Književne novine
STRASTI NAŠE HESTIVAISKE
Mada su festivali kao predmet razgovora bili čest gost ma stranicama maše dmevnme, nedeljne, polumesečne ili mesečne štampe mjihov se broj sve više Dovećava i dostigao je damas gotovo epidemične razmere. Mada se o toj našoj Jestivalskoj pomami vYlo često kritički govorilo ona je, kao + mnogo šta drugo u našem zabavnom ili uslovno rečeno kulturnom, životu dobila vid stihijme aspomamljenosti. I zato se o mjoj još uvek s velikom, do zom kritičnosti ozbiljno go vori. U jednom, medavnmo ob javljenom, članku u „Komunmistu“ (Branko Prnjat: „Festivali i festioalomani~– ja“) rečeno je mekoliko novih, začuđujućih činjemica.
Mada su upravo obi letnmji dami, pravo, „zrelo doba“ festipalsko, kada se na amaterskoj ili profesionalmoj osmovi organizuju mnmogobrojne festipalske mamifestacije zabavmog, ozbiljmog ili meozbiljnog karaktera i kad žiriji kupajući se u znoju lica svoga dele pravdu i Kkriodu, me bi se moglo reći da i u druga do ba godine, kad se všše radia manje odmara, patimo od medostatka mamifestacija sli čnme vrste. Bez obzira što se o Jestivalima kod mas može govoriti tokom cele godine, ovo je pravo vreme da se oni postave u jedan od pred njih planova na svim, mašim, kulturmo-kritičkim tribinama. Pošto je o festivalima, da kle, već bilo dosta reči mi ma izvesme mobe podatke iž mete u „Komunistu“ i pitamja povodom, mjih, postavlje ma me gledamo drukčije do kao ma jednu zračemju kriti ke već u prilično velikoj meri izloženi površinu. Ali do sada bez većeg praktičmog i „popravnog“ dejstva. Činjenice govore da smo za vrlo kratko vreme dobili dvamaest festivala zabavme muzike i da je jedan jedini savez za kulturu sreza DOeo planirati održavanje Osam festipala. Samo na OSmobvu, ope dve činjemice postaje jasmo da se ma festivale počelo gledati kao ma nešto duboko konjukturno i da festivalska logika, kao i tolike druge slične „kulturme“ logike kod mas, glasi: ako mogu omi zašto me bismo mogli i mi? To je put, moglo bi se reći, do jedne festivalske lamčame reakciie kojoj miie tako lako videti kraj. Najgore od svega je to što priređivači tih, i tolikih. festivalskih, uftakmšca pokazuju me samo začuđujuće odsustvo svake mere već i opasan, medosta tak uleusa. Na festivale se. izgleda. počelo qleđati kao na prvorazedmu turističkom atrakciju. kao ma mitomje prestiža, kao na tvolšebam out da se sva pitamja zabave i kulture wqotovo pbreko ai reše.
Mnogi festipali se finamsiraju. Ponekad i oni koji su konjukturni. Zašto, pita se „Komumist“, stimulirati onu bolest zabave koja je sama po sebi konjukturma. a me onu zža koju publika još ne pokazuje veće intere sovanje? Nema festivala bez magrada. Da mema nmagrađa možda me bi bilo mi toliko festivala. Zašto ih do deliiati po svaku cemu?
Festivalske strasti se me stišavaju. Naprotiv, kao da ih ima sve više. Razumljivo je zašto. Prepemtiome me re misu, preduzimane, a ma– lo se šta učinilo da se epidemija lokalizuje. da se me đu raznovrsnim festivalima uspostavi pravi odmos i da se mjiho» broj svede ma Tazummnu meru, da se radi u · okoira, mogućmosti. Zato Su problemi izmesemi ma stramicama „Komaumista“ i zahtew da se mjihovom, Yrešavanju priđe sa više pažnje i društoeme odgovornosti me go do sada večemi u pravi čas. Strogo i Yealno Wpreis-
oitianje svega onoga Što.
je u ovoj oblasti valjamo ili rđavo učinjeno i stvaranje jasnijih, i strožijih kriteri'juma u vođenju „festivalske politike“ jedini je mačim da se stane ma put toj nmakazmoj logici „imertnog podražavanja“!
Dušan PUVAČIĆ
tema dana
Svoj polemički članak, koji je, pod gormjim naslovom, objavljen u julskom broju časopisa Delo, Muharem Pervić zaključio je sledećom rečenicom: „Dobro je, međutim, da sui Književne novine počele da napadaju ždanovce, pa makar i sa ovolikim zakašnjenjem, pa makar da im je za to bilo neophodno da i mene proglase ždanovcem!“
Članak Muharema Pervića predstavlja odgovor na napis Zorana Gluščevića „Angažovana ili preangažovana književnost“, objavljen u Književnim novinama. Pošto ne razdvaja autora teksta od lista u kome je tekst objavljen (u čemu greši, jer Književne novine nisu glasilo nikakve kompaktne, ekskluzivne grupe pisaca, već tribina otvorena svakome ko u njoj hoće da sarađuje), Muharem Pervić svojim zaključkom izaziva nedoumicu: da li on uistinu odgovara Zoranu Gluščeviću. ili se, u stvari, razračunava sa Književnim novinama, zbog toga što su, po njegovom mišljenju, sve do Gluščevićevog članka u najmanju ruku bie pasivne u borbi sa ždanovizmom?
Mene frenutno uopšte ne zanima spor Pervić —Gluščević i zato o njemu ovde uopšte ne nameravam da govorim. Zanimaju me jedino motivi i pravo značenje Pervićeve insinuacije, i to moram priznati, ne zato što od kritičara i pisaca iz Dela, i oko Dela, nisam navikao da slušam i gore i gluplje optužbe protiv Književnih novina, njihovih saradnika i urednika, nego: zato što hoću da. pozovem odgovornog urednika časopisa Delo Muharema Pervića da svoju tvrdnju javno dokaže. Pošto je našim književnim životom već uveliko zavladala navika dn se neodgovorna tvrđenja, klevete, intrige i svesne obmane olako izriču i šire, a kasnije koriste kao opšteprihvaćeni argumenti i opštepoznate činjenice, smatram da bi dokazivanje jedne takve tvrdnje. knkva je Pervićeva, bilo apsolutno nužno i neophodno.
Polazim, naime, od toga da je Muharem Pervić svestan onoga što je napisao i potpisao, i da njegova vrlo nedvosmislena tvrdnja o tobožnjem doskorašnjem potencijalnom ždanovizmu Književnih novina. nije pesnička metafora čije korišćenje ostaje isključvo u granicama kniiževne etike. Kao građanin ove zemlje koji je imao prilike da učestvuje u odbrani njene slobode i
_komentari |
{OE JA RO O pi ATI: STONI
. komentari
»K&AKRO SE SVE POSTAJE ZBPDANOVAC«
ČETIRI PITANJA ODGOVORNOM UREDNIKU ČASOPISA „DELO“
njenog dostojanstva kao pisac i, još više, kao komunista, Muharem Pervić svakako dobro zna da ždanovizam predstavlja određeni vid primene staljinističkog birokratskog sistema na književnost i umetnost, i da, stoga, ni u kom slučaju ne može da bude metafora već jedino ono što jeste — politička kvalifikacija. On sigurno zna i to da se jednoj publikaciji, koja, kao i ona koju on potpisuje, živi od sredstava iste društvene zajednice, i koja se punih četrnaest godina (od rezolucije Kiominforma do danas) aktivno bori za slobodu umetničkog stvaranja, ne može i ne sme olako i napamet određivati negativna politička karakteristika. Za to moraju postojati ne samo razlozi, koji se uvek mogu naći, nego i dokazi.
U to ime pozivam Muharema Pervića da dokaže:
1. Da pre članka Zorana Gluščevića Mnjiževne novine nikada nisu otvoreno osporile (ili, kako Pervić kaže: napale) ždanovizam u književnosti, a) kao doktrinu koja je teorijski iskonstruisana i estetički neodrživa, i b) kao metod staljinističkog sputavanja umetničkih sloboda, nego da su, najblaže rečeno, pre= ćutno tolerisale i odobravale razne ždanovističke recidive u našem književnom životu, — koji je, kao što je poznato, jedan vid društvenog života, baš kao što je i ždanovizam. jedan vid staljinizma; 92. Da pre članka Zorana Gluščevića Književne novine nikada nisu kritički preispitale metod socijalističkog realizma, nego su taj metod prećutno branile i zastupale, naturajući ga piscima kao jedini stvaralački metod kojim se mogu služiti — što, u stvari, pred-
7
stavlja pravu svrhu i smisao ždanovizma. 3. Da pre članka Zorana Gluščevića nijedan urednik Književnih novina (odnosno nijedan član redakcionog odbora, dakle nijedan od ljudi koji mogu da utiču na određivanje ideološke, političke i etičke pozicije lista) nikada i nigde nije zauzeo otvoreno antiždanov-·'ski stav, nego je svesno, sve do pre nekoliko brojeva lista, pravio od njega tvrđavu pritajenog ždanovizma;
4. Da iz svoje, u najboljem slučaju apolitične, indiferentnosti prema ždanovizmu (a, samim tim, i prema staljinizmu) Književne novine izlaze tek objavljivanjem članka Zorana Glušćevića „Angažovana ili preangažovana Književnost“, i da „sa ovolikim zakašnjenjem“ (kolikim zakašnjenjem?) „napadaju ždanovce“, što inače nikad ranije nisu činile.
Možda će mi neko zameriti što isuviše ozbiljno shvatam jednu uzgrednu i možda nedovoljno promišljenu i neodgovornu tvrdnju odgovornog urednika časopisa Delo, i što s izvesnim paftosom pozivam sabesednika da svoje tvrđenje dokaže. Činim to zato što sam duboko ogorčem podtekstom i značenjem Pervićeve imsinuacije; zbog toga što su mi, kao i mnogima, dozlogrdili zagušljiva i prljava baruština naših književnih odnosa i naša zatrovana literarna klima, u kojoj se ne poštuje ni čovek ni njegovo delo, u kojoj za uvrede niko ne odgovara, u kojoj za klevete niko nije javno ni opomenut, u kojoj se činjenice ili prećutkuju ili falsifikuju, u kojoj se o ljudima i o njihovim delima sudovi donose na OSnovu dezinformacija, obmana i insinu» cija. U takvoj atmosferi, ove Književne novine odavno su već navikle na mmno-
„aktuelnosti “
go šta. Navikli su i svi oni koji su ih ikađa potpisivali, i omi koji ih potpisuju sada. Ogorčenje, koje osećaju mnogi, ali koje mnogi ili prećutkuju ili guše u sebi, dolazi otud što svako vidi da se danas, drastičnije nego dosad, pod vidom Književnih sukoba rešavaju drugi i drukčiji obračuni; provaljene su granice ukusa, a time su narušene i granice strpljenja. Naša građanska savest ne dozvoljava nam više da kao stilske figure i metafore podnosimo udarce sračunate da skrše našu egzistenciju.
ıUveren sam da će Muharem Pervić prihvatiti ovaj poziv da svoju tvrdnju dokaže; između ostalog, ja računam is njegovom dobrodušnošću, koju je pokazao time što je pristao da bude Dproglašen ždanovcem samo da bi se i Književne movine, „makar i sa ovolikim zakašnjenjem“, konačno, kao poslednji poklonik i vernik, odrekle žda– novizma. Ali više nego s njegovom duševnošću, ja računam s nješovom ča-– šću: ona je u pitanju. Ako svoju tvrdnju, ma kako bila uzgredna i nepromišljena, ne dokaže, moraće pristati nato. da se u buduće o njegovoj književnoj savesti sudi na jedan od mogućih nači-
a) ili Muharem Pervić nije svestan onoga što čini, i šta govori, Jer možda nije hteo da kaže ono što je rekao, i nije mislio ono što je napisao)
b) ili Muharem Pervić svesno ı namerno tvrđi ono što ne može da dokaže, a to znači da o Književnim novi nama svesno i namerno širi laž i dezinformaciju. Treća mogućnost je da me Muharem Pervić nekako uveri da je njegova tvrdnja o doskorašnjem ždanovizmu Književnih novina u stvari stilska figura, nestašna pesnička metafora. Da živimo u iednom starom vremenu, on bi, možda, pokušao to da učini, ali je, srećom, taj način prevaziđen i danas vrlo nepodesan i nepopularan. Zato ga, siguran sam, Muharem Pervić neće izabrati, pored ostalog i zato što zna „kako se sve postaje ždanovac“.
Zbog toga je, čini mi se, najbolje da Muharem Pervić mene i ne uverava. Njegove dokaze čekaju oni koji će nepristrasno suditi o njegovim postup-
cima i o njegovim rečima, baš kao i o
fobožnjem proždanovizmu Književnih novina.
Predrag PALAVESTRA
1 11-30 U ION
PISCI |
CITAOCI U POLJSKOJ
Prva poljska izdavačka” kuća „ČITELNIK“ (ČITALAC), osnorana posle rata, započela je akciju stalnih ličnih kontakta izme đu pisaca i čitalaca u formi knji ževnih večeri, čitanja dela i.diskusije. „ČITELNIK“ koji je .po čeo da izdaje dela poljskih autora napisana ne jednom u najtežim uslovima okupacije, preporučivao ih je baš kroz susrete autora sa čitaocima. To su zaista bile prave manifestacije nacio nalnosti i životnosti poljske kul ture. Pred čitaocima pojavljivali su se predratni autori, poznati i cenjeni od Javnvosfi i sredine, međutim, pojavio se i veliki broj mladih autora, ili je njihovo pojavljivanje zakasnilo zbog hitle rovske okupacije.
U to vreme pojavio se i najistaknutiji poljski posleratni pes nik, Tadeuš Ruževič, koji je dočekao da vidi svoje sledbenike u savrememoj književnosti.
Programom neposrednih susre ta sa čitaocima bili su, takođe, obuhvaćeni pisci koji su se vra-
'65hi iz emigracije, kako sa Istoka, tako i sa Zapada,
Taj prvi talas susreta stvaralaca sa čitaocima igrao je važnu ulogu sa sve većom žeđi za knji gom, na povećanje obima izdavačkih planova preduzeća. Kontakt sa piscem menjao se u kontakt sa omiljenim autorom.
Stvaralo se novo tržište i nove potrebe novih čitalaca. Kontakti sa čitaocima podlegli su izvesnoj decentralizaciji. Pojavilo se mnogo novih organizatora susreta sa čitaocima. Primat su preuzele „Biblioteke“ — klubovi čitalaca, organizacije koje su imale pristup ukusu čitalaca, primat su takođe preuzele lokalne grupe pisaca, literarne ško le, koje su tražile kontakt sa čitaocem. Prema broju poziva i održanih susreta, kontakt sa čitaocima postojao je najveća že lja pisca, garancija njegove popu larnosti na tržištu.
U Varšavi, Savez poljskih knji ževnika vodi brigu o tradicionalnim književnim večerima i Su-
sretima koji se održavaju jednom nedeljno. Srede su rezervisane za prozne pisce, četvrtak za pesnike, kritičare i esejiste. Te su večeri organizovane uz učešće i saradnju Odeljenja za kul turu Narodnog odbora grada Varšave. Kako izgleda sadržaj takve večeri? Čitanje odlomaka dela — veoma često to rade istaknuti dramski umetnici, izlaganje autora o svojim stvaralačkim planovima, a ponekad i diskusije o umetničkim, filosofskim i društvenim problemima epohe. ! a Nešto drugačiji karakter imaju autorski susreti u varšavskom klubu knjižara, na trgu Staroga Grada. Ovde reprezentuje svoje stvaralaštvo autor Knjige koja je neposredno pre toga bila iziš la. Ovom prilikom treba spomenuti da mnoge knjižare organizuju susrete čitalaca sa autorima koji diskutuju sa kupcima, a ponekad kupcima svojih knjiga dele autograme. Ovaj običaj pred stavlja Kkomtinuaciju · majskog
praznika poljske knjige koji se održava svake godine, uličnog kermesa poliske knjige na kome sva izdavačka preduzeća predstavljaju svoje edicije a autori potpisuju svoje knjige. To je praznik koji se praznuje svake godine kako u Varšavi, tako i u ostalim velikim gradovima, vre me u kome čitalac uvek pored knjižarske tezge može da nađe svoga omiljenog autora.
Drugi odjek u javnosti i sasvim drugi značaj imaju susreti koje organizuju mladi ili najmlađi pisci. Elastični i energični časopis književne omladine „Vspulčešnošč“ (Savremenost) jeste najveći patron ovakvih susre ta i kontakta. Pored salona „,Vspulčešnošči“, namenjenih stvaralaštvu najmlađih likovnih umetnika, specijalitet redakcije su susreti mladih pesnika okup ljenih oko ovog časopisa. „Vspul češnošč“ je patron mlade avan– gardne literature. Tu se ispituju talenti mladih, više se formalni eksperimenti, ispituju nova stru janja i pravci najmlađe literature. Učesnici kamernih susreta su kritičari i stariji književnici, a takođe i studenti poljske filologije. Klupske diskusije — fo je ogledalo najmlađe avangarde, ali nije samo to. Na susrete koje organizuje „Vspulčešnošč“ dolaze svi kojima nije strana budućnost
poljske umetnosti i poljske literature. Treba dodati da se susreti sa čitaocima ne ograničavaju samo na okvir autorskih večeri. Veoma često je pisac pozvan da održi predavanje, ili čak na diskusiju iz oblasti ·teorije.,-književnosti. Pisac se smatra za aktivistu fromta za rasprostranji= vemje kulture i svojim prisustvom potvrđuje da ne želi da se smatra stanovnikom već toliko soomininne kule od slonovače. Literatura u Poljskoi je zaista stvar i pisaca i čitalacs. Ovde se rodrazumeva da ie akti·no angažovana u ključnim problemima. savremenosti. ·Ma*ns: ne isšaca u Foljskoj koži su „nermefički“, into se ova reč v=mnn široko tumzči, čak i najteži pisac nalazi „voj krug obožavalaca oli ska je zemlja u kojoj je umetnost uvek budila poštovanje i zato je toliko interesovanje za rad i zanat književnika. ·
Autorsko veče je prvi kontakt pisca i knige sa mišljenjem čitaoca. Zahvaljujući tome, svaka nova knjiga ne predstavlja nešto nepoznato, ona je prijatelj na koga se odavno čekalo. Zato je život poljske Kmjige na knjižarskim pultovima veoma kratak, a drugo izdanje nije retka pojava. U Poljskoj knjiga ne čeka na svoga čitaoca, nego čitalac traži svoju Kmjigu.
EE PO TORO AIO OB OUT U IAIR GO Od TOR RIO OR OS OG KV rg gi 241 ray GREJU Kea iii Pa Sa aaa RK S Oa E ra aa ar ESR IC) BEVOEV IOS TIA NE iy Sr Ir ORAO aa iy ai RWNNWRI
PRVO
IZDANJE DELA U ŠOOVOJ VERZIJI ENGLESKE AZBUKE
JEDNOG ma Britanije i
njeni svim javnim bibliotekaKomonvelta, Sjeđinjenih Američkih Država,
SMRT ANATOLIJA MARIJENGOPFA
mnogome uspeo da nam pri
bliži lik „poslednjeg pesnika
Nemačka
kritika 0 Miodragu Bulatoviću
„Prankfurter Aligemeine Zeitung“ dočekao je roman Miodraga Bulatovića „Vuk i ZVOno“, koji je neđavno u Nemačkoj izdalo minhensko izdavačko preduzeće Werlag“, kao nepoznat i Uuzbuđijiv fenomen. Kritičar OVOga lista smatra da Bulatovićevo đelo nije roman u uobičajenom smislu te reči, nego
KNJIŽEVNE . NOVINE
„Hansen“
pre ređanje slika i uspomena iz jedne izgubljene mladosti. Pored neobičnosti kompozicije romana kritičar naročito podvlači originalnu svojevoljnost stila, koja u nemačkom prevođu MElemena Saga dobro dolazi do izražaja. „Ova Knjiga po svom stilu spađa u pripoveđački ton koji đanas preovlađuje u celom književnom svetu, stilu koji namerno ostaje neodređen, izbegavajući sva ograničenja i oštre ivice“, piše nemački kritičar. „U stvari, da li znamo zašto se danas SVUgde piše ovako, bez obzira na političku i nacionalnu pripađnost autora? Mi ne poznajemo razloge ove pojave. Ali čini se đa to znači da je duševno stanje, ako se tako sme reći, postalo slično Širom celog sveta“.
e Direktor i odgovorni urednik: Palavestra. Sekretar ređakcije: Bogđan A. Popo Dimitrijević. dr Milan Damnjanović, Zoran Gluščević, Slavko Janevski, Velimir KLu'kić, Slavko Mihalić, Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, Vladimir Stamenković,
oprema: Dragomir
Poslednja želja Džordža BeTnarđa Šoa biće ispunjena krajem 1962. gođine. Njegov pozorišni komađ „Androkles i lavć biće objavlejn u novoj VerZIJi — Soovoj novoj azbuci.
Kađ je 2. novembra 1950. gođine So umro u dubokoj starosti, zaveštao je određenu Ssumu novca za potrebe stvaranja nove azbuke, koja bi imala bar 40 slova ili znakova za sva ki glas govornog engleskog jezika. Izđavačka kuća „Pengul!n Books“ treba tokom ove godlne đa izda njegovu dramu „An drokles i lav“ u novoj azbučnoj transkripciji, uporedo sa originalnim tekstom. „Pregled
nove azbuke, koja ima 48 5lo".
va, biće dat ma kraju Knjige, Prema Soovom testamentu pri merci ove Knjige biće. poklo-
Ređakcioni odbor:
Pavle Stefanović, Dragoslav Stojanović-5ip.
Tanasije Mlađenović. Urednik: Pređrag vić. Tehničko-umetnička Miloš I.
dužne Amerike i narodnim bibliotekzma širom celog sVeta.
Mnogo godina pre nego Što je umro Šo je pokušao da zainteresuje englesku kulturnu javnost za jednu novu azbuku
koja bi doprinela ušteđi vre" mena i truđa pri pisanju. 50 je bio tako odđiučan u nastojanju da postigne svoj cilj da je u svom testamentu ostavio obazriva, đetalina uputstva ka Ro treba zaveštani novac da se utroši.
Nova azbuka je na koncepciji Kingzli Rida i, mada predstavlja dosta veliko odstupanje od postojeće, se — dođaju Englezi polušaljilvo — kao i stara, s leva na đesno i·teče ođozgo na dole.
zasnovana
piše
Banđić,
101–20-1-208. ·
Ovih dana, kako saznaiemo 1z lita „Literaturnaja gazeta“, Lenjingradko odeljenje Saveza sovjetskih pisaca izdalo je 5saopštenje o smrti poznatog pesnika, romansijera i — Drijatelja Sergeja Jesenjina, Anatolija Marijengofa. Marijengof je poznat i jugoslovenskim či taocima po romanu o JesenjiSu („Roman bez laži“) koji ic svojevremeno izišao u Dprevodu M. M. Pešića. Iako pomenuti roman sadrži i niz mnekritičkih mesta, on je ipak u
e Stampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva 8.
sela“, Smrću Anatolija Mari-
jengofa umro je još jedan od onih poznatih ruskih pisaca iz
prvih decenija veka Kojisuu burno vreme Oktobra davali ton ruskoj literaturi.
ISPRAVKA
'U prošlom broju našeg lista, u uvodnom „napisu Pavla Stefanovića, pri prelamanju rečenice s kraja teksta na prvoj i početka na drugoj strani potkrala se greška. Ova rečenica treba da glasi: „Razume se, konstrukcija nekih (iako ne svih) Poknerovih romana i novela na bazi principa „toka svesti“ sa stilistikom i tehnikom unutarnjih monologa ili solilokvija — stvar je MknjiŽževne maestrije, spisatelisko8 zanata (kao pandana BahovoBš majstorstva u građenju fuga“).
a aa aa ia lala aa a aa ao
e List izlazi svakog drugog petka, Pojeđini broj Din. 30 Godišnja pretplata Din. 600, polugođišnja Din. 300, za inostranstvo dvostruko. e List izdaje Novinsko-izdavačko pređuzeće „Književne novine“, Beograd, Francuska 7. Ređakcija Francuska 7. Tel. 626-020, Tekući račun