Književne novine

Kuliura izraza ı tananost

emocija

(IVAN V. LALIĆ: „VREME, VATRE, VRTOVI“; „MATICA SRPSKA“, NOVI SAD 1961)

Poetske slike Lalićeve široko se kreću u tri osnovna poetska toka i izraza. Pesnik sa podjednakim majstorstvom vlada stihom kao klasičnom poetskom formom, kao strofom zatvorenom u metre i rime; mođernom poetskom metaforom hermetičkog tipa i, najzad, epsko-narativnom formom slobodnih ritmova. Moja

Svaki od ovih oblika ima i u misaonom pogledu nešto svoje i posebno, jednu osnovnu, dominantnu bar poetsku težnju i misaonu ustremljenost. Kod Lalića slobodni ritmovi. doživlja= vaju se i grafički postavljaju u našoj svesti kao široka platna i panoi kroz koje je prohujala ili stalno struji široka reka životne mudrosti i iskustva otvorenog vetrometinama istorije i pro= šlosti. Ima tu nečeg širokog. i umirujućeg, ritam ie elastično opružen, njime kao da se najavljuje razrešenje životvnih čvorova tajni i sumnji, kao da se to postiže samim' razvezivanjem poetske forme.. i

A njegova poetska forma ume da bude i na= bijena, kao stvorena od nerešive misaone zagonetke, kao što se uopšte misaonost kreće od zapetljanog čvora metafore do misaone naracije otvorene kao kakva pustopoljina, do misli slobodnih ritmova, dugih dahova i sporih pokreta zadobijenih poniranjem u nedostižne prostore

i ništavilo vremena. Ta saznanja neosetno se pretaču u ritam, oblik, metaforu, dajući im svoj smisao i značenje. Postoji i osobito kultivisana narativna misao epskih fresko-deskripcija, minuciozno rađena u deskriptivnom detalju, kao izrezbarena. Kao što ume i da se sklupča, da se napne, naježi od misaone struje, tako ume i da se izduži kao vreme, kao osećaj bezvremenosti

. rođen u dodiru sa morem i prošlošću. Tek u o-

vakvom jednom poetskom samoizboru. koji nam je pružio pesnik, oseća se vidno to neprekidno ritmičko kretanje, pulsiranje misli od napetosti i dramske grčevitosti do epske uspokojenosil, razrešenja i ravnodušnosti.

Ali kad kažemo misao, treba dobro da zna= mo šta pod tim kod ovog pesnika podrazumevamo. Misao može kod njega da bude lako sehtenciozna, ali i duboko uvrežena u metaforu; ona je lako čitljiva a najčešće deskriptivno otisnuta u pejsaž vremena i prostora, kulturnog, mitološkog ili istorijskog trenutka sećanja. Njena odlika je tada da ne egzistira u zatvorenoj formuli koja se sama od sebe nudi. Ona se dograđuje sugestivnom atmosferom kojom zrači njen poetski pejsaž. To je misao koja trsži posrednika, svu asocijativno-emotivnu pripravnost subjekta, inače pogled sklizne niz glatku deskriptivnu liniju i umiveni profil pejsaža i nc stižući da se misaono oplodi. Ovo nije poezija

gotovih. misaonih formula, mišljena.. poezija, po= ezija misli koje se pretaču u poeziju. Misli tek treba da budu izazvane ali ni tada kao gotove sheme i sentence, nego kao asocijativni prelivi i boje. Reč je o ornamentalno-evokativnoj strukturi misli koja već egzistira, koja je unapred data kao emotivna stanja, nečujne vibracije i fluktuiranja pejsaža.

Poetske slike Laličeve, po pravilu, ne dostižu hermetičku zatvorenost; koja bi dovela u pitanje čitljivost ili mogućnost njene komunikativnosti. Jedan od razloga je taj što je u oblasti oblika Lalić marljivi korisnik poetske trađicije a nimalo smeli istraživač koji krči nove puteve, NjegSova pooctska forma predstavlja živu i organski prilagođenu asimilaciju jednog već postojećeg, već ozvučenog, već proverenog poetskog iskustva. Upravo zato što se nikada ne bori za novi oblik, nego samo za nove metafore, Lalić se neprekidno i latentno mora da sukobljava sa poetskom opasnošću da ga uljulika i misaono uspava ili obezoruža uhodani poetski ritam. Njegov poetski oblik ne nastaje traganjem i oikrivanjem, nego postepenim taloženjem i slaganjem. Jedna disciplinovana poetska kultura stiha i proniknutosti u pesničke tajne govore na kakvim je bogatim naslagama kovana ova forma. A elegancija je kod ovog pesnika unutarnja odlika duha, ne nien veštački dodatak. Ovaj pesnik je kulturu i eleganciju sitha uzdigao do prirodnog i neposrednog poetfskog izraza. Njegovi su stihovi elegantni zato što on elegantno misli i doživljava. On je od elegancije kao spoljneg priveska stvari učinio sastavni deo poetske imaginacije. Takve zasluge ne mogu se ni danas lako zaboraviti u jednoj poeziji u kojoj je oduvek snaga bila važnija od izraza. Lalićev primer po= kazuje da se negovanjem izraza ne smanjuje nego istančava sadržaj, da se poetske ideje, neki put misaoni vrtlozi i virovi pred kojima pamet staje, mogu da izraze potpuno kultivisanim, čak u neku ruku otuđenim oblikom kojim se mogu saopštiti i najbanalniie poruke. Glatka forma 1 nesapet ritam ne isključuju vrtoglave metafore.

Lalić spada u pesnike čije se pesme sa uživanjem iznova čitaju. Nije lako objamiti u čemu je tu stvar: sigurno je, međutim, da u tome

SMISAO TRAŽENJA |I PATNJE

(SLAVKO MIHALIĆ: „GODIŠNJA DOBA“, VLASTITA NAKLADA, ZAGREB 1961)

Slavko Mihalić je do sada objavio četiri zbirke pesama i u svakoj od njih bio je nov, svež i opojan kao i u ovoj novoj knjizi „Godišnja do=ba“. Mihalićevo traganje i traženje novog poetskog izraza, koji će najlakše iskazati unutA”nji svet savremenog čoveka, potvrđeni su izuzetnom snagom reči, bremenite svojim smislom i svo» jim sadržajima. Snaga i jačina upravo su Osnovna lepota njegovog stiha koji ni u jednom

ı momentu, u svojoj unutrašnjoj fakturi, ne sa-

drži ništa deklarativno, namešteno ni pozersko, ne bi li se tako iskazao jedan nesporazum sa svetom i ljudima. I kod Mihalića, više možda no kod drugih naših pesnika posleratne generacije, postoji onaj osnovni nesporazum između čoveka i vremena, čak možda između posnika i čoveka u pesniku, ali o svemu tome on govori na jedan izuzetno lirski, sugestivan i melodičan način koji sve te nesporazume i raskorake ublažuju, ne dozvoljavaju im da strče, da sami za sebe govore,

Smisso traženja lepota kod Mihalića se poislovećuje sa smislom vraćanja, vraćanja iz progonstva, gde nema kolebanja, ali ima zato sumnji i izvesnog nepoverenja prema svemu što postoji i traje. Na tom odstojanju Mihalićč je i izgSrađio svoju spoznaju sveta, onu krutu spoznaju u kojoj živeti znači patiti, gristi samoga sebe, boriti se sa samim sobom, u čemu ima nečega od onoga razjedanja iz stihova A. B. Šimića ili Tina Ujevića. Samo, kod Slavka Mihalića ono 'DPinovo vrćenje u krugu polazna je tačka i on uvek računa, upravo je pomiren s tim da je življenje beskrajno nutovanje koje znači tapka> nje u mestu. nemifhnje i neodđlaženje od onog bola od koga se želelo pobeći:

„Ovo vino već sam pio, ovdje sjeđio

Ni mladi mi stariji (zar duh broji godine)

Baš tako podizao čašu malo iznad, sebe 8 Čekajući sboje čudo, ma što mu se prohtjelo"

Spoznaju istovetnosti, nemenjanja Mihalić ne kazuje naglo, ali je ona ipak prisutna, tkivo je pesme, njena poenta. Za njega je život čovekov ona „svečanost puna iščekivanja“. a u tom iščekivanju skrite su boli i radđosti života u kome patnja u izvesnom smislu dominira. oha mu je potka i unekoliko oslonac da se može uzdignuti do krika ili oduševljenja. Mihalić je svet poistovetio sa dlanom na kom ga je našao, gledajući ga tako u malom, ne negirajući njegove veličine, bremenitosti postojanja i suštastvenosti toga postojanja. „Godišnja doba“ Slavka Mihalića ne sadrže u svojoj osnovi neki crni, totalni očaj, nemoć, bespomoćnost, klonulost, pad. 'Ti stihovi lišeni ua svih crnina, razočaranja i pesimizma, ali u njima ima one ljudske rezignacije koja je nužna posledica spoznaje sveta i života. Rezignacija je ove pesme natopila nekom tihom pobunom, jednjim prkosom i verom u samoga sebe, Ona unekoliko graniči s onim Kamovljevim sarkazmom, samo što je Kamov gromoglasniji iu poređenju 8 Mihaličem nekako jednostraniji. Mihalić teži ka celovitom odražavanju čovekove psihe koja uvek otkriva, baš u „Godišnjim dobima“, njenu superiornost nad svim svakodnevnim, trenutnim, oveštalim.,

Stihovi Slavka Mihalića svojom fakturom i formom svojom moderni su. moderni u pravom i dobrom smislu te reči. Nerimovani, oni su puni sklada, dinamičnosti, s jakom i jasnom metnforom. Među njima postoji ona unutrašnja povezanošt, harmoničnost koja unekoliko liči i na pedanteriju, ne doduše fraženu i namektljivu, školsku, već na onu životnu pedanteriju koja je potvrda snage i jedinstva jednoga duha, pesnikovog, koji je sav u životu i među ljudima. "To mu je omogućilo da d& liriku savremenu ne samo po formi no i po svojoj sadržini, liriku srca i čoveka. liriku tragično» smisla fraženja

U: ja, radosti i patnje čovekove. JB M ? Tode ČOLAK

KNJIŽEVNE NOVINE

Danas, 48 godina poslije izlyska čuvene antologije „Hrvatska mlada lirika“ (1914.), u životu su samo još dva njena predstavni ka: jedan od niih je Zvonko Mil ković, pjesnik koji evo već pola stoljeća piše svoje pjesme u tihoj osami svoga rodnog Varaždi na. Živeći godinama povučeno, izvan svih Književnih krugova koji kreiraju literarnu modu i lansiraju „književne (umjetne) zvijezde, Milković je mnogo DI! sao i vrlo malo objavljivao. Prvu zbirku pjesama objavio je 1914, drugu trideset godina kasnije. Između dva rata surađivao Je u „Savremeniku", „Knijiževnom )ugu“, „Kritici“, i „Hrvatskoi ve= vijić, a u posljedniih pelnae= stak godina obiavio je jedva ge setak „pjesama („Književnik“. „Varaždinske vijesti“), U vrijeme kad se toliko štampaju slihov!, među kojima je tako mnogo prosječnih i ispodprosječnih, iedino u Milkovićevoj nesvakođne vnoj skromnosti treba tražiti u= rok što tri njegove zbirke još i danas postoje samo u rukopisu, kao i brojni njegovi putop:si. Ova zbirka njegovih pjesama, tzeća po redu, izlazi 17 godina p.o= slije njegove druge zbirke („to božni časovi“) i u njoj je pilikazan · Milkovićev pedesetogodišnji pjesnički rad izborom ız njegovih dosad objavljenih i ne= objavljenih pjesama, izbor „e izvršio pjesnik Dragutin Taa:janović, koji je priložio i opšimiju „bio-bibliografsku bilješku o Milkoviću, a pogovor poeziji ovoga pjesnika, posljednjeg: Gričanina, napisao je Saša Vereš.

Kritičari i čitaoci koji od pjesnika očekuju neizostavno put u nepoznato, put na kojem

o

se ili otkriva' novo ili nestaje, biti oduševljeni „poezijom Zvonka Milkovića, jer ova} pJjesnik nema

namjeru da bude predvodnik i eksperimentator, on ne želi da pošto-poto otkriva ncve tematske prostore, a još manje namjerava osvajati nove izražajne mogucno sti. Milković je, nema sumnje, u očima takvih čitalaca i kritičara staromodan, oni će mu, često i s pravom, štošta prigovoriti (npr. istrošenost pjesničkih sredstava kojima · se pokatkad služ:), ali neće ni u kom slučaju moći ospo riti stvarne pjesničke vrijednosu njegove poezije; te vrijednosti čitaoci će uvijek osjetiti, budu li ovu poeziju čitali pređano, i kritičari će ih uvijek prepoznati. budu li ovoj lirici prilazili bez predrasuda.

Samo o stajalištu s Kojesa promatramo i prosuđujemo ovisi da li ćemo proglasiti Mijkovičevom vrlinom ili manom činjenicu da se ovaj pjesnik u toku svoga pedesetogodišnjeg pjesn:iKko vanja gotovo i nije mijeniao Kan piešnik; ma koliko imali raz=mijevanja za m'šljenje onih ko,i vjeruju u potrebu „neprekidnog mijenianja u poeziji (jer se i ži vot mijenia), mislim da ipak mne ćemo pogriješiti ako vw ovom slu čaiu damo prednost Milkevice-

_ voi nepokolebliivosti koja traje.

kako rekoh, već pun'h pedeset godina: tu os'binu mi.žemo shvas titi i kao dosljednost kakvu sebi

ı

Božidar TIMOTIJEVIĆ

PTICE

Gde sad leti ona ptica izvan mo ga mutnog umo, # ptica što je srcem lepa, a vazduhu tako slična? Gle to nebo, prijatelju, mnogo takvih, ptica vidim, svuda lete, svud ih pimtim, od Afrike do Bamwije, a ko mije, a ko nije samo jednu od, njih eko!

U jedno tako modro podne ja ću da ih sve ot krijem, da posvađam, da poludim, sve te bele, žute, crne, sve te tužne, zlatne, kobne, sve te ptice što me jure, što me vole, šlo me snuju, što ratuju s ljudskim svetom, koji vidim a još ne znam ko je, šta je.

Aleksandru

O, reci mi, prijatelju, šta su, ptice, ko su one,

te u moju glavu uđu mirme, pa ih. pevam, pa, ih plačem i radujem. da zidovi sobe gole od, toga

mi svi polude i pobegnu, napuste me. Na. sred ___ polja tad ostanem i pesme što ih do tad pevah otad ćutim ili trujem, pa mit sreće imam, shodme mili tuge.

4 kad jednog lepog dana to Čudesmo moye smisla i besmisla proputujem i kad rešim sve te zamke njinog sjaja i beskraja, na sunčanom, nekom, bregu tad ću da se izležavpam, do mile volje, pun

slobode, sa osmehom, koji stoji kroz vekove, o kome će da se priča i ma kom će da se uče sva buduća, deca sveta kako treba da govore. U jedmo tako prosto podne ja ću da ih sve otkrijem, da posvađam, da poludim, sve te bele, žute, crme, sve te tužne, zlatne, kobne, sve te ptice što me jure, što me vole, što me snuju, što ratuju s ljudskim, svetom, koji vidim, a još me znam, šta je, ko je...

v

POSLJEDNJI ZIVI

GRIČANIN

(ZVONRO MILKOVIĆ: „IZA BRANE PJESME“,

„MATICA HRVATSKA“, ZAGREB 1961) |

aan e —- vw

suđeluju ne samo mefafore, nego i poruke koje one nose. Još više i još bliže: ovde je možda najprivlačniji onaj sugestivni pejsaž poruke s kojim čovek ostaje u asocijativnom dodiru i kad stihove izgubi iz glave. Pamćenje stihova ovde nije uslov da se pesnik zadrži u nama. Ali njegove pesme umeju neki put da buknu zagonetnim a nerešivim misaonim sjajem, kao što je slučaj sa „Ofeliiom“, koja zaslužuje posebnu analitičku studiju;

„O Ofelijo, zašto nemaš plača,

I smage da se spustiš na dno bode, Da mrtva ljubav živu, smrt nadiača Kgad smrt za tebe ne bi znak slobode?

Putuješ sporo. Mostovi se tresu I bela jedra toplo sumce kupa. Da li te boli smrt u tvome mesu. I večni klokot oko tvoga trupa?

O Ofelijo, nisi ništa kriva. Samo si slaba. i reke te mose, I ruka tvoja bespomoćmo pliva, I mrtve grane smnsiše ti kose.

Spasena bićeš kad počneš da trumeš

I smrt u tebi stame da se ljulja.

Prvi put, možda, u plač ćeš da grumeš I pašćeš kao zvezda na dno mulja.“

Ali ovaj pesnik ne neguje samo takvu vrstu poetskih inspiracija. Kod njega ima klasično mir-

nih, suzdržanih podvodnih emocija, epskih pa-

stiša nastalih intimnim prožimanjima sa iokovima evropske kulture. Pesnikove definicije i- – storijskih egzistencija, poetska formula Bizanta, rimski kvartet — sve su to samo postaje u dugom putovanju kroz kulturne sfere i mitske slojeve svesti, putovanju koje služi za reljefno-dekorativno eksponiranie subjekta. Put počinje i završava se u subjektu. Ima nečeg od klasične mudrosti u ovom stavu: sve služi subiektovom obogaćivanju, a on je mera svega što kroz sebe propusti. .. Tako re valjda i postiže poetska harmonija

sa svetovima. Zoran · GLUŠČEVIĆ

POEZIJA ISTORIJSKIH MOTIVA

(LJUBOMIR CVIJETIĆ: „GATKE“, (SVJETLOST“Ć, SARAJEVO, 1962)

Svega nešto više od dve godine deli nas od susreta sa prvom zbirkom stihova mladog bosanskog pesnika Ljubomira Cvijetića „San i uzaludnost“. I evo, sada, pred nama je druga plaketa njegove poezije, „Gatke“, ta pregršt stihova koja u odnosu na „San i uzaludnost“ dokazuju intenzivnosi Cvijetićevih preokupacija onim što bi, sasvim jednostavno, mogli da ozma-

-J} _čimo kao „istorijske teme“.. Međutim, bilo bi sasvim deplasirano reći da su ove preokupa– cije Ljubomira Cvijetića samo i iskliučivo u domenu simplifikovanih. šabloniziranih i banalno poetizovanih deklaracija jedne primitivnije egzaltacije fenomenom naše prošlosti, srčane, muške, junačke i opore.. Ta Cvijetićeva opsednutost istorijom, njegova preokupacija likovima naše dalje istorijske drame, ta njegov, gotovo jasno afirmisana opsesija, prohuialim vremenima bojeva i jednog romantičnog slobodarstva — jeste, u stvari, težnja pesnika da se svojim poetskim činom uklopi u Mkontinuitete onog tragičnog i često zaljubljeničkog prkosa koji je od pamtiveka do danas naš čovek nosio u sebi i sobom saniao i sobom u slobodarskoj borbi potvrđivso. Upravo fo muško poimanje istorijskog, taj nemirni sukob čoveka i tmastih talasa krvi i sumnje, ti kontinuiteti nasilja i prkosa i slobodarstva, sve je to bila uvek odu ševljavajuća i uvek inspirišuća, ali često i skeptično i gorko dešperatorski iskazana poetska spoznaja naše istorije. To, dakle, kao u Crnjanskog, nije uvek bila kliktava afirmacija prošlosti, već afirmacija mnogog njenog grča i kompromisa, ali uvek i slobodarstva i bespuća sa kojih smo, šibani vetrovima i izdajstvima i razapinjani ludilom osvete, uvek izlazili u susret jednom novom napretku i novom smislu rodoljublja. : . Ako Cvijetićeva „Nocturna za Smederevo, Jerinu i Despota“ nemaju snagu onog uvek pamtećeg opela Smederevu, koje je izrekao Ivan V.

mogu priuštiti samo izgrađene pjesničke ličnosti koje imaju sv5j makar i nevelik, svižet i svojv, makar i ograničene, teme, pjes= nici koji ne stVaraju poeziju đa bi njome potvrdili već postoiecu teoriju ili inicirali novu, neso jednostavno zato da bi izrazili sebe, posvjedočili svoje trpnje i svoje male, kratkotrajne i zaio dragocjene, radosti, prepuštajući drugima da tu poeziju čitaju i vole, ako uzmognu uspostaviti s njome prisniji dodir, ili da ie otklone, ako te bliskosti ne Oo3jete. A Milković je upravo takva pjesnička ličnost, i zato je njegova neosporna vrlina što se nije iznevjerio čak ni onda kad sc time izložio opasnosti 'da bude proglašen zastarjelim Najvidliivija odlika Milkovićeve poezije jeste ugođaj. On je u mnogim njegovim pjesmama gotovo virtuozmo ostvaren zahva ljujući njegovoj sposobnosti da iz nekoliko neznatnih detalja ostvari atmosferu koja čitaoca ne minovno podsjeća na nešto pr živlieno, vlastito. Voće u sobi, grožđe u trsju, trešnia u cvatu. sunčana soba, roi pčela u suncu, Varaždin pod enijegom, bijeli ubrus na stolu nakon ručka, teški mir lietnje žege, jiutarija kiša što šušti kroz vtvoren prozor, svibanisko popedne, 'jeinp subotnje veče, klupa pred vin.ugradom — sve to, dakako, nisu

nimalo novi motivi, ali u Milkovi Čevos poeziji oni šu česio inovirani i za nju su oni karakteristićni; od tih nimalo osobitih pojedinusti on zna ostvariti osobitu almosfe ru koja je sva u nijansi: mirisi, boje, zvukovi odlikuju se mno-

Lalić, ako je, na nekim mestima upadao u zame deskripcije i nabrajanja, i ako je njegov namerno izabran narutivni ton kazivanja bio ispod njegove prave izražajne šanse, ova poezija snažnog i tipično dinarski rečenog, ali po izrazu ne i primitivno iskazanog, rodoljubivog i istorij=skog motiva, zaslužuie našu punu pažnju i pre-

štvom suptilnih preliva što ih xe dusretljivost. Cvijetićevo „More“, n'egova „Srpjesnik osjetio, „ulovio“ i-izra« bija u snu izlazi na more“, n:egov „Mrtvi grad“ Zio... često i u pejsažu koji je ne- ili zvonko rečeni stihovi requiema za streljane rijetko u njegovoj poeziji ostvn= bokeljske mornare, prisutnost strave jednog za ren opisno; ali tada on je indu- ljubljeničkog unošenja u prošlost i njene senke, vidualiziran. Milković je posti- upijanje celim sobim njene pafine, — sve je to gao ono što je vrlo teško bos'i- prisutno u “Gatkuama“ Liubomira Cvi:jotića., I ći: deskriptivni elementi u njego U nsma, čitaocima, odjekuje kao sonorno izrevoj poeziji prirodno urastaju u čen savremeni poetski anti-mit o našoi prošlosti pjesmu, i samo mjestimično osjeti ali i kao jedno bolno traganje za sm':slom i ko-

m.,o deskriptivnost pojedinih stihova. Milković, rekosmo, nije pjesnik koji započinje novu stranicu u razviilku literature, nimme ne počinje ništa novo u našoj poeziji, on je pjesnik koji dovršava jedno razdoblie hrvatske poezije, i ono bi bez niegova udje: bilo nepotpuno, jer bi bilo osiromašeno za nekoliko pjesama što ćemo ih — zbog nihova ušo đaja — rado pročitati danas i sutra, i uvijek kad us;etimo pyirebu da, barem nekoliko trenutaka, budemo intimni s nekim tko nam se povjerio i kome mv< ramo iskreno priznati da u nie. govim uzbuđenjiima često nalazimo naše vlastife nem're

Dubravko JELČIĆ

renovima nas samih. Za korenovima nnših verna i violentnih nemira i strasti. 'Po je gustina u tokovimn naših nasleđa koja u sebi osećamo i no= simo, često bez obzira na sve sasvim savremene modifikacije opštih ali dubokih osobenosti našeg nacionalnog mentaliteta,

I zato „Gatke“ Liubomira Cvijetića smatram preludijem u još dublja i senornija. više orke- . strirana i osmišljena zagledanja u javu naše prošlosti,

Branko PEIĆ