Književne novine
Prevela Jugana STOJANOVIĆ
pludama i njegovim istinama. Takav rad ima značaj svedočanstva koje čak zadire u tradicionalnu oblast literarneg utvrđivanja indentiteta; to je, dakle, oporo svedočanstvo o životu kako na Istoku tako i na Zapadu. Neka mi budđe dozvoljeno da ovđe izrazim to iskustvo današnjeg čoveka stihovima jednog savremenog malopoznatog pesnika (male evropske nacije najzad treba upoznati kroz njihove skrivene kulturne pokrete), Mđenog 1909, koga su streljali nacisti 1942. godine za vreme 'pokreta otpora u njegovoj zemlji, On je jedan od mnogih streljanih pesnika. Takvu poeziju nije potrebno pisati u nekakvoj naročito odnegovanoj formi, to je silazak u pakao savremenog čoveka. Pesma se zove Istorija i sva vri od: onoga što ovih poslednjih godina ponovo izlazi kao pitanje i kao optužba (odvratna reč?), u duhovni stav savremenog pesništva:
S Šta nam wudiš, o Istorijo
- sa tvojih požutelih stranica? Bili smo beznačajan svet ljudi iz Jabrika i vadionica.
-_. Možđa u ovoj pesmi ima odjeka Brehtove poezije, ali
njom je izražena poslednja želja jednog osuđenika na smrt. To nije tema savremene poezije, razume se, ali to je njen pretpostavljeni podtekst kog je izrazio čovek što danas piše poeziju. U ovom duhovnom stanju postiže se bezgranična sloboda sagledavanja objekata u svetu, podnošenje kobi 'mašte, ali mitovi i simboli, jasno istaknuti, uniru u Bovor, slike se suočavaju sa stvarnošću. 7.) Poezija poseduje moć što nadvladava apstrakcije, ima jedno svoje istorijsko vreme koje se ne može zataškati: njenim posređovanjem civilizacija jedne nacije prodire u civilizaciju druge nacije.
· Primetili smo da se danas pesnik iz najzabačenijeg kraja zemlje obraća ljudima čitavog sveta, ali dođajmo još i nešto više: on se uzdigao iznađ ideje o jednoj uskoj tradiciji, o jednom prostoru u kome sve bruji od odjeka, obilno obeleženih snovima skupljenih u prašinu, on se uzdigao iznad ideje o večnim osećanjima oceva koja su, u stvari, bila kratkovečna, kao i njihov boravak na ovoj planeti. Kako je kratkovečna i večna poezija jednog određenog istorijskog razdoblja. Ovaj odraz čovekovog duha ne podnosi ni religioznog cenzora ni političkog korektora, ni sugestije kritike pre no što se konkretizuje. Kad je poezija bila prinuđena da se preda, uzela je učešća u Arkadijama, pretvorila se u obrazac savršene i varljive forme. Mnogi vekovi čovekove istorije svedoče o granicama poezije, o njenim pocrne= ljm lancima. Ovde se ne raspravlja ni o metamorfozi, ni o boljim uslovima pod kojima bi se ta poezija mogla pisati. To bi bilo naivno pomisliti. Čovek je onakav kakav je: - njegovi računi ne moraju biti tačni, njegova duhovnost se organizuje iz generacije u generaciju. Za sada je izbegnut čovekov automatski račun u trei..anju poetske materije: njegova delotvorna svest stavila ga je pred nužnu odgovornost. Njegova ličnost ne voli spontanost, pa ni u osećanju. Retorika osećanja čini ga svojim sopstvenim sudijom. On se nalazi u neprestanom dramatičnom procesu, punom pitanja i odgovora. Razlika između ovog čoveka i njegovog protivnika (onog koji se opire, vezan za apstraktni formalizam). jeste očigledna,
} Pa, ipak, nema ni pobeđenih ni pobedilaca: svaki pesnik
. ostaje na svom mestu u svome vremenu, bio on jasan ili nerazumljiv: nijedan slog onog što je napisao dušom ne može nestati. Nismo pozvani da pišemo istoriju poezije, niti da izdvajamo njene kategorije: poezija pokreta otpora je poezija kojoj je taj pokret dao moralne, a ne didaktične impulse. Kritika — kađa dve kritike imaju istu meru razbora što prevazilazi ideološka razmimoilaženja — preciznim rađom, objektivnim koordiniranjem između kulturnih pokreta ovoga veka, odlučiće o prisustvu i odsustvu izražajne moći
Pale Soeako razvoju ovog razdoblja nećemo govoriti kao
, j i talom, značila još jedna
o novoj Renesansi. I šta bi, uos O 1 a
Renesansa? Naprotiv, reći ćemo da se pesnik-čovek po an
sava smestiti u svoj realni, ne u idealni prostor, kako 2 SIE
opet dobio nož u leđa dok bi iz unutarnjeg dela svoje lič-
noš Plejade. nošti posmatrao zalazak | EdpvATOERN KVAZIMODO rođen je u Sirakuzi 20, avgusta 1801. godine. Počeo je da studira fiziku u Rimu, ali posle neko · o GBha ispiano se sa Tehničkog fakulteta da bi se posvetio e a:- aju klasičnih jezika. Godine 1930, objavio je prve pesme u A E} Ssolaria i od tada sarađuje u svim poznatijim italijanskim Za opbfiaollaynd Sada je pozorišni kritičar lista TONe2 i ofesor išai fans književnosti na Konzervatorijumu u OI e DORE je, zajedno 5 Dilenom Tomasom, internacionalnu nagrı
belovu nagrađu. Do sađa je obLi ost Premio Taormina i No
Leo devet zbirki poezije i veoma značajne i kreativne Mao Ma Sofokla, Eshila, Šekspira, Molijera, Svetog Pai Oe oba objavljujemo jeste predgovor njegovoj antologiji italijanske P'
ratne poezije.
Književni leslival u Čelinemu
Na trinaestom gođišnjem festivalu održanom u gradskoj većnici u Čeltnemu (Engleska)
od 1. do 8. oktobra ove godine
sastalo se Više poznatih pisaca koji su tom prilikom DA spravljali O temama: Oea ie volistvo i problemi auto ie grafije“, „Seks u književn
— da li « i „Zivo pozorište a a živi? Problem DPO-
smeju da objavljuju istinu,
skutovali su
aspektima rada istoričara,
pozorišni .. mer, Piter Šefer,
mas. Deni BlenšflauerT, Li, Sispet Haksli 1 Alek vo
raspravljali su o pitanju do
To- ca i podeljene su
Lori
Gvin
nema.
KNJIŽBVNE NOVINE
pesnika Nikole Vapcarova, ro-.
koje mere pisci autobiografije
da ne povređe osećanja svojih prijatelja i porodica. O pro-
blemima seksa u romanu diKingsli Bjmis, Korson MekKalers, Džozef HeJer i Romen Gari, Sesil Vudhem-Smit govorio je o nekim
ono žzaist, _ zorišta je izazvao živu vali Za vreme festivala priređena
i, v ~ slju u kojoj 5u e Morti- je izložba portreta živih pisapisci književne
nagrađe „HaWthornđen“, kompanise „Guiness“ i grada Čelt-
IZLOG KNJIGA
VLADIMIR FILIPOVIĆ
Klasični njemački idealizam
(Matica Hrvatska, Filozoska Hrestomatija VII, Zagreb 1962)
U „FILOSOFSKOJ „hrestomatiji Matice hrvatske „ova knjiga predstavlja jedno u svakom pogledu uspelo izda-
. nje: lep izbor tekstova, soliđan
prevod i, last not least, znalački i celishodno napisan uvodni tekst urednika ove biblioteke, Vladimira Filipovića. Upravo za ove klasične tekstove nemačkog idealizma specijalizovao se naš poznati prevođilac Viktor D. Sonenfeld, a ovde objavljeni njegovi prevodi, đelimično već ranije štampani, nose ! sve karakteristike njegovog ranijeg rada, pa zato ovđe neće biti posebno reči o kvalitetima prevoda.
Treba istaći neke ocene i sudove prof. Filipovića, koji je, naročito u opštem delu uvoda, kao i u opštim pogledima na značajne autore koje tretira, izneo pažnje „vredđne misli, Od manjeg je značaja uspeli literami izraz, koliko, rekao bih, stabilnost i ispravnost njegovih pogleđa, „koji mogu „delovati oslobađajući baš u jednom ovakvom filosof-
skom priručniku ako on od školske treba da ·postane životna Knjiga.
„Spolja“ stojeći čitalac tj. ona} koji kroz ove tekstove tek treba da spozna smisao i značaj istorijske filosofske pojave, koja je predmet izlaganja, mora predhodno znati šta je istorija filosofije uopšte, šta sama filosofija, „Naizgled „paradoksalna misao prof. Filipovića da istorija filosofije i jeste istorija i nije (str. 8), tj. jeste utoliko što
zaista predstavlja protekli razvoj filosofskog mišljenja i, opet, .nije, jer je ona u celini i uvek nužna komponenta aktuelnog mišljenja, ta misao ne tačno
samo da karakteriše
pravo stanje stvari, nego je po svojoj formulaciji u stanju da na plodan način podstakne na razmišljanje, „na samostalnu upotrebu uma“, Time se već. dotiče pitanje smisla filosofiranja, pa prof, Filipović, vrlo umesno «koristeći značajni materijal koji obrađuje, ne propušta priliku da ukaže na to da filosofija predstavlja „jednu višu ži-
votnu teorijsku poziciju“ (str. 13) i da je Klasični nemački adealizam na. za nas uzoran način nastojao da teoriju o „naučnosti filosofske muetodđe spoji s uviđavnošću o ispravnosti životne odluke“ (stra– na 12),
Na taj način već se može naslutiti da je isticanje prak-
tičnog, radnog bića čovekovog 1 aktivne uloge njegove svesti u saznanju u klasičnom nemačkom idealizmu ne samo istorijski moglo uticati na marksizam, nego da i danas
može pokretati najcemtralnija filosofska pitanja, pa prof, Filipović s „pravom insistira na velikom istorijskom i aktuelnom značaju ovog razvoja Tiolsofije koji je inicirao Kant i koji se iznutra završio s Hegelom: na klasičnom nemačkom idealizmu „se izgrađuje novija evropska filosofska misao sve do naših dana“ (str. 11); taj uspon evropskog filosofskog duha (s klasičnim nemačkim idealizmom) „pred. stavlja temelj savremenog fi-
losofsko raspravljanja uopće“ (str. 93). Duboko je peđagoška „ideja
prof. Filipovića što na primeru istorijski moguČnog uticaja klasičnog nemačkog iđealizma na dijalektički materijalizam ukazuje na to da „ma-
· terijalizam i iđealizam aodgo-
vraju na ista pitanja, bave se istim problemima, raspravljaju na istom nivou duhovnog života“ (str. 10), te na taj način deluje oslobađajući na svakog onog ko u filosofiranju želi da se osloni na sopstveni um, ne primenjujući mehanički unapred naučenu i u osnovi pogrešnu šemu o materijalizmu i idealizmu, kao o bogu i đavolu ili dobru i zlu, Što se, naravno, može dopustiti u iđeološkom „raspravljanju, ali ne i u filosofiranju. (M. D„,)
== ArTiBuzan===——
BORISLAV S. LEZIMIRAC
Pregled izdania Srpske akademije nauka i umelnosli
(Srpska akađemija nauka ji umetnosti, Beograd 1961)
PLODNA i za naše prilike više nego značajna naučno-istraživačka aktivnost najviše i naJjuglednije akademske ustanove kođ nas, za nešto više od 100 godina njenog postojanja, i dosad je bila, u nekoliko mahova, popisivana s ciljem da bi se retkim korisnicima njenih obično vrlo skupih izda_ nja omogućilo da dođu do neposredriljeg uviđa”o njenom učešću u razvoju naučne. misli. Izrađi tih korisnih kataloga poklanjala se obično velika pažnja — jeđan je izra. dio lično Aleksandar Belić ali su oni, sticajem „prilika, uvek bili ograničeni na po jedan određeni period iz pro_
šlosti ove „ustanove Č“(1892, 1936, 1948, 1950 i 1953), Celokupna naučno-izđavačka „de-
latnost Srpske akademije na_ uka i umetnosti, međutim, ni izbliza ovim katalozima nije bila obuhvaćena.
Zamisao B. S. Ležimirca, stručnog knjižara i stramog knjigoljupca, bila je, stoga, za svaku pohvalu. Za razliku ođ „Popisa izdanja Jugoslavenske akademije 1867 — 1950” Antuna Djamića i Iike Verone (Zagreb, 1951), knjige kojom se verovatno poslužio u određivanje svoje koncepcije, Ležimirac je pregled akademijinih izdanja suzio samo «na prikazivanje knjiga po #šserijama, dok je za drugu svesku ostavio da popiše publikacije i posebne rađove po piscima.
GIORGIO
BASSANI: U INFLACIJI italijanskih literarnih „nagrađa (skoro
svako mesto na italijanskoj rivijeri ustanovilo je nagrađu za književna ili umetnička ostvarenja), nagrada „Vijaređo“ uspela je da zadrži svoj ugled i sa nagradom „Strega“ predstavlja najpotpuniju smofru italijanskih literarnih ostvarenJa u toku jedne godine. Ovogodišnju nagrađu „Vijaređa“ dobio je Đorđo Basani, pisac koji malo piše, ali čije svako delo predstavlja prvorazredni literarni događaj. I pored relativno dugog „vremenskog razdoblja još „nisu izbledeli utisci koje je na čitaoce ostavila Basanijeva zbirka pripovedaka „Pet priča iz Ferare“; kađa je 1956. godine objavljena, ona je značila otvaranje novih perspektiva italijanskoj pripoveđačkoj prozi. Sađa Basani svojim novim. romarom „Vrt Pinci-Kontinijevih“ („II giardino del PinziContini“) unekoliko upotpuniuje svoje ranije literarne &ta-
vove, širi vidike, iako ne odstupa od pozicija na kojima je zasnovao svoje literarno iskustvo. To je elegično i nostalgično preživljavanje sudbine Jednog „jučerašnjeg sveta“, jevrejskog buržoaskog sveta u gradovima Evrope koji je u zločinačkom ludilu „genocida nestao kroz dimnjake krema–torijuma i svoj pepeo natalošio u logorima smrti „na severnoj ravnici“ (S. Kvazimodo: „Aušvic“ć).
Ovim romanom Basani se vraća u ·gođine neposredno pred drugi svetski rat i opisuje neke momente iz života jevrejske porodice PFinci-Kontini koja je pripadala visokoj buržoaziji Perare i koja se potpuno ugasila u nacističkim gasnim komorama. To je, kako pisac u prologu romana naglašava, prava poseta „carstvu“ senki, ponovo proživljavanje prvog čina jedne istinske savremene tragedije čiji je užasan kraj stalno prisutan.
Autobiografski motiv vodio
U prvom tomu ovoga pregleđa, koji je neđavno izišao iz štampe, sastavljač se potrudio da zabeleži, na osnovu savremenih bibliografskih principa, sva izdanja naše Akademije od njenog postanka, 1847, do 1959. godine zaključno, želeći đa svaku publikaciju sam viđi i da je opiše po vlastitoj ekspertizi. Tako je došao do zanimljivog otkrića da dve publikacije muzikološkog 'sadržaja, o kojima ima podataka u popisu izđanja Srpskog učenog društva, uopšte mnisu bile štampane i đa ih nijedna biblioteka u zemlji, računajući i one najveće i najznamenitije, stoga nema u svojim fondovima. Ukoliko bi se ovaj
nalaz potvrđio novim doku- i 'mansijera Anatolija Ruznjeco-
mentima —. ispitivanja bi. što pre trebalo započeti — „naša muzička kultura, bila, bi :izvesno vreme pogođena, naročito zbog druge knjige u kojoj je A. Kalauz saopštio, po svojim beleškama, napeve narodnih i gradskih pesama.
Dobro zamišljena i peđantno urađena, ova knjiga pruža idealne mogućnosti u sagleđavanju akademijinog rasta od Srpskog učenog društva do naših dana. Ona, međutim, nije bez sitnih propusta. „Naznačivši u predgovoru, između ostalog, đa će u prvoj knjizi dati pregled izdavačke delatnosti ove naše ustanove đo 1959. gođine zaključno, sastavljač je upravo imao «da pobeleži sva akadđemijina izdanja samo iz maznačenog periodđa. Knjige štampane u toku 19060, godine, utoliko pre što je bio onemogućen da prikaže zaista čitavu produkciju u toj godini, nije ovim „pregledđom trebalo obuhvatiti, ali nekih pomena o njima ipak ima (str, 58, 84, 88, 94, 120, 123, 125. 154-155 itd itd.).
Posao koji je obavio B. S. Ležimirac, posao odgovoran i
II giardino dei Finzi.Contini
je Basanijevo. pero kroz sve njegovo dosadašnje pripovedanje, a nije ga ni ovde napustio. I ovaj roman je odlomak iz literarne freske o Ferari u godinama «piščeve mladosti, o njenim ljudima i zbivanjima u tom gradu. Ali dok je kod mnogih italijanskih pisaca autobiografski motiv zloupotrebljen i predstavlja osiromašenje književnosti (na štetnost autobiografskog u italijanskoj književnosti nekada je s pravom ukazivao Vitorini), dotle je kođ ”·MBasanija taj motiv podignut na «nivo istinske literature, postao je blizak horizontalnom vremenu — sećanju Marsela Prusta. Glavni junak romana „„Vrt Finci-Kontinijevih* ! priča u prvom licu o svojoj ljubavi prema čudnoj i neuhvatljivoj devojci Mikol, o drugovanju s njenim bratom Albertom koga je pre nacista pokosila linfogranulomatoza i sa, inmžšenjerom Malnateom iz Milana (jedina tragična ličnost o-
vrlo zamoran, omogućio nam je da u potpunosti sagledamo dosadđašnju izdavačku ~„delatnost Srpske “akademije nauka i umetnosti; đa je želeo samo to da' postigne, knjiga bi sasvim opravdala velike troškove oko njenog izdanja. Ona, zapravo, znači mnogo više. Parađoksalno je, ali je tako: na-– ša. najkonzervativnija naučnoizdavačka ustanova prva je došla do potpunog „pregleda svih svojih izdanja ođ prvih dana njenog formiranja do 1959. godine zaključno. Kad i druga naša izdavačka „pređu_. zeća buđu pređuzela đa se izrađe slični pregledi njihovih izdanja, uzimajući u obzir i izdavačke kuće iz ra_ nijih decenija tek onđa ćemo moći da spoznamo puni značaj njihovog kulturnog delovanja u našoj sređini. (K. K.)
ANATOLIJ RUZNJECOV Naslavak legende
(„Progres“, Novi Sađ 1962; preveo sa ruskog Đorđe Lazić
Delo mlađog i trenutno VeoOma popularnog sovjetskog ro-
va, „Nastavak legende“, u stvari je autoblografski roman realističke koncepcije, futurističkih simbola i revolucionarno romantičarske intonacije. Zahvaćen ı opijen intenzitetom života ogromnih sibirskih građilišta, života u kome je i sam učestvovao, autor svoje lično uzbuđenje nastalo iz tog dodira transponuje u umetničku formu sa očiglednom «&tendencijom „uzdizanja čovekove izgrađivačke moći. Pri izražavanju „tako široke osnovne Iđeje dela, autor nije mogao dđa izbegne malu do-
zu patetike ali, nesumnjivo, „Nastavak legenđe“š je uspeŠna „sinteza „više različitih stilskih varijanti kole su često I antipodne jedna đrugoj i koje, dovedene u ovakav odnos, predstavljaju mnesumnjiv sklađ.
Fabula romana je vrlo jednostavna: mlađ čovek po za-
vršetku školovanja odlazi u okolinu Irkutska i tamo učestvuje u izgradnji hidrocen-
trale na reci Angari. U tom
EINAUDI, Torino 1962
Vog romana koja ne „pripađa jevrejskom narodu). Pozadina dela je Italija pred drugi svetski rat i takozvani „zakoni o rasi* koje je Musolinijeva vlada donela da bi se dodvorila svom moćnom savezniku. Događaji se odvijaju u skoro nestvarnom ambijentu velikog parka sa vilom Pinci-Kontinijevih, koji je postao poslednje sklonište porodice pred nastupajućom olujom. KElegičan ton pripovedanja daje romanu pečat tuge za mestalim svetom koji je, u isto vreme, i svet „muladosti glaviog junaka sa kojim se pisac identifikuje, Zato, u ovom romanu, pored Prustovog sećanja „nailazimo i na prisustvo Tomasa Mana iz prvih romana, naročito kada Basani kroz lik Alberta „FinciKontini za ljudske neđaće ne optužuje samo njihove #bljžšnje već i nemilosrdnu „sudbinu. E
Van Ovog „jučerašnjeg sveta” stoji 1ik inženjera Malna=
ambijentu, gđe su „kamioni, dizalice, gvozđene armature,» pesak, beton i Kkreč osnovni eksterijeri, autor počinje da stvara svoju dramu osnovanu na sitnim dramskim sukobima, na ličnom sukobu sa samim sobom, na sukobu koji nastaje iz neslaganja novih obaveza sa starim, naučenim redom «svakodnevnog „desetoškolskog života.
Sadržaj radnje i sama konstrukcija događaja nisu u đe• lu oslobođeni nekih granica, nisu izvučeni van okvira u kojima se kalupi jeđan deo sovjetske književnosti još od pojave Maksima Gorkog u literaturi pa sve do danas. Kus znjecov ne suzdržava svoje e= mocije, ne oslobađa ih suvišnosti i ne stišava „njihovm glasnost. On ih, ogoljene i snažne, iskazuje sasvim ver« no, Uočljiv je trud Kuznje= cova da jeđan poseban | uzbudđiljiv život izgrađivača opšteg dobra približi običnom čoveku. On hoće da utiče, da buđe angažovan u smislu angažovanja „samih čitalaca na razmišljanje i saznavanje veličine onoga čime je on inWepirisan, Međutim, reči čijom pomoću Kuznjecov želi da. po stigne takav efekat isuviše sm konkretne, teške, neoslobođe= me suvišne emocionalnosti,
Najzad, posebna vrednost o“ wog romana „jeste realistička prilaženje motivima. I đok ja malopre bilo govora o prilično uskim zanatskim okvirimz u kojima je delo rađeno, 6a“ đa se sa puno prava može istaći slobođa u tumačenju pojedinih đogađaja. Kuznjeco» kritikuje „pojave koje koče normalan «razvoj odnosa u društvu | tada je vrlo amnali-
· tičan i precizan, Oseća se is~
kreno oduševljenje autora ma rodnom „snagom i poletom zbog čega roman mnogo dobija u svežini i neposrednosti. Ima tu izvanredno „snažnih pasaža, lepršavih isečakz sa beskrajne trake događaja, psihološki sasvim „proddbljenih likova, mada je autor ipak bio neđosleđan u psihološkom definisanju jednog dela galerije likova koji se pojavljuju pred očima „&čtčitalaca, „CČistu faktografiju u ČPčNkKarakterolo= škom objašnjavanju pojedinih junaka romana vrlo uspešne zamenjuju čista poezija obojena iskrenim „optimizmom i verom u čovekove mogućnoSti, poezija čelika i znoja. (M.G)
PIŠU: MILAN DAMJANOVIĆ,
KOSTA KONSTANTINOVIĆ,
MILIVOJE GLIŠIĆ i SRĐAN MUSIĆ
VINJETA NA 8. I 9. STRANI IVAN BARANJEK
tea, komuniste iz Milana, koji igrom sudbine gine kao ita. lijanski oficir na «istočnom frontu. On je nosilac dileme Italijana u drugom svetskom ratu: sa jedne strane otadžbina, a sa druge imperijalistički rat koji je činio besmislenim svako angažovanje u njemu. Tek kada je ta dilema u potpunosti razrešena &8#., septembra 1943. godine, italijanski narod se kroz pokret otpora bezuslovno angažovao na strani saveznika, ali žrtve besmisla više niko nije mogao da povrati.
Između sna i jave teče radnja romana „Vrt Finci-Kontinijevih“. Basani je u njemu pokušao da pomiri „zahteve modernog romana sa živim antifašističkim iskustvom naprednog italijanskog pisca, ali po mišljenju izvesnog. dela kritike, čije postavke tumači Đan Karlo Fereti u časopisu „IH Contemporaneo“, Basani nije uspeo da „zrelom istorijskom svešću sagori u sebi čitavu prošlost. On lucidno proživljava suprotnosti samo do granice kada treba pot« puno da raskine sa prošlošću. i u tom smislu je najemblematičniji pisac svoje generacije”,
|