovi:
„Nenapisane pjesme meme će mučit u grobu,
grist će mi srce — jače me(o crpi“.
Sudbina koja našu Književnost neprekidno prati još tamo od ilirskim vremena, tamo još, O Vraza i Luke MBotlića.
Onom, nažalost, ne fako malom nizu nesretnih hrvatskih književ-
kretnog povođa rekao: „E, moj'·
NAD PISAĆIM STOLOM VLADIMIRA KOVAČIĆA
nika, koji su svoj očaj htjeli utopiti u čaši alkohola, koji su tu mislili naći zaborav, a koji su, poput Vlade bili svijesni: „I sam ću iskopalb si grob“, te koji su tako pali .slomljeni, baš onda kad su dozrijevali i kad su se od njih mogla očekivati najbolia ostvaronja, pridružio se i taj sin široke slavonske ravnice, Ali, ma kako to čudno zvučalo, on ipak nije bio alkoholičar, nego čoviek željan društva, koga je svladavala već prva čaša,
U životu nesređen, neshvaćen, i sve do pred kraj života uvijek nesretno zaljubljen i necijenjen prema svojim nesumnjivim sposobnostima, pa čak ni prema svojim fovmalnim HKvalifikacijama (svršio je pravni i filozofski fakultet, a umro kao korektor jednog izđavačkog poduzeća), što ga je neobično bolilo, Vladimir Kovačić je — baš zbog takvih prilika — pored sve svoje ne male eruđicije i marljivosti, bio pisac kratkog đaha, „Pored pjesama, kritika i prigodnih članaka, Dpisao je i eseje, ali nikađa veće od nekoliko stranica. Ali, nasuprot tome, svi njegovi rađovi su se uvijek odlikovali kako jasnoćom, tako i širinom zahvata: kon denziranošću, što je nesumnjivi · dokaz suverenog vladanja materijalom, U kniiževnosti se pojavio već kao šesnacstogođišnji „dječak (1923), u Barčevoji Mladosti i sudjelovao je u njoj veoma aktivno punih triđeset i šest godđina. Za života je izdno tri knjige piesama („Lirika šestorice“ć, „Otrovano proljeće“ i „Ceste i jablani), a četvrta, onako kako ju je on zamislio i redđigirao, izišla je nepunu gođinu đana iza niegove smrti („Jantar na suncu“). To je, međutim, samo manji đio njegovog rada, iako svnkako mnajkvalitetniji. Tzvan te četiri knjige, ostalo je još mnogo nesabranih piesama po raznim našim čnasopisima i novinama, kao i veliki broj kazališnih kritiFnm, eseja, priknza, i prigodnih člonaka — Što bi sve skuna, kad bi se sabralo. izniie!n pet do šost knjiga od Do cca dvadesetak araka. Bilnansi niegovos rndđda fvoba: ioš dodati niz priievođa (nperočito Tbsenn i niemnčirih Plasiks). Fno i veliri roman kineskom klosiva Cao Hsie Kuia „(Crvena soba“ (5 niemačhom), hoji se pojavio u knjižarskim jrlozima baš na , dan Vladine smrti.
Iznenndna smrt prekinmla ie mnoge književne planove Vladimira Kovočića (kao i plan da se jiednom smiri u bračnoj luci), među kojima ie svakako nniznnčniniji bio oveći rom»n iz hnfelskog života. u Nhoiem jie mislio iznijeti svoje vlastite doživliaie, iz svog činovnikovanja u zagrebačkom hotelu „Mup)nnađe“. Pored togn, poslednijiih se godina bavio mišliu, da sahkumni svoje radove, da ih probere i tako napravi nekoliko knjiga: „Knjigu eseia“, „MKniigu kazališnih - MWritika“, „Knjigu dječje poezije“, kao i
Nastavak na 7, strani
Zvonimiz, KULUNDŽIĆ
ZA
neočekivanim ne= srećama i patnjami i svemu onome neljudđskom što dnače nasiaje od patnje kad ona dugo traje. Izvesno je daje najteži posao onoga ko saopštava tuđi život kako da pronikne u sve ono što nekog čini ličnošću, da odmeri njegovu želju đa ovlađa ljudima kao i njegovu nesigurnost, razluči ono što on čini svesno od onoga što se · izmiče „njegovoj svesti i što ga odvođi na razne stramputice. A to znači da bude ob-
Jektivan i nepri ·
strasan, da se ne povede za prvim
utiskom i ne procenjuje na osnovu jednog postupka, đa odmeri vrednost svake reči i nasluti posledice svakog koraka. Oni koji pri tom smatraju da nešto treba prećutati da bi se doprimelo nekom višem cilju, ne doprinose ničemu trajnom ni velikom. Oni koji veruju da zlo freba zaobići rađi čoveka, ne pomažu mu da to zlo prevaziđe. Pa, ako u Andrićevim knjigama nailazimo na tako mnogo zla i svakojake gado” sti, tako mnogo niskosti i zločina, i svesnih i noegvesnih, ne možemo i ne smemo reći da je on išta manje human pisac i od onih koji su najhumaniji ili su takvima proglašeni. Jer, U-
IVO ANDRIĆ PRIMA NOBELOVU NAGRADO. ,
ENJIŽRVNE NOVINE ~
,