Književne novine
anketa. Nastavak sa 1. strane
Spominjem to zbog toga što se godinama inicijativa „Juriša“ netačno pripisuje isključivo u zasluge A. B. Šimića. Kada je, dakle, došlo do spora, ja sam kao „vlasnik“ lista ustupio „Juriš“ poduzeću „Vereš i drugovi“, s kojim sam sam bio u „poslovnoj vezi“ kao suradnik „Kopriva“, s tim da mi poduzeće obja„vi zbirku pjesama. I tako je tek u trei poslednjem broju „Juriša“ oznaio, jedini urednik A. B. Šimić, a i Se potom pojavila i moja prva zbirka pjesama Lirika, na 54 stranice, sa naslovnom stranicom Ljube Babića i predgovorom Ulderika Donadinija, autora Ludih priča (izdanje „Vereš i drugovi“, Zagreb, 1919, cijena 6 kruna).
U toj prvoj zbirci, poređ nekoliko
pjesama objavljenih u književnim časopisima, našlo se i podosta stihova iz dač klupa, napisanih u šestom i sedmom razredu gimnazije, dakle posve po-
četničkih, iz jednog periođa kad je „ratna situacija“ onemogućavala bilo kakav kultrni kontakt sa Zapadom. Umjesto honorara dobio sam više primjeraka Lirike, zbirke prema kojoj se čak i izdavač odnosio skeptički ne samo zbog „nepoznatog imena“ autora, nego i zbog činjenice što je zbirka bila napisana ekavštinom.
No desilo se nešto posve nepredvideno za tadašnju situaciju u Zagrebu: zbirka je i unatoč slabog odjeka u kritici, pa čak i žučnih pamfleta za nekoliko nedelja rasprodana, te je, zahvaljujuči nerasturenom slogu u štampariji Kuzme Rožmanića, uskoro objavljeno i drugo izdanje u istoj opremi. A kada se, krajem godine, u beogradskoj „Politici“ (od 24. XII 1919) pojavio napis Milana Bogdanovića pod naslovom Najmladi jugoslovenski pesnik, i drugo je izdanje nestalo sa t”žišta, te mi je nakladnik po svojoj inicijativi naknadno isplatio i neki za one prilike pozamašni honorar, a već iduće godine „Sıpski književni glasnik“ objavio je
· moju Srebnu cestu. .
Sve u svemu, čini se da sam tada, prije četrdeset i tri godine, imao više sreće sa izdavačima negoli danas, kada se moje ranije zbirke ne mogu dobiti niti u — antikvarnicama.
Branko LAZAREVIĆ
Nema ničega „trogatelnog“ prilikom izlaska moje prve knjige Impresije iz književnosti.
Jednog dana, kad sam doneo rukopis za naredni broj Srpskog književnog glasnika, Jovan Skerlić mi reče: „Spremite mi rukopise za jednu knjigu. Razgovarao sam sa Gecom i on će vam izdati. Ja ću vam napisati predgovor“.
Uskoro se pojavila moja prva knjiga u poznatom izdanju Gece Kona: žute korice, ispod naslova, uokvireno, sadržaj: sve kao i kod Ašeta i Kalman Levija, apsolutno onako kao La Vie Litte“dite” Ahatola Pransa iz 'prve decenije ovoga veka.
Bila bi neistina da kažem da se nisam radovao kad su se knjige pojavile u izlogu knjižare. Proparadirao sam nekoliko puta da ih vidim. Prirodno da mi je bilo prijatno što je ispod naslova stajalo „Sa predgovorom dr Jovana Skerlića“, a taj Jovan Skerlić je u to vreme bio na nišanu mnogih ondašnjih kritičara i publicista i, isto tako, i u sređištu pažnje najboljih ondašnjih pera. U tom znaku, za i protiv Skerlića, kršteno je i moje prvo delo.
Bratko KREFT
Moja prva knjiga bila je roman Človek mrtvaških lobanj, koji sam zžapočeo da pišem kao dvadesetjednogodišnjak. Najpre je izlazio kao feljton u „Delavskoj politici“ (1928/1929), jer sa na drugom mestu ne bih mogao objaviti zbog preoštre kritike date slike tadašnjih društvenih i školskih odnosa. Roman su, uprkos svemu, izdali u zasebnoj knjizi, koja je izišla početkom 1980. godine. u izdanju „Proleterske knjižni.ce“, koju .je,. nekoliko godina ranije, Osnovao radnički pisac Ivan Vuk. Godine 1927. pristupio sam izdavaču i Ja. Najpre smo izdali Blokovu poemu Dvanaoestorica u prevodu Mila Klopčiča, 5 s ilustracijama Mihe Maleša i s mojim uvodom, zbog koga je knjižica bila zaplenjena, ali na sreću tek onda kada smo gotovo celo izdanje rasparčali. Istu sudbinu doživela je i sledeća knjiga —
' tada veoma popularni roman iz oktobarske revolucije Kolčakovština P. N. Dorohova. Vukovom prevodu dao sam naslov WSibirski pumt (Sibirska buna) i napisao uvod. Sreću smo imali jedino
s pripovetkom za omladinu Jeromkim
krog (Jeromkin krug) A. Koževnikova.
Zatim je došao na red moj roman koji
je „tek što sec pojavio, bio zaplenjen.
Agenti koji su došli da ga zaplene, do-
neli su sa sobom telegram mariborskog tužilaštva, u kojem je stajalo da je knjiga zaplenjena „zbog komunističke propagande. blasfemije i nemorala“. Uz
ostalo, otkrili su da je u njoi izvršen i prestup „laesio maestatis“ (uvreda kralja!) U legendi koju prema Koroljen-
ku pripoveda glavnom junaku radnikkomunista Petek, koji je kao crveni vojnik učestvovao u oktobarskoj revoluciji — a kojoj se priključio kao vojni
zarobljenik — otkrili su, na osnovu i-
mena diktatora „Ksander Ale-paša ve-
likoga duhovnika „Sec“-Šej-Koro“ i
mudroga starca „Skram“ kralja Aleksandra, ministra Korošca i Marksa jer, ako „Skram“ čitaš od nazad, dobijaš
Marks. Zaslugom sadašnjeg rektora
Ljubljanskog univerziteta, akademika
dr Snudrla, koji je bio moj branitelj,
2;
bio sam osuđen samo na šest meseci, uslovno tri godine, zatim i da platim sve sudske troškove koji su iznosili nešto manje od 4.000 dinara. No, dr Snudrl nije zahtevao nikakav honorar, štaviše, sam je platio još neke takse. Rad je izdavačkoi kući bio zabranjen, a mnogi zaplenjeni primerci izgoreli su u peći državnog. pravobranilaštva još pre same rasprave. Naime, roman koji je zbog
svoje tematike i zaplene bio velika sen-~
zacija, postajao-je ilegalna razdžažujuća literatura. Kažu. da su ga „pozamljivali“ razni mladi pravnici koji su se nalazili u službi u sudu i više ga nisu vraćali. Zbog toga su ga morali što pre baciti u vatru. Pored sudskih troškova, morao sam blatiti i troškove štamparije. Glavni deo platio je moj otac, iako se, dakako, ni on nije slagao sa mnom, ali da što pre otkloni i najmanji deo sramote, koju je sin naneo njemu i porodici, dug je prećutno isplatio. Na dva meseca pre suđenja, zaslugom pesnika Župančiča i upravnika opere Poliča, bio sam angažovan kao režiser, ali su me vlasti, kada je i viša instanca potvrdila presudu, još i u vezi S novelom „Tempo... tempo“, bacili na ulicu, na lični zahtev genemala Živkovića, kao opasnog komunistu. Roman je, dopunjen i s ilustracijama, ponovno izdala „Cankarjeva založba“ povodom četrdesetogodišnjice Partije 1959. godine. Tako sam tek posle trideset godina za svoju prvu knjigu dobio prvi honorar, jer onda ni „Delavska politika“ ni „Proleterska zaTožba“ ništa nisu mogli da mi plate.
Tanasije MLADENOVIĆ
Kada sam i kako objavio svoju prvu knjigu? KN .
Bilo bi bolje da ispričam kako je nisam mogao, samostalno, da izdam. Ali, to bi bila duga priča koja bi se odnosila na gotovo čitavu moju (predratnu i predrevolucionarnu mladu): generaciju.
Prvi -.put javio sam se 8 knjigom (ne računajući dotadašnju saradnju bo mnogim listovima i časopisima) u društvu s još četvoricom svojih drugova, s jeseni 1931. godine. (Doduše, na koricama stoji 1932. godina, ali tu treba uračunati i vreme štampanja.) Bio je to „almanah najmlađih“ pod malo čudnim naslovom Pet puta pet (ili, tačnije, arapskim slovima ispisano, 5 X 5). Naime, svaki od nas priložio je zajedničkom prvenčetu po pet pesama. Bila je to dozlaboga sentimentalna, plačevna lirika seoskih mladića koji su se prvi put sreli i sudarili s gradom i gradskim životom. Kako je to bilo i vreme burnih i oštrih socijalnih i uopšte političkih previranja, naročito u redovima omladine, reakcija kritike nije izostala. U Mitzopanovom „Južnom pregledu“ Zogović je, 5 levih pozicija, napisao da je „pet puta bet ravno nuli“, a u „Životu i radu“ predratni desno orijentisani plsac dr Mladen A. Horvat je napisao za nas da smo „ojađeni i pesimistički raspoloženi tipovi“ (baš tako, kao što se i danas ponegde radi, nasrćući i na nasc ličnosti!), Izgleda da su slučajno obojica, sem Horvatove direkino uvredljive invektive, podjednako imali pravo.
Većina od nas je, ubrzo, pošle toga (kažem ubrzo, jer su i same pesme bar
KAKO SU OBJAVILI | SVOJU PRVU KNJIGU
godinu dana pre objavljivanja u knjizi bile napisane), pronašla pravi put.
. Druga predratna zbirka stihova Dvije rijeke objavljena je 1938. godine u Smederevu, opet u društvu, ali samo ovog puta s Jankom Đonovićem.
e I ona je imala interesantnu sudbinu. Štampana bez dozvole tadašnjih vlasti, ubrzo je zbog izrazito političkih stiho-' va bila zabranjena i, jednim delom, zaplenjena od policije, Kažem Jednim delom, jer smo veći deo titaža uspeli da izvučemo blagovremeno iz štamparije, pa je, tako, knjiga kasnije prodavana na beogradskom Univerzitetu i među radničkom omladinom. No, umesto svakog daljeg razgovora, da citiram (neskromno) samog sebe, zapravo ono što sam tada skromno napisao u kratkom predgovoru pomenute zajedničke zbirke stihova: „Izlazeći sa ovom kKnjižicom pred javnost, mi nikako ne bismo želeli da se ovaj zajednički istup shvati krivo, da nam se, možda, prebaci da hoćemo da stvaramo kakve „frontove“ ili grupe i t. sl. kako se to kod nas često i rado, nekad s pravom a češće pogrešno, karakterišu slični pothvati. Naprotiv, mi ovim ističemo da molive za izdavanje ove knjižice treba tražiti na sasvim drugoj strani: u materijalnoj nemogućnosti da se pojedinačno, samostalno pojavimo sa knjigama, u našem zajedničkom gledanju na život i prilike, kao i u našem ličnom prijateljstvu i drugastvu koje nas veže već niz godina. Verujemo da će se, možda, naći poneki šovinist koji će popreko gledati na činjenicu, što je jedan ed nas dvojice Crnogorac, a drugi Srbijanac. Ali smo isto tako uvereni da će svaki napredan čovek i demokrata, sa dužnim razumevanjem, propratiti, i, nadamo se, pozdraviti ovu našu saradnju. Doista, postoje izvesne stvari koje narodi Jugoslavije (i to ne njihovom krivicom) wazdvajaju, koje ih suprotstavljaju, katkad, jedne drugima, ali mnogo je više onoga što danas te narode spaja, što temelji, zida njihovo jedinstvo, a što se danomice pokazuje u svim pravcima napornog i snažnog narodnog hoda. Jedna od tih stvari je i borba za slobodnu kulturu, za slobodu umetničkog i književnog stvaranja“.
Za svoje predratno „glavno delo“ ne smatram, međutim, pomenute dve zbirke, I to ne zato što se odričem, možda, iz današnje perspektive gledano, sVOjih mladalačkih lutanja i traženja. Sva-– ki pisac, bio veliki ili mali, svejedno, ima svoj put | svoju sudbinu. Moja sudbina je, između ostalog, bila politika. Zbog nje sam, kao „spisatelj“,” mnoga dobra iskustva doživeo i prošao, ali i mnogo štošta, svesno i bez žaljenja i juče, i danas i sutra na njen oltar prineo i žrtvovao.
Rekao sam već da je vreme mojih prvih književnih koraka bilo burno. Ali, nisam još stigao da kažem. da je istovremeno, ili skoro istovremeno, u februaru 1932. godine, na inicijativu moju 1 mojih „nekoliko tadašnjih prijatelja, pokrenut u Smederevu i jedan omladinski levičarski književni časopis, „Kınjiževni krug“. Bio sam tada u osmom razredu gimnazije i, prema tadašnjim zakonskim propisima, nisam mogao, ni smeo, svojim imenom ni da ga potbišem. Na njegovim koricama stoji kao adresa uredništva — adresa bivše kuće mog oca. Tek s jeseni iste godine, kao brucoš, mogao sam, na šestom broju, da se potpišem kao urednik. Međutim, ubrzo posle sedmog broja, vladin Centralni presbiro (cenzura) uspeo je da nas materijalno upropasti, zabranjujući nam već složene priloge, i to potpuno.
U vezi s pojavom „Književnog kruga“, interesantno je, još, napomenuti da je gotovo sve što je, tih godina, nešto značilo i vredelo u predratnoj omladinskoj književnosti bilo zastupljeno sVOjim prilozima u njemu. Bilo je tu i dobrih stvari, i naivnih, što je sasvim razumljivo. No, i takav kakav je, taj pothvat mi je ostao u najdražoj uspomeni. A. govorim o njemu i zato što je, ovog proleća, navršena njegova tridesetogodđišnjica. Sem lokalnog lista „Naš glas, niko nije nijedne reči napisao O OVODI skromnom jubileju i našim skromnim mladalačkim pokušajima. Dopisnik „Politike“, najpopularnijeg i najuticajnije lista u Srbiji, želeo je da iz Smeđereva napiše nešto o tome opširnije. Hteo je .i razgovor sa mnom. Ali, glavni urednik velikog dnevnika, ili bilo koji drugi uradnik koji je u pitanju, odbio je da tom jubileju posveti bilo kakvu pažnju. Daleko je, izgleda, važnije danas pisati o ma kakvoj, tamo nekoj, debitantkinji filmskoj koja sa ulice, ili da ne kažem
sve kako, ulazi u filmsku umetnost, ili o nekom prosečnom fudbalskom asu, ili o nekoj jevtinoj (u smislu kvaliteta) pevačici blaziranih i glupavih, i zaglupljućih, šansona!
Posvetiti makar i malo prostora velikog dnevnika jubileju „MKnjiženog kruga“, po mišljenju tog istog urednika, značilo bi, sasvim verovatno (a ipak ncverovatno!), odati valjda isuviše časti ili
gradu Smederevu, ili samom časopisu, ili, najzad, grupi mladih predratnih entuzijasta, Dotle smo, eto, doterali.
ali i deklarativnih, i slabih,
Branko ĆOPIĆ
Oko izdavanja moje prve knjige ni- ·
sam imao nikakvih naročitih teškoća. Zato imam da zahvalim tadašnjem uredništvu „Politike“ i uredniku biblio-
teke „Naša knjiga“, Živku Milićeviću. .
. Zahvaljujući tome što mi je Milićević širom otvorio vrata „Politike“, ja sam bio u mogućnosti da već od svoje prve priče postanem književnik profesionalac i da se potpuno posvetim literaturi., _ Kasnije, posle dve-tri godine, Milićević mi je predložio da mi od mojih dotad objavljenih priča izvrši izbor za jednu zbirku koju bi objavio u „Našoj knjizi“. Tako se 1938. godine pojavila
moja prva knjiga, zbirka priča Pod
Grmečom.
Kao što vidite, nisam imao nikakvih naročitih teškoća ni oko pisanja ni oko objavljivanja svoje prve knjige. Živko Milićević vodio me je, takoreći, sve Vreme za ruku, a ipak mi nikađa nije nametao svoje stavove. Jeđina njegova, često ponavljana, napomena — bila je: „Čitaj i piši!“ Ništa više.
Prvi kritičari i prikazivači moje prve zbirke dočekali su me prijateljski i blagonaklono i na taj me način ohrabrili i utrli mi put za dalji rad. Bili su to Đuro Gavela, Sima Pandurović i Gojko Banović,
Imao sam, dakle, tu izuzetnu sreću da sam na samom početku svog književnog rada naišao na ljude koji su imali i razumijevanja i ljubavi i za literaturu i za bisca početnika. Ta njihova pomoć poštedila me je od mnogil razočaranja i lutanja. i
Ovaj moj napis više liči na javnu zahvalnost mom prvom uredniku i mojim prvim kritičarima. Neka je i tako. Kamo sreće da su i drugi pisci u takvoj situaciji da slično mogu pisati o svojoj prvoj knjizi.
Hamza HUMO
Svoju prvu knjigu objavio sam početkom maja 1919. godine. Jednog dana, šetajući s drugom, otkrio sam mu tajnu:
— Napisao sam zbirku pjesama.
— Pa objavi je — bio je ohrabrujući odgovor.
I ja sam razmišljao o posljedicama i pribojavao se, ali sam ipak otišao u štampariju i predao rukopis pošto sam se prethodno pošavjetovao sa drugovima iz Radene·(Radđikalno-demokratska napredna omladina); Podružnica pokreta Radena bila je tada vrlo aktivna u Mostaru, pa su drugovi htjeli da ga ona i izda.
Ta zbirka sadržavala je nekoliko pjesama, spontano datih lirskih impresija, napisanih u slobodnom stihu, inspirisanih mojim rodnim mjestom Mostarom i njegovom okolinom, a štampanih latinicom, ekavski (Skerlićeva ideja), bez tačaka i zapeta, a nosile su naslov Nutarnji život.
Ovi stihovi po svojoj formi i sadržini, bez uticaja poznatih pjesnika, značili su u ono doba jednu neobičnu novinu, ali da nisu slijedila dva osvrta na njih, oni bi se teško probili van kruga članova Radene, naročito u Mostaru gdje je kult Alekse Šantića suvereno vladao. Odmah po izlasku zbirke Bora Jevtić
napisao je u „Jugoslovenskom listu“ ne.
baš ohrabrujuću recenziju, a mostarski šaljiiv list „Palangar“ ovakvu reklamu:
„Izašla je iz štampe zbirka pjesama našeg sugrađanina Hamze Huma. Ko kupi jedan primjerak može sa autorom otići u trešnje u njegov vinograd, a ko kupi dva primjerka može i sepet da ponese“.
Anton INGOLIC
Nije bilo sako s Lukarjima, mojom prvom knjigom. Ni 5 pisanjem, ni sa izdavanjem, takođe ni sa prodajom. Prvi deo tog romana pisao sam u tesnoj i ubogoj seljačkoj kućici, većinom popodne kad bih se umoran biciklom dovezao iz sedam kilometara udaljenog Ptuja, gde sam službovao kao profesor,
.a drugi deo gođinu dana kasnije, kada
smo se preselili u grad; međutim, tu sam s pisanjem započinjao uveče kada bi porodica otišla na spavanje. Tada, godine 1935, u „Ljubljanskom zvonu“ već je izlazio prvi deo romana pod na-– slovom „Zemlja i ljudi“ i taj fakat mi je upravo bio veliki podsticaj u pisanju.
Rukopis je prihvatila mariborska .
Stamparska zadruga koja je do tada izdala jedva nekih pet-šest knjiga i nije imala ni iskustva a niti, zajedno sa mnom, renomea. Knjiga je izišla u proleće 1936. godine u Mariboru u tiražu od hiljadu primeraka, Imala je slabu prođu, jer preduzeće nije imalo nikakvog upravnog aparata. Ubrzo sam shva= tio da ću morati sam prcuzeti prodaju ako već želim da knjiga prodre među ljude, a i ja da dođem do predviđenog honorara — do polovine čistoga dobitka, Priznavali su mi dvadeset dinara od prodanog primerka knjige, broširana knjiga stajala je šezdeset, a u platnu i sa zaštilmim omotom sedamdeset dinara. Prodaje se prihvatila i moja žena, a uskoro sam našao i jednog veoma
marljivog pomoćnika, učitelja. Započclo . je pravo torbarenje od kuće do kuće, u Ptuju, u Mariboru, Celju i drugde po Štajerskoj. To nije bilo prijatno. Jer, mnogi su po pola sata nepoverljivo pre. vortali knjigu dok ne bi's visoka izjavili da je neće kupiti ili bi, pak, samilosno položili preda me šest banki, a knjigu nehajno gurnuli pod mišku. Ali za nekoliko meseci štamparski i drugi. troškovi bili su izmireni i ostala je čista zarada: sto osamdeset knjiga. Tako sam · došao do svoga honorara. Dobio sam de--
· vedeset broširanih primeraka Lukarje-
ovih, koje sam ponajviše razdelio prijateljima i znancima, jer tržište — :severoistočna Slovenija — Već je bilo „zasićeno“ njima. eV
? Beno ZUPANČIC
Prvim svojim pisanjem zgrešio sam · kao i sa prvom ljubavlju: pre no što sam se otreznio, bilo je sve već prekasno. Zbog prve ljubavi protestvovali su. uznemireni roditelji, a zbog prve knjige uzrujani kulturni radnici: kako je moguče da se u socijalizmu štampa jedna početnička knjiga na tako lepoj, beloj hartiji? Razlika je, u stvari, bila samo u tome što je devojaka tada bilo na pre- , tek, a dobre hartije veoma malo. Potpuno nedužan u prvom i još više u drugom primeru, ja sam, naravno, hrabro... skrivao početničke komplekse i pravio se kao da knjiga zaista zaslužuje takvu (gotovo buržoasku) opremu. T'eoretici Su,. dakako, odmah zaključili da sam jamačno kao izdavački radnik bezobrazno iskoristio položaj i tako se dokopao .do- . bre hartije, iako sam se za celo to vreme, dok se knjiga nalazila kod izdavača . i u štampariji, u Srbiji učio gađanju. i
Neka bude kako mu drago: knjiga je zaista imala dobru hartiju i interesanz · tan naslov (Stirje molčeči i, druge. zgodbe — Cetvorica ćutljuvih i druge. pripovetke, 1951). Kada sam pročitao kritike i utvrdio, na osnovu njih, da sam maltene sin pokojnoga Mopasana,» pribavio sam njegova dela i stao da ih natenane čitam. A i inače je kritika bila svestrano pobuđena: hvalili su moju mladost, trud, lepu opremu, a jedan se između njih čak i teoretski pozabavio
. pitanjem da li su to uopšte novele (ni-
gde nisam tvrdio da jesu) i dđokažao' da nisu. Ukratko: srdačan doček! Kada” je knjiga izišla, još sam se uvok nalazio: u artiljeriji, poklonio: sam jedan prie” mierak čak i komesaru da ne bi mišlio da'se svojim spisateljstvom”samo šepurini:"Zatiti sam?draosga inat stao:dazn . pišem gotovo svakog meseca po jednu novelu s neobičnim motivima, a noču
sam često sanjao da je opet rat i đa.. iz teških topova. Og
gađam
0.
< O eee ccc
Će
a
Oe
KNJIŽEVNE NOVINE