Književne novine
TT 8BN|
NEPISMENOST |
· MEĐU _ RADNICIMA
Činjenica da.na teritoriji , Beograđa, kako govori sštattstika Radničkog dtniverziteta „Đuro Salaj“, među, zaposle-· nim, radnicima ima preko dvamaest odsto mepismenih me bi, možđa, sama Do sebi bila toliko poražavajuća kad se, istoprememo. me bi imalo ma uwmu, da je Narodni odbor grada Beograda dao tokom ove godine preko 90 miliona, dinara za škole za osmobnmo' obražovanie odraslih i kad oba dva pođatka: me bi mavođila ma pomisao da je stanje u “t“nutrašnjosti, gde se iz Yazumljivih (materijalnih, Mhadđrovskih il organizacionih) Yazlorna mnogo manje pažnje Đosveću= je obrazovanju ođraslih, daleko teže. · | Uprkos tim velikim materijalnim sredstvima koja su uložena za obrazovamje odraslih samo jie jedna „četvrtina beograđskih mnenismenih Yadmika pohađala škole za osnov“ no obrazovamje. Razloma #&Č2a ovakvo stanje ima više, ali glavni je, mešimnijivo, DYoblem fimamsiramja škola ža oSmovno obrazobamje odroslih, problem koji je tesho pobežam ša opštom situacijom, u, mašem žškolstou. S druge strame, DTreduzeća u kojimn su zaposlemi 'neoismeni TYonrmici Tosvefnjy, vrlo malo, ili nimalo mnažnMe njihovom, obrnzovnnit. Na ceo ftai' oeoma bnlam i vYlo bnež*mm problem, gleda se usko i nedalekovido. S obvirom da radna mesta ma kojimo temnismeni radmici rhre me >nhtevafu nikakve kvr?nifikaciie me vomi se nimalo račnmn me samn da li će se i mn koji bi se mažXim, mogao rešiti problem, mijthovoa obrazovonin ili elementaYvmog onismenijannn4a. meoo mi koUlko zaposlemih radnika mema škole.
Kad članovi komisije #a Obrazovanje odyYaslih pri Pad“ ničkom, „inWerziteti „„ĐuTO Salaj“ u Beogradu dobiju od“ govo? da izvesmo pređuzeće me vođi Yačuma o bYoju mepismeswihswadnadka. iti je :zaintore» sovgmo. da. .mitoriialmo 'DOTRO gne: njihovo obrazovanje JjPT, im, za poslove kojč obavljajk misu, votrebmm osmovma žzmnmfqa. pismenosti, toda je razumlji»o. da ljudi koji daju takve odgovore misu, još raščistili 8G, izvesnim, osmovn!m, principima društva u kome žive ili sbesno preko mjih vrelmžze, na me?no ih zanemavujući. 1
Ne sme se. takođe prenhebyYegmuti činjenica da vitmmje 08“ nobnog obrazovamja mije samo? pitanje savlađibamid eleniem“ tarme pismemosti. Prvi kornci #% 'opismeniabanmju radmihka · morah bi đa' „predđstavlia}u,. pripremu, meophođam preduslov za proširenje vidika, mo. gučnost đa se. celokupna, naš0 društvena stvarnost, u svoj. svojoi meprestano meniajućoj kompleksnosti, samedđa i shbnti ma jeđam ıDrTošćem i 8291ma dostupan, mačim: da se krož rađ sa mjima pokuša pobiti vainteresovamost 20 đosnd, mepožnnta i meosyojena pndručja književnosti i umetnosti. |
Malo je neobično đamas. šesnaest gođima posle završetka rata, u vreme. kad se mmogo.. čini da bi opšti kulturni..i društvem/, nino nošeg radnog . čoveka dostioao što viši stepen, govoriti o oanmnifabetizmhti, Al je Još neobičmijie i tužniič, ma{laziti mm, slučaieve mesabe~, snog, sebičmod prenebregavGnja obog važnog pitania.
Da bi se ovo itanie Yešilo brzo i efikasno meophodme bi. bile izbesme zakomske meTč. koje bi, u oYbom, Ted)L, frebalo đa ponode oma pređdaveća WM kojima se preko problema mepismemosti mesavesmo nvelazi wa, tbidu, svesnog tbremebreodđ" vanja. Pri osnovnim školama. rađničkim, univerzitetima ili samim, preduzećima trebalo bi mastaviti što intenzivnije
osnivati odeljemjia za osmobmo obrazovanje radnika i od pf?"
duzeća zahtevati do, sama ili zajedno sa opštimskim fondo* a2ima za Školstoo finanshYaju školovanje mepismenih. Pošto su u, većini slučajeva mesečni.
prihodi nepismenih radnmikw relatibno miski, od mjih me bi
trebalo zahtevati plaćanje čak ni minimalne školarine, jer je mogućno da bi se na taj način povećala njihova mezaintere” sovamost 70, školovanje.
Dušan PUVAČIĆ
2;
UROPKRY ( “LEVO PRO?) GAA
LOVI
MILIĆ STANKOVIĆ: STOLEČA U POSETI BEOGRADU
TRIBINA"
Dragan M. JEREMIĆ
z———
OTVORENA SRCA
Običaj je da se na kraju go» dine sumiraju iskustva iz prošl!e godine i ranijih godina, ne bi li se iz toga izvukla kakva korist za buduća vremena. „Knji» ževne novine“ su me pozvale da na kraju 1961. godine napišem nešto o tim iskustvima u našnj književnosti.
Ođazivajući se ovom “pozivu. odlučio sam da otvorena srca nešto kažem o nekim problem.ma koji svakako neče lako Biči s dnevnog reda naše. književne klime, Ako pak izražavam O9vo skeptičko mišljenje, to ne znači da: mislim da o ovim problemima ne vredi govoriti. Naprotiv: Otvoreno :govoriti o njima znači učiniti jedan prodor u njihovu granitnu tvrđoću s kojoni lako odolevaiu izvesnim naporima da se onf'ipak nekakoiireše
Naravno, tih problema ima' mnogo više: alizijeza ovu Prili= ku dovoljno” bdciti ' pogled a” dva —' tri problema.
Reći ću prvoneštoo kritici kri tike. — „Nema kritike bez Krit» tike Kritike“, rekao je poznati francuski kritičar Alber Tibode. Ta kritika kritike je danas jedna :od karakterističnih crta knjiševne situacije svuda u svetu. U savremenoj književnosti pišac se znatno emancipovao: od Kritike i kritičara. Ali kod nas se kritika ne samo kritikuje, hego se i nipodaštava i sudi jo) se bez priziva. Isprva su to čini (uglavnom usmeno i u intervju: ma) samo pisci, nezadovoljni ocenom svojih dela, i ponekud su u tome imali prava. Dešino se, na primer, da su skoro Bvi kritičari ocenili dobro delo jednog značajnog pisca, kao što su „Lica“ Iva Andrića, s neopravdanom oštrinom. I s pravom se tvrdilo đa mnogi kriličari nastoie da što više pisace „pocepš8ju“, Zameralo se, na primer, Milovanu Danojliću i Radetu Vojvođiću što su se redom obračunavali sa piscima o kojima sii pisali. s
Pa ipak dahas je, mislim, «vi ma jasno'đa postoi! čitava p!ejada.·mladih kritičara i esejista koji predstavljaju značajnu Dpojavu.i nesumnjivu. vrednost naše savremene književnosti. Cak i piscima koji su ranije bili nezadovoljni kritikom. Ali ne svima. Štaviše, spor sa kritikom se zaoštrava time što sada neki mlađi kritičari ustaju prokv kritike i njenih prerogatime, odričući joi pravo đa sudi o delima i piscima. |
Mislim da ti mlađi ljudi polaze od poprešnog shvatanja da Rkrifika sudi pniseima i da preuveličavajiu reperkusije kritičkih napisa. Kao što nepativna kr tika „Lica“ nije ništa šteta Andriću, tako ni druge pogrešne. kritike nikada nisu Šštetile dru“, gim dobrim piscima. Nijedan normalan čovek ne bi mogao tragično đa shvati nijednu kri• tiku napisanu o jednoi n*egov?i knjizi. Ali ieđam mladi kritičar
· u reviji „Danps“ usuđuje se, na
orimer, đa iednog vog starije kolegu bog ledne iegove kritike optužuie mpPplfene za ubistvo jednog Pesnikal Pitam se da li ie tai mladi krifičer uoD+šte svestan šta govori { piše? Zna 1 on zapravo Šta znači pisnti Wpjtike i koji je njem pravi smisao? Zna li, konkreino, u kaš
prijateljskom odnosu su bili ta\ (stariji) kritičar i pesnik? Ne, n to sigurno ne zna. Ali on ipak piše, verujući da piše nešto Što se zove kritikom kritike. Od tak vih kritičara se zaista treba mora braniti. I kritičari se od takvih kritičara i njihove Kci-
tike i brane (vidi napis» Muharema Pervića u „Delu“ ı Milosava Mirkovića u „Borbi“!.
iUsmena i pismena kritika
Usmena kritika je postojnmla u svim vremenima. i u svim sredinama. U velikim 'kulturnim centrima, gde ima mnogo ra?žnih kulturnih sfera i krugovn, usmena kritika je nemoćna. U našoj sred E“ je drukčije: uskost
4 ~
(>
KNYTŽINONE NOVINE
zamolile su mekolicinu kritičara posleratne generacije đa na stranicama ovog lista kažu svoje mišlicnfje o današnjoji književnoj situaciji. U okviru te diskusije na sarađnju su pozvbni sledeći kritičari: Miloš 1. Banđić, Petar Džadžić. Dranran M. Teremić, Tanko Kos, Tomislav Lndan, Slavko Leovac, Sveta Lokić, Dimitar Mitrev, Zoran Mišić, Vlatko Pavlefić, Antun Šolian i
Pavle Zorić. Do zaključenja lista ređakcija je primila tekstove koje u ovome
broju objavljujemo. ~ 2
naše kultume sređine omogućava da se usmena kritika lako i brzo širi. Neši liudi. čak i it telektualci, malo čitaiu, ali d»sta pričaju i tako uzgred usm?no određuju vređnosti dela i klasifikuiu pisce i druge umeti ke. U razpovoru se sve lakše može ishriviti i bez odgovorno sti namefnuti jiedno mišljenie. koje posle prijatelji dalje šire U unutrašnjosti je stvar donekle drukčiia, mada se i tamo na= ilazi na ođieke te usmene kritike. čak i ı monstruoznim oblicima. U Beogradu pak množe pismene: kritike dobiiaiu usm"– nim komentarima pravu meru zato što se zna da su ih Dpisali piščevi „orijatelji“ il „neprijntelii“. Ali zato, mneznvisno od njih, cvetaju usmene kritike koje niko ne može da pobiie jer one nastaju i šire se na neuhvatlilv način i neosetno dobijaju status zakona.
Jedan primer: neđavno me ie jedan moi prijateli pisac Dpilmo da li je stvaro itnko dobra Palavestrina kniisa kritika kako sam je ia oeenio u „Kniiževnim novinama“. Rekao sam mu da nigam imao razloea da ne izra– vim svoie pravo m'šlente, koje sem um do w „Mmniževnim no vimpmn“; mnpnn da cbinvim i U „Savremeniku“. Ponnvin sam mu da paleta •mafrem dn ie fo naibolip Teilga movinek'h MWrihika koju le Wod nas obipvio iedam Writičar iz mlađe generacije Moj brilateli pisac me je gleđeco s hevericom i podsetio na iedno. „krupnije“ Kkritičarsko im“,
koje je steklo slavu pišući no~
;: nađiloBW'|i
vinske kritike. On, istima, nile čitao „Palavestrinu knjigu, li smatra da knjiga onog drugož kritičara mora đa buđe mnog) značajnija. U tome ia viđim po guban uticaj usmene kritike koji treba suzbijati. Ona određuje vrednosti pisaca i deli.ih u kla> se, tako da je prelaz iz jedne kla se u drugu nemoguć. Po toj kritici pisci se dele na „realiste“ i „moderniste“, genijalne i glupe, kulturne i seljake, i po njoj ie nemoguće ne pripađati jedni ili drugoj klasi, a ta pripadnost povlači niz drugih stavova prema piscima. Neđavno sam bi, zapanien čuđenjem jednog intelektualca što sam se složio da bi trebalo ponovo izdati Floberovia „Salambo“. Taj intelektualac je znao da sam ja „realist“ i da sam prema tome samo za literaturu, Balžakovog smera. Izncad sam mu *ek"o dasam nWbišho v„esei o Jonesku i da sam delo ovog savremenog avangardiste vrlo. pohvalno ocenio. Ali. to on nije žnao, jer tn nije bio „čuo“,
'
Promenljive i nepromenljive vrednosti.
Pretežno pod dejstvom us> mene kritike. ono što se na početku karijere jednog pisca u vrdđi o njemu ostaje da važi za sva vremena. Ona ie za jasnost i večne vrednosti. Jasmost zna> či podelu na velike pisce i ber= načajne pisce, A večne vredđnosti znači da jeđan pisac ostaie neprikosnoveni autoritet i onda kada u stvari postane potpuno neaktivan, prevaziđen i neutica= jan. Jedan od retkih izuzetawe je slučaj Branka „Milikovića, koga su naknadno uvrstili u zn5 čajne pesnike, iako već tađa on nije pisao svo'e najbolje pesrne. U vreme „neosimbo!:zma“ zame• rano ie svim člamovimn ove gru pe, pa i samom Branku. da nastoje da dignu prašinu oko Svo> ilh imena jer nemaju kniiga ko" jima bi mogli da skrenu pažniu na sebe. A danas ti isti liudi otkrivaju da su „nensimbolisti“ Branko Miliković, Božidar Timo
tijević, Milovan Danojlić, Dra~ ·
gan Kolundžija i drugi ne mnogo novih akcenata u nnjnoviju srpsku književnost. Gde je bio kritički đuh tih liudi onda kada su „neosimbolisti“ pisali i obiavliivali po časopisima svoia nnibolia đela — koja m Dosle ušla u knjige „Uzalud je buđim“, „Veliki spnavačć“ „Urođenički psalmi“, „Zatvorenik u ruži“, „Pulem bored reke“ (Žike T,azića)? Oni su zakasnili možđa baš ato snđa gromkim glasom ističu svoje zaslume 5 poiedine „neosimbobliste“, Ja n*> mam ništa protiv toga, ali bih želeo da me be ne vređaiu liudi koji (kao Boža Vukadinnvih) ne znaju da smm fe liude a okupljiao. svojim skremnim e«nngama nendefticano niibove sfvarsa= lačke težnje i bio i ostao njihov priintelj.
U vezi « tim ese nmnefavilin pie tanie knitževnih worjalelistava. Zatednička esleHčka | Uuvćerenta moru đa približe risce mhnngo više nego »alednmičke kutaktefne
osobine, Ova brijhtelistva, mid> ·
lim, ostaju trajna, Ali se ja, mo žda, varam, jer u poslednje vre+
Nastavak na 6. strani | |
FA
ti = fihodć Wire mdihoo?m rom,
"Šavemo me od sfresti, '
| DVE PESME
ZBOR:PASA U RNOSOSU MNlevotali su i urlali oko zidova,
· ljudi kao mnajbešnje bsine,
a mi smo bili jataci glasom,
onima koji su se iskrcali, · . U metežu je prestalo zaključavanje odaja, lovili 8mo se po kraljevskim posteljama, lizali Togove. bikova, WR + dok svu zmije visile po zasunima.
Mi nismo imoli šta da izgubimo Jedva smo čekali dm buđemo osvojehi, inače bi mas gospodari pojeli.
Kađa su Dorani grumuli na vrata · augledali su jedmog od nas ma prestolu,
i zimuli od čuda.
Njuška je njegova bila poduža
i ta im je senka po licima ala.
" Harali su, a mame mesa misu dali, % slobode smo melike iskali, – mo dobili smo samo leš kraljev,
za sprđnju. Da li da qa žderemo? ;
No šta 'tu ima, ..-
seđeli smo'i ma mjeaovbom prestolu!
Meso mu, je bilo žilavo kao opasač,
·a diqerica skorčema,
Došli su DĐosle po mas moseći lance
š bacili nas mamolje da lajemo ma mesec, a zmiie su prošle još gore:
Mn ražnju su ih ispekli.
Mi smo se madoli boljem životu
pod mobim gospodarima.
ODISEJ GOVORI
U misko moći priljubljen uz vođu viđim bele se boginje po ostrvima kao zapaljene Sa stena se one maginju očajne,
no ja neću k njima, mek se strmoglave. Ni „sa pastirima da se dovikyiem; niihovi.kožnisi pađaju iza vidika
kao suvo lišće,
smron obale mek Je dale ođ: meme. Zvezđe mrzim, jer su, satari — lađe,
a mnjihoo sla} je svrab
nn mnočisfnem krovu sveta,
„Dođi Odđiset sleomi, n heiska velika diko“ zoom. me građovi u klopku.
Phrđobe te u mailenštim,\ međyvimnm kopna,
od mih mi se sma. nikad ođ oluje. Horšenie mežeon čujem, u, 80u,
peto me spnbnm:
drunmima za hoi šiynko je olje,
jm sam, Tumažimn, bdemja.
Sirnetorobmn dje za mene ovo more
i ržamn Mičen po mjem!;
nebo ie moje wb»ek veđro
š mayn oboji uvek mači slobođu. Rasnalhije me muk rmšemim pod pramcem, Lkrobnbi se pnem, mmom lerume
vatre.
| i strbopi pretnju Mno nema. Oni boi sed #' trnjeomit ooerfaju,
# mošĐ, s otme već bivši:
yrOi al š RVISEH
3POWBoyfibn hita" 507 Smit TOA SAGRAN S
LJAMVMIC fov MaoCe Zatorni"bogobvi neće više đd 56 Taj. Ua
Yo _%OOPVR NT Na?" || “ Šš Kaži dna smm, moremmmac Što je zalutao, O ON
Mo Orubn ie moja frnma:
' ja se ovako sa zemlje spasavam.
f Tananaie MLAGWUKNGOVIĆ
==
U OVAJ CAS
Groblje okamenjeno oveštalih Yuža i smova
Granžeo menođatna ode mnć prelazi %. dnm,
Zmezdo stneiačico šfo klečiš ko u molif"i
Mn bŽaqmemčemoi i mnježemoi strmiici meba
Hra4 4eđno i done ezde Kimi jedne } dmuae tame Vefre: u stewi ohošemika, ut vožmnmn seri smivremon drbeča Gasiš se. u kostom MHšću u mori eć meinošemni zimski j I mleći čefnoronoške odlne>»iš ka jednom jutru i Koje mas tako malo ozarava
Premšt memšfa i prenršt zebnle Stuđ i hlad mam se u same kosti uvlače
To je početak koji mnogo me obećava,
(Jeđino ako se zora me pokale I ne ogreje mas toplinom, bes tuge)
Jer u ovaj čas samo plašlive zveri Jedino one i čovek usamljeni Ostonliaju švoje korake Izmubliene + zeMntale korake
Bez zvuka i bez svetlosti
'Groblje okamehjemo oveštalih Yuža + snova
Ivan V. LALIĆ
–
NOCNI VETAR
Svi moji mribi u, ovom, tbetru Već čelvrtu noć, vvć petu noć, Prozor kao bičevamo oko konja,
Svi moji mrtvi u\ obom, bvetTu. Sa lišćem. sa prašinom. sa godinama,
IT moja usta Tama krvi i mešmosti, Jezik moj probođem 'žlafnom, čiodom Koju je majka tražila jednom, u smu,
Već četbrtu noć. već petu moć Vetar oko kuće, čisti suvi pnlamem,
Lebdim ma mesanici lakšo} od vazduha, tftyobonram, imema,
Branim svet koji mimam, stvorio, Pravđem, se, dakle jesam.
ENJIŽBVNE NOVINE