Književne novine

zato đa bi se u nje

RK NJ WOTO BICE

Treba istaći izvesne razlike između običnih ubica i knjigoubica. U knjigoubilačkoj delatnosti, na primer, mnogo opasniji su intelektualni začetnici ubistava od neposrednih, fizičkih izvršilaca. Ubice knjiga nisu kriminalni, Lombrozovi tipovi, priprosti, neobrazovani, nepismeni ljudi, gladni i bedni, pa ni „Zlatna omlađina“ koja tako obilno puni u nekim zemljama kriminalne rubrike listova svojim podvizima. Priprosti ljudi poštuju knjige kao vernici ostiju, a zlatna omladina, frajeri i tedi-bojsi, obično ih i ne primećuju. Ne bave se tim ubilačkim poslom ni književni kritičari, mađa su pisci često skloni da ih za to optužuju. I najogorčeniji autori ipak znaju da su kritičari njihova braća po zanatu. I oni pišu knjige, i njih kritikuju, često i nepravično, pa i njihove knjige bivaju ubijane., Uostalom, kritičari su i sami svesni da žive od tuđih knjiga i zato ih i oni poštuju i vole bar koliko đobar pastir svoje kr-

„do. Pa ako i oni, kao pastii ovcu iz stada, ponekad neku knjigu i prikolju, oni to ipak čine na osnovu nekog svog odbira i suda, a treba znati da i najbolje sudije mogu da pogreše i da u pravu postoji pojam takozvanog „pravosudnog

ubistva“,

KNJIGOUBI I RNJIGOU

Ne, intelektualne ubice Knjiga najčešće su baš sami pisci, ili oni koji bi to hteli da budu. Ljudi od jedne knjige (Cave ab homine wnwius libri!), jednoumci i poluinteligenti koji su, bročitavši jednu knjigu, zamislili da su izučili sve mudrosti i sve škole ovog i onog sveta pa omrznuli sve ostale knjige koje nisu pročitali i koje ne mogu da razumeju; saturirani intelektualci koji su toliko čitali da im se knjiga zgadila kao jelo gurmanima posle preobilnog ručka; zavidljivi autori koji, kao Salijeri u Puškinovoj drami, uspeh drugoga smatraju svojim porazom; jalovi Dpisci koji više ne mogu da iznedre nijednu knjigu pa bi najradije da i svi drugi prestanu da pišu, i oni koji, sumnjajući u svoje sopstvene knjige, nalaze sve više razloga da ubijaju tuđe. Teskoba, koja je karakteristična. za savremeno ljudske odnose, navodeći nas da se jedni prema drugima držimo kao da ži-

Frišova Va!

Maks Friš je rođen u Cirihu 15. maja 1911. godine, gde je završio arhitekturu i jedno vreme radio kao arhitekt. Dosta je putovao, i na Istok i na Zapad, a godinu dana proveo je u Americi (1951—1952), Sada stalno živi u svom rodnom mestu.

Priš se ogledao u drami, eseju i prozi. Poznat je i zapažen njegov Dmnevmik, koji obuhvata razdoblje od 1946. do 1949. godine. Između ostalog, on nam pruža dragocene podatke o Frišovim shvatanjima literature. Ovde nam odmah pada u oči ono što je Friš označio kao „ljubav za fragment, rastvara nje tradicionalnih jedinstava, bolno ili zajedljivo naglašavanje nesavršenosti“. To razbijanje klasičnih oblika literar= nog izraza, u neku ruku njegovo atomiziranje i mrvljenje, uništenje klasičnog pojma savršenstva, u najtešnjoj Je vezi s mogućnostima i kretanjima savremenih naučnih saznanja, Ta name“ rna literarma nesavršenost, taj književni status „.skice“, shvaćena je i doživljena kao izraz „jedne slike sveta koja se više ne završava ili koja još nije završena, kao strah od jedne formalne celine koja prethodi duhovnoj celini i koja može da bude samo njena pozaimica; kao nepoverenje prema jednoj veštini koja ne čini ništa drugo nego sprečava naše vre me da ikada dostigne svoje sopstveno savršenstvo“. Pred PFrišovim skeptičkim i nihilističkim očima odigrava Se. u stvari, saznajna drama sveta: težnja ka apsolutnom saznanju i uverenje da 56 ono ne može postići,

ostoji jedna uriutrašnja protivurečOON DOO razdire ovog pisca: on je intelektualac koji ne može da |e odrekne svojih saznajnih pretenzija, Ne ko je svestan svoje kobne intelektua 17 stičke opsesije da je svet stvoren Oi | ga sumnjalo. :, je uzdigao skepsu do osnovnoB SB tualnog i saznajnoB akta, izgra 37 njoj literarnu atmosferu nebi i kolebliivosti, ali njegova LR forma nije dosledan izraz Jadna pr tičke filosofije Pana Sa izuzetko: neskog zida, Priš je u | derei:a izrazom najdalje od aa Di prozi. Kao dramaturg, on skoro n ORONa gubi iz vida scemsku funkcija! – BiBe i klasičnu ulogu intrige. Ma ko 5 o j govi dramski junaci bili, tj. ka | OD su, tvorevine jednog skoptički Sagnd listički obojeno8 intelektualizm 0anid nikad ne gubi iz vida živo i KOPiĆ scene Wkao jedan od elemena a e dramaturgije. S pravom JE re leno on svoje čitaoce „zanima i zabavlj

5“ neki savremeni NOSOIa

KNOIŽBVNE NOVINE

četiri hiljade romana

budu odmah pobijene knjiga desetak godina

di da se teše da će ih

biti toliko nemarna i

ljenom svetu knjiga i

mo za one koji dobro

plaćeni za svoj posao.

renesansnih

ovlaštenih ubica,

kanti, naoko smerni

|janta sk

Jedna od omiljenih Frišovih tema je motiv krivice. On ga najpre obra=đuje u aktuelnom političkom aspektu. Njegov komad Kad se zavšio rat (1948) tretira problem odgovornosti nemačkih oficira za masovne zločine počinjene u ratu, ali pisac ni tu ne zauzima neki određeni stav ili gledište, nego ide linijom manjeg otpora: on etički kon= Tlikt razrešava kao bračnu melodramu sa tragičnim epilogom, ali problem krivice i njenog moralnog razrešenja OoO8taje i dalje pod znakom pitanja. Isti problem, ali u drugom, ekspresionističko-brehtovskom štimungu i sa pom·peznim istorijskim spektaklom, dodiTruje Friš i u Kineskom zidu, dvami ili, kako je on naziva, farsi, od koje postoje dve verzije; Jedna iz 1948, a druga iz 1955. godine. Ovde se njegova ma šta bezobzirno parodistički igra sa pred metom mešajući interpretirajuće stilove kao u kakvom najsmelijem dramskom kalamburu. I ovde, gde se na spektakularan način postavlja i pitanje odnosa intelektualaca prema politici sile, konačni odgovori izostaju i sve se završava u političkom nihilizmu: zapravo, intelektualna distinkcija od sile pre je izraz jednog apriornog političkog i istoTijskog nihilizma nego neke jasne političke koncepcije zasnovane na konkretnoj analizi vremena. Ako se ova drama ne shvati kao aktuelizacija jednog konkretnog političkog problema i kao odgovor na pitanje jednog vremena, nego kao slobodna farsa sa istorijskim motivom, onda se ne možemo oteti šarmu s kojim je Friš spojio istoriju sa poezijom, politiku sa fantazijom, pot činjavajući sve realne i imaginarne toWkove radnje duhu neumoljive parodije. Najzad, u romanima Štiler i Homo PFaben problem krivice sagledan je u kraj nije subjektivnom aspektu neurotički razbijene i shizoidno podvojene ličnosti, čije su sve neurotičke manifestacije, u stvari, izraz osećanja krivice i nečiste savesti čiji realan uzrok nije otkriven.

Ta opšta nedefinisanost i skepsa, taj nihilist:čki vakuum, ne pojavljuju se samo u odnosu između čoveka i sveta, ne prati samo pokušaj čovekov da otkrije i sazna smisao zbivanja oko sez be. Čovek je najnemoćniji i najnesigurniji kad se okrene samom sebi, Friš je postavio dva psihološka modela te unutrašnje nesićurnosti koja razdire ličnost: u jednom slučaju, u komediii Don Huan, subjekt doživljava intenzivnu dramu saznanja, u drugom slučaju, u fomanu Štiler, subjekt pokušava da se oslobodi svoje ličnosti koja mu Je postala neizdržljivo opterećenje za savest. vimo u tesnom zajedničkom stanu, jedva čekajući da neko ođapne da bismo što pre mogli da zauzmemo njegovo me sto, pošto smo ga brže-bolje ožalili i ispratili, važi u potpunosti i za republiku knjiga. I u njoj je postalo tesno. U pojedinim zemljama štampa se i do

dnevno, i jasno je da hiljade moraju da

kao što se na Žerikoovoj slici brodolomnici sa „Medđduze“ bore za mesto na splavu, tako se i pisci knjiga u literarnoj džungli bore za mesto pod suncem.

. Pišući o velikim svetskim romanima 1 romanopiscima Somerset Mom je cinično primetio da piscima više ne vre-

prihvatiti, jer će „budđuća pokoljenja

bom da će se i onda, kad se budu Dozabavila književnom prođukcijom prošlosti, interesovati samo za one koji su bili uspešni u svom veku“. U prenase-

našnjim piscima, dakle, nije preostala ni nada u drugi bolji svet, u božiju pravdu i rajsko naselje. Raj postoji sa-

zato — trujmo se, davimo međusobno i na sve načine ubijajmo knjige svojih mogućih i nemogućih suparnika! Istina, treba naglasiti da se tim poslom sami pisci, ni oni koji bi to hteli da budu, ne bave neposredno, bar ne okvoreno. Ni sudije sami ne vešaju svoje osuđenike. Odeveni u svoje časne funkcije i crne odežde oni toržestveno zasedđaju i svečano izriču presude čije

STVA BICE

izvršenje poveravaju krvnicima koji su

nika u svetu knjiga vrše mahom plaćena peta, neka vnsta sr „brava“. i koji toliko brzo menjaju gospodare, mišljenja i ubeđenja da ništa ne stiže da njihovom licu da neki izraz po kome bi vredelo da bude primećeno i upamćeno. Propali studenti koji su svakom đavolu prodali svoju dušu, koji tri ispita nisu mogli da polože ali od kojih, kao od drhte sad profesori, Sremčevi Vukadini koji su iz sela sišli u varoš spremni svakome da služe, da jašu i na metli samo da bi se istakli, da bi bili primećeni i napravili karijeru, pa makar i ubilačku, Bivši trgovački pomoćnici i činovnički prakti-

spremni da zavuku ruku u tuđi džep i fijoku pisaćeg stola; sitni novinari izgubljenih jluzija, balzakovski Votreni,

godišnje, deset

da bi nekoliko moglo da živi. I

budućnost bolje

zaokupljena sobijena. književnosti da- tome rizikuju?

žive na zemlji i

sopstveni gospodari

Rastinjaci i Ribamprei; Gejovi i Brehtovi secikese i trboseci; tapkaroši pred vratima časopisa i redakcija; siledžije i. frajeri sa književnih štrafti i tedi-bojsi iz književnih klubova; bivši fudbaleri koji, čineći ono što su naučili, što znaju i umeju, pišu nogama a muvaju Kkmjige kao fudbalske lopte; sadanji i budući pacijenti nervnih klinika — sav taj deklasirani svet što se okuplja oko književnih trpeza, čas spreman đa prosi i smerno pruža ruku za čašom, a čas, već u sledećem trenutku, da obali nekog sa stolice i, zauzevši njegovo mesto, autoritativno i siledžijski lupa šakom po stolu. Oni koji njima gospodare dovolj= no je samo da udare dlanom o dlan i da im kažu koju knjigu i kako treba ubiti: davljenjem, razređivanjem vazduha, udarcem motkom po glavi, klanjem tupim nožem ili frovanjem prekomer= nim pohvalama. A koliko sutra, knjiga je već na stupcima jutamjih novina u-

Šta oni ulažu u taj posao? I šta pri

Te knjigoubice nemaju ni književnih obraza, ni književnih imena i ugleda da bi u tom poslu mogli da ih izgube. Ništa njima ne smeta što su istu knjigu jednom hvalili a drugi put kudili, što su čas bili za angažovanu, a čas za neamgažovanu literaturu, što su izmenjali desetinu gospodara i pedesetiriu mišljenja. Oni se drže „bašmebriga“ i „uskalimegđan“ filosofije, pa ako im neko naivno zameri nedoslednost u mišljenjima i stavovima, oni će cinično odgovoriti da nisu Knez-Mihajlov spomenik da ne bi mogli da se okreću prema vetru. Od njih zaziru i njihovi i razgovaraju sa njima s novcem u jednoj i bičem u dru goj ruci, nikad im ne okrećući neobezbeđena leđa. Stide ih se čestiti kritičari koji vole knjige i književnost, a klone ih se sa prezirom pisci i stvaraoci. Njih neće, kao obične ubice, poslati na robiju, ne čeka ih ni omča ni električna stolica, a ako ih neko javno i nazove

knjigoubicama, to im neće smetati niti

Ovu ulogu krv-

ednjovekovnih i ako

„asasa“. Ljudi

i njihovi

udavljena, otrovsna,

i zbunljivi ali

pptipizma

U Don Huamu, Ssubjektova skepsa prema sopstvenim emocijama, kao i neverica u ljubav, iznikla je i neprekidno se aktuelizuje na poleđini metafizičkog sloma ličnosti kao nosioca apsolutne težšnje za saznanjem, Protivurečnost između trajnog i prolaznog, između „,8eomoetrije“ i ljubavi, predstavlja pravi oblik unutrašnje dramatike donžuanstva. Geometrija je pojam za apsolutnu is-

” tinu, kojoj uzaludno teži ljudski duh. Ima nečeg impozaminog u toj uzalud sti: iako je svestan da je nikada ne može dostignuti, Don Huan se pre odlučuje za nju nego za efemernost i kratkotrajnost koju oličava pojam ljubavi. Kad negira ljubav, Don Huan navodi veoma jednostavne razloge: on nije više siguran ni u jednu pojedinačnu ljubav zato što ima negativno iskustvo sa svim svojim ljubavnim vezama. Ni jedna se nije pretvorila u nešto trajno, svaka kao da je bila tu samo zato da bi dovela do druge i tako u nedogled. Suma opšteg ljubavnog iskustva i svaka nova ljubavna veza stoje u negativnom funkcionalnom odnosu opšteg, koje

" prejudicira karakter pojedinačnog. Ljubav je razorena time što je učinjena zavisnom od količine opšteg ljubavnog iskustva koja se ubuduće pokazuje kao njen fatum.

Negativan bilans Don Huanovog ljubavnog iskustva izaziva asocijacije druBe vrste i uvodi liubav u jednu dilemu višeg, saznajnog reda, čineći od liubavi kao kontemplacija učinjena funkcijom kome se materijalizuje opšta saznajna drama subjekta. Tako je ljubav dvostruko negirana: prvo time što je od konkretnog doživljaja jednog ljubavnog odnosa uzdignuta do kontemplacije o ljubavi; i, drugo, na taj način što je kao kontemlacija učinjena funkcijom subjektivnog doživljaja drame saznanja. U stvari, ona je postala plen destruktivne igre intelekta, tačno u skladu sa jednim citatom iz Ortega i Ga= seta:

„Svet s kojim, se susreće imtelektualac izgleda mu, samo

zato da postoji da bi ga doveo u sumnju. Stvari DO

misu mu dovoljne. On od mwjih pravi problem“,

Nagon za saznanjem i skepsa stupaju u jedinstvenu funkcionalnu celinu. Čovek ima da bira — ili đa se odrekne radoznalosti i ostane na površini stvari, ili da podeli sve poraze koji proizilaze iz drame saznanja u koju je

sebi

upao. Kada se i šam subjekt učini pred

metom te drame, onda, nastaje provalija koja se ničim ne može ispuniti:

im se desi baš ono najgore, njihov „bos“ na prečac naslrađa i da neko vreme izgube službu. A. ako budu imali sreće, i oni će sesti jednos dana za važne književne stolove i, semi Dpostavši bosovi, sadn pomoću svoje SOpstvene vojske plaćenih pera nastavljati da vrše isti posao — na višem nivou.

Imali smo iluzija da ćemio, tako reći prekonoć, moći da se oslobodimo kriminasla. Prevarili smo se. Pravo je, dakle, da plaćamo svoje zabluae, ali je teško što smo prisiljeni da gledamo kako zbog nas i naših iluziian preklana, strodaveju sopstvena književnz deca.

I šta se tu može učiniti? Ništa? Pa ipak, možda će jednoga dana i knjigoubistva ući u krivične zakonike, a knjigoubice u kriminalne kaiotoke..

Zorab GLUŠČEVIĆ

ih uvrediti, jer su i sami svesni da io jesu, a potrebno im je da To i drugi znaju da bi mogli da se zapošljavaju

naša

LIKOVNE PRILOGE TI VINJETE U OVOM BROJU IZRADILA MARIJA BOGDANOVIĆ

MUČNI ČAS

mrak je predmnjačio u zam?zloj sutonovini odgometke su wvlažno mirisale na smrt i slične Sštvari dobre volje misam se sjećao poodavno

a nije to bila propast svijeta

čak mi propast jedne jedime otryovame livade radilo se samo o jednom, trenutku zatamnjivanja gomila kamenja koja se podrušavala

ništa mije doprinjela uništenju perjektnog mira

u foj idealnoj komori za miševe i stjenice

mitko mije izdahmnuo već dvamaest godina

vesele meke žile, neke čarobne žene

živahni predmeti i uopće sve lijepe slike

me sjećaju se da se ovdje išta dogodilo

a mi prostrane zgrade se mičega me sjećaju

iako će one tek sutra biti ovdje

kad ja odem i oslobodim, im, mjesto

u tmastim, koracima mitko se mije zbunjivao svima je bilo jasmo što mamjeravbamo išli smo poput karavana

4ŠL amo mirmi i jasni Sp awonaj život ondje. poyed cesta i rijeka doticao mas je u dmo strasti

samo mas je ledena vijavica sbasila nemira Tijegovali smo vrijeme testisima očima zubima

art

Alojz MAJETIĆ

„Rode?igo, me budi Yadoznao kao što sam ja. Kad jednom napustimo laž koja blista kao glatka površina i prestanemo da gledamo ma ovaj svet kao da je mišta dyugo do ogledalo naših želja, onda se maše padanje više ne može zaustaviti i u ušima ti odzvanmja da više me znaš gde pre biva bog. Ne zagnjuruj se ni pošto u svoju dušu, Roderigo, ni u svoju mi u bilo koju dugu, već ostani na plavoj površini. ogleđala kao insekti što igraju mad vbodom...“ Ove reči kao da su uvođ u PFrišov roman filer (1954), u kome se opšti skeptički stav pisca manifestuje kao psihološki nihilizam, kao hofmanovskopirandelovska negacija sopstvenog iden titeta.

Štiler je roman o otuđenju ličnosti, o shizoidnom predvajanju i cepanju subjekta koji ne može da se oslobodi doživljaja krivice i nečiste savesti. Pošto od krivice postoji samo intenzivan doživljaj krivice a ne i sama krivica, mutna svest o prestupu ali ne i slika prestupa, subjekt je izložen neizdrživom neurotičkom naponu. .„.Cepanje“ ličnosti istovremeno je i jedan oblik rasterećenja, Štiler je doveden u situaciju da nogira svoj indentitet, da odbaci svoju prethodnu ličnost koja je čvrsto ucrtana u fizičke i psihološke odnose s jednom društvenom sredinom, Da bi potvrdio novu suštinu svoje ličnosti, zapravo da bi uopšte mogao da je osvoji i izgradi, on sa neurotičkom fanatičnošću mora da negira i svoj fizički identitet, fizičko jedinstvo i kontinuitet svoje ličnosti, one spoljne oblike i znake raspoznavanja koji se neprimetno a jednom za svagda utiskuju u svest ljudi s kojima smo dolazili u kontakt i iz kojih konačno nastaje neizbrisivi fizički i psihički status jedne osobe. Ali baš taj svoj fizički lik Štiler je prinuđen da negira, zapravo usled već izvršenog shizoidnog cepanja u strukturi njegovog duha on za njega više i ne egzistira, on ga iz mutnih dubina svoje podsvesti nagonski i spontano negira, jer bi ga ponovno prihvatanje te njemu sada strane fizičke ličnosti vratilo u stare okvire svesti, dovelo na pozicije subjekta koga on u sebi nije više ni spreman ni sposoban da prepozna. Započinje čitav proces identifikovania Štilerove ličnosti na osnovu iskaza, svedočenja i neposrednih susreta. Svako ko je imao ma kakave veze s njim, od nekadašnje supruge i brata do posetilaca Štilerovog vajarskog ateljea, po-

zvan je da učestvuje u tom postupku identifikacije koji se vodi kao formalno-pravni spor i na kraju završava na Stilerovu štetu.

U Glionu, sde se nastanjuje po donošenju sudske odluke, Štiler se „vraća prirodi“, on postaje keramičar i njegov se duh okreće stvarima, postepeno se s njima sjedinjuje i dobija njihovu vitalnu snagu. Njegov prijatelj Rolf otkriva uzroke Štilerove shizoidne podvojenosti. U osnovi svega je Štilerov doživljaj usamljenosti koji on ma i za trenutak nije mogao da polisne do ljubavnim doživljajima:

»-. M, časovima jeze, u časovima mo je nesposobnosti da budem sam amek je to bila jedino meka žena, sećanje ili mada ma žemu čime bih uspevao da umaknem, svojoj usamijemosti“.

Sam ljubavni doživljaj i status žene time je degradiran: žena postaje sred-

stvo u subjektivnom i psihološkom uravnotežavanju, u razrešenju subjektivnih problema Štilerove ličnosti.

Krivica, ogrešenje o ženu, za Štilera ne svesno jzrasta iz uloge koju žena igra u njegovom životu. Kad opisuje Juliku koju je video posle dužeg vremena i doživeo kao njemu potpuno stramo biće, Štilerove reči („Njena kosa jr crvena... a imala je uz to neobično fini tem. Alabaster sa pegama od sunčanja ...“) daju povoda njegovom prijatejju Rolfu da ih ovako prokomentariše:

„Baš takva ležala je ma odru i iznenadđda me spopade čudnovato osećamje da ju je Štiler od samog početka video samo kao mrtvaca i prvi put postadoh, duboko, bezuslovno svestam toga u čemu je njegovo ogrešenje koje se nikakvom, ljudskom, rečju ne može izbrisati“. U ovom romanu Maks Friš je dostigao vrhunac svoje tehnike pripove= danja. T u tome se, nema sumnje, potpuno možemo složiti s Hermanom Heseom i estetičarom Štajgerom, koji su visoko ocenili vrednost ovoga dela, da roman predstavlja izvanredan primerak epsko-narativnog majstorstva. Sve je u njemu jednostavno, svedeno na čiste proporcije i glatke tokove epske naracije. Odnosi s različitim licima fiksi= raju se u obliku Štilerovih ispovednih monologa, kao ispovedni monolog ro man je struktuiran u obliku fragmenta. Svoj narativni epilog roman dobija, i kao dopunu Štilerovih mono= loga i kao uokviravanje celine romana, u zabeleškama njegovog prijatelja Rolfa, a one se mogu smatrati za jedan od posleratnih vrbhumaca, prozne literature na nemačkom jeziku.

rts}