Književne novine

Godina XII, nova serija, br. 161

Vlatko PAVI ETIĆ

BORBE NAŠE PROŠLE I BUDUĆE

Osvrtati se na razđobije TmjiŠevnih borbi, koje još uvijek nisu tako daleko iza nas da bismo ih mogli hladno i objektivno komentirati, „nije „preporučljivo skepticima što ne vjeruju da su se strasti i s njima skopčane netrpeljivosti zaista stišale, Nije preporučljivo iz dva razloga: pr= vo,zato što bi ih mogla pogoditi eventualna osveta bojovnika koji upravo demonstrativno dime luJe mira, a drugo stoga, što nitko nije toliko čist i pravedan da bi mogao podijeliti konačnu pravdu zavađenim su'/f'emenicima. Prema tome, ako i nismo skeptici, kao književnici smo u proteklim borbama morali zauzimati određene stavove, makar i ne izlazili otvoreno na polemičku arenu, jer u pitanju nije bila samo kontroverza „realizam“ — „modernizam“, nego slobođa stvaranja i prava na vlastiti umjetnički put. A ta sloboda ı to pravo ošpora=vani su književnicima najprije birokratski-dogmatski odozgo, a poslije, u doba famoznih polemi“ka “moderuista“” i „realista“ javili su se pojedinci koji su svoje poglede apsolulizirali pokušavajući ih nametnuti kao jedino ispravne odozdo, snagom rječitosti i parola, čak prijetnji, češće nego uvjerljvoštću argumenata. Nakon konfekcijske jednoobraznosti prvih poratnih godina takvo polariziranje protivurječnih tendencija dovelo je do situacije mnogo pogodnije za umjetničko stvaralaštvo, ali je pojedine stvaraoce svejedno stavljalo „pređ izbor, koji se mnogima nije činio nuždan u ekutremnoj „ili-ili“ dilemi. Čir se provalio, očito, organizam još nije bio zdrav.

Zabliješteni polemičkim vatrometima „modernista“ i „realista“ čitaoci su možda još uvijek skloni đa proteklo razdoblje gledaju samo u njihovu svijetlu. Međutim, borba koja je dovela do današnje svakako snošljivije atmosfere vođena je i izvan tog fronta, pa i pod sasvim drulkčijim, meni se čini prihvatljivijim devizama· Bila je to s jedne strane borba između progresivnog i na= zadnog, konzervativnog 1 DOGEEa

, ali s druge ustrane i izme“ du onih koji su tražili slobodu umjetničkog stvaranja i onih ko> jima je zbog različtih razloga S govarala stara jednoobraznost pravolinijnost. Ovo posljednje je predstavljalo čak i najvažniji vid borbe za novu umjetnost, a protiv uzupatora javnog mišljenja koji su svoi ukus (bolje reći neukus) željeli nametnuti i drugima, Jer namjere na frontu „mo dernista“ i „realista“ nisu bile u tom „wmislu čiste ni na jednoj strani. Borci za modenizam smafrali su svoju borbu jedino ispravnom, a svoju stvar jedino pravednom, jer su teoretski ako sad untrag eliminiramo sva pretjerivanja i zastranjenja ipak zastupali novije poglede od onih što su ušančeno branili stare pozicije preživjele površinske literature. ali i među njima se krio ne jedan zakupljeni dogma-– tih i aspirant na mjesto uzur– patora javnog mišljenja, kao o je i u redovima „realista bilo istinski nadarenih pisaca, koji su ponekad opravdano oštro reagirali na neozbiljne pretjeranosti na drugoj strani stvarajući u isto vrijeme diela slobodna od svih, pa i „realističkih“ aproirnih 0o-

LIKOVNE PRILOGE I- VINJETE

tu OVOM BROJU IZRADILI SLA-

VOLJUB BOGOJEVIĆ 1 MILIC STANKOVIĆ

graničenja. (A u konačnom računu glavnu će vrijednost predstavljati djela, a ne namjera!) Kada bismo mogli udesiti situaciju da netko (tko ništa ne zna o frontovskoj pripadnosti pojedinih pisaca i o tome u kojim časopisima imaju svoje branitelje i istomišljenike, pročita sva djela svih pisaca kojisu sudjelovali u proteklim borbama, pa da ih nakon toga razvrsta u grupe i podgrupe prema izražajnim osobinama «i vrijednosti . njihovih radova, dobili bismo· bez. sumnje

LR IS T m AL #E NO NH Ž E 9 NM.O &% 70

BEOGRAD, 29. DECEMBAR [946l:;

nešto drukčiju sliku nego što je sada imamo pred sobom, listajući stare brojeve „Dela“, „Savremenika“, „Svedočanstva“, „„Knji„ševnih novina“.

Pravim je piscima raščišćava= nje pojmova otvorilo oči za raz„likovanje pravih od lažnih vri.jednosti, a ne treba omalovažiti ni utjecaj proteklih događaja na .progresivnu evoluciju općeg kriterija i. ukusa, Godine 1952. grupa mladih hrvatskih pisaca o'kupljenih oko „Krugova“ bila je ;oštro. napadnuta i proglašena Do-

'ga od naših 'žšenijih arhitekata, kome je po-

UO DISKUSIJI „KRITIČARI O KNJIŽEVNOJ SITUACIJI” UČESTVUJU: VLATKO PAVLETIĆ, SLAVKO LEOVAC, DRAGAN M. JEREMIĆ, TOMISLAV LADAN 1

PAVLE ZORIĆ.

litički sumnjivom zbog afirmira= nja moderne poezije i slikarstva, a danas, nakon deset godina, nitko od tadašnjih naših opadača ne vidi u apstraktnom „slikarstvu nikakvog bauka, dok poeziju tada spornoga Preverta vjerojatno više ne smatra ni avangardnom, a pogotovu ne odioznom. Autor pak diskriminiranog članka o apstraktnoj umjetnosti (Vjenceslav Richter) danas uživa glas jednonajboljih i najtra-

Nastavak na 8. strani

COCA

(PR · 4) ~ %% :Š

e | Sb a A 'y-Gaoj ere #iyta

SLAVOLJUB BOGOJEVIĆ: KOMPOZICIJA.

IZRAŽAVANJE LČNOSTI 1 MORAL

Umetnost počinje 1 završava se izražavamjem, ličmosti. Nema čoveka, ili ne bi trebalo da postoji, koji se umetnošću bavi, ili je voli, a tu činjenicu me prihvata, čak i pod uslovom, da njena rastegljivost ide do te mere da uključuje definiciju umetnosti kao načima ma koji „izražavamo svoju koncepciju onoga što nije prirođa“ (Pikaso). Kvalitet oslobađania u njoj mora da oduševi, široko polje za igru ličmosti koje ona mosi, mogućmost izbora i polja i vrste o” građe. Drugim rečima, „ođuševljavo, mogućnost da umetnik, po sopstvemoj želji i poštenom, uverenju, „izabere 1 predmet i formu, da sam pronađe majbolji način pretvaTa– nia neartikulisane vizije u.artikulisamu. ;:

Za mlađog čoveka koji ula> u umetnost, konkretnije u duhovnu klimu jedne umetnosti, koji počinje đa Wwrihvata njem, dah i usklađuje qa sa svojim. mema većeg ispunje-

nja od pokušaja da izrazi sVO-"

u, ličnost ma svoj mačin: adoe: ima još privlačniji i dranoceniji mamač ako De snik ili kriitčaY, nek o mjima bude reč, koi mastoje a ::raze svoju ličnost veruju «da su meko ili nešto. Izvaziti bilo

S —I:liiioHmoG==K.m Hupi]ii .J Kr svwjngaŽv i{U | —r-_.N:.I6E _ZZz?

šta velika je stvar, a ako dođe do izražavanja, ličnosti, ma 4 one najnezanimljivije, adekvatno, istinito i poštemo, to postaje zanimljivo. Jey, ima li za kritičara poezije, recimo, išta teže i lepše, istovremeno, od ustanovljavamja wekih efe-

mernih „istima i zakonitosti {ili mjhovog Tušenja? Može li „postojati „potpw-

nije izražavanje ličnosti od konstatovanja da se rođilo nešto movo, lepše i savršenije, ne samo zato što „odgovara mođernom senmzibilitetu“ menao, prvenstvemo, zato što to jeste?

Rad se damas upitamo šta se sve misli pod „„izražavanjem ličnosti", ili kad o tome pokušamo emnpirijski da se o=bavestimo, stvari me stoje tako optimistički i ohrabrujuće kako Je to u prvi mah izglednlo. Ništa lakše nego reći: Poezija, na primer, -je lična reakcija velikog pesnika na svet, a kritika je lična reakcija velikog kritičara ma velikog posnika. Te lime reakcije. kako se u= brzo osbeđočujemo, malo gotvore, a posebno malo i uslobno o onom što se maziva „ličnim“. Umesto odgovora „dobijamo ·ponovljemo. mešto Yazvoijenile pitnemje: Gde je „izražanamlje ličmosti“ fraza. ade stvarnost, a pre svega, gde je

w pitanju opsemarstbo „mečep što može đa se zove kako mu đrago, ali i „moderna, forma"?

Zakoni poezije ne „#ostoje, oni su „sporo ličnoostvarujući se ideal“. Ali kao što je sigu?Tmo da je istina parcijalna 1 relativna, a možda i lima, sigurnmo je da postoje etički zakoni — moral. Ko je, ako ne kritičayv, pozvan, da na gore postavljeno pitanje d& odgovor omima koji ga čekaju + treba da ga dobiju, ko treba do utvrdi da li je iskustvo, 1 kako, izraženo sredstvima forme, đa li je moralna funkcija wmetnosti, zamenjivanje mereda redom, ostvarema, ili je reč o običnoj mistifikaciji? To pitanje je vrlo alttuelno i kritičar u galimatijasu uslovnih, vrednosti,. u, situaciji kad je lakše potvrditi se kao „moderan“ pesnik nego kao dobar profesor, sem talentom, 2manjem i iskustvom, odgovara na mjega i svojim, moralom. A moral uključuje zdrav razum! Ako taj „zdravorazumlija“, potvrđujući pretfthodmo svoju širimu i dobar sluh, sposobmost đa kvalitet nađe i u „tra“ dicionalnom“, i.tu „mođeT“ nom“. od tri mistifikatora đemistifikuje samo dwnojicu. om

je ispunio soju dužmost. Bogđan A. POPOVIĆ

WMETNOGSTST WS peRnWođBe'vYeVEBEMNMA MMTA NOO A

Cena 30 din

· Slavko LEOVAC

BELEŠKA O ISTINITOSTI I SMELOSTI

Izgleda nam nekada da je svaka proizvoljnost potekla iz neobaveštenosti, lenosti ili čak gluposti. Ali, na žalost, često se varamo: ima na=mernih proizvoljnosti koje pokreću predrasuda i zaslepljenost nekih kritičara. Veština ovih kritičara pokazuje se upravo u tome izokretanju svega, u promeni uglova iz kojih će pustiti vatru, na pisca, u pronalaženju takvih objekata koje stvaralac nije dao i to mu se pripiše kao zlo. Veština izigravanja istine i činjenica Ali da to ne bi bila veština, podla veština, kritičar se sakrije iza drugih istina koje, neupućenom čitaocu, mogu da izgledaju jedine kad se raspravljaju slični problemi. Tek kasnije, prateći beleške tog kritičara, čitalac će se uveriti kako se on nedosledno, neozbiljno, šarlatanski igra 8 tim istinama. Ukoliko bude imao strpljenja i radoznalosti uveriće se u kritičarevu želju da nadomoesti svoju nedarovitosk i nemisaonmost igrama čije značenje ne ide dalje od dosetki ili rugalica. Taj njegov postupak sličan je načinu kojim se obračunava ·„nesavestan advokat: nije važna suština, nego neki izgled koji je dovolino ismejati i srozati pa da protivnik. ili svedok izgubi u očima publike iskrenost, intelekt i darovitost. A taj „protivnik“, zbunjen, pogođen neposrednim smehom okoline, gubi poene, privremeno je izbačen, ali duboko oseća besmislenost ovakvih sukoba i svu proizvolinost takvih napada. Ostaviće vremenu da kaže

·-&VOje, ali i to je njegovom napadaču sašvim do-

voljno: ovog ne interesuje šta će doći, nego Bto izgleda da jeste, ·

„Međutim, ima. pisaca. kojima su vidljiva slava i korist izvanredno važni. Oni ne biraju sredstva da bi ih se dokopali i da bi obezbedili poene. To dođe kao beskrupulozna diplomatska igra. U prvom redu, da 'bi obezbedili ono što su već uspeli da učine, oni okupliaiu telohranitelje u vidu boraca — kritičara, koji ih pretenciozno hvale i čuvaju uroka. Posle kadđa se ohrabre, oni se bacaju na one koii im smetaju, na one koji nisu pristali na prećutno izraženi ugovor i priznavmnje danka. To več izgleda kao borba za proširenje svog uticaia i svoiih kniiževnih feuda. Ako se osile, podst'enuti beneficijama do kojih im je više stalo nego đo savesti i istine, ovi pisci postaiu legende koie inicira ovakva književna politika, a koje njihovi namernici hvale i brane,

Neko će to možđa pravđati njihovom „izračšenom individualnošću. njihovim temperamentom ili umetničkim težnjama. Tako, po tom mišljenju, umetniku je mnogo šta dozvoljeno. Za umetnika nije važan karakter nego ličnost koja nema granica: ona nije utvrđena, kao karakter, ona nije dosledna ničem drugom nego sebi 'Ako već i primimo ovo mišljenje, đa li je ta ličnost baš dosledna sebi kao umetniku? Ili možda samo sebi kao borcu za svoju slavu i za svoj čaršijski ugled? Treba li nekog uveravati da umetnost iraži, dnduše, celog čoveka, traži izvesnu đozu „egoizma, ali, istovremeno, uništava u umetniku, ukoliko on to jeste, sve one želje za stalnim komoditetom i slavom blaženog uživanja u svojim uspesima? Treba li ubeđivati da je stalna pratilica samog umetničkog akta i zrenja iđejia ona samoća za koiu je Gete, kazao da se u njoj talenat ostvaruje?

Neko bi mogao da kaže' čemu sve to? Nikome ne možemo obezbediti umetničku darovitost, ako mu već možemo pomoći da se dačepa prividne, podmukle i lažne slave. Setimo se Heraklita: Karakter je čoveku sudbina. Mi bismo mogli dođati samo ovo: ako o ovom raspravliamo, onda je to radi gotovo nepresušne želje da ova mnoga pitanja istavimo pređ nas bez svake licemernosti i taštine, bez glađenja i samodivljenia, i da ih tako ozbiljimo, da ih postavimo kao problem umetničke savesti i svesti,

Tek tada mosli bismo da dodirnemo problem kritičkih i kritičarskih diskusija u svim stvaralačkim vidovima. One mogu da se razvijaju samo onda ako oni koii ih vode imaiu smelosti, velike smelosti da napuste svoje male mržnje i taštine. Još ima pisaca koji izjednačuiu smelost sa sitnim bezobrazlucima, sa osvetničkim ubodima. Još ima boinih pova da se odmetnemo od svakog ozbilienia dickusijie, jer je, po njima, smelost i hrabrost začikavati

Nastavak na 8. strani

uo Će3, 2. |

IHOVRLIS TONASCICNNMI O. THVOLLDDI & IrOVDO.IS FONAGZIĆNM O IMVOLLEDI 2 IPOVOIIS TONASZIOI O IHvOILIHH ĐĐ Ipovanis TONANZIĆNM O DgVOLLHHI ( ifIOVDULIS TONANZIĆCNM Q IHVOLLDDI OIDVONLIS FONAMZITNM. O IruvOLLIDI 0