Književne novine
a TT KI _____
—m1 RR — .——
Dragan M. JEREMIĆ
NAČELA NEDIĆEVB
KRITIČKE DELATNOSTI
Književni hik Ljubomira
Nedić Ica
Unuk Crvenog Matije, bivšeg srpskog ustanika, a kasnije strogog činovnika i državnog savetnika Miloševos, sin advokata koji se odao tome pozivu da bi bio nezavisan, Ljubomir Nedić je nasledio buntovni duh i borbeni karakter svojih predaka iz zapadne Srbije.
Rođen u Beogradu „godine 1858, on je od njih poneo i darovilost, inteligenciju i rečitost
Valjevaca i Šapčana, što će se izraziti u njegovom stilu, idejama i uopšte u njegovom kratkom, ali plodnom životu.
Ljubomir Nedić pripada prvim
genaracijama srpskih intelektualaca koji su u isti mah bili i pravi Evropljani, jer su stekli
svoje znanje i razvili svoje sposobnosti u velikim središtima E-
.
Povodom šezdesetogodišaujiee smući Hiubomitas Nedića
rocenjujući vrednost pojedinih pisaca, Nedić je uglavnom cehic . „dva momenta njihovog dela: osećanje, odnosno živost i „istinitost“ osećanja, i formu, odnosno oblik kojim Je to osećanje izraženo. Najveći pesnici su za njega oni koji su najsnažnijan osećanja izrazili u najprikladnijoj Tor mi, a najslabiji su oni pesnici koji su u Svojim pesmama rezonovali, a dub-. ljih osćeanja nisu imaj. Nedostataj burnih osećanja kod pisca ništa ne m:o že da zameni i da nadoknadi; štaviše, osecanje ne sme da zaseni ni oblik koji, stavljajući ga u drugi plan, pomraćuje njegovu snagu i uzvitlanost. SuoBa često i sam pojam forme, odnosno besničke veštine dobija u njegovom shvatanju negativno značenje. Na osnovu toga je Nedić čak ustanovio hijirarhiju srpskih pesnika, kojoj se na čelu nalazio Branko, a za njim dolax* Đura Jakšić, Vojislav kod koga po nekad preovlađuje artizam nad osećajnošću, Jovan Ilić i „Kaćanski, pesnici koji su imali pretežno rac:Onalnu žicu kao Zmaj i Nenadović. Šapčanin koji ima osećanja ali je i izveštačen, a na kraju su stihotvorci kao što je Mileta Jakšić. U njoj nije našao mesta Laza Kostić, o kome je Nedić pisao ne zato da mu odredi Vrednost, nego da smanji i snizi veliku vrednost koja mu je bila opšteprizaata. Ta hijerarhija je mogla da se ustanovi samo strogom „primenom jednoy estetičkog principa: na osnovu toga da li je pesnik živo osećao svet ili je pnkušao da nađoknadi nekim drugim, lažnim, mistificirajućim „sredstvima. P.. Nediću, pesnici su samo oni „kojima ono što pevaju od srca ide srcu Bovori“. Ni Šilerovo uverenje da pesnik treba da sačeka da mu se stišaju osećanja, nije sa moglo uveriti u Ssuprotno; on se i protiv njega digao da uveri kako su veliki pesnici „poneka najlepša svoja dela stvorili pod neposrednim utiskom jakih i silnih osećaja koji su ih bili obuzeli“, U stvari, Nedić je pod osećanjem
toj godini, prevodom jednog pu-
shvatao nešto što je mnogo šire od osećanja u pravom smislu reči: sve ono što nije misaono, refleksivno, racionalno, odnosno ono što ima porelcio u donjim regionima svesti, mada on traži da se i to jasno uobliči. Nije on za sentimenitalizam, protiv koga je psdigao svoi glas Svetozar Marković, ne80 za manifestaciju najsnažnijih vitalnih potencija, mada je ponekad bio sklon da „progleda kroz prste i peš= nicima površnih i slabih osećanja (Kaćanski). To pokazuje i nJegova neskrivena ljubav za strane pisce koji su manifestovali burna osećanja, neobuzdanu maštu, stnmasni temperament, za Bdgara Alana -Poa, Getea, kao pisca „Vertera“, Bernsa, Hofmana, Hajnea. De Kvinsija, Hotorna. I sve ono što je imalo izrazitu emocionalnu boju, sve ono što nije bilo izraz razuma i rezonovanja, Nedić je cenio. Mnoge pojave u literaturi sagledao je u protivstavu emocionalnog i racionalnog. Tako iu je humor stvar srca, ljubavi i milošte, a satira izraz oštroumlia i hladne pnameti. I hvaleći humor kao jednu vrsiu riajmudrije i najpotrebnije filozofije, on je u stvari branio emocionalne kriterijume u estetici, koji su stajali u osnovi njegove kritike. Svuda i na 5vnkom mestu «svojih kritika isticao jC prednost srca i osećanja, kao što je tc činio pišući o logičkim problemima. Na taj način, jedna jedinstvena linija spe ja sve ono što je Nedić napisao i čini potpuno logičnim njegov životni pu* i potpuno opravdanim njegov prelaz od filozofije kritici.
Što se Nedić, uprkos pogrešnom cenjenju karaktera njegove kritike i nyjegovih kriterijuma, smatra jednim od najvećih srpskih kritičara, samo dokszuje da se njegova vrednost jasno Videla i u nejasnom svetlu predrasuda o niegovom delu. Uverenje da je Nedić ocenjivao književna dela logičkotn” metodom samo je jedma od tih predrasuda. Ostale proizilaze iz Ove OosnoDvne predrasude. Tako je nastalo uwcrenje da Nedić piše logički strogo, hia-
kao što je popularno pevanje dru gih pesnika naših, manjih od nje-
dno i suvo, mada je, izgleda, morslo da bude jasno da je u svom kritičarskom poslu Nedić išao više za emocijJom nego za logikom: ne samo u svojim emocionalističkim kriterijumima vred.nosti umetničkog dela, nego i u samoniı tonu svojih kritika. Ono što je isticao kao neobična smelost njegovih kritika u stvari je emocionalna reakcija na usvojene stavove, koji se Nediću nisu sviđali i koje je zato hteo da izmeni.
Ako se ipak potraži neko opravdanje za Nedićevu osudu za logičko tretiranje književnosti, mislim da se bio mož» naći u činjenici da je Nedić, zas nivajući svoju kritiku na određenim esteličkim principima, nastojao da SvOje kritičke ocene dosledno zasnuje na ovim principima i da ih njima saobrazi. Ta doslednost u primenjiva:ža principa, doslednost u principijelnosti i u zaključivanju u duhu tih primciy' može da izgleda kao logiziranje, ali ona to nije. U Nedićevom pisanju ne -· ma ničega od klasičnog načina logičnozj mišljenja u sigogizmima, od zaključivanja na osnovu premisa. Njegove krik:ke su u svom misaonom aparatu beskraj: o bogatijie od uobičajene hladnoće i suvnće losičkog zaključivanja. Stosša se njegove kritike i danas posle šest decenija, još uvek čitaju kao prijatno štivo. U njima je prisutan čovek sa r8aznovrs nim talentima, dobar potrtretist, cuhovit opservator, strastan polemiča3z, kritičar koji uspostavlja mnogostriuike kontakte i sa piscem koga kritikuje i sa čitaocem za koga piše. Nedić wjie imao jednu sistematski izgrađenu esictičku teoriju, nego samo osnove jed:!e teorije, i stoga je u kritici mogao da bude impresionist, a ne samo da dogmatski primenjuje tu svoju feoriju Nije teško opaziti da je u svojim ocenama uvek polazio od jedne osnovne impresije i da svaka njegova kritika dobija svoj sintetički vid zahvaljujići tom osnovnom utigku. U tome. mislim, leži glavni razlog što je većina njegovih kritika ili previše pozitivuo ili previše negativno intonirana.
kozerije. Među njima se
eseji o Oliveru Goldsmitu, piscu
Pa ipak jedno estetičko shvatanje stoji kao osnova svekolike njegove kri tičarske delatnosti, svih njegovih stavova i ocena. Kada su posle njegcve prve knjige te ocene politički merere, on je u svojoj drugoj Knjizi „Noviji srpski pisci“ istakao kako njegove Qcene nisu u vetar rečene, nego su za njih dati razlozi. I danas se ti ra lozi prenebregavaju, i danas se to cstetičko shvatanje, koje stoji u osnovi njegove kritike, zanemaruje. A u skonro svakoj svojoj kritici on je ne sa· mo izveo po koju njegovu crtu, neso sa je i primenio i u delo sproveo, p:ro> verio. Da bi ga što bolje proverio, on je, možda i nehotice, birao pisce koji su najbolje odgovarali tom njegovim shvatanju, bilo pozitivnom svojom vred nošću bilo svojim očevidnim slabostima. Stoga je najviše pisao o pesnicima, i to o ramontičarima. Njegov estetički ideal bio je inkarniran u romaxn= t:zmu. I stoga, mada je svega dvanaest godina umro pre Skerlića, on izgleda stariji od Skerlića ža čitavu jednu kaji ževnu epohu. U njegovom kritičarskoni delu nema pomena o velikim proznimi piscima realistima, kao što su Milovan Glišić ili Svetolik Ranković, pa ni o starom Jovanu Steriji Popoviću. Ti pisci sa sftišanim osećanjima, s težnjcm za obiektivnim prikazivanjem stvarnosli, više posmatrači nego fantaste, nisu mosli lako da dođu u okvire njegove teorije o estetičkoj istini i stoga ih n,je mnogo mario. Njegova estetička shvntanja su, u stvari, odredila i samu oblast njegove Hkritičarske delatnosti: omo što ga je idejno stavilo ispred kr.tičara niegovog vremena, istovremeno ga je vremenski stavilo iza mmogš:h pisaca niegovog vremena. Zato, dogud se sovori o Nediću kao kritičaru koji je bio prevashodno logičar, neće b:ti ghvaćene ni njegove značajne vrline ni pravi razlozi njegovog izuzetnog znnni pravi razlozi njegovog zuzetnog zhsčeia u istoriji srpske književne Krifilm, (ODLOMAK)
CCA VV a a VV VV VV VV VU VV VV VV a a AA A a VV A VV a VV VV Va AV a A AV A A AV A A AVA
Pre Nedića naša kritika cenila je pisce po nekom „domaćem“
ističu
vrope. Prirodnjak i fiziolog upočetku studija, on se bavi psihologijom, logikom i filosofijom uopšte, te u svojoj dvadeset i šestoj godini doktorira kod znamenitog Vunta u Ljpcigu, koji je toliko, bio zadovoljan njegovom doktorskom raspravom iz logike da ju je objavio u svom časopisu. Profesor psihologije i logike na Velikoj školi u Beogradu, Nedić dvanaest godina čini čast nastavničkom pozivu i priptema nekoliko dobrih radnika, među kojima je Branislav Petronijević. Teška bolest omela je njegov nastavnički rad, ali ga nije sprečavala u još značajnijoj delatnosti književnog kritičara.
Logičar i filosof po struci, darovit kao pisac, majstor jezgrovitoga stila i jasnoga izlaganja, Nedić je bio gotovo predodređen da zasnuje modernu srpsku kritiku, da je oslobodi filoloških opterećenja i zastarelih shvatanja, te da tako ukaže put docnijim kritičarima.
Nedić se javio u našoj književnosti vrlo rano, još u dvanaes-
LJUBOMIR NEDIĆ OTKRIVA
BRANISLAVA
PETRDNIJEVIĆA
Kao profesor Velike škole Ljubomir Nedić zapaža među svojim, učenicima jednog darovitog mladića, Branislava Petronijevića, i preporučuje ga ovim, pismima tadašnjem ministru, prosvete Andri Đorđeviću, takođe profesoru Velike škole. ZLE
. I 17. Makenzijeva ul. 28. oktobra 1897
Gospodine Ministre,
Dopustite da vam smem podneti jednu molbu, -— TeiaČ sebe, mego 2GQ jednog mla 2 čoveka koji puno zaslužuje :_ se za mjega zauzmem. To j g. Branislav PebronijeDic, koji u Lajpcigu studira Jiloso Jiju. i
je sad pred Sp J a ad ga Dolaze, a OU pitne takse da položi. 708 pitomcw (S5d pola stipem ije njemu, je, nešto, zaT, ı nd. moje zauzimanje, obećana 09G ta 5 sa, al bi je On dobio tek Ori nove godime; stipendije, OC đutim, nema 9%6, tako e nalazi u, velikoj nevolji: O je pristao odustati od e ni čekati i patiti se TtećO meseci. . Ja vas molim
da ma, pomognete; pR NOVINE
itom, go-
g. Ministre, a molim
KONJ ZKAVI N
vas što mislim, da mi je dužnost zamoliti vas za to. Dužnost, po tome što je ovaj đak jedam redak, meobičam talemat, a uz to pw volje za Tad. On je, za tri godine wčemja ma strani, od, kojih je samo dve proveo ma Jilosofiji, me samo spremio se za ispit i izradio disertaciju, mego je još, mimo ovu, štampao letos ma memačkom jedmu Jilosofsku TYaspravu, koja odaje jedmu dialektičku sposobnost kakvu ja još nisam, zapazio mi uw jedmoga našeg daka. Grehota bi bilo ne pomoći ovakva mlada čoveka koji toliko obećava. Ja bih, šta više, bio toga mnjenja da bi mu, pošto bi položio doktorat u Lajpcigu, trebalo dati stipendiju da ode na godinu dana u Kmglesku, i molio bih oas, s toga, da mu, pored ispitnih taksa i stipendiju odredite za godinu dama.
Preporučujući tog mladog čoveka majtoplije vašoj maklo noj pažnji, ja bih vam bio duboko obavezan, ako biste njegovu Stvar povoljno reši i mene o tome izvestili, da ga mogu obradovali.
Čast mi je mazvati se
vaš poštovalac Dr Ljubomir Nedić.
II Beograd, 5. juma 1898.
Gospodine Ministre,
Slobodan sam obratiti vam se opet jednom molbom za svojega mladog prijatelja Dr Branislava Petromijevića. Gotovost kojom ste se odazvali kada sam DYDi Dut uzeo bio slobodu moliti vas ZGQ njega, daje mi made da mi mi OVU novu molbu mećete odbiti. On vam se, istina, malo zamerio
topisa, ali je svoj pravi književni rad počeo u stvari kasno: u tridesetoj godini, već kao profesor univerziteta. Tada on objavljuje svoja predavanja iz psihologije i logike (O smu i snovima i O soJizmima) da ubrzo pređe na književnost, svojim tada veoma zapaženim predavanjem o Hamletu. Otada on će se baviti gotovo isključivo književnošću, uzdigavši srpsku kritiku na visinu, na kojoj nikada dotad nije bila.
Za života je objavio dve zbirke ogleda: Iz novije srpske lirike (1893) i Noviji srpski pisci (1901).
U prvoj knjizi on daje sudove o Jakšiću, Zmaju, Kaćanskom, Lazi Kostiću, Jovanu i Vojislavu Iliću. Strog prema Zmaju, nepravedan prema Lazi Kostiću (koji tada još nije bio dao Samta Maria della Salute), on proglašava Jakšića, pored Branka, najvećim srpskim limičarem, a Kaćanskom i Jovanu Iliću daje veće priznanje nego što mi to danas činimo. Sud o Vojislavu kao da mu je najtačniji: ...,Artistički karakter poezije Vojislavljeve čini... da ona neće nikada biti popularna
što je, pošto je položio „doktorat u Lajpcigu, odmah, me ira žeći za to odobrenja, otišao u Pariz. U tome je, nema sum=nje, pogrešio; ali sam Zža tu pogrešku kri i ja kao god i on. Jer ja sam, kada ste mi vi bili poručili da ćete učiniti po mojoj molbi, javio da ćete mu, pošto položi doktorat, odobriti da provede meko vreme vam, Nemačke, u Engleskoj ili Pramcuskoj. I kad ima i do mene krivice, pravo je i da učinim koliko je do mene da je popravim. Zato vam se i pobraćam, ovom, molbom...
Ja vas, dakle, g. Ministre, molim, da ovome mladom čoveku, kad ne raspolažete mikakvim predavačkim, mestom, date, prioremeno, mesto praktikanta u vašem Ministarstvu. To mije mnogo: ali će njemu i tim, biti, koliko-toliko, pomožemo. Dopustite mi, g. Ministre, da vam i ovom prilikom izjavim, da se ja za mjega zauzimam zato što sam u njemu upoznao redak talemat za Jilologiju, i što mislim, da mi je dužnost kao profesora potpomoći takav talenat gde i čim, god mogu. S toga i dodajem, prvoj Svojoj molbi i tu Ja povoljno primate molbu mjegovu za docemta; a dok se ona me bi ešila, da mu, date praktikansko mesto. Ja imam nekoliko mladih svojih pYijatelja koji Svi s voljom, i uspehom rade na filosojiji i koje ja veoma cenim, ali kad bih imao birati između njih, samo jednoga da me zameni, ja bih izabrao ovoga za kojega 9as tTnolim.
Izvolite, g.· Ministre, primite uveremje o mojem osobitom poštovanju
Dr Ljubomir Nedić
ga. Poezija Vojislavljeva namenjena je prefinjenom ukusu... Njegov će krug, otuda, biti malen i uzan. Ali hvala i priznanje ovoga kruga možda više vredi no glasna slava velike publike“.
U drugoj knjizi (Noviji srpski pisci) Nedić govori o književnoj kritici uopšte i o četvorici Ppisaca tada na glasu: o Ljubi Nenadoviću, Milanu Milićeviću, Miloradu Sapčaninu i opet o Zmaju, prema kome je sad više nego strog, jer zaključuje da „Zmaj nije pravi, istinski, a još manje veliki liričar za kojega se on obično smatra“... Isto tako i prema Milićeviću bio je strog, jer je uzeo apsolutno književno merilo, ne vodeći računa o Milićeviću kao prosvetitelju i ispitivaču narodnoga živolta.
Pored ove dve knjige, iza Nedića je ostalo dosta članaka koje je njegov sin, takođe književnik, Borivoje Nedić, iz listova uneo u celokupna dela trideset godina posle Nedićeve smnti. To
Vakfilskog sveštenika, o Volteru i već pomenuti ogled o Hamletu, a kao lep primer njegove darovitosti i satirično-chumoristične žice nekoliko kozerija, retkih u nas.
Nemački student koji se okrenuo engleskoj književnosti, pisac široke kulture, sa stručnim znanjem „pocrpenim u doby»vim školama, Nedić je, da upotrebim ovaj paradoksalni termin, bio napredni konservativac zapadno-evropskog tipa. On se razlikovao od većine svojih savremenika, vršnjaka i starijih prethodnika. Tadašnji kritičari, Svetislav Vulović, Stevan V. Popović, Andra Nikolić, nisu mu hi do kolena kulturom, jasnoćom misli i stavom. Nije zato čudo što su, uprkos nadmoći radikala u javnom Žživotu, srpski kritičari krajem prošlog i početkom ovog veka bili učenici Ljubomira Nedića, i što je čak i Bogdan Popović među njima. I Skerlić, idejno dosta u-
su članci o raznim književnim i prosvetnim pitanjima, prikazi i
Poljska kritika o »Eksperimentu« Žaka Konfina
Povodom izvođenja komedi je Zaka Konfina „Misperiment” u „Poljskom jevrejskom pozorištu“ kritka se naj pohvalnije izrazila. ŠSloime Be lis, na primer, u listu „Glas narođa“, ocenjuje vrlo visoko Konfinovu humoresku, njenu formalnu i tehničku stranu, ironičke i satiričke Kvalitete, a naročito njen podteksi.
„Parsa je mnmarasla do potresne tragedije — kaže između ostalog S. Belis — pa ipak nije prestala da bude farsa... Građiti psihološku dramu ili čak psihološku satiru značilo bi uzimati u izvesnom smislć. ozbiljno komičnu i skroz besmislenu teoretsku ekvilibristiku rasističke ideologije. Ovu pseuđo-naučnost mogućno je najbolje prikazati u buffospektaklu. Doživljaji ljudi ko ji učestvuju wu akciji nisu normalni „ljudski doživljaji, oni su nametnuli silom terora sugerirani i izvežbani u atmosferi straha i licemerstva. To su doživljaji ljudskih karikatura, likova koji žive u duhovnoj gareži, igrajući na najnižim instinktima, a koja su naglo isplivala na Dpovršinu ođenuvši se u hura-patriotski nemački ogrtač, da bi kamu#flirale svoj žŽivotinjski zoologizam i perfiđiju kojima su proniknute do koštane srži. Sve ono Što se dešava u tom komađu moglo bi se potpuno istovetno dešavati i u stvarnosti — sve do posled-
daljen od Nedića, njegov je učenik. njeg šrafića onih motiva, ko" ji su gurnuli akciju napred.
I zbog toga, što je sve ovo u životu toliko mogućno, a istovremeno toliko komično, baš zbog toga ovo u Životu toliko mogućno dovelo je do apsurđa... Smisao ovog komada zasniva se na tome, Sto je bufo ne u pozorištu nego u životu“.
NUVI POZORIŠNI PESTIVAL U AVINJONU
Dvema predstavama čuvenog Vilarovog pozorišta T.N. P. počeo je ovogodišnji, šesnaesti po redu, festival po” zorišne umetnosti u AvVvinjonu. Mađa je i prva predstava Žiroduove drame „TrojanSkog rata neće bitić« primljema sa velikim ođuševljenjem i dočekana sa obiljem pozitivnih „Kritičkih „komentara, ona je ipak ostala u senci Molijerovog „Tivrdđiceć. Najzaslužniji za ogroman uspeh oVeE predstave bio je sam Žan vilar koji je igrao naslovnu U logu., Francuska Kritika isti“ če Vilarovu neizrecivu vredmost kao komičara i tvrdi da je uloga Arpagona jedan od najvećih dometa u veloj njegovoj karijeri.
KNJIGA O „MLADIM GNEVNIM LJUDIMA“
Džon Rasl Tejlor u svojoj knjizi „Gnev i posle njega“ dao je odmeren i inteligentan osvrt ma pisce koji predstavljaju „novi talas* u literaturi „savremene «Britanije. Polazna tačka njegovog izlaganja je drama Džona Ozborna „Osvrni se u gnevu“.
kriterijumu. Bilo je dovoljno da u delu nađu patriotsku ili utilitarnu tendenciju i čist jezik, pa da ga hvale. Nedić je izvukao našu kritiku iz palanačkih budžaka i podigao je na zapadno-evropski stupanj. Treba samo pročitati njegov ogled O književnoj kritici, pa će se videti koliko je Nedić nad tadašnjim kKritičarima.
Sa Vojislavom, Matavuljem i još nekim piscima, Nedić je kra= jem prošlog veka bio vođ nove, moderne s»pske literature koja se razvijala uporedo sa ostalim knji ževnostima Evrope. „On je proglasio i sproveo načelo duhovne slobode u kritici“, razbio koru žabokrečine na našoj književnosti, izveo reviziju ocena, pokrenuo značajna pitanja i diskusije, „započeo hučne polemike koje su pročistile atmosferu u srpskoj književnosti“. I, kao što kaže Skerlić, posle Vuka niko kod na: nije toliko urađio da se ofpočne „slobodan, iskren i otvoren pretres dela i pisaca“.
: Božidar KOVAČEVIĆ
TRISTOGODIŠNJICA PRVOG LONDONSKOG LUTKARSKOG POZORIŠTA
Maja 1662. godine Pjetro GI! monde, Italijan iz Bolonje, oSsnovao je u Kovent Garđenu lutkarsko pozrište, Gimonde Je zabavljao publiku svojom lutkom Polišinelom, naslednikom Pulčinele iz komeđije del arte, koja se vremenom u KEnBleskoj pretvorila u omiljenog lutka Panča, poznatog iz pred stava „Panč i Džudi“ („Kuku Todore“). 'rristogodišnjica Pan Čovog „dolaska“ u Englesku i svečano je proslavljena otkri vanjem spomen ploče na „glumačkoj“ crkvi Sv. Pavla u Rovent Garđenu. Da bi obeleži! ovu proslavu svi londonski „lutkari su #yrazastrli svoje šatre pred crkvom.
POSTHUMNA KNJIGA E. M. V. TILJARDA
Poslednji rad dr E. M. V. Tiljarđa, koji je mnmaprasno preminuo krajem maja meseca, predstavlja reviziju bibliografije u njegovoj knjizi o Miltonu, koja je sada ponovo objavljena u seriji „Pisci 1 njihov delo“,
Dr Tiljard, istaknuti engle" ski naučni radnik u oblasti književnosti, umeo je da prenes svoje „ođuševljenje na svoje stuđente engleske Kknjiževnosti i da ih zainteresuje za sve ono što je od trajne vrednosti u Književnosti ranijih stoleća. Njegove stuđije o SŠekspiru i Miltonu su đela trajne vredđmosti. „Mntimnije prirode ali puna čara je i nje gova knjiga „Elizabetanska sl! ka sveta“, u kojoj ukratko iznosi poglde ljuđi Mlizabetinog vremena na svet.
—_-———__——---— —- — 71 n·”0o— ~
e. .—–