Književne novine

ea 0 xVNOVA SERIJA, BROJ 187 BEOGRAD 3, JANUAR 1963. GENA 30 DINARA

Boa ui O LJ

L ı s T

ZA KMJIŽEVNOST, U

METMNOST

DORUŠTVEMA

ĐITANJA

KRITICARI O KNJIŽEVNOJ SITUACIJI 1962.

Vlatko PAVLETI(

Pel aklivnih generacija uočekivaniu 1909.

Franee FILIPIĆ

slovenačkoi kniiževnoi žetvi

Dragan M. JEREMI(

Nesklad izmedu

ialenta i kuliure

ezahvalan je posao kritičara na

kraju godine, kad mora rezimirati

jedan literarni period konstatacijom — da nema šta rezimirati. Jer kad bi spomenuo, još uvijek bi se činilo da to nije dovoljno za rezime. A upravo sam se u takvoj situaciji našao izvršavajući olako prihvaćenu obavezu da za „Književne novine“ istaknem na pragu 1963. godine djela koja su u prethodnoj godini ispunila uvjete za put u budućnost. Odmah moram napomenuti da u hr= vatskoj literaturi takvih djela nema zabilježenih u najnovijim bibliografijama knjiga. Poslednji događaj u poeziji bila su Mihalićeva Godišnja doba, ali — ta je zbirka izašla 1961. godine.

Roman o kome se najviše govorilo u .

posljednje vrijeme i koji je već (ekra= niziran) prevalio i drugu etapu prema širokoj popularnosti — Horvatov Mačak pod šljemom, — dobio je nagradu grada Zagreba namenjenu djelima iz 1961. Knjige koje su novim čitaocima mogle pružiti istinsko uživanje, kakvo osjećamo jedino u dodiru s autentičnom i rafiniranom prozom, napisao je Petar Šegedin još odavno i sada su se pojavile samo u novim varijantama, dakle ih ne

Jovenačka književna žetva 1962. godine obuhvata oko dvadeset proznih tekstova i deset pesničkih zbirki, Nijedna slovenačka drama, u književnom obliku, nije "ve godine ugledala svetIo dana, Š Proza je raznolika, većim delom obrađuje motive iz narodno-oslobcdilačkog: rata, a prihvata se takođe i na-

· šeg posleratnog života. Samo jedan pi-

sac potražio je materijal za dva opširna

· romana u davnoj slovenačkoj prošlosti · (Oskar Hudales). Većina knjiga, koje su na slovenač- '

kom jeziku izišle u protekloj godini, bila je ·prihvaćena prilično dobro, por'"kad takođe sa blagonaklonim ocenama. Kakvih vanrednih priznanja nije bilo, kao što nije bilo ni naročito negativnih sudova. Takvo ocenjivanje odgovara stvarnom stanju, pošto je slovenačka književna berba tokom protekle godine u velikoj većini stvarno prosečna i na prstima jedne ruke možemo nabrojati prozne tekstove koji su bili napisani slobodno i u zaletu strasnog umetničkog stvaralaštva. Među takve bi trebalo ubrojati roman Pavla Zidara Soha ma

va Književna godina nije bi-

la izrazito plodna, Kad se bolje zagledam u ono što je ona donela, čini mi se da je

jedna od najznačajnijih pojava u njoj objavljivanje prvih knjiga nekih mladih prozaista koji mnogo obećavaju: Branimira Šćepanovića, Danka Popovića i Mirka Kovača. Za petnaest posleratnih godina dobili smo pet dobrih pripovedača: Isakovića, Bulatovića, Milankova, Ugrinova i Čolanovića, a sada, u vrlo kratkom razmaku, od kraja 1961. do kraja 1962. godine, dobijamo tri knjige, od kojih svaka najavljuje jedno novo značajno ime u našoj pripovedačkoj prozi, koja je oduvek bila najjači vid naše književnosti.

Moju radost što sam za godinu dana pročitao tri izuzetne knjige mladih pripovedača, međutim, pomućuje jedan veliki strah: šta će biti s ovim mladim piscima kasnije? Da li će oni lako nadrasti svoie prve tvorevine ili će, kao mnogi naši posleratni mladi pisci, nastaviti pisanje, ali ne uspevajući da prevaziđu prve, mladalačke domete? Većina naših mlađih pisaca već u SVO> joj prvoj knjizi postigla je sve što se golim talentom može postići, izražavajući ono što se od detinjistva taložilo u njihovoj podsvesti. Ali to nije dovolj«

možemo u pravom smislu smatrati novitetima 1962. godine, Proze pak — koje zavređuju posebnu pažnju — nisu objavljene kao knjige, nego samo u „Forumu“, pa prema tome ni u tome slučaju ne možemo u pozitivnu bilancu zagrebačkih

izdavača zabilježiti bar jedan poen. (Mislim prije svega na proze Miroslava Krleže — treći dio Banketa u Blitvi, objavljen u prva dva broja „Foruma“, i novi roman Zastave koji još uvijek izlazi u nastavcima u pomenutom zagrebačkom reprezentativnom časopisu.)

Zato je najbolje da ovom prigodom zanemarim stari novogodišnji običaj da se nekoliko naslova knjiga ponovo stavi na dnevni red i da ze zadržim samo na nekim usputnim zapažanjima na kraju jedne izdavačke balade. Rekao sam izdavačke zbog toga što, prije svega, iz=davače smatram odgovornim za negativnu bilancu prošlog trenutka hrvatske književnosti, koja još nikada poslije rata nije bila u tako paradoksalnoj situaciji da ima niz novih imena, a jedva nekoliko novih naslova knjiga. A poznato je da se imena u literaturi mogu nametnuti jedino snagom djela s kojima je javnost upoznata ili, pak, snagom organiziranog klikaškog ili na sličan način obojenog propagandnog

Nastavak ma 2. strani

oltaru domovine, dužu novelu Ivanu Potlrča Susret, i zbirku novela Smiljana Rozmana Mesto (koja je, doduše, izišla u 1961. godini). Tim trima delima mogao bih još priključiti roman Vladimira Kavčića Tamo i natrag i roman Cirila Zlobeca Muške godine našeg detinjstva.

Pavle Zidar, dosad, poznat san ja pesnik, izdao je kod „Cankarjeve' žaložbe“ odličnu autobiografsku knjigu, u kojoj opisuje nevolje mladoga čoveka, koji se kao dete prvo mora sukobiti sa okrutnošću rata i kasnije, u. slobodnoj domovini, kao mlad idealan aktivist, s primitivnim odnosima u zabačenom i zaostalom selu, u kome. se sav društveno-politički život pretvara u farsu. Knjigu odlikuje kultivisan jezik i okretan, pomalo himorističan način pisanja. Celo delo je u znaku nekakve žjvotne skepse iza koje se, u stvari, skriva silovita angažovanost, pravi poluprigušeni, potresni krik za bezbrižnom mladošću opljačkanog, ranjenog i krvarećeg srca.

Potrčeva duža novela Susret (izišla u redovnoj zbirci „Prešernove družbe“), težak je, dramatičan, moglo bi se reći baladičan tekst iz ratnih dana. To je priča o poštenoj seoskoj devojci, koja

Nastavak na 2, strani ,

no da se stalno napreduje i da se is pne na velike visine književne umetnosti. Prva zbirka pesama ili pripoveđaka naših mlađih pisaca je obično njihovo najbolje delo zato što je posle njenog pojavljivanja ne usavršavaju svoj talent i ne rade dovoljno na svom obra=zovanju. Među mlađim piscima znanje i obrazovanje ne predstavlja onu neophodnu komponentu književnog stvaranja, kako je to bio slučaj sa piscima naše starije i srednje generacije, koja se izgrađivala u težim životnim okolnostima. I posle neuspeha u svojim novim delima, oni ne gube pouzdanje u svoj talent ni uverenje da se njime sve može stvoriti. Oni ne shvataju da neće ponoviti ni prevazići prve uspehe ako ne budu usavršavali svoj talent,

kao što je to shvatio Gete, koji je u

Putovanjima po Italiji pisao: „Svakim danom postaje mi sve jasnije da sam rođen zapravo za poeziju i da bi... trebalo da ovaj talent brižljivo usavršim i još ponešto dobro stvorim, pošto je vatra mladosti dopustila da mi poneka stvar uspe bez većeg studija“,

Nasuprot Geteu, većina naših ralađih pisaca kao da se drži saveta koji

je Janko Veselinović dao MBorisavu.

Stankoviću: da ništa ne čila ds bi osfao potpuno originnlanm Tz takvog shvaNastavak ma 2, WtrRATIı

ZABORAVITI ili SETITI SE

uoči Nove godine

slučajnim „uličnim „susretima 5

prijateljima (ili, možda, samo do-

brim, boljim poznanicima, takvim po rezultanti duhovnog zbliženja u nekom srećnom trenutku brzog uzajamnog razumevanja) dobih, ovih dana, dva čudno oprečna poziva, oba za zajednički doček Nove godine. Od jednog (ili jednih) — da odbacimo sve brige, da sve što je teško zaboraviti zaboravimo u jednoj veseloj noći, do zore, do jutra, do dana, do prvog januara šezdeset i treće; od drugog (bolje reći, drugih) da se sastanemo i negde zasednemo, svu tu dugu novogodišnju noć, ne skidajući ni jedan jedini gram ličnih tereta i tegoba sa svojih pleća, ne zaboravljajući i ne odlažući od sebe ni jednu gadnu uspomenu, ni jedno sećanje na upoznate užase, ni jedno gađenje, ni je= dan gnev.

Osećam se, dakako, krivim (što je isto, kao i kada bih rekao: zaslužnim) za oba suprotno-značna poziva. U nekom — ne sećam se više kojem trenutku dobrog raspoloženja, jedne, one prve poznanike, privukoh dvema-trima ša> lama, po kojima me oni ubeležiše u veseljake, u kategoriju koja se upravo za tu čuvenu poslednju decembarsku noć traži i drži na efemerno visokoj ceni; u jednom drugom trenutku, preplavljen konkretnim iskustvima. svakidašnjice, a ne osetivši da sam u društvu perma«

Šš Z i | a di A nentno mrzovoljnih, | Pavle · ! |

STEFANOVIĆ

dakle - među „hro+>

ničnim nezadovolj- | nicima i očajnicima,

otkrih sopstvene gnojave rane, što je bilo dovoljno da me oni „upišu“ među „svoje“, iskreno utešeni i obradovani saznanjem da nekome stvari idu još gore no njima samim. Perspektive za novogodišnju trpezu s prvom grupom, valja priznati, zadovoljavaju, obećavaju i privlače, no. obične su i banalne: jesti, piti i ćaskati, s potencijalnom moralnom obavezom da sedeljka proteče nepomu– ćeno, srećno, veselo (poželjna je i raz~

draganost, naravno), Izgledi „provoda“ '

sa anticipatorima 15—18 kruga DanteOvog „Inferna“, iskreno govoreći, interesantniji su, u svakom slučaju neobičniji, neuobičajeni: „dođite da se zajednički iskukamo i siti nalelečemo“, a u „pravila igre“ tog ekstravagantno zamišljenog dočeka Nove godine ulazi i pravo slobodne utakmice u monologizira= nju, pravo da ne saslušate jadanja ni onog levo ni onog desno od vas, i da im upadate u reč ispovešću o svojim nevoljama, koje, razume se, smatrate značajnijim, jer su vam prisnije, u većoj meri nezaslužene i — draže.

Ako ste promenljivošću svojih pokazivanih i otkrivanih afektivnih stanja, velikim oscilacijama svoje emocionalne prirode, šekspirovskom ljuljaškom od vedre komedije do mračne tragedije, od Arielovih doskočica do Makbetovih završnih meditacija, dozvolili da vaši bliŽžnji na vašem biću sagledaju jedan Janusov lik, a da drugi vaši prijatelji i poznanici vide drugu vašu facetu, u ljudskoj polarizaciji svojstava, pripisivanih mitološkom simbolu svakog ulaza i izlaza, i ako pri tome niste načinili grešku da pred nasrećnicima prsnete u smeh a pred veseljacima otkrijete turobnu fazu svojih egzistencijalnih amplituda, — morate biti pripravni ne samo na mogućnost kontrarnih poziva, kao što su ovi ovde pomenuti, nego i na njihovu opravdanost i umesnost. Uostalom, malog proznog preludiuma novogodišnjoj noći, koja nam se približuje, i nije od neke važnosti i značaja, da li

SVOJIM ČTTAOCIMA, ŠARADNICIMA. PRIJATELJIMA „KNJIŽEVNB NB“ ĆESTITAJIJ NOVU 1963. GODINU

za čitaoca OVOB

sam ja (ili, da li bi neko drugi na mom mestu u napred opisanoj situaciji) prihvatio prvi ili drugi poziv — uz mogućnost da ne bude prihvaćen nijedan — ali bi, čini mi se, bilo dobro da na domaku praznika smene jednog zemljinog obilaska oko sunca drugim (jedne finansijske godine drugom, jednog kalendarskog broja prvim većim) svi oni mnogobrojni, zaista, veoma mnogo-

brojni konsumenti novogodišnjih noć- .

nih običaja odgovore sami sebi, makar samo na trenutak, tako reći u prolazu, u kratkom zastoju, kao u kakvoj privatnoj, intimnoj, diskretnoj, anonimno prihvaćenoj antinovinarskoj anketi, na kratko i jasno pitanje: hitaju li u tu noć — u tu veselu, vrlo, vrlo veselu, recimo raspusnu, recimo karnevalski opojnu i razdraganu noć — zato da u njoj nešto (ako ne sve, baš sve) zaborave, ili u nju grabe, u nju jure, u nju se zagnuruju, njome se zaogrću, njome se podstiču, podupiru, podstrekavaju, hrabre i bodre, upravo zato što ništa nisu zaboravili, što svesno neče i De pristaju da zaborave, što ne mogu da zaborave, da otpišu, da precrtaju, da oproste, da na neki sebi dostupni način pregrme, prerastu, prevaziđu.

Ko nalazi da ovo pitanje nije ni sasvim kratko ni sasvim jasno, a da u svom latentnom (psihološkom i etičkom) značenju jeste uneckoliko provokativno, izazivačko, disparatno od smisla vesele novogodišnje noći, — slobodan mu i srećan put, u tu veselu zimsku, budnu i bumu, anakreontsku i optimističku, zabavnu i zaglušnu, situ i pijanu, glasnu i dinamičnu noć! No ko je voljan đa zastane, da se da zadržati makar na frenutak za jedan mali fiktivni intervju, za odgovor na imaginarnu anketu Ničije redakcije, kao za velikodušnu kupovinu razglednice koju će odmah potom baciti, ili za polusasušeni bokor zimsko-baštenskih cvetova čiji je miris isčilio, taj će, verovatno, pristati da prihvati opomenu, da se u novogodišnju noć večerom ulazi i da se iz nje, u cik zore, ili: nešto pre svitanja, ili kada je dan već osvojio — mora izači. 1 sama ona, ta godišnje jednokratna noć, nalazi dakle svoje oličenje u mitskom bogu Janusu. Razume se „izlazeći iz te praznične noći, zadovoljni i zamoreni ljudi uputiće se svojim domovima, pećima, posteljama, rasolu, antimamur– lučkim praškovima, vrelim „supama, prasećem pečenju za prvojanuarskim ručkom-doručkom. To je stari građanski uzus, tradicija srednjeg i višeg :standarda, kojoj se nema šta zameriti. Ali, kad je-·reč o noćnim, pretprazničkim trpezama po našim gradovima, neka se ni meni we zameri za sećanje na tri epske trpeze iz našeg narodnog pesništva, iz predkosovskog ciklusa. Jedna je u Kruševeu, u dvorcu kneza Lazara. Za njom ·je i ambiciozna supruga, koja bi želela da sjaj i veličina vladavine njenog muža ne zaostane za bljeskom Nemanjića, te zato podstiče muža da sagradi raskošnu, zlatom ukrašenu zadužbinu (Ravanicu). Sve zvanice, feudalni vazali, poltronski odobravaju

grandomaniji gospe i slabićstvu supru-.

ga, jedino se razboriti Miloš Obilić usuđuje da iskaže svoju nesaglasnost: „Vreme nije, niti može biti“, jer je turska najezda u punom procesu, pa ako se već nešto mora zidati, neka se to čini od tvrdog mermera („od kamena nikom ni kamena“). Trezvena Miloševa politička dalekovidost ubrzo se potvrNastavak na 12, strani

NOVI-

~

7 WRUTPAR

”

·.

fe,

O SN, Za *\

jr