Književne novine
ESEJ
Preveo Ivan Šop
I RAD
Bez nadahnuća ne može biti provog rađa, čiji je Yezultat majstorstpo. Ali samo nadahnmuće, sa svoje strame, Tezultat je rada. U tome je sadržano najpotpunije rešenje zagonetke, ; :
Nadahnuće ne dolazi spolia. Ne treba ga čekati, već sam sticati. Za to postoi toliko dokaza, đa bi se njima mogao napuniti čitav tom. Pisati, pisati svaki dan, sve se sastoji u tome.
„Covek koji piše ne treba da ostavlja pero, isto kao ni Žživopisac kičicu. Nela piše nešto, neprestano, svakog dana. Potrebno je da se ruka nauči đa se savršeno povinuje misli“ — učio je Gogolj. :
Tz sopstvene pralse mogu navešti primer za to kako čak i mali smoljašnii faktori mogu ut'cati na tok rada. Jednom su mi predložili da nabavim inostranu bešumnu pisaću maš:nu „savršeno novog tipa, ponos firme“. Ali kada, isprobavajući novost, nisam čula kucanje na koje sam navikla. postalo mi je jasno da mi ie nemogućno roditi u toj protivprirodnoj tišini. I odbacivši „ponos firme“ vratila sam se starom, oprobanom sistemu.
Podržao me je prijateli, strastan pušač, rekavši:
— Pisati na bešumnoj mašini isto je teško kao i puBiti, ne viđeći dima. i
Najrazličitiji pisci, ođvojeni jeđan od drugog prostran+> stvom i vremenom, slažu se u jednom: nađahnuće je plod rađa. ·
i Stenđalovom dnevniku nalazimo sleđeću belešku, učinjenu 1804. godine u Jtaliji: „Primorao sam sebe da radim nad 'Dobrom partijom”, nemaiući za to ni najmanje želje; čak me je i doručak gušio. Završio sam time što sam na=> pisao najbolju scenu od svih koje sam ikad napisao treću scenu prvog čina. Znači, treba primoravati sebe na svakodnevni rad“,
1831. gođine Hajne wu Nemačkoi govori piscu i muzičaru koji .mu je došao: „Eto, ljudi govore o inspiraciji, nađahnuću i tome sličnom, a ia se trudim kao juvelir nad zlatnim lančićem, spajajući alku po alku“.,
Prolazi sto godina, i neizlečivo bolesni Nikolaj Ostrovski piše u Rusiji:
„Ubeđen sam samo u jedno: nađahnuće dolazi za vreme rađa. Pisac treba da rađi isto tako pošteno, kao i svaki graditeli naše zemlje — u svako vreme, pri dobrom i rđavom raspoloženju, jer rad je najblagorodniji iscelitelj od svih zala“, .
'U svojoj poemi „Putni dnevnik“ u opis gruzinske trpeze 'ukliučila sam nekoliko ketrena, mapisam'h Do ugledu na Omb»bra Hajama i pročitanih uz behar vina. Jeđan od njih glasi: .
“Ako si tužan, a ti bDiši.
Ako si srećan, u duši, piši. | Ne vestpaj se osećanjima vo drvetu, Ne zaboravljaj da si pesnik. Piši.
• • •
Neophodno je nešto pođrobniie zadržati se na osećanima Rko'a prate stvaralački rad. Ona, ta osećanja, ponekad obmrmšiuiu.
Naročito se često varaiu liudi koji nisu uvoznafi sa „lukavstvom“ nedpPhnu*“a, ili. tažniie. sa lukavstvom .ori-
vidnog: nadphmuća“, o. kome se govori u istoi knizi Stani-. .
slavi toj pravoi'enciklonedii zn: pitonia umetnosti.
: „Zad'hao' sam se! piše: Stanislavski — gušenie „mi...
je smetplo da govor'm, i tu povišemn nemetost i neuzdržljivost pr'hvatio sam kno pravo nađabnuže“.,
Kod F"obern, u n*'erovom piemn Eniževnie T,uizi Kole. čitamo: „Čuvai se svega što J'či na nmdabnuće, često je to Simo pređubeđonje i varljiva egzaltacija sugerirana sebi“. JR TI u drmgom pismu njoj: „Ne! Ne! Poezija ne treba da buđe ponmušanje srca“.
Svi koji pišu, naročito početnici (mi, stari 1 iskueni, opre”niii smo), treba đa misle na „prividno nadđahmuće“,
Kol'ko često dnobiiamo ogorčema, nemoverliva pisma od poše mlad» sabraće no peru, od tih koii će tek vremenom. a možđan i niknđ ne“? postati pesnici. „Vi ste se trio kritički poneli prema mojim stihovima — piše obično takav mladi pesnik. — Ne odobravate ih. Čak sumniate i u moje soposobnosti. Ali kako to može biti? Ta ia sam osetio (osetila) takvo uzbuđenie p'šnmći ove redove. "Treotao sam, zamirao, mravi su mi gamizali po koži. Pero je jedva stize!n sm'seo. A međutim...“ j
A međutim. alto je to i b'o nađnbnmuće, bilo je prividno. Prosto ioš iedan način izliva duše. poplava osećania, koja traže izlaz u pesničkom obliku, neobičnom za njih. , :Ali vremenom, ne slažu se sa mnom, i prava poe?7ija se rađa na isti način. Vremenom i mi, stari, poučeni du> gogodišniim iskustvom, doživljuiemo sva ta opojna osećanja. mada se uzdržavnpmo da govorimo o njima: nekako nije. ]ako, nesmotreno je.
Kako ra?likovati pravo nađabnuće ođ prividnog? pitaju me. Na jasnom jutnrnjiem svetlu treba fre»veno posledafi ono, što nam se pri večernjem plamenu činilo tako lepo. .
T kako se (avaj) često dešava to o čemu pričaju skaske: dragulji poezije, pron»đeni u nedrima čarobne gore, izgledaju kao orozaični šljunak. ;
Ali dešava se i da među nezgrapnim, hladnim i teškim ređovima, koji suvo zvuče, bleskaju žive iskrice. To je tamo ede plane mp!n svetla ivica. odrmžavaiući sunce u sebi. Ali mp!n je, suviše mp1o, takvih nnlazpka: pesma nije uspela, Pa i čitavo stvprnlaštvo u celini niie mnogo vredno... Čovek nije lišen pesničkog osećanja, čak je i darovit, ali neđevolino darovit.
U takvim slučajevima nije lako objasniti uzrok neus>-
eha. 1
Š Jednom sam, kao odeovor na stihove koii su mi noslati, nao'snla: „Zam'elite vođu kojia se smeromn da protrliuča. Onn je već vrela. Nad njom se vije lshka para, raste penušmn'e mehur'ća. Još trenptpkodva i počeće kliučanje. A\i prolazi trenmfek, i drumi, i treći, a do pretvnmrania vrele vode ı Rkliučalu nije došlo Pokpzalo se da je premalo poesničke vatre — đa bi proključala poezija“.
Poznata pesnikinja Vera Inber, poređ Ane Ahmatove, \Were Panove i Margerite Aliger, spada među majznnčainije Žene — pisce Sovjetskog Saveza. Po svom poetst:om opusu ona zauzima istalimute mesto među pesntciman starije gene racije, a značajan je i njen rađ na području đečje literature.
KNJIŽEVNE NOVINB
jr: yo
Suvremena
ernačka poezija
(„Bagđala“, Wruševac, 19361. · ' prevela Jugana Stojanović) L-
Nastavljajući svoju plodđ-
mu i nceosporno MWoricnu iz“ đavačku delatnost, kruše> vačka „Bagđala“ nas uDOznaje sa pocmijom Mcoju pišu savremeni crnački p-tisnici nastan/emi na Martiniku, Mađagasžaru, Hait'ju, i Gvadelupi, Cijani i Scnc• golu. To je poezija sva ny toplžjena istinom i Icpotom, poeziža Ložu pišu Ijudi krv mo vezani za svoju zomlju, iskonski svesni svoya porekla. Ova poezija ima sve mogućnosti przve i jedine osečajnosti, koja se nemimovno nastanjuje u stho» vima posvećenim patnji i slobođi. A to su dva neraz dvojna pojma, dva simbola lišena svake patetike. Prevodilac, Jugana Stoja» mović, trudila se da nam verno prenese telistove tri» maestorice crnačhkih pesni= ha, koji nas iznenađuju sa vwlađanom tehnikom pisandija i kulturom stiha. Primeću,je se, takođe, đa je dobar đeo
njih učio na izvorima fran>”
'crskih nadrealista. Naročifo se to može reći za Eme Sezara. On je uspeo da Spo
ji svakodnevne pojave | si
ftuacije sa jednom emotiv• nom notom rodoljublja | očajanja. MjJegova pesma „Opomena pucnja“ sva ·je od jakih izraza i metafora, koje. plene zrelošću i jedmostavnošču. Savremeni ps snik iz Gijane, Leon Dama, zastuplžen je sa četiri pesme. Pesma „Oreol“ satkana je od ritma praiskom
GALINA · SEREBRJAKOVA
Marksova mladost
(„Zora“,: Zagreb 1982; preveo: .: V i. Meyy}sracinyci
Minjiga Gnline Serebrjako ve „Marksovi mladosi“, ne đavno obžavljena u izd-nju ” izdavačkog preduzeća „Zora“, niže, kao
zagrebačl:og
što na prvi pogled možemo da predpostavimo, koja će diskutovati problečme ideološkož i filosofskog razvoja mlađož Marksa. Ovo je roman o mlađom Marksu, romzn pisan bčz nekih većih pretonzija ka prikazivanju Marksovog, raz
vitka kao mislioca. To je, .
u stvari, i ljubavna povest o ođnosima između mlađog Marksa i nžezove' supruge Zeni. To je.i toplo n-pisa> na knjiga koja počinje pri-
studija”
ske crnačke muzike, sva je mekalo magična i magijalna u slikanju ljuđi, životi»
. nja, pređela. NJegove reči
liče na krikove, nı pokliče. Svaka od nježšovih pesama nosi poruku, poziv» svaka je wu stvari pobcna i buna Svaltako je nnjintsre santniji mađagaskarski pe-
snik Žan-Žozef Rabearivelo, koji. je sasvim opravdano i zastupljen sa najvećim bro jem pesama, FI sama biografija ovog pisca vrlo Je zanimljiva i tragična. Om je, u. krajnjoj bedi i siro-
. maštvu, izvršio samoubis». · tvo u triđesetšestoj gođini
života. Njegova poezija, to je ceo njegov život. Pređam doživljaju, prkosan i sVestan istine kao jeđinog tu mača pesme, ovaj pesnik peva jakim glasom pravog borca koji poznaje srce cre mog čoveka. Stihovi su msn puni simbolike, pomalo epski u opisivanju, ali đote• rani i sveđeni na pravu meru književno pismene priznate pesme, „Bagđala“ nam Je dosadi pružila nekoliko knjiga pre · vođa poezije tzv. primitive pih maroda, | ne bez raz loga mišlim đa je ovaj ize' bor, · kako po uwuspošnosti prevoda, tako | po stvar nim literarnim kvalitetima, zaslužio da buđe pohvaljem · i preporučen čitaosima. . (BR. M.)
kazom julske revolucije w Francuskoj i, nešto kasnije, revolucionarnih .zbivanja na jugu FrancusLke +— UsStankom tkača svile u Lio» mu 1331. godine. Na osnovu savesno prikupljene građe i čitavog niza biozraflija i biografslijl podataka, ova. sovjetska” Rpisateljica, u la je da, „Marksov JI .000 čara u čitavom hizu.intim· nih, ljudskih „fragmenata. Ona kroz naizgled Bvakodnevne, silne i obične stvari i manifestacije prikazuje Marksove karal:terns osobi ne bez obzira da li se radi o njegovom privatnom ill javnom životu.
U ovom romanu figurira E
i ličnost krojačkoz radnika dohana Stoka, koji, u kom». trastu prema Mari:su, , Ima samo naivne i još nedovolj no razvijene ideje o klas> noj borbi. Ono što bi mogBli da zamerimo ovoj knji zi, to ku pasaži koji đeluju suviše slatko, i kao literatu ra koja nema ambicija da. se po svom 'kvaliteu, makar i delimično, poistoveti sa stvarnom veličinom inspiracije da u snažnim i U pečatljivim, a ne samo sem” timcntalno biogra!skim, sli kama ostvari povest o je-. dnom doclu' života tako veli
kog mislioca kao što je bio. .
Karl Marks. (B. P.)
KOCO URDIN ~ 5
Liubav iza rešetaka
(„Prosveta“, Beograd, 1961;
Kočo Urđin želeo Je đa Mspriča životnu istoriju narodnog heroja Blagoja Jamkova-Mučeta, koja može, ni
- izvestan način, da bude ka
rakteristicna za životni put i sudbinu čitavog niza pripadnika predrainogz re~volueionarnog pokreta i učcsni
· ka „narodnooslobodilačkogz
rata. Njegova hronika „Lju bav iza rešetaka“ predzntav-e lja meku mešavinu novinar stva | literature. U prvi mah čitaocu nije sasvim ja sno da li je Urđin hteo đa daš samo faktografsku istinu o Blagoju dankovu {Ji je želeo da stvori i literar= no delo. Ali, kada se knjiga pročita do kraja, posta» je jasno da je pisac ove
knjige Imao prvenmstvemo literarne ambicije. Život jednog „ilegalca, njegova
proganjanja, patnje i stradamja po zatvorima nudile
NW. DŽ. VELS _
Ukradeni bic kl („Nolit“, Beograd, 1961,)
O knjizi „„Ukrađeni bicikl“ nalaze se „izabrane priče M. DŽ. Velsa realistič kog i fantastičnog sadrža• ja. Od svih njih najveću pažnju privlači najobimni Ja pripovetka „Vremeplov“, karakteristična za Welsovo gledanje na budućnost čo večanstva. Jeđan engleski maučnik konstruisao je ma šinu, vremeplov, kola mu omogućuje kretanje Kkroz vreme, izlete u prošlost i buđućnost ljudskog „roda, H. Dž. Vels iznosi zanime• ljive doživliaje sa fanta= stičnih, utopijskih putova= nja, koristeći uslovnu fabm lu za, formulsanje,svojih, mislj.. o,. prirodi ..civilizacijey.
o smislu života i putevima. .
buđućeg razvitka „čoveka,. Naučnik koji je. pomoću svoje sprave posetio, kao # magnovenju, daleke Ssvetove budućeg života, orisuje, po povratku, svojim prija teljima, izgled ljudskog bi Ća i pređele jednog sveta koji će postojati, po Velso voj zamisli, posle nekoliko hiliadđa. godina. . Autorov koncepcija, koja se nasluču je u rečima |I opaskama glavne. ličnosti „Vremeplo= va“, jeste i evolucionističe ka i pesimistička. Čovek se, naime, nalazi u stalnom napredovanju i usavršava nju svojih moći sve do jed nog trenutka koji predstav lia vrhunac; posle toga Po činje nizbrđica istorije miz koju će se čovečanstvo. sur vati u ponor zahkržijalasti, slabosti, duhovnog mraka. WU naučnoj pustolovini jda= maka „Vremeplova* mi upravo prisustvujemo prizo= ru ljudske agoniie „lako su mnogi prohlemi rešeni. ni-
sa se Koči Urđinu kao |z• vanređno primamljiva lite» vama tema. Ali, to samo po sebi nije bilo đovolino . da se napiše i jedno đobro Wnjiževno delo. „Ljubav iza, rešetaka” ostala je negđe ma granici između publicistike i literature. Tamo gđe je hteo đa buđe literata, Wwrđdin je govorio kao publicist; tamo gde je želeo da buđe publicist, Urđin je pi sao kao literata. Tako smo dobili jednu ncujednačenu knjigu na osnovu koje pre možemo da naslućujemo autorove slabosti i mozućno
sti, no što možemo o nji-
ma ozbilinije đa govorimo.
Kađa mislimo na ozbiljam razgovor, imamo na umu m prvom ređu Urđinov način pisanja. On piše kratkom, malo zahuktalom, reLlo bi se ekspresionističkom, rcče
nicom koja njegovom pri- .
čanju i pisanju daje priličmu živost 1 dđosta visoku temperaturu. Dijalozi u Ovoj hronici vešto su stilizo vani ! nije teško uočiti dosta jak uticaj savremene a= meričke literature. Ali, Ur= đinu isto tako nisu strani
zmuri aamm=——_
wo svesti | morala buđućeg čoveka Je vrlo nizak; taj buđući čovek mije u stvari mišta drugo do degenerisa, mi potomak svojih predaka
koji su ođavno prošli izruz
Bvoj zenit, Ukoliko ı& uč mik putuje sve dalje u bu duće vreme, utoliko njego va vizija biva sve crnja i sumornija: mrak, led i stu den pokrivaju zemlju na kojoj je život gotovo izum ro. Velsovo shvatanie da civilizacija nagomilava teh nička znanja koja će dovesti do procvata Ijudskih sposobnosti ali i “dn njiho> vog uništenja, nije, međi tim, „mihilistička MB. Dž. Vels uvek čuva živu ma> đu i veru u humanost, u ljubav i nežnost, čak i om da kad izgleđa da su sve Šanse za čovekov opstanak izgubljene. (P. #2.)
TWOGO PIRO
So!đalaše
(„Zora“, Zagreb, 1961; pre= veo Momčilo D. Savić)
MDugačkom & mizu protivratnih knjiga italijanski pisac Ugo Piro đao je svojim kratkim. romanom · „Solda» tuše“ originalan i zanimliiv doprinos, koji se ne od likuje same snagom optuŽbce ili ubedljivošću autenftičnog ljudskog đokumenta, mego i veštinom kojom je jeđan, u velikej meri, auto biografski materijal transponovan u umetničko delo.
Način koji je Piro izabrao da bi dao svoju sliku okupirane Grčke, zadržava jJući se i na „okupntoru Il ma okupiranima, prilično je bizaran. Osnmovu njegovog romana čini priča o prebacivanju izvesnog broja pro stitutki iz Atine u jedđan
rastrganom, po.
stil i Jezik, ne naročito đo» brog ·novinarstva. Pisac Ove Knjige neće se ustozati du Glavninču nazove 2zlO> glasnom, da govori o nepri jatelžu da je mrzak i opal i t. sl.
Ono po čemu je ova knji» ga znnčajna i po čemu ona zaslužuje razgovor jesu sve dočanstva onih koji su poznavali Blagoća Jan!:ova, sa njim sarađivali, radili i bo= rili se i koja, kao i sva sve đočanstva takve vrste, = maju nesumnjivu vrednost 1 neođoljivu đraž poezije šivota. U interpretaciji tih sveđočanstava, ili bolje re ći u njihovoj montaži, đo«Šla je najviše do izražaja veština pisca ove knjige.
(P. P-ć})
provincijski garmizom. Maj više prostora dato je opisu toga putovanja. Pirov stva ralački metod je ie= dnostavan. On je pisac koji priča priču i koji na stoji đa mu u prvom pla= nm uvek buđe neki dosa= đaj. Bez analitičkog uživ“ ljavanža u psihu ličnosti o kojima govori, đajući gru= bo skiciranu sliku njihovih odnosa, prcenoseći deliće njihovih razgovora, Piro je ipak dao ne samo faktogralski nego i psihološki vernu sliku okupacije, jer je, u ovom slučaju, svoju sposobnost dobrog psihologa potvrđio izborom i opisom posmatranih doctalja. Koncipirano ncprctencioz• no, skoro feljtonistički, ali ipak origina!no, ovo antirat no delo ubedljivo govori o duboko tragičnom doživlja ju rata koji je na prerano” sazrećlu' psihu jednog mla" dog vojnika ostavio trajne tragove.
Celim „svojim đelom, GW stvari, Piro kazuje isto ono što Junak ove Knjige BoVOri jednoj grčkoj devojci: »..Mi nismo neprijatclji... to je sve... Nismo nikada, ni bili neprijatelji... Pa to ne može ni da se postane odjednom, po naređenju.
Da bi se izrodila istinska. mržnja, nije dovoljno da netko naredi odozgo.... Ne... ne... nema tu nijednog je= đinog razloga koji opravđa= va ovu krv i ovu glad pred kojom nestaje i vaš stid „ Sto se međusobno više ubil= Jamo, sve se više uvjera=vam da se među nama ne može ništa izmijeniti. To Je baš kao da smo se oduvil«jek poznavali. A onda... on» da... hoćeš li da ti kažem – istinu? Pa ni ja tu ne ra» zumijem ništa ..* (D. P.)
Te: Ti b ( PRIMI JI | RNJIĆEZ JJ
Zivan Milisavac: „SUMA NIJE OLISTALA“; „Mati-. ca crpska“, Novi Sad 196L. Ova hronika Živana. Milisavca, napisana na osnovu autentičnih podataka, priĆa o malo poznatoj tragićnoj pobuni naprednih. vojvođanskih omladinaca. za= tvorenih tokom drugo? svet skog rata u kazamatu u Shu toraljaujhelju u severnoj Mađarsl:oj, koja se odigrala 22. marta 104. godine. Beležeći potresnu istoriju ove pobune, u kojoj je od mekojil:o stotina pobunjenika samo neloliko desetina
spaslo glavu, Milisavac je” išao samo za jednim: da šta”
vernije prikaže kako se do gađaj odigrao, Ova Mnjiga će, po njegovom mišljen= nju, „otvoriti puteve u umetničko uobličavanje ovih
sa' velikom ljubavlju naba-
čenih kontura“ 'danko MNopičić: DNEVNIH“; „Prosveta“, Be
ograđ 1961. Prvi đeo „tate nog dnevnika“ Janka' Lo"
pičića obuhvala vremutnški
„RATNI.
period od 1941 do 1942. godine. Dokumentarist u prvom redu, pisac ovog dnev nika išao je. za.tim da .zabeleži događaje u kojima je učestvovao ıli o kojima je od učesnika slušao, Os-
lobođena svih . literarnih. ..
ambicija ova knjiga ide u red značajinih đela hroničarsko-memoarske proze motivski vezane za' narodnooslobodilački rat. M.njiga je izišla u ediciji „Svedo· čanstva“,
Rađe M. Nikolić: „ROSMETSKI MOTIVI“; „đedinstvo“, Priština 1962. U ovoj knjizi pisac je sabrao reportaže Spi:sane između
1957. i 1959 godine i objav=
" ljene' u istu „Jedinštvo“, Pisane jednostavno i popu larno one predstavljaju živo svedočanstvo o jednom Kosmetu koji umire i drukom “koji 'se rađa, |
„Dragan .Biorae: „PRROSNI JAUCI' ORTOBRA“; Iz-
danje Nargdnog.univerzike«
ta, Gornji Milanovac 196 Zbirka stihova posvećena žrtvama masovnoš pokolja u MWragujevcu.
Anri Mišo: „RLOVN“; „Bagdala“, Kruševac 1962; preveo Nikola Trajković. Nastavljajući sa izdavanjem mođernih francuskih pesnika, kruševačka „Bagdđalać zbirkom „Klovn“ upoznaje čitaoce sa pesničkim delom Anri Mišoa, pesnikom najoriginalnijeg i najviše lič
ı nog izraza među svim mo->
dernim francuskim pesnici ma. Sastavljena od četiri
ciklusa: „Moj život“, „Pej•zaži“, „Protivim i se“ Il
' „Kao kamen w bunaru“, 0=
va zbirka dobro predstave lja Mišoa — pesnika sme• lih misli, neobičnih slika,
novih asocijacija, rođenog i duhovno sazđanog „U SsUumornoj niziji flamanske i valonske zemlje“, stvarnog i logičnog naslednika „one bogate duhovne tradicije, koja je stvorena u tom spe cifičnom ambijentu maglovitih norđijskih pejzaža.“ Pjer Bul: „ISPIT BIJENLIH WLJUDI“; „Zora“, Zagreb 1961; preveo Dzne Smi čiklas. Pjer Bul, pisac čuve nog romana „Most na reci MHvaj“, u ovom svom .delu ponovo se vraća svojim omiljenim egzotičnim pređe lima Malaje U ovom roma mu ispričana je priča o dvoje mladih kojima ras» me predrasuđe ne dopuštaju da svojim životom uprav
jjaju onako kako bi oni hteli: jednoj mladoj Evro» pljanki malajski ribzri spš savaju život; mada ćerka vlasnika „plantaže, ona se potpuno saživljuje sa njibo vim životom i običajima i odlučuje. đa se uda za mla dog Malajca, svoga druga u igri. Međutim, čolaze beli ljudi, nasilno je odvode u Francusku i obećavaju dya će je vratiti njenom mužu, i narodu home po SVO» jim osećanjima pripada, a» Ko uspe đa položi maturu. Ali ona pada na tom ispitu. Ova Bulova osuđa ras» nih predrasudn puna je ne suzdržnnce gorčine i otivorenih simpatija za vcličinu i duhovnu snagu „obojenih“,
—– _—— — – — –____ _________
PIŠU: RADOMIR RAJKOVIĆ, DUŠAN PUVAČIĆ, PREDRAG PROTIĆ, PAVLE ZORIĆ I BRANKO PERIĆ