Književne novine
Pet aklivnih generaciia...
Nastavak sa 1. strane pritiska na javno mnjenje. Kako u nasem slučaju nova imena prodiru usprlos svim preprekama, pa i usprkos og~
- raničenosti na fragmentiranu fizionomiju časopisa, možemo biti sigurni da iza njih ne stoji nikakva razglasna mašina, već potencijal talenta, nedovoljno afirmiran upravo zbog spomenute krivnje izdavača, koji nisu učinili ništa za tu novu generaciju. Nepostojanje knjiza u knjižarama i bibliotekama jednostrana Je istina o aktivnosti te generacije, koja već ima niz rukopisa pri·premljen za štampu, samo ne može naći blagonaklonog i za štampanje domaćih knjiga sposobnog izdavača. Neki se nalaze na modernom principu „samousluae“, pa skromnim sredstvima studentskih povremenih zarada štampaju vlastita izđanja pjesama, dok drugi, koji su bili toliko „nesmotreni“ da napišu roman, moraju čekati povoljniju situaciju za domaću literaturu, đa bi se pokazalo ono što već sada zna nekolicina upućenih: naime, da su u pitanju bez sumnje daroviti pisci i djela bolja od niza proza koje su u toku 1962, godine izlazile širom Jugoslavije, To je slavni razlog što na kraju takve izuzetno sušne godine ne podliježem pesimističkim zaključcima, naprotiv, dolazim u napast da, možda i pretjerano optimistički ustvrdim, kako hrvatska. literatura nije nikada poslije rata imala toliko potencijalne snage kao upravo danas, nakon završenog procesa pristizanja najmlađe generacije,
Računica je matematički uvjerljiva: Krleža nizom proza i drugih radova potvrđuje čudo svoje vitalnosti kao pravilo postojanja jednog literarnog genija; Tadijanović, Krklec, Šop, neki pisci koje historičari svrstavaju među „pisce između dva rata“ ne daju se uvoštiti u muzeju, nego djelima svježe inspiracije obogaćuju vlastiti opus, a time i hrvatsku suvremenu književnost; generacija koja se javila prije rata, a
"ipevadiha: seu 'toku“rata. i.:poslije oslotlodemjayLjoš uvijek nije posustala, šako nešto manje objavljuje,va imena; Ranka Marinkovića, Petra Šegedina, Mirka Božića, Marijana Matkovića i drugih 'pominju se neprestano u anketama o najčitanijim našim piscima; „krugova ši“ i njima najbliži poslijeratni pisci (Vesna Parun, Jure Kaštelan, Đuro Snajder) u punom su broju i, po nekim znacima, usprkos stanovitoj rezigraciji (zbog neprestanih sumnjičenja, kojima su izloženi već godinama na putu svoga razvitka)! sposobni. i orni da iznenade čitaoce novim, još vrednijim, zapravo najvrednijim svojim djelima; i na kra= ju, kao najljepši dar protekle godine, nakon višegodišnjeg hijatusa, najmlađa talentirana generacija bez kompleksa (ili, kako se sama naziva, „ravnodušna
generacija“) pisaca dvadesetih godina ,
koji su već tu, prisutni sa svojim razlozima (Zvonimir Majdak, Branislav Glumac, Alojz Majetić, Petar Selem, Dubravko Horvatić, Zvonimir. Balog, „Jozo Laušić i dr.) ili sa svojim „Razlogom“ (Zvonimir Mrkonjić, Igor Zidić, Vjeran Zupa, Milan Mirić, Mate Ganza, „Nikica Petrak, Hrvoje Lisinski i dr.). -, Zaista, nema razloga za pesimizam, Jer ima više pisaca koji zavređuju pažnju izdavača nego što ih je ikada u poslijeratnom periodu bilo na poprištu u hrvatskoj literaturi.
Godina koju nećemo zapamtiti po djelima, godina predaha, godina 1962. ostaje iza nas i mi Je nećemo anatemisati, jer nam je donijela: kvorum „Foruma“, podmlađenu „Republiku„, staloženije (premda odviše knjike!) „Razloge“, nova Krležina djela, blistavi trijumfalin povratak Prusta naše književnosti Petra Šegedina, oživljenu aktivnost Matice hrval-ke i nagovještaj novoga „Kola“, Vlatko PAVLETIC ,
| slovenačkoj _ kniiževnosli
y Nastavak sa 1. strane se uključuje u borbu protiv okupatora,
pa je zatim njeni vlastiti ljudi pogrešno optužuju da je gestapovka. Devojka slu-
čajno, pošto ju je partizanski sud,osudio,
%
ostaje živa, ali izbačena iz kruga kome je dotad pripađala svim svojim bićem i autor se, na l.-aju, pita kakav će biti posle rata njen susret s onima koji su je tako nepravedno osudili i kako će se snaći u novom životu s tom tamnom, nerazjašnjenom prošlošću.
Rozmanova zbirka novela Mesto (Založba Obzorja) dobila je ove godine Prežihovu nagradu. U toj knjizi neorealistične proze čitaocu se otvara splet motiva iz ratnog i posleratnog života malih ljudi iz predgrađa, koji se u tesnim okvirima svoga sveta nađu ponekad na rubu apsurda. 3
Treba priznati da je Rozman majstor detalja. Njegov način opisivanja je prividno nezainteresovan i hroničarski, ali, nasuprot tome, knjiga je puna tople čovečnosti.
. Ovom prilikom da pomenem da je Rozman neposredno pred kraj godine izdao još jednu knjigu koja je vrlo inferesantna, To su humoreske pod naslovom Na tekućoj trcci, koje mu je izdala „Državna založba Slovenije“. Cela knjiga je komponovana na temu život= nog standarda, i neke humoreskn su upravo sočne i privlačne zbog svojevrsne fantastičnosti koja im daje poseban čazr,
Roman Vladimira Kavčiča Tamo i nazad (Državna založba Slovenije) hrabro je delo. Sa spretnim spisatelskim perom Kavčič se prihvatio oblikovanja sudbine posleratne generacije mladih ljudi, koja se sa svim oduševljenjem poduhvatila izgradnje svoje domovine, a zatim je zašla u vrtlog peripetija društveno-političkog života i, između ostalog, morala je takođe proći kroz iskušenja Informbiroa.
Pesnik Ciril Zlobec je, kao i Pavle Zidar, 1962. godine izdao svoje prvo prozno delo. Njegova knjiga Muške godine mašega detinjstva (Zavod MBorec) kritika je, u svškom slučaju, ocenila kao uspeh, a pored toga bila je i nagrađena Kajuhovom nagradom.
Zlobečev roman je autobiografski, napisan mirno, ljupko, sa slabim prizvukom meditacije, mođerno. Doživljaji mladića, koji još kao dete mora u vojsku, i to duboko u Italiju kao Primorac pod fašističkom vladavinom, da bi posle kapitulacije Italije našao put u par-
BoŽoviĆ
ONAKO. UZGRED
MENS SANA...
VEST O DODELJIVANJU Nobelove nagrade 1962. godine Džonu Stejnbeku, a zatim televizijski prenos iz Štokholma, podsetili su me da je prošlo, neopaženo, ravno godinu dana od one vesti koja.je nas toliko obradovala i od štokholmskih svečanosti prošlog decem-
'bra, pa (ljudi su sebični) i od svega
onoga što je za mene, kao radio-izveštača, značilo tih i takvih nezaboravnih deset dana u najlepšem gradu severa,
A ova godina dana, koja je sobom odnela i sedamdesetogodišnji. jubilej Ive Andrića (kniiževni jubileji se raz
·ličito slave), prošla je zaista nezapa-
ženo. ' |
Tek, najednom, našao mi se u Tukama jedan od onog bezbroja časopisa i publikacija iz belog sveta koji redovno stižu ljudima određenog posla da bi, tako često, i neotvoreni, otišli u tamu
'redakcijske korpe za rukopise. Bio je to
najnoviij broj mesečnog časopisa „Svetsko zdravlje“, koji, u Ženevi, izdaje Svetska zdravstvena organizacija (World Health, the Magazine of the World Health Organization). I u njemu, na punih osam stranica, briljantna fotorepo»taža o mostu na Drini, na Drini ćupriji, petnaest izvrsnih umetničkih fotografija i šesnaesti portret Andrićev. Svaka je fotografija dobila, umesto objašnjenja, jedan ili više odlomaka iz Andrićevog teksta, Autor Žan Mor (Francuz Žan Mor ili Engleskinja Džin Mor?) odustaje od pokušaja đa makar i jednom svojom reči interveniše i remeti sklad između svog umetničkog rezultata sa kamezom i teksta kojim je bio inspirisan. Tako je pred nama jedno
remek-delo foto-reportaže.
Bog nam dao zdravlja: kad se niko kod nas nije setio da ovako nešto načini, moralo je „Svetsko zdravlje“ da nam u pomoć pritekne, (U svemu tome
tizane, — otkrivaju nam na nov, SVOjev”stan i simpatičan način, poglavlje iz borbe naroda Slovenačkog primorja za slobodu.
Slovenačka pesnička žetva u Kknjiževnim izdanjima bila je u protekloj godini razmerom oskudna. Jedva se tri pesničke zbirke izdižu iznad proseka; među njih spadaju zbirke Pesme 1961. Marijana Krambergera (Založba Obzorja), Veče pred praznik Nika GrafenauePa (Državna založba Slovenije) i Cvet pelena Lojzeta Krakara (Cankarjeva založba),
Kramberger i Grafenauer pripadaju takozvanom „trećem talasu“ posleratnih mladih slovenačkih pesničkih generacija. Prvi je stvorio neku posebnu, naizgled vrlo jednostavnu „razgovornu“ poeziju, s kojom ipak na pootičan način pokušava da se približi malom, svakidašnjem svetu (negde mu je pomalo srodan mladi beogradski pesnik Branislav Petrović). Drugi je njegova pra=va suprotnost, dosetljiv ekspresionist s moćnom invencijom, koja tu i tamo, u preobilju figura i prenatrpanosti, gubi u sugestivnosti i ubedljivosti.,
Lojze Krakar je poznato ime iz prve posleratne pesničke generacije i tada se pročuo, pre svega, po svojim pesmama s radnih akcija. Njegova pesnička zbirka, koja je izišla krajem godine, oblikuje se 'plom, smirenom lirikom, koja nosi u sebi duboku angažovanost. Neke pesme iz ciklusa „Auš-
je simpatičan, ali pomalo i komičan, izgovor anonimnog urednika ovog časopisa, oduševljenog Andrićevom literaturom.i samom reportažom, koju, naziva foto-esejom: on njeno objavljivanje Opjašnjava. time što je ovaj most, „.. iz koga je varoš iznikla kao iz nekog neuništivog korena...“, primer — jednog vida urbanizacije, tog tako aktuelnog problema!...)
Đa napomenem zainteresovanima: na omotu časopisa stoji napomena da se fotografije, koje nisu označene da su pod „kopirajtom“, mogu dobiti ođ uredništva. Ove nisu pod „kopirajtom“.
Zaista, mens sana in corpore sano.
U ZDRAVSTVU NASEM IMA NEČEG NEZDRAVOG
Skandal sa epidemijom koja se po> javila na Dečjoj klinici u Beogradu među novorođenom decom ne bi trebalo da prođe bez posledica. Vrlo ozbiljnih.
Činjenica je da ovo nije prva Ova kva epidemija i da je 1957. godine bilo obolelo 190 đece, Činjenica je da smo doterali dotle da lekar savetuje porodilju da se pre vremena vrati sa detetom kući da dete ne bi (u bolnici!) obolelo, o čemu, ne prvi, autentičan primer zna baš ovih dana.
Činjenica je i to da, i pored iskustva iz 1957, Dečja klinika nije imala Dpotrebnog leka u dovoljnoj količini (i to ni sada — a epidemija se vuče od novembra). I šta se događa: pokreće se primitivni, prosjački mehanizam, sakriven pod plačni termin „liudske solidarnosti“, pa se zovu ambasade i drugi jugoslovenski predstavnici u inostranstvu i obraća se radio-amaterima da oni vapiju kroz etar hiljadama znanih i neznanih kolega iz celog sveta. Sigmani= cin stiže. Onda se ustanovljava da tog leka ima u Beogradu, Zemunu, Zagrebu, Ljubljani, Mariboru i Prištini. Pored ostalog, velika količina propada u nekom skladištu i prolazi joj rok. Postoji, otkriva se javnosti ovim povodom, čak i ustanova koja nosi naziv „Savezna uprava za međicinsku službu i farmace= utsko snabdevanje“. Iz te ustanove doJazi izjava koja, ukratko, ka*e da bi sve bilo drugačije da postoji „međubolnička saradnja“(?), ali da je ta uprava, nezavisno od svega ostalog, „izdala nalog“ (sic!) da se „najhitnijim putem, avionom“, lek dopremi iz Brisela,
Uslovi u kojima posluju mnoge naše bolnice (zgrade, oprema, preoptereće-
vic“ spađaju među majlepše koje je čovek ikada pročitao u vezanom stihu o koncentracionim logorima. Zanimljive su, takođe, Krakarove pesme u kojima dolazi do izražaja britka jetkost čoveka, koji ima osećanje da svojim pesničkim delom ne može ostvariti ni egzi-
. stenciju ni položaj koji bi mu po vređ-
nosti ostvarenog dela pripadao.
Među ostalim pesničkim zbirkama treba pomenuti knjigu Jožeta Šmita Trepetljika (Cankarjeva založba), knjigu smirenih pomalo tužnih pesama o čežnji, snovima i životu koji tako brzo prolazi, kao i životni. obračun pesnikinje Vide Tauferove, koja nam se u zbirci Svetli plodovi (Založba Obzorja) prikazuje kao zrela umetnica.
Kad govorimo o slovenačkoj književnoj žetvi u protekloj godini jasno je da ne mogu zaobići neke knjige koje obrađuju književnu nauku. Na prvom mestu moram navesti reprezentativno izdanje monografije Mirka Rupela o Primožu Trubaru (Mladinska knjiga). Značajne su tri knjige koje je izdala Slovenska matica, i to knjiga Borisa Paternuja Estetske osnove Levstikove knjižeone Kritike, Franceta Koblara Simom Gregonrčič i Franceta Bemika Lirika Simona Jemnka. Da pomenem još da je Marja Bo»šnik kod „Založbe Obzorja“ u Mariboru štampala opširan izbor svojih članaka pod naslovom Studije i fragmenti.
U ovom svom kratkom članku jasno đa nisam mogao đa obuhvatim slovenačku književnost namenjenu omladđini, o kojoj bi trebalo pisati s posebnim osvrtom,
Slovenačke pesnike i pisce odlikuje uvek naročito kritičan odnos prema društvenim događajima. Na prvo mesto izbijaju problemi društvene etike, i morala, i sve je uočljivija umetnikova angažovanost pri oblikovanju slobodnih, stvarno socijalističkih odnosa u našem društvu.
Zanimljivo bi bilo neke pojave u slovenačkoj književnosti uporediti sa sličnim pojavama u književnostima drugih jugoslovenskih narođa. Verovatno bi se ustanovilo da su jugoslovenski pisci O mnogim problemima našli zajednički jezik. France PILIPIĆ
nost i sl) takvi su da se mnogo šta može i mora shvatiti. Ali ne sve.
A što se organizacije tiče, važno je da ćemo, pored zdravstvene knjižice, sada dobiti još i nekakav karton-uložak, pa ćemo jednog lepog dana, ako dalje uznapredujemo, nositi kod lekara i celu kartoteku. I važno je.da se vajkamo kako ova korisna i potrebna (?) mera ne može biti u roku sprovedena, jer je taj rok kratak (kao i uvek, dabome).
Ističemo svuda da na socijalnom Osiguranju treba štedeti, novac se raZ» bacuje kao Alajbegova slama. A u tu svrhu firošimo ko zna koliko na nove kartone-uloške i na njihovo stavljanje u upotrebu, a koliko ćemo vremena lekarima trošiti, to niko ne zna,
I pored svega toga — O čuda! — iz objektivnih razloga deca će nam se i dalje u porodilištima razboljevati,
A PROPOS...
Iz referata Stane Đurić-Klajn na nedavnoj (uspeloj svečanosti podovom 25godišnjeg jubilej Muzičke akademije) u Beogradu: „Već godinama nema nastave iz predmeta violon-čelo, pošto nije mogao da se dobije stan neophodan da bi se doveo sa strane nastavnik...“
Iz razgovora sa jednim od. tvoraca filma Veliki i mali: „„ Ovaj naš film zaradio je „Avali“ oko 180 miliona deviznih dinara, jer je imao dobru pro-
đu u inostranstvu. Slučajno je, što s
tim faktom i sa tim parama nema nikakve neposredne veze, stambena zgra=> da „Avale“ stajala oko 180 miliona. Niko od filmskih umetnika i radnika, koji su stvorili film Veliki i mali, nije od „Avale“ dobio stan (niti je iko nadležan da slobodnim filmskim radnicima da stan), ako se izuzme jedan električar — čija je žena službenik u aparatu preduzeća, pa ga je dobila ona, a ne on...“
Moj komentar: znam za nekoliko njih koji su došli ili dolaze iz unutra= šnjosti, savršeno Je neJasno zašto, i koji su dobili ili dobijaju stan u Beogradu,
Primedba: ovaj komentar ne ulazi u inače složeno pitanje kako može i kako treba da se vodi stambena politika uopšte, u našim prilikama i oskudici stambenog prostora. Ovo i nije bio, dakle, komentzr „već manje-više samo a= socijacija: a propos.
OJ ROZARO...
Nemam nerava ni vremeha da sađa
pretražim sve ono što su mlađi i manje
.Bulajićevom filmu Hozara.
Nesklad izmedu i talenta i kuliure
Nastavak sa 1. strane
tanja originalnosti proizlazi niz reperkusija koje su od štete kako za poje dince, tako i za našu književnost uopšte. Jedna od tih reperkusija je svakako uverenje, koje se sa više strama nameće, da je duhovitost suština književnog stvaranja. Svako ko ne može da izmisli nešto neviđeno i nečuveno nije „pravi“ pisac. Sve što nije „štos“, po vrlo proširenom mišljenju, nalazi se već negde. u nekim knjiga ma, zabeleženo i zato nije ni naimanje zanimljivo. Vicevi. štosovi i duhovitosti ističu se na račun prave promišljenosti. A time mlađi pisci, u stvari, dolaze u situaciju da isuviše liče jedam na drugoga. ; f
Takva situacija se još i može opravđati u poeziji, naročito u jednoj njenoj vrsti, ali ona nije normalna u drugim oblastima književnosti, a naročito u kritici i esejistici Zbog toga se. bar delimično, noslazimo u situaciji da se naši kritičari bave samo tekućom kritikom kao prilikom da duhovito pokazuju svoju superiornost nad piscem, Ima čak mišljenja đa kritičar nije kri= tičar ako redovno ne prati Kkmjigu po knjigu kako one, nezavisno od njegovih planova i interesovanja, izlaze iz štampe. To mišljenje moglo bi da buđe tačno ukoliko kritičar ovaj neplanski i slučajan posao ne bi zamenjivao os» tvarenjima većeg obima i zamaha. .
Nedavno je jedan kKritičar zamerio jednom žiriju što je nagrađio jednu monografiju, a zapostavio jednu knjigu dnevnih kritika. Nikako ne bih mogao da podržim mišljenje da bi dnevnoj kritici trebalo dati prednost nad esejom, studijom i monografijom. Ako monografije obično otkrivaju omo što je
uglavnom poznato, bar poznavaocima
mlađi nađobudni naši znalci filmske Umotnosti loše i potcenjujuće napisali -·c
Znam samo da sam slušao i čilae kako je to, uglavnom, koješta a nč film, primitivizam, anti-film i tome slično '·wostalom, namerno sam potisnuo iz sVesti sve ružne epitete koje mogu da rode
zavist i „pomodarstvo kamu{liranc „stručnošću“ i tobož nezavisnim, smclim duhom.
Sada čitam odušveljene i pune ,priznanja — ne lažnog, već propraćenož zamerkama — kritike koje je ovaj zaista epski film dobio u francuskoj stručnoj i ostaloj štampi, od imena raznih, ali i takvih kao što su Fransoa Trifca i Andre Mišel,
Oj Kozaro, šta si dočekala...
NEBESKA DIPLOMATIJA I NEBESRA ATLETIKA
Znalo se za nebesku mehaniku.
Onda su vreme i ljudski genije (šta možemo) dali otkrića koja su za rezul· tat imala — nebesku strategiju (kasnije i taktiku).
Prirodno, pojavila se odmah zatim 1 nebeska diplomatija.
Sada postoji i nebeska atletika.
Već dosta dugo redakcijska svako dnevica, opterećena vestima o svakoja» kim događajima i mukama, pruža mi jedno uživanje svoje vrste. Za objeki istraživanja u kosmosu u ovoj etapi, i metu svoje kosmičke rakete, Amerikanci su izakrali Veneru, Sovjeti Mars. Rakete Mariner II, američka, i Mars I, sovjetska, lansirane su u različite da tume, imaju različite osobine i druga čije putanje. Tek, odavno sam primetid da kad na moj sto dođe TASS-ova vest o Marsu I, ne može proteći više od sat-dva a da ne stigne i vest neke američke agencije o Mariner II. | o6brnuto. U svakom od ovih slučajeva radilo se o tekućim, usputnim, privremenim podacima, koji sami po sebi za javnost ne znače ništa, osim podsećanje na to da zaketa leti svojim putem, To jest, i ova raketa.
Počeli smo đa se klađimo, u ređakciji, koliko će vremena proteći od dolaska vesti o jednoj do stizanja vesti 'c drugoj. Možda ćemo osnovati i malu kladionicu. Nebesku kladionicu. ;
Još se ne kladimo u vezi s razgovorima u Ženevi. i
Nebeska atletika nam, izgleda, hajviše prija ođ svih nebeskih disciplina.
KNJIŽBVNE NOVIMNI