Književne novine
Li
'pibližavanja Il. 38. Eliota
Nastavak sa 3. strane
nego smisao reči. Zbog toga su vrlo često narušavali KEliotovu muzičku shemu i, da bi u prevod preneli koliko—toliko mu-– zike, uspostavljali svoju. Mada su se često zadovoljavali samo približno „podudarnim „rimams. prevodioci ipak nisu mogli da izbegnu izvesna „skraćivamja, uprošćavanja ili dodavanja, izvoesne nepreciznosti, što i onako aluzivnu i nedorečenu poeži}u TEıliotovu čini još težom. Mada su Toiliotovi stihovi ostali ponegde i smisaonmo ogolieni i muzički noedovolino zvučni, osnovno Dpitanje je da li je i koliko je u ovim prevodima ostalo poezije. Pokušavajući jednom prilikom da odgovori šta je u poeziji prevodivo, sam Eliot je podvukao da se može prevesti priča, dramski zaplet, utisci žive ličnosti u radnji, slika izreka “, a da je neprevodiva „inkantacija, muziša reči i onaj deo smisla koji sc nalazi u muzici“. U ovim prevcu= dima slike, izreke, utisci ličnosti prevedeni su uglavnom fačno; ali ne uvek potpuno; onaj deD smisla koji se nalazi u muzici ne može da se oseti. Zbog toga bi. už sve poštovanje koje zaslužuje napor, koji su prevođioci Učinili, i njihov relativan uspeh, poeziju ovako visoko intelektualnog reda radije viđeli u Dproznom prevodu sa uporedo štampanim originalnim tekstom.
A na pitanje da li je u prevedenim Eliotovim stihovima 90Stalo išta poezije, najbolje je odgovoriti parafrazirajući jednu Bliotovu misao: mada mnogo me nje nego,u originalu, 'sačavalo se ipak dosta, jer. je, mnogo..bilo.
Iako je svojim pogovorom Tomislav Lađan zahvatio Eliotove bime dimenzije i pokazao put koji naš čitalac treba da sledi probijajući se kroz pesničke lavirinte Eliotove misli, bilo bi korisno da je OVO Drvo potpunije izdanje KEliotove poezije popraćeno kraćim komentarima i OSnovnim tumačenjima. Naša čitalačka publika, vaspitna na jednoj sasvim. različitoj, više emociomalnoj nego intelektualnoj pesmičkoj tradiciji, teško će, bojimo se, uspeti da otkrije bitne smislove i sadržine Mliota pešnika. Dušan, PUVAČIĆ
PESNIK SLOBODNOD | SPONTANOG IMRMAM
izrazi svoje nesnalaženje u ovom svetu teško
Nastavak sa 3. strane odredljivih etičkih kvaliteta, onda to izgleda kao
Duško Trifunović nije rafinirani On ne vlada
im formama, ne služi se strofama u metrima, a rime su mu slučajne i nimalo tradi-
izuzetan versifikator.
pesnik ni klasičnim
Nikola DRENOVAC
Dođu ti tako neke lutke
E moj imenjače moj prezimenj j i j oj ? jače moj bezimenjače
Jedini moj zaboravljeni tako mu to ide i Dozvoli samo reč dve tek onako Li
Kao pred ogledalom, što se kaže
Doterao si daleko mema tu šta ,
Za suzu meisplakamu piše ti se tri poema
Za misao srca dva
Za svilu uma namotamu, ma kalem računice
Jedam poem
Za budmost i uspravno držanje ma žici savesti
Devet poena -
Za slučajam, sam i zvezdano putovamje u Nedođim
Nula poena :
I tako redom poem za poenom
A gle
Ime ti jednog dana osvanulo ma crmoj ploči
Ne možeš da veruješ trljaš oči
Stvavno
Obesili te ma crnu ploču i svima objavili
Da nisi napabirčio dovoljno poema,
I da ti se zbog toga od
Uostalom, zma se
Vrlo važno zar me s
Ti se ipak zbenješ stepenicama ili se %vožiš liftom, Ponekad ravnodušno svYatiš u „DiočibaYe“
Na jogurt
IL. u, poslastičavnicu,
Na bozu
Poznanici te sretaju i pitaju kako si
A ti kažeš da si svakog dana u svakom, pogledu, Sve bolje i bolje
I am „eveTJ day 9 every wau better and, better To kažeš kao nuzgred da bi podsetio prijatelje
Da znaš engleski
I da si mekad
AL šta je to mili
hekao bih da ti je već svejedno
I ja zaista verujem da ti je tek sad svejedmo
Mada si još pre dvadeset godina
Kada ti ništa mije bilo svejedmo
Napisao pesmu pod, naslovom „Meni je već svejedno“ Mozda sv predosetio bez vrtoglavice meke stvarni
Pa si tek danas potvrdio OTO
Sto si pisao pre dvadeset godima
I zato nemoj da se zbuniš i obeshrabriš ako ti kažu Da je ovo što pišeš lično tvoja stvar
Da se mikog me tiče bezočnost tvojih vememja
I da mije uopšte važno
Ako je mešto u dmu ivoga STCG um?lLo
Lepo se ti rođeni moj pomiri s onim, što mora da bude Glavom me probijaj zid, što kažu .
"T'ek ponekad radi skrommošti smirenja
Prošetaj alejom, velikana
I ne zavidi prijatelju koji se visoko popeo
Jer ti voliš i voljen, si (ne bi se požaliti mogao) Jedino ti ne dolikuje kad se toliko zaboraviš
Pa ispružiš vuke ka zvezdi Danici
I još reč dve onako u četiri oka
Ne zanosi se kada, ti.kažu da dobro izgledaš Jer:ti majbolje,znaš.kako izgledaš
Jako iz tebe za divno čudo mije otišla, mladost Još i danas si u duhu onaj davni
I zbog toga pomalo smešam moj mili
Dođu ti tako tremuci sećamja pa vidiš sebe U Pasademi ili Sakyamentu
Toliko se zameseš
Da prosto čuješ svoje nepoemtirame reči
Sa tribine u Seatlu
A onda se naglo probudiš i vidiš svoje ime Na crnoj ploči koja visi ma sveže okrečemom zidu I lepo se otrezniš
Pa svrneš recimo kod, „Grmeča“
I popiješ jedmu, ljutu
Malo posediš razmišljajući O koječemu, Dođu ti tako neke Uitke
Neke budiboksnama misli te zaokupe
Pa se odvučeš u svoju spaYrnu sobu
Za pisaći sedmeš sto
· I pišeš ovo što sad pišeš
Verujući da si zaista napisao pesmi Lj
u pesmi „Bio došao“:
„Pusti me malo da lutam — «•Ć bolje je što me znam, kome sc obraćam,
cionalne, moderna poetska metafora hermetičkog tipa mu je strana. Nisam daleko od toga da tvrdim da je ta poezija slobodnih ritmova najbolja kombinacija estradnih sa estetičkim kvalitetima, To je poezija koja ume da zazvuči Zmajevom ironičnom intonacijom, kao u pesmi „Gotov čovek“:
nw. Mmao 85am svoju dragu i fmao jedmu tajnu, —d
a kad imaš jedmu dragu i kad imaš jednu tajnu onda su to po dve drage i dve tajne...”
— ali i da podseća na Vaska Popu:
„Dovde mi je 190g04 nmutkanja pečeme sreće; moj vuk budam jede to od čega crče vučima tvoj.”
! („Dugo sušena tvrđ“)
To je pesnik koji poseduje smelost u primenjivanju ekonomije izraza, tako da kad hoće da
kad, o ljubavi počnem ili o mržnji
važno je — zma se da zaslužuju, mmogi“.
TI, istovremeno, pesnik kome ni narativne deskripcije nisu tuđe:
„Sinoć sam vrlo jasmo svoje pesme macrtao Crtao sam, ih iglom po staklu (a stakla ma mome prozoYWM crmim SW obojena)”. | („Breza“)
Ukratko, Duško 'Prifunović može da podseća na mnoge pesnike i ni na koga; on je pesnik kod koga je mogućno otkriti različite stilove i manire, a, pri svemu, da mu je osnovna osobina to što se ne vezuje ni za jedan manir. On je ono najređe: rođeni, autentični pesnik. Pesnik kod koga najobičniji, kolokvijalni govor zvuči poetski, igra reči deluje atraktivno, a čitava Dpesma skoro da može da se skandira. A kad se iz lirskih minijatura, iz obrađivanja individualnih pesničkih i ljudskih problema koji ga Dpritiskaju, otisne u opštije teme, ili u teme kojima se može pripisati opštiji smisao, kao u pesmama „MKruh moj“, „Vatre ua bregovima“, „Dugo sušena ivrd“, „Karijatide*, „Venac i lanac“ i druge, tad se vidi da je to pesnik od koga se mnogo može očekivati, koji ima dara i pesničke snage i individualnosti da saopšti ono što danas u poeziji mladih često uzalud tražimo: jedno autentično pesništvo koje u sebi sažima misao, emociju i noV. slobodan. spontan
izraz. Bogdan A. POPOVIĆ
„Ljudi u brdima“ su jedma u priličnoj meri neujednačena zbirka pesama u kojoj se dobro i nadahmnuto mnapisani stihovi smenjuju sa rutinerstvom, gde darovitost u stopu prati opsenarstvo, u kojoj su prisutni i pesnik koji to doista jeste i versifikator koji nije uvek spretan i dovoljino sretan da mas potpuno zaseni. Tako neujednačena, ova zbirka mam omogućava đa o Pajiću steknemo prilično jasnu sliku i da konstatujemo da ono što Pajiću nedostaje nije ni darovitost, jer je ona neospor=na, mi. sopstveni stav i odnos prema svetu, već brižljivost i kritičnost, Pesnik koji ima šta da nam kaže, čiji nemiri, onda kada su jasno naglašeni i onda kada su diskretno mnagovešteni, dopiru do nas i nailaze na odjek u nama, taj i takav pesnik ne bi mogao i ne bi smeo sebi da dozvoli da mu se olako oma=MKmu izvesne neodmeremosti, da saopštava ponekad nedomišljenu misao, vrlo pismeno sročeno Oopšte mesto i da na mulno simulira svoja osećanja.
Sve ovo što smo rekli ide u deo meprijatne obaveze da se “o darovitim piscima govori otvorenije i oštrije no o nedarovitin. Pajić je pesnik koje se od vefćine pesnika svoje generacije iZdvaja jednim izuzetnim semzibilitetom, koji brzo registruje sve unutrašnje ftreptaje i na njih
Ti
Nebrižljivost darovitog pesnika
PETAR PAJIC: „LJUDI U BRDIMA“, „BAGDALA“, KRUSEVAC 1962.
reaguje, pesnik koji svet DOSmatra širom otvorenih očiju i čoveku prilazi čista i otvorena srca. On je svestan da „ne mo=žemo stići“, ali i obaveze da Ss”, „ne možemo vratiti“, da se lepota života i svake ljudske akcije nalaze ne samo u pronalaže=nju no i m lutanju i traženju, da život ima svrhe i smisla samo i jedino kada se veruje u ljubav kao što se veruje u lepotu pesme koja se piše. U ljubav, u svim njenim vidovima, i u lep.tu poezije, koja se ovde ideniižikuje s akcijom, u svim njenim manifesltacijama.
Ova poruka je, rado priznnjemo, možda, preterano patetična i izvesno je da Pajić mije onaj od koga smo je čuli prvi put. Ali ta poruka ide u red onih dragih reči koje uvek rado slušamo i koje uvek govore našem srcu u onoj istoj meri u kojoj su prijatne i našem sluhu. Ona ide u red onih verova– nia koja rađo prihvatamo, iako nismo uvek sigurni da je njihcva primena mogućna. Ono Ššlo nam je, pritom, drago da istaknemo jeste da je sve to rečeno mirno, sa iskrenim uverenjem, i izraženo kao Životni stav i Opredeljenje, a ne kao patetična tirada koja je namenjena publici, i koja će odjeknuti više [557] nas no u nama samima.
Ja bih rado, pošto sam BgOVOrio i o Pajićevim vrlinama i
o Pajićevim manama pomenta nekolike Pajićeve pesme, o ko= jima se ne može i ne sme olako suditi, i koje obavezuju, u podjednakoj meri, i nas koji o njis ma govorimo i njihovog Dpisca, Siguran sam da ću često čitati i pročitavati „Dolazak noći“ i „Trenutak“, da ću uvek kada budem govorio o boljim rezultatima naše posleralne rodoljubive poezije imati na umu i „SeobDu Srbalja“ i da ću dugo pamtiti i voleti pesme „Svet se okreće“ i „Jedan je pravac“. Ali sam isto tako uveren da ću se potrucifi da što pre zaboravim „Aleksand-“ rovu smrt“, i da više nikada ne mislim o većini pesama u prozi — da bih mogao da mislim o Pajiću kao pesniku dobro i ds bih se sećao onih pesama Koje bih hteo da volim. Jer u tim Des mama nisam mogao da nađero nikakvo opravdamje, mene je ostavila ravnodušnim njihova: mutna poruka i iza praznih reči prakse nije mogla ni da se nišzre neka jača emocija ili zanis mliivija misao.
Sa malo više kritičnosti, naviknuvši se na io da više briše ono što je napisao, no da mnogo piše, Petar Pajić će svakako ubrzo postati pesnik čije će se prisustvo u našoj savremenoj poeziji osećati više no što se o” seća damas.
Predrag PROTIĆ
- —” – at \ | ._—— =—z—
i a —— o
KORAKA DO \ |
VREDNOSTI
ĐURO LIVADA: „NEPOZNATO JUTRO“, „ZNANJE“, ZAGREB 1962; „SKRIVENE RANE“, „PRO. SVETA“, BEOGRAD 1961; „SRČE U ZAVIČAJU“, „DNEVNIK“, NOVI SAD:' 1961.
Đuro Livađa, čija tri romana govore o Sremu u narodnoosi!o= bodilačkoj borbi, svedoči o nešto zakasneloj, ali svejednako snažnoj obdarenosti: to je čovek KOme je pisanje oslobođena oblast, koji ume da kaže ono što ima da kaže, i čijem kazivanju treba pokloniti pažnju. Što je od VRŠDredne važnosti — deluje sugestivno, jer poznaje sredine o koiima piše (dar pronicljivih posma= trača), i, zatim, sa retkom pažnjom ispisuje svaki odnos, svaku! reč, svaku sliku (uzbudljivu, naj češće metaforičnu, „realnu SVOjim elementima privida i eter:č= nosti). Poseduje sveže, uvekob-
navljajuće pamćenje, sposobno da”
da sadržaje emociji i misli, i aa bude akt bogaćenja invemcije; Takvo pamćenje jedan je od bitnih preduslova za stvaranje; ono omogućava majstorstvo doča. ravanja atmosfere zbivanja i SUkoba, cemtralnih momenata TOmana. Zahvaljujući, pored ostalog, i njemu, Livada je autentični pesnik podjednako ličkog, kao i vojvođamskog ili bosanskog pejzaža. Uočljivo podložan, još, delovanju patetičnog, kao mnaročitoj kategoriji duha, kad se jave označavaju spiritualnije i oduševljenije no što jesu, on Uu sklopu svog pripovedanja pro malazi i podvlači naročite tačke sinteze svog sveta, koje deluju otkrivaiuće, „povezujući SUprCInosti, dograđujući nedorečeno Ništa izrazitije ne označava romanopisca i ne omeđuje njeSove domete kao odnos prema lićnostima. Taj će odmos delovati uspešno ako je brižan i nadmoćan, istovremeno analitičan i sinietičan, to jest ako je ličnost ro menftom potpune obuhvaćenosti (u svim nijansama integralnosti) izvan stvaraočeve volje. Svojim ličnostima Livada pristupa alınlitično, razlaže stamja, pronalazi bitnosti, vodi ih kroz harmoniju ili disharmoniju pojava koje ih okružuju. Njegov način interpretacije tokova između psiha 1 menialiteta karakterističan Je, jer se odviia na prostoru strogog trenutka ili bezvremenoxfi, tako da kad, recimo, jedno biće likuje u nemanju granica SVOjoj životnoj radosti, drugo tu ra dost (ili egzaltaciju) prima kao osnovno povređivanje; na istom prostoru sustiču se omeđenost i večnost (odmos Jonika — Olga, na svadbi). Shvatajući i primaju ći, međutim, svoje likove Nneposredno (bez pomoći eventualnih spekulativnost) Livada ih daje jednom linearno, a drugi put 1is=
ključivo, uvek uspešnije kadđ treba odraziti izuzetnost; fluid i minuciozno tkamje mnmije u njegovoj prirodi. Zato su one elemenfarme, spontane, prirodne, podjed nako u dobroti, kao i u mržuji ili ljubavi, ili u zličinstvu.
Ta elementarnost nikako nije ni siromašna ni prosta, oma se preliva u celovite gromade nesumnjive duhovnosti. Limija od elementarnog do oduhovljenos, komplikovana i teško izvodljiva; ali kad se oblikuje — smesta označi osobenost. Može s reći da su Livadine ličnosti oduhovljene u svojoj elemenitarnosti, i to tako što je naglašena duboka veza sa ofthujalim sadržajima prošlosti: sve one nekako pamte da nisu rođene za prostor od utrine do plota, već da u sebi mose DOruke izginulih, odvedenih i raz-· baštinienih dedova, i da sadrže dozive nerođenih. Teren permzmentnih ljudskih pomeranja, kulebanja i gubljenja, Srem im je dao snagu stihijnog pređavania životu i svesnog vođenja račuma o njegovim bogatstvima i Opasnostima. 'Tokom prve knjige ove firilogije čitalac prati razvoj i bogaćenje blagog, melanholičnog bića, sveg predatog imtimnim zahtevima duševnosti (akt poklanjanja čigre mrtvom bratu), uočava sazrevanje njegove pobune, gorke i preopterećene strpljenjem, vel1ičanstvene u mevinom postavljanju svoje vrednosti naspram sve ga što je neuračunljivo i surovo.
te). BS
Vezan trajnom ljubavlju za Padža, čitalac bi da i dalje bude sa njim, ali ga čeka iznenađenje: gotovo luzgredna napomena da Padža više nema: „Druga su mu ustaše sekle celu noć da bi ga u rađanje sumca dotukle, a onda je čitava sabija začini“ Ja vino čašom Padžine krvi. Za“ boli srce, ali se shvati da je io tako i u životu.
Đuro Livada je savladao vrednosti, kako formalnog tako i 5adržinskog karaklera (od ritmične: pročišćene rečenice do niza uDe” čatljivih likova, plodnih i rečitih: Jonika, Mara-Jejka „Robljenović, Bora Penečki). Svojim stvsralaštvom · dospeo jie do tačke kad se otkriva da je potreban samo još jedan korak, pa da njegova poruka dobije značajan literamni kvalitet. aj korak je najteže učiniti. Međutim, izu?”t” tan i obdaren, Livada je u m)” gućnosti da ga učini. Samo ]e neophodno da ubduće primeni složeniji metod „gradnje likova i ljudskih odnosa. Ne pokaziva-– nje, ni prikazivanje sudbina, već njihovo otkrivanje. Ako je već bila presek stanja u društvu. u određenom | momentu istorije, ako je to u razvojnoj liniji sivaralaštva bilo mnužno, sada, pri stremlienju potpunijim dometima .sudbina ličnosti mora biti sublimacija tog stanja, patetiko ili humorom, izgrađena viša stvdTnost postojanja i opštenja.
Dyagoljub IGNJATOVIĆ
KNJIZEVNE NOVINE