Književne novine
tribina
Ovih dana navršava se godina dama od osnivanja jedne široj javnosti neđovoljno poznate i bez mnogo e a dmnuštveno-profesionalne organizacije: Saveza izdavača 3opbšleVije 1) Izdavačka delatnost maše zemlje dobila je time značajnog i Ozbiljnog aktera u rešavanju Sspecifičnih kulturnih problema, okupila je na jednom mestu ljude ko ljima je izdavanje Kmjiga živolini poziv — one, dakle, koji su za knjigu zainteresovani najneposrednije i najmanje efemerno. Ali, pozdravljajući tu godišnjicu, moramo progovoriti bar nekoliko reči koje će javmosti pomoći da ı pravoi meri sagleda ne samo značaj i ulogu Saveza izdavača, nego i, s tim u vezi, neke aspekte lika ljudi koji u izdavačkim pređuzećima rade na izdavanju Kmjiga, a i neke probleme tih liudi. I lik i problemi izdavača ne smeju više ostati a huis clos za uski krug, oni moraju doči ma „lapet dana“ — zafo što za knjigu nisu niti mogu biti zainteresovani isključivo pisci, izdavači i izdavačka preduzeća, nego čitava zajednica. Formiramie „Saveza izdavača, pored određenih organizacionih i njima sličnih problema, bilo ie propraćeno i ljednom jezičkom rasprom. Ko je izdavač: privredna organizacija ili pojedinac koji u toj privrednoj organizaciji radi? Šta je u našem jeziku ćditeur a šta maison d“dition, šta publisher a šta publishing house. šta w3maremnmp a Šta Mamarejiborno? Onima koji poznaju srpskohrvat ski i u njemu nastavak ač za označavanje radnje (krojač, kovač, kopač itd) bilo je jasno da je izdavač pojedinac, fizičko lice, radnik koji radi ma izdavanju knjiga, a da ie privredna organizacija izdavačko preduzeće ili izdavačka kuća. Problem je, razume se, rešen kako valja, ali ako i danas postoje neraščišćeni pogledi terminološke prirode, onda je to ili iz neobavešte= nosti, ili iz nekog besmislenog otpora prema organizacionom Okupljanju ljudi koji su više nego iko i pre nego iko najčvršća garancija društvu,za idejnQo, por litičko, kulturno, estetsko uobličavanje i stvaranje knjige i izdavačke delatnosti u celini. NO, „ko se boji vrabaca taj ne seje projuć“ — Savez izdavača jie u protekloj godini svog postojanja, uz podršku članstva i večine izdavačkih preduzeća, zahvaljujući potpunom razumevanju !
1) Široj javnosti nužna je jedna informacija: osnivanje Saveza izdavača Jugoslavije prošle godine samo se slučajno vremenski podudaralo sa reorganizacijom u udruženju izdavačkih pređuzeča, koja su danas sva učlanjena (po slovu zakona) u Savet grane za novinsku i izdavačku delatnost pri Saveznoj industrijskoj komori, a istovremeno je formirano i Poslovno udruženje izdavačkih preduzeća i organiza cija, u kome je za preduzeća članstvo fakultativno. Obe te organizacije su, dakle, organl zacije preduzeća, a Savez iz“ davača Jugoslavije predstavlja skup fizičkih lica (analogno Savezu književnika, na prim.)
ON UZ a POLE E O i e e—
Iz..Dnevnika
jednoga
mnmikoga
Nastavak sa 1. strane
Pri takvoj nihilističkoj (Nihil! Nihil!) atmosferi uzimam Pirandela, pa cu
učiniti da obamre.ta čama.
· 21. avgust Čudno je sve što se zbiva u duši. To koji neprestano danonjemu su i setva, i Oi mlivo. Moto neMilijarde magnovenja u duhu se dešavaju, i nikad
je jedan mlin noćno radi. U brađivanje, i žetva, prestano neumoro radi. nijedno drugome nije istovetno. ni dva lista, ista. Mlivo duha je je nešto nama stano je u se nešto rađa, ki ogroman rezervoar simo, a koga nismo deo je u nama
dna.
2:
pomoći zajednice, postigao značajne uspehe, konsolidovao se 1 okupio snage za dalji razvoj i jačanje.
Međutim, javnost treba da samna mešto više o Ssuštini problema: ko su, upravo, ti izđavači i šta oni rade. Kakvo je i gde je njihovo pravo mesto u mnogostrukom mehanizmm kulturnog života zajednice?
Bilo bi tako jednostavmo biti izdavač kad bi do izdavačkih radnika dolazili samo rukopisi jednog Amdrića ili Krleže — onakvih kakvi su danas. izdavački posao svodio bi se na zadovolistvo da se novo delo Velikog pisca pretvori u što lepšu Knjigu. Ali, zar i takvim 'imenima nije nekad bio potreban izdavač-bliski saradnik, čovek koji će sa mladim autorom podđeliti strepnju prvog koraka u javnosti, prvi govoriti s njim o rukopisu, ukazivati mu na ono šio je loše i isticati dobro? I zajednički se rađovati nad prvim tabakom, pred prvim primerkom knjige, mpa nestrpljivo očekivati kritike, a onda deliti uspeh ili poraz? Teško je, zaista, posmatrajiući pravog pisca i pravVOE izdavača, oceniti tačnu količinu i istinski odnos njihove vezanosti i ljubavi za Knjigu. Pisac kroz nju'govori i saopštava poruku, izđavač kroz nju diše i čini da ta poruka bude oživoivorena. Pisac i izdavač dve su žile istog krvotoka.
Čak i kad bi se kretao samo u okviru OoVOog (beletrističkog) primera, izdavački poziv bio bi dovolino živ i pun da mu čovek posveti čitav život. Ali, šta još sve ne spada u ono što se naziva „izdavanje knjiga“! Izdavač ne samo što pouzdano mora „zna ti šta ie mućak, iako ne ume da nosi jaja“, već mora biti svestrano obrazovana ličnost (lepa književnost je manji deo izda-
vačke delatnost!), preciznih meri-
la i istančamog ukusa, s jednim opštim osećanjem Knjige, ličnost obaveštena o svim tokovima savremenog života, politički i estetski izgrađena i stručna. Nije nužno da oni koji .pišu knjige poznaju potrebe i ukus čitalaca, oni mogu govoriti samo:kroz prizmu svoje ličnosti — na! to-imaju prava. Izdavači nemaju ta pra va. Njima su najpre na umu oni u čije će ruke dospeti knjiga, oni moraju imati i kultumu i poslovnu maštu da svaki prime= rak čitavog tiraža zamisle u rukama hiljada raznih individualnosti, „hiljada mlađih, wu čiju svest Svaka reč unosi trajan trag. I namena i smisao knjige, i jezik kojim je pisana i tačnost kojom je odštampana, a i naravno — cena kojom će biti plačena, treba da su neprekidini u svesti svakog izda-
no prisu vačkog radnika, bio on urednik, lektor, tehnički urednik ili ko-
rektor. Izdavački radnici zajednički pripremaju tu mnogostru= ku i raznovrsnu kulturnu mikrojedinicu koja se zove knjiga. Tu malu, „bpokretnu ali dugotrajnu izložbu invencije, sposobnosti, duha i veštine čitavog niza ljudi. Ili njihove neinvencije, nesposob nosti i neveštine!
Uticanje izdavača na kulturu naroda nije kabinetsko niti je niihov kantakt sa čitalačkom publikom posredan. Oni se nalaze na najboljem mestu da direkino
osete puls čitalaca svih vrsta, oslušnu njihove stvamie potrebe i razaznaju želje, što im omogućuje da pri sastavljanju izdavačkih planova stoje na tlu ove zemilje i ostvare nužni sklad između potrebe čitalaca onako kako oni sami vide i potreba koje na određenim izdavačkim Ppoljima ima zajednica 'i društvo kao celina, u sklopu kultume politike. I, dalie, da stvore bazu za živu aktivnost izdavačkih preduzeća u poručivanju domaćih dela svih kategorija i vrsta (popularna nauka, na primer), da mak simalno alttiviraju taj najčistiji kreativni deo izdavačkog posla. Kolika je, samo, ovornost izdavačkih radmika pri usmeravanju delatnosti izdavačkih preduzeča mamenjene mlađima! Ni iednu generaciju izdavača ne
- UTNGANIE: TZDAVACA. NA KULTURU NARODA NIJE KABINETSHRKO NITI JE NJIHOV KONTAKT SA CITALAČĆKOM
PUBLIKOM POSREDAN, ONI SE NALAZE NA NAJBOLJEM MRSTU DA DIREK-TNO OSETE PULS ČITALACA SVIH VRSTA, OSLUŠNU, NJIHOVE STVARNE POTREBE I RAZAZNAJU
ZELJE STO IM OMOGUĆUJU DA PRI SASTAVLJANJU IZ-
~
smeju propustiti bez određenog fonda knjiga, koji, ako se ne pročita u pravo vreme, kasnije nikad ne stiže da ruku mladih, pa svojim odsustvom wsiromašuje ličmost. Na onome što se naziva „tržište knjiga“ uvek mora biti onih nekoliko stotina naslova čije je neprekidno prisustvo u kulturnom formiranju svake generacije neopoziva potreba, uvek mora biti i „žive knjige“ — onih aktuelnih dela za kojima se javlja žeđ novih generacija, uvek mora biti i dela koja će zadovoljiti one iste i one uvek nove Dpotrebe i interesovanja mladih. Ko
· će bdeti nađ takvim sistemats-
kim radom, ako ne ljudi kojima je to životni poziv? Izdavačka delatnost utiče ma kultumi maroda kontimuitetom čvrsto postavljenog i wmišljenog sistema, a
ZORA PETROVIĆ
Rođena 1894. u selu Dobrici (Banat). Gimnaziju za vršila u Pančevu. Od 1912. u Beogradu gde pohađa Umetničku školu. U Pešti, od 1914. do 1918, studira ma Akadđemiji likovnih, umetnosti. U Parizu 1925. prolazi kroz Lotov atelje. Od 1922. izlagala samostalno u zemlji i imostramstvu, i sa Ladom, Oblikom, Dvanmaestoricom, ULUS-om, Samostal nima... Bila je 30 godina nastavnik crtanja u gimnma– ziji, a od 1951. profesor Akademije likovnih, uwmetnosti. Dobitnik „Oktobarske magrade“ i Ordena ada I reda.
%
Suprotno običajima svoga vremena i svog staleža — jer slikare grečemo po svim putevima sveta, na svim, geografgkim širinama, u svim zemljama i po svim galeri_jema!—'Zoya.,Petrović se gotovo nije makla iz svoje zemlje, tačnije iz SsVOS grada! Peštanske studije i godina Pariza sačinjava-– ju njen celokupni putni bilans. Lična i uporna, određene fiziono mije gotovo od prvih svojih platna, Zora Petrović je ostala životno i kreativno vezana samo za svoje tle. Njena se radna biografija odvijala od zgrade gimnazlje, odnosno Akademije, do njenog ateljea, na rasponu peđagoga i stvaraoca na čijem su horizontu postojali samo mođel i platno.
Njene isključivo figurativne slike, gotovo uvek velikog forma-– ta, nisu ni „lepe“ ni dopadljive. Isprva utopljene u mrko crveni tonalitet, a kasnije živog i intenzivnog kolorita, ostajale su u snazi svog izraza opore do brutalnosti. Čak i faktura slike, rukovođena eruptivnim slikarskim temperamentom, dugim potezom nervoznog zamaha, nije mnogo negovana. Ali ono što je ovim slikama rečeno, samo se i moglo oovako reći! Zorine slike: krupne figure seljanki utonule u masu i boje svoje nošnje ili veliki aktovi žena čije se forme razlivaju od punoće i obilja puti — nisu ni po
______________________ __——
ezija ni imtelektualne refleksije. One su koloristička beleška, često sirova i gruba, ali uvek lična i instinktivna, beleška koja se uz digla do snažne umetničke kreacije diktirane jednom originalnom koncepcijom: zabeležiti od života samo ono što je najživotnije, odnosno odraz snažne, sirove, upor= ne vitalnosti. . Strasnost njenog umetničkog temperamenta, karakter njenog likovnog shvatanja, naći čemo pre nje još samo kod Nadežde Petrović, a monumentalnost u interpre taciji njenih figura i portreta mo že da asocira samo naše srednjevekovno slikarstvo. Karakter slikarstva Zore Petrović transponovan kroz lik, figuru i akt žene s kriterijumom koji je estetiziranje zamenio traženjem istine, duboke, doživljene, slikarske istine — našao je modele samo na našem {ilu, ili još bolje, oni su se uzajamno našli! Jer ni četiri godine. Pešte, ni godina: Paiza s Lo tovom školom — u. kojoj je. „Veliki profesor grebao Zorima platna a ona njegovu Rkorekturu“ — nisu skrenuli pogled ove slikarke s na še freske i tkanice, s lika naših ljudi. Ona je u njima našla svoju temu i za nju svoj slikarski jezik, svoju paletu, čak i svoj format. Tople i teške, izvirale su njene slike iz unutrašnje beskompromis ne potrebe stvaranja jednog Trođenog umetnika i značile sav smi sao jednog postojanja, svu strast jednog života, apsolutno ubeđenje jednog verovanja, imperativ jednog stvaraoca. „Moram da slikam kao što moram da jedem“ — govorila bi Zora Petrović, a platno se ugibalo pod brutalnošću egzaltiranih poteza koji su hitro beležili ono snažno, svojeglavo, sirovo i široko, a pri tom samo njeno slikarsko gledanje i izraz. Ova žena sa „muškom“ rukom tražila je u tim svojim neposrednim, silovitim a uvek duboko humanim interpretacijama kroz isti nu o ljudima svoje zemlje, u stva ri, svoju intimnu igtinu — smisao umetnikovog. života. U okviru našeg slikarstva, brutalan i opor, od života uzavreo, likovni izraz Zore Petrović jedinstvena je pojava! Dr Katarina, AMBROZIĆ
DAVACKIH PLANOVA STOJE NA TLU OVE ZEMLJE
ne bleštavim vatrometom povre menih književnih ili izdavačkih uspeha. Namemih ili slučajnih — svejedno! A izdavači su prave ličnosti koje moraju Oobjediniti sve potrebe, sagledati ih i proceniti, kako bi preduzeće u kome rade usmerili tačno onako kako treba i tačno tamo gde treba.
Posebno i izuzetno važna Uloga Saveza izdavača kao orga nmizacije leži ne samo u definisanju statusa izdavača (što je u ovom trenutku jedam od najvažnijih zadataka), nego, pošto se taj status definiše i sankcioniše, u stvaranju izdavačkog podmlatka. Kako danas stoje stvari, priliv mladih „wu izdavačka preduzeća zabrinjavajuće je nedovoljan. Zar mne bismo mogli da još iokom studija utičemo na mlade ljude da se opredele i pripreme za izdavačko delanje? „Razvoj izdavanja knjiga u našoj zemlji, ogromne potrebe koje stoje pred Mknjižnim fondom m celimi, ne podnose više nikakve improvizacije, fanfaronade i slučajna, prolazna uticanja. Našoj kulturi potrebni su Vvisokokvalifikovani izdavački. kadrovi, ljudi čiji će živobni poziv postati, biti i ostati izdavanje Knjige. Budemo li imali akve kađrove — veliki broj problema o kojima đanas, hteli ne hteli, moramo raspravljati, biobirešen. Ni jedan pravi izdavač nikad neće dozvoliti da se u njegovom preduzeću odštampa nekakva šund-knjiga, pa ma kakvi „komercijalni“ razlozi zahtevali tako nešto. A jedna jaka organizacija izdavačkih radnika treba da deluje i, ako treba, da kažnjava one Svoje članove kojima posrne izdavački moral i etika. Kao privredne oTganizacije, izdavačka preduzeća su i te kako zaiteresovana da imaiu kulturan i stručni kadar (od koga zavisi uspeh pređuzeća m celini), da njihovi izdavački programi ne buđu sačinjava– hi hirovito, po sili slučaja i na dohvat. Međutim, pre formiramija Saveza izdavača, o svim problemima izdavamia Knjiga govorilo se gotovo isključivo „na direktor skom nivou“ — stotine ostilh izdavačkih radnika nisu imali svo-
id iriblnu, a večina direktora izdavačkih „pređuzeća nije po svom životom pozivu izdavač.
Posledice su nam poznate. Svaka privredna grana traži i stvara specijalizovane i kvalifikovane stručnjake. Samo za izdavačku delaimost vlada kod izvesnih ljudi uverenje da nju može obavljati bilo ko, da mu zato nikakva predsprema nije 'potrebna, nikakve kvalifikacije nužne.
Zato se o izdavanju Knjiga i svim problemima izdavačke delatnosti više ne može i ne sme govoriti iza zatvorenih vrata. Samo zajedničkim naporima, celovitom izmenom mišljenja i udruženim naporima svih koji rade s knjigom — pod jakim reflek torom javnosti — postići ćemo i više i bolje nego do sada. Savez izdavača prvi je pozvan da za to daje inicijativu, da izdavačkim „preduzećima „obezbedi neprekidno usavršavanje kadrova, da otrgne od anonimnosti jedan poziv koji najmanje zaslužuje da bude anonimam.
Uglješa KRSTIĆ
Rasg lednice
Cu ——
FIRENZE
Oktober 1956. Temni zlatarski most, pod njim meslišni ArYmo, ulica diha starost . op majhmo, kletno tvinaYno.
Star patricijski vri, · predd»erje, šum vodđometa, steber, od vlage razžrt, zelena koprema portreta.
Na trgih mevidno kopne potoki zgođovine, · čez njihove struge kipe banane im mandarine.
Kaj je resnica, kaj sen? Kje je med njima meja?. Svet se razpolovljem,
skoz sito čutov preceja,
Na ulicah somce suži med okmi razpeto perilo. j Na Giottoem, stolpu blesti samotnmo golobje Krilo.
SALZBURG Marec 1960. Te stare hiše, ta grad, ta lanska zima v vrtovi. . Na trgu igrajo zvomovi, po vežah se vlači hlad.
Kje bivajo slepi ljudje iz pesni Georga Trakla? Kje se jeleni iz bakYa in, stare, pojoče vode?
V trafiki sladko molči razgledmica pamorame
in marec čez modre Yvame drevja počasi strmi.
Na trgu pokriti vodmnjak ne čuti Ydečega vetrW,,. }cjlus5"% in, v skopih., limah, Senfpetra a prezeba bromasti mak... aa
Te stare hiše, ta grad, ta zadmji duh. po zimi,
ta Kmjiga, te pĐesmi: međ mjimi
razumem, le zgodmjo mnomlađ.
BRUGGE
September 1961. Popoldam je zlat im, zlate so strehe im sanje hiš. Na trgih golobje jate pobirajo krušwi drobiž.
V kamalih, so čolni zibke
tv dežele otroških, let.
Pred hišami Kklekljajo čipke razburjeme roke deklet. S,
Med drebjem, srebyno in, sio ma vodi odseva zžbDomik
im vW piomicah, pijejo ĐiDO obrazi z Boschevih, slik.
V cerkvi pred, črmo debico
diši iz sbeč im, srebra
spomim ma burgumdsko kraljico in mjenega zlatnega Sa.
Med grozždi ptičjega molka jesem se dotika platam im mjemega zlatega DSqa. obroblja bakremi dam.
_—_—--__------ —-- -Ti—---– — IJ —.- -—%1!—3 –ı —- ––- čF –- — —-––| Tr —
ni dva magnovenja nisu tako čudesno! Neko dao, i io nešto nepretreperenju i drhtavici. Večito i odmah se povlači u neu nama koji nosvesni. Najmanji prisutan. Sve drugo je kao na dnu neke mračne bezdne bez
Ogromni su geološki slojevi u nama nagomilani i u njima se dešavaju stvari i pojave van našeg saznanja. Ništa se od toga ne može da dešifrira. Svi šifarski rečnici, od sile i materije do lepote, ostaju bezuspešni kad se Dprimene. Jedva da se shvati po jedna reč. Učestvuju se u svemu samo s trenutnim improvizacijama koje se neprestano naizmenjuju. o:
Tzvlači se po nešto sa po nekom metaforom, metonimijom, i drugim; time se to uhvati i odmah se to skamenjuje. Još je to „toplo“, a drugi pužić pojavi svoje rokčiće. Situacija za situacijom se niže, plan za planom i, iz toga, iZzvlače se verski kamoni, neka estetička zadovoljstva, bolovi, zadovoljenja, tuge. Spektakulum! :
Dešavaju se tako sve te nepojamne pojave na planu duha. Slikaju se slike na njegovom platnu. Duh ne može da se odvoji od sveta, ne može sa njim ni da se udvoji, i nikako da u njemu aktivno i sa razumevanjem učestvuje. Duh nikako ne može da stvori jedno stanje s kojim bi mogao da uđe u univerzum stvari, nego je stranac 1 nepoznanica; ništica u odnosu na njega. : ·,
Ne ide se ni u svet ni u sebe, ,u prvi nikako, u drugo kojekako. Jer i za drugo je potrebno izaći iz kuće ı osmotriti. Laoce je pokušavao da 5e
izbaci iznad i izvan sebe. On je dao jedno genijalno komešanje svega, jedno duhovito praćakanje iznad mnašeg mora i duboko poniranje u njemu. Upanišade se igraju tom temom takođe, i Stari zavet, i Dekart, i Paskal, i mnogi liričari i kompozitori.
"reperi mozak i traži, i traži se. A tako je sve nerešivo! Muzika kao da može da obmame. 'Tu se dolazi na izvVestan plan nekakvog prevazilaženja sebe i transcendentiranja. Ali to je samo jedno opijumsko stanje, izvesno somnabuliranje i opsenjivanje. Ovo, zbilja, ipak je nešto što bi, valjda, govorilo o večnosti i o nečemu van sebe.
'Pako se sve ređa u duhu čudesno čudno, i svaki čas drugačije, i nikad onako kako bi se osetilo u jednoj iole sigurnijoj situaciji... Htelo bi se biti saučesnik u svetskom dešavanju, i te hiljade i hiljade raznih magnovenja nikako da u to uđu. Prosto im je oduzeto građansko pravo na to, a toliko je tih stvaranja koja se u nama stvaraju svaki čas! .
Ropska je služba celo to naše službovanje. Ali mi smo tu samo da služimo. | ; 23. avgust
Oko! Oči! Gledam njima danas kako se karminska lopta sunca diže iznad ojađenog Beograda. Kakva čudesna naprava! Koliko hiljađa elemenata u
njima! Ta rožnjača, zašto je providna samo na jednom delu njene površine? Kakvo bi sunce i svet izgledali da su se stekli slučajevi gde je sve providno, ili da je providno na nekoliko mesta? Ona je onakva kakva je i zato su, valjda, stvari onakve kakva je ona. Kakvih i koliko sunaca ima u drugim očima, u očima ove muve, lı onima onoga TOgača, u onima tamo dole na dnu mora kod raznih životinja? O, to čudo, o, ta čuda! Ta mrežnjača, ti providni čepiči, ta nervna membrana. Koliko očiju od infuzorija do nas, i kakve li su i kako vide? Koliko tu mora da ima različnih sunaca! Hemije, fizike, organi, funkcije, akcije, prilagođavanje, celishodnost? Pa po drugim planetama oči, po celom univerzumu?
| Baš je to comoeđia: i divina, i divna, i đavolska, i, iznad svega toga, još mnogo drugih. Pa smo tako slepci i pokraj, svih. tih očiju.
26. avgust
(4 h. jutro). Sve strmoglavo beži u prošlost. Svako magnovenje, još dok se dešava, već na sebi ima senku prošlosti. Ovo kukurekanje petlova što se sad razleže, stropoštava se odmah u tu ogromnu bezdnu u koju se nagomilava sve „otkako je sunca i meseca“. Sad je baš počelo pomračenje meseca. Mesec, be-
dni naš #irabant, i sam davnoprošla prošlost, u tu tminu se uliva i ovog trenutka. Moj maločašnji ludi san, pun nekih klepala, nekog egzoda, u kome su i car Nikola II i njegova porodica, i Nikolaj Hartvig i neki arhimandriti sa crnom kamilavkom i ogromnom bradom, i neki manastir spreda pun fresaka, i neko spuštanje negde preko nekih tremova i stubišta, i oproštaj moj sa celom tom povorkom baš pred to stubište uz firesak celova u bradu tome arhimandritu — i sve to, iako od malo čas, ode u provaliju koja je ogromna skrivnica te prošlosti — Vvečnosti. -
Sve tako izmiče i tako ludo i neumitno beži i iščezava. Ništa se nc zadržava. Sve sagoreva i pretvara se U pepeo i slaže se u slojeve. Izbacih jedan dim iz cigarete, i on odmah iščeze. Evo i meseca koji polako iščezava pod teškom senkom, ko zna po koji put u svojoj „večnoj“ istoriji. Zvezde se spokojno zagledale u njegovo pušenje i zamračivanje, i sve fo ako sablasno negde odlazi.
~ Sve samo neka zbitija i znamenja oja prolaze kroz rožnjaču i mrežicu tog našeg nesuštastvenog duha, Duha, prolaze, odlaze i tonu u fu tako bezobličnu — 5memoriju. Materija i memorija, telo ı duh! Šta se iz čega iz” vodi? Kakav je to „ritam“, šta li? Pr-
KNJIŽEVNE NOVINE