Književne novine
Zoram
GLUŠČEVIĆ
ZA KNJIŽEV
JIZEV
WMETMOST ı
NO ST.
ANGAZOVANA
ELE PREANGAŽOVANA LITEHATUH A?
Savremeni pisac' nalazi se pred prividno malim, naoko čak jednostavnim zadatkom: da bude savremen i da bude pisac. Niko mu neće zameriti, iako će možda poneko zažaliti, ako mu ne uspe da se održi kao pisac. Mnogi će ga napasti, retko ko će ga uzeti u odbranu, ako mu ne pođe za rukom da bude savremen. To izgleda da je u prirodi same stvari: talenat je stvar pisca, sadržaj je stvar čitaoca. Talenat je, doduše, nekad usko povezan sa pitanjem izraza, a izraz je relativna stvar koja se menja ne samo iz epohe u epohu, nego i u relativno najkraćem vremen= skom razdoblju. O izraz se publika „spotiče“, ali ona nije u stanju da uđe u složenu strukturu odnosa izraza i talenta. Kad prihvati jedan književni izraz, ona to ne čini što u njemu prepoznaje talenat mego zato što joj taj izraz omogućuje brzu i laku komunikaciju sa temom i sadržajem. Kad nekome „prizna“ talenat, tek freba otkriti šta ona pod tim podrazumeva. Kao što se publika i kritika razilaze u pitanju talenta, tako se veoma lako mogu da raziđu i u pitanju savremenosti. Šta je savrememost i ko drži njenu formulu u svojoj ruci: publika ili kritika ili — sami pisci? U jednoj su stvari ipak i publika i kritika saglasne: one se tutorski odnose prema piscima, one smatraju sebe za neprikosnovenog arbitra, ali, ne zavaravajmo se: ne samo u pitanju savremenosti, nego u svim pitanjima koja se tiču književnosti i umetnosti. Kako je mogućno da se i publika i kritika, sa potpuno suprotnih „pozicija, lako odlučuju na tutorski odnos prema tuđem stvaranju, postaje pojmljivo tek ikad analiziramo wuštinu „njihovos „književnog“ tutorstva i u njemu otkrijemo dve komponente: diletantizam i odsustvo sopstvenog stvaralačkog iskustva. Prvoj komponenti nedostaje samodisciplina, usled čega se neodgovorno izriču autoritativni sudovi o stvarima čija se suština ne poznaje. Odsustvo sopstvenog stvaralačkog iskustva sofistički se, koristi rroo „idealno“ subjektivno stanje za izricanje „objektivnih“ suđova, jr
Pa ipak, ma koliko i publika i kritika smatrale da imaju odlučujuću reč, odnos · pisca prema savremenosti nije tako jednostavna stvar da bi se mogao sagledati samo iz ta dva aspekta. Problem savremenosti može se razmatrati iz više aspekata: sa naučnog stanovišta, sa estetičkog „stanovišta, sa društvenog stanovišta itd. itd. U. stvari, kad čitalac ili kritičar govori u svoje ime o savremenosti, on zastupa, najčešće apsolutizuje, jedno od tih stanovišta, on je čak i prinuđen na tu apsolutizaciju jer bi se inače njegov vafreni i prodoran krik izgubio u kompleksno zahvaćenoj materiji.
Ako posmatramo savremenost sa stanovišta same epohe, onda bi izgledalo da smo najbliži problemu: reč „epoha“ kao da obeležava. apsolutni volumen pojma savremenosti. A baš tu se otvaraju nekoliki aspekti: politički, društveni, naučni, estetički, psihološki. Da li svi oni idealno harmoniziraju u . strukturi pojma „naša“, „savremena epoha“? U najboljem slučaju može da se radi o relativnoj koincidenciji izVesnih elemenata, ali ona je unapred strogo ograničena uzajamnom nepremostivošću između pojedinih aspekata koji sačinjavaju totalitet samog pojma, Drugim rečima, ne postoji zajednički imenitelj „epohe“ na koji bi se sveli svi aspekti i sve manifestacije životnog totaliteta u jednoj epohi: epoha se naime stalno nalazi u dinamičkom pokre-
tu, ona nikad nije prosta rezonanca: jedne tendencije, bilo društvene bilo političke, bilo kulturne. Ona je susticanje, ukrštanje, dodirivanje raznorodnih težnji i strujanja. Ona je samo po opštoj progresivnoj ustremljenosti idealni totalitet, ali je njen objektivni tok razuđen ma bezbroj heterogenih, međusobno disparatnih, bukvalno nepomirljivih rukavaca i ogranaka.
Mi možemo, začuđujuće lako, da postavimo političku formulu svake epohe, pa i naše, tj. da izvučemo politički aspekt savremenosti. Mi smo u stanju, iako ne i sa istom lakoćom, da postavimo i ekonomsku formulu savremenosti, al. već tu, što nas u prvi mah iznenađuje, počinje uzajamna inkongruencija u pojmu savremenog i pored Toga što su politički i ekonomski domen organski povezani. Politička struk Tura socijalističkog društva izgrađena je od početka do kraja na jedinstvenoj revolucionarmmoj osnovi, ona zapravo i oličava ono što je najadekvatnije savremeno u pojmu savremenosti. Ekonomska i privredna struktura socijalističkog društva, međutim rukovode se i principima koji niti su pronalazak niti su neposredna praktična primena isključivo revolucionarne ideje socijalizma. Društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju i privredno planiranje — fo su dva svakako najbitnija clementa koji predstavljaju revolucionarnu oznaku socijalističke privrede. Međutim, niz drugih odlika koje ulaze u pojam savremene ekonomike i privrede (princip rentabilnosti, agrotehničke mere u poljoprivredi, automatizacija proizvodnje itd. itd.) podjednako je neophodan i za socijalističku i za kapitalističku privredu, ili je čak „pozajmljen“ iz ove druge. Znači, već na terenu ekonomike i privrede u pojam savremenog u okvivzu socijalističke epohe nužno se uključuju i elementi koji se preuzimaju kao rezultat ukupnog razvoja svetske privrede. Ako se okrenemo društvenoj „strukturi, videćemo da su brak i porodica (bez obzira koliko se mi trudili da im damo humaniji i „savremeniji“ sadržaj) u stvari, teorijski, jedan nužan anahronizam, jer šuštinski predstavljaju zaostajanje ili bar nedoslednost u jednoj idealno shematičnoj predstavi i pojmu „savremenog koji bi bio izgrađen na apsolutno
i doktrinarno revolucionarnim postavkama. Ovih nekoliko grubo “7„mnabačenih
primera trebalo bi samo da mam ilustrativno prikažu koliko se pojam savremenosti koleba od jednog do drugog aspekta, koliko bi bila krivudava linija koja bi povezivala sve elemente savremenog u totalnom preseku i profilu naše epohe.
Treba li onda posebno isticati s kakvom tananom, suptilnom, studiozno |B nalitički „produbljenom opreznošću treba operisati pojmom „savremeno“ kad je reč o literaturi i umetnosti? A tu baš svedoci smo i danas neodmereno izricanih, apodiktičkih, ideološki uprošćenih, neargumentovanih sudova i formulacija. Ne iznenađuje pri tom činjenica što se još uvek gaji iluzija da se najaktuelnija, tekuća društveno-politička problematika može da učini predmetom književne inspiracije, nego što se ona uzima za neprikosnoveno i jcdino merilo književno primenjene angažovanosti, estetičke vrednosti knji-
dO a LOM M E, ly aa MO uu - Alu C NO a e S Sr ara
Vuk VUČO
Sleril 0 pozor,e
PANORAMA VII JUGOSLOVENSKIH POZORIŠNIH IGARA, VIĐENA CRNIM NAOČARIMA, ZA RAZLIKU OD ONIH KOJI SMATRAJU DA JE NPROPHODNO KORISTITI RUŽIČASTO STAKLO
„SVAKA LITERATURA KAD OSTARI IMA SVOJU GOMILU ĐUBRETA, SVOJ REGISTAR IŠĆEZLIH TRENUTAKA I ZABORAVLJENIH ŽI VOTA, ISPRIČANIH ! MUCAVIM I LOŠIM REČIMA KOJE SU MRTVE. ALI AKO SE PREDATE ZADOVOLJSTVU ČITANJA TOG „ĐUBRETA,
ževnih i umetničkih dela, što se od njenog prisustva: mu literaturi deklarativno pokušava da stvori apsolutni kriTerijum 'za .valorizaciju literarne i u= metničke: vrednosti.
Tako ·u nedeljnom: broju · „Politike“ ·
od 29. aprila: ove godine Muharem Pervić raspravlja o, angažovanoj književnosti epohe“, pa dolazi do sledećih zaključaka:
»I pored toga što-se opštim mestima i frazama, teoretskom tankoćutnošću, relativizacijom pojmova i sofistikom, može dokazivati da je svaki pisac,na izvestan·način.i angažovanm pisac, ne može se i dokazati da angažovana književna dela u punom i pravom smislu te reči- kod nas i postoje“.
A šta Pervić. podrazumeva..pod ·an– gažovanjem literature „u punom i pravom smislu {e reči“, mislim ·-da:objašnjavaju sledeći. redovi: · O
»-. Stvaralačka književnost ,nije uspostavila aktivan, stvaralački odnos prema konkreinoj . društvenoistorijskoj situaciji. u kojoj nastaje i razvija se, i kojoj, se, bar jednim delom obraća i namenjuje“,
Nastavak: na-10.. strani
DRUŠT"#V
EMA PITANJA
Nekoliko dana
IZ „DNEVNIKA JEDNOCA
NIKOGA“
14. juli
Duh nema početka. Nema ga ni telo. Kad se nečim mora početi, čime će se drugim otpočeti nego odmah zavezati jedan čvor. , Taj čvor obično uzimamo da nije u pitanju. Jer ako hoćemo:da se pitamo, onda se ne može ni početi.
Počinje se dekartovski: Eto, to je telo; ovo, pak, duh 'je:. ovo što opipavam i ovo čime pipam. Jer, valjda, pipam i osećam duhom? Ili, možda, ko zna kako?
Nešto pak postoji, do: đavola! Postoji, jer, eto, postojim.. IL da je iluzija, ipak je postojanje. Ja ne znam... vidite Ja... Pa,-to je reč! Da, da, to je reč; ali je ona· tu „došla „da, nešto poklopi, da nešto, obuče,.uobliči. Za nešto je ona, možda,: vezana. Proizišla je iz nekog postojanja ili,postajanja. Nešto se u njoj -ucementiralo. To nešto je jedno nešto. vi
Taj duh, to telo,'da lije to ono Ja, ili je ono nešto treće, ili 'ko zna koje?
Tako se, opet, ne može početi. Ne mogu
nikako da kažem — (ne:mogu: to bi bio nekakav početak!).— ni:da'sve to jeste, ni „da sve to nije. Jer, kako da nema kad mi se čini:da ima, Tu.sam, tu sam, tu sam, ležim i. ovo pišem. Tu sam, boli .me zub i osećam :da me nešto žiga u desnom laktu.
Branko LAZAREVIĆ
19. juli
Tako je sve danas nešto gluvo i prazno. Kao da se sve ustojalo. Duh kao i da jeste, kao i da nije i, naročito,kao da nije moj. Kroz sve to prazno — zora je — iskukurikava svoje grlo jedan petao, odgovara mu drugi, treći, u razmacima, iz raznih daljina, i neki golušavi vrapčići pište i traže hranu.
I kao da ni telo ne postoji. Kao da je odsutno. Iselio sam se iz sebe i kao jedno i kao drugo. Sunce mi udara u grudni koš, i to podrhtavanje, pulsiranje, koje se #iidi maročito ispod pupka, kazuje neko nesvesno nje. I to mi je u ovom trenutku cela esemtia i puna ezistentia, sva causa sui.
3. avgust
Oduvek se sve vrti oko istoga i uvek na isti način. Nikad i nigde kraja tome kretanju oko sumca i našeg oko nas samih. Nema izlaska na „odozgo“ ili na „odozdo“ da se u sve to drugačije pogleda. Uvek jedan i isti pendžer kroz koji se gleda. I to je ta mučna dosada duhu. Htelo bi se i da se izađe iz sebe i da se napravi razlika između sebe i sebe. Izvodi se ista arija na istom instrumentu, uz varijacije skoro u istom tonskom poretku. Ne može se
ništa da. se „franscendentira“. Isto središte i isti krug dometa. Nekoliko koncentričnih krugova, i ništa više.
Nešto nam je poverilo ovo nešto što se zbiva u nama još na početku njega. I samo je na tome početku.
I naša primanja i naša davanja vode se u jednoj Knjizi koja je predodređeno paginirana. Dosadno je koliko je u mjoj svakodnevnog „malog posla“ koji se „obavlja mehanički i „praktično“! Htelo bi se van te Knjige, u vansvetsko, io jest u vanljudsko. Jer sve je, u svim Kmnjigama i u svima ar-– hivima našeg duha, samo naše oko i samo naše uvo, nać duh koji ni sam ne može da izrekne. On je samo jedno imenovanje, jedno ime, primenjena reč za nešto. U njegovo se seme — seme iz koga je proizišao ceo svet — nikako ne može. Misao misli za uvek je skrivena, za uvek. Kako smo niko i ništa! To „Niko“ i to „Ništa“ moglo bi biti jedina naša reč i jedina naša religija.
5. avgusta
Čama, čamotinja. IT to neka nemirna. Smeta mi sve, čak i to što su sobna vrata otvorena. Dosadno mi je svc što uvo primi i sve do čega u sobi oko dobre. Danteova mermerna bista jedino mi je, i to donekle, neutralna. Vređa me, naprotiv, zgnječeni nos Mikelanđelov na slici i njegovo ružno, izmučeno lice.
Gledam u natpise na knjigama i hteo bih da mi neki razbije čamu i donese utehu ili mir. Uzimam Paskala, otvaram nasumce i čitam prvu maksimu koja mi pada pod oči: (110,387: „Može se desiti da ima pravih demonstracija; ali to nije izvesno. Tako, to ne pokazuje drugo do da nije izvesno da je sve neizvesno, u slavu pironizma“.) Eto ništa. Ostade sve kao što je bilo. Zazviždi mi u duhu poznati ljupki Štrausov valcer iz „Kavaljera s ružom“. Kao da se to nije desilo. Dopre žagor i sva– đa sa ·ulice i nešto me natera da pogle-
dam kroz prozor.
Nastavak na 2. strani
| __—_ ---— –—–-— –__ ___ _______________ ___ ___ _
vidim zašto se u ovom frenutku ne bismo zadovoljili smotrom nastojanja. Ovogodišnje Sterijino pozorje, međutim, smanjivši apetite i spustivši durbine, svelo se na manifestaciju poznate, izanđale fraze koja glasi — smofra. dostignuća. Tim para-
zbiva- ·
E NOVINE
BIČETE IZNENAĐENI, BIČETE ZGRA NUTI RELIKVIJAMA LJUDSKIH ŽIVOTA KOJE SU ODBAČENE DA
ISTRUNU“. ;
Virdžinija
U ovom frenutku kolebam se još uvek da li da pogazim u sebi preciznog hroničara koji' bi vam, bez sumnje hronomefarski tačno, od detalja do detalja, od razočaranja do razočaranja, reprodukovao sve jalove i hude etape te majske utrke čiji smo svedoci bili na ovogodišnjim Jugoslovenskim pozorišnim igrama, ili da se preodenem u jarčevu kožu, pa da bespoštednim trozupcem prodžaram gomilu pepeJa koja je ostala da se puši pred zgradom Srpskog narodnog po-
VULE
zorišta u Novom Sadu. Svega osamdeset kilometara od Beogra-
da, jedva osamdeset kilometara
daleko od naših brbljivih kovačnica u kojima smo predano kalili dvanaestomesečno samozadovoljstvo, sve nade. pretvorene su nam u prah za ciglo jednu sedmicu tegobnog pregledavanja „prošlogodišnjih predstava, koje u ovim sparnim danima padaju.na gledaočevu dušu turobno kao veslanje na prekomorskim 8galijama. S malim i retkim izuzecima, te predstave učinile su nam se nalik na nezgrapni mastodontski plos koji je za sobom dostavio
LIKOVNE PRILOGE I VINJETEM U OVOM BROJU IZRADIO MIHAILO S. PETROV
pogaženo uzdanje i skršeno radovanje. Zasluge za taj porazni bilans, dakako, nije dužna da snosi ni Kvalifikaciona komisija Sterijinog pozorja, ni njegov Upravni odbor, jer oni su nam, ruku vezanih za leđima, ponudili baš onakav sezonski jelovnik s kakvim su u tom trenutku raspola-
gali. Po okončanju ovogodišnjeg - teatarskog festivala bilo je niz us=
menih prigovora i još umesnijih sugestija, pali su predlozi da se proredi njegova nasilna „učestanost i da se prekvalifikuje u formu Bijenala, pa čak i Trijenala. Smatram za shodno da primetim
da te organizacione intervencije ni u kom slučaju ne bi bile u stanju da proizvedu željeni efekat: ni uz pomoć desetogodišnje pozorišne žetve, na ovakvom niVou, sumnjam da bismo sakupili dostojne materijale za jednu integralnu smotru kvaliteta. Glavni krivci i glavni izbavitelji bili su i ostaće podvojeni pozorišni kolektivi, ušančeni .na kulturnim
nacionalnim punktovima od Je-
senica do Đevđelije. Njihovi individualni doprinosi presudni su u toj opštoj žetvi, pa ako još nije kucnuo čas za jednu opšte Jugoslovensku smotru +ikvaliteta domaće dramske produkcije, ne
\
vanom, tom utilitarističkom · ša- i renom lažom, koja prikriva neja- i kosti i neukosti, pošteno i bes- |
kompromisno fteatarsko srce ne može se zadovoljiti o | Da u našoj trenutnoj pozoriš-
noj klimi, kako bi to Kafka rekao, nisu „službene odluke stidljive kao mlađe devojke“, da se } domaćem dramskom autoru bla- | govremeno pruža slamka moral-
nog i materijalnog izbavljenja i bre nego što potone na dno, da | se pozorišni interpretatori tako al rado ne kite importovanim per- ri jem, verujem, dosad bismo u dramskoj literaturi stekli bar nekoliko serioznih oslonaca koji bi stimulirali željeni napredak i predstavljali dostojnu polporu ih mlađim generacijama koje se u- ~y zdaju u pozorište i „pišu za Oi njega. |
Nastavak na 6. strani