Književne novine
IZLOG ČASOPISA
_ Maša sodobnost
O DEMOKRRATIZACIJI, . DEBIROKRATIZACIJI,
DECENTRALIZACIJI
I INTEGRACIJI
TA VEOMA AKTUELNA pi tanja iz oblasti kulture i drugih delatnosti đanas kod mas pokušao je, u jednom sintetičnom vidu, da nabaci Dušan Pirjevec u članku „Resnica neresničnosti“ (Istina neistinosti), objavljenom u najnovijem, dvanaestom broju slovenačkog „književnog „časopisa „Naša sodobnost“; taj članak unekoliko je nastavak „nekih njegovih ranijih razmatranja o.sličnim. problemima iznetim u „Neresničnim dilemama“ (Neistinitim dilemama), koje smo imali prilike čitati u ovogođišnjem desetom „broju istoga „časopisa. Pirjevec je nastojao da uđe u korene nckolikim problemima čijem se rešenju danas teži putem demokratizacije, debirokratizaciJe, decentralizacije i integracije, On je svoje misli više nabacio nego što ih je razrađivao, tako da je članak jednim delom nedorečen. Ali je dobro postavio jedno ođ mnogih „otvorenih pitanja — pitanja inteligencije, njenog delo= vanja i njenog aktivnog učešća u prevazilaženju zastarelih shvatanja i navika, u njenom nastojanju da se sama svojim autoritetom iebpori za vlastitu egzistenciju i da tako prebrodi momentalne krize. „Iz te krize vođi samo jedan put: to je put traženja, naime, put rizikovanja. To znači da je problem, pred kojim smo se našli, u svojoj osnovi problem «yrizikovanja, upravo problem spremnosti za rizikovanje. Ukoliko je naše dosadašnje raspravljanje tačno 1 ako je istina da možemo govoriti o krizi načelnih ishodišta, onda je jasno da ta inteligencija, o kojoj ovde govorimo, nije spremna da rizikuje“. A uzroke svemu tome, pored toma što se oni malaze u njoj samoj, Pirjevec vidi i van nje, đovođeći ih u neposrednu vezu s nekim privrednim problemima. Novona= stala dilema, o kojoj i ovoga puta Pirjevec govori i koja, poy.nekim. postavkama, nije u Svemu»i- prihvatljiva, može da se otkloni „ne. deklaracijama, nego praksom, delom. A to je mogućno samo putem dosledne demokratizacije, putem re=lativizacije takozvane službene vlasti, što u isto vreme znači i relativizaciju inteligencije, tog u sebe zatvorenog i wu izolaciju gurnutog sloja“, Tađa će i „proces điferencijacije „postepeno dobiti novi smer ili barem druge oblike, te preurediti i odnos snaga“.
(T.)
/HTEPATVPbI
COVEČĆNOST POEZIJE
NASTAVLJAJUĆI seriju krjtičkih „osvrta o problemima savremene sovjetske književnosti, novembarski broj Časo= pisa „Voprosi literaturi“ (Pitanja literature) donosi zanimljiv napis kritičara St. Rasadina, Govoreći o potrebi da pisac bude „savremenik veka“, on pođseća na zanimljiv članak PF. M. Dostojevskog, objavljen u časopisu „Vremja“, u kome se govori o zemijotresu u Lisabonu u XVIII sto leću, i o novinama koje su izišle sutrađan posle trageđi„je u kojima čuveni lisabonski pesnik objavljuje na naslovnoj strani svoje stihove: „Reka šapuće. slavuji pevaju, pospani potok blješti na suncu“. Aludirajuči na stihove Feta i na njegovu ravnodušnost pre= ma krupnim promenama u Rusiji toga vremena, Dostojevski zaključuje: „On je igrao i pevao pored pokojniko=vog groba“. Prebacujući 1 nekim sovjetskim piscima „da igraju na grobu mrtvaca“, St. TRasadin se zalaže za veću angažovanost pisaca, za njihovo svestranije tretiranje savreme-
nih problema, Mračni periođ kulta ličnosti je mepovratno
IO
prošao, a zajedno sa njim 1 pojednostavljeno vrednovanje čoveka kao „šrafa jedne mašine“, „Umetnost mora da se vrati svome osnovnom objektu, Čoveku, njegovim radostima 1 patnjama, utvrđivanju njegovog pravog mesta i značenja u društvu“,
U drugom delu napisa, koji nosi naslov „Čovečnost i pseudočovečnost“, St.Rasadin kritikuje pisce „koji stvaraju nat čoveka, nesposobnog da živi među ljudima“. Njihova prazna, frazerska poezija „upinje se iz sve snage da se svetu prikaže kao savest „čovečanstva. Oni sa tačnošću seizmografa reaguju na sve i male i velike društveno-političke događaje, naivno verujući da je to najveći mogućni stepen angažovanosti. I umesto da pišu pesme, oni pisu rimova– ne političke komentare. Resadin navodi stihove Sergeja Ostrovog: „Na Kubi je bitka. Trese se zemljina osa. Sve je to istog trenutka u meni odjeknulo. Ja sam-Čovek! Ja večnošću dišem. Celu Zemlju na svojim leđima nosim!“, St. Rasađin ironično „primećuje: „Upotrebi velikog slova često pribegavaju oni, koji nemaju dovoljno sposobnosti da prikažu život čoveka sa običnim malim slovom“. Rasadin vrlo oštro kritikuje i objavljenc odlomke iz poeme „Trouglasta kruška“ A. Voznesenskog, smatrajući ih „ozbiljnim neuspehom“, Na kraju on pledira za „unufrašnji osećaj povezanosti sa svetom, bez čega se umetnost pretvara ili u običan trik, ill u igrariju rečima, makar i uz upotebu ultrasavremenih fraza“, (D. M. M.)
The Listener
SREDNJI PUT U KNJIZEVNOJ KRITICI
MAJK TENER, asistent za filosofiju na Univerzitetu u Kembridžu, počinje svoj esej „Srednji put u &đnjževnoj kritici“, objavljenu u broju od 1. novembra, tvrđenjem da je jedna od osobina koje dr P.R. Livisa čine najvećim književnim kritičarem „ovoga veka njegova odlučnost kojom odbija da prihvati bilo koji od dva ekstremna postupka koje primenjuju oni koji veruju da Je lUteratura važna: esteticizam i didakticizam, Pristalice ova dva tabora veruju da je Mnjiževnosi Važna, ali se uzajamno optužu, ju da su filistinci. Didakil tvrđe da estete, odvajajući literaturu od života i poričući njene veze sa svim što se nalazi van nje same, fatalno umanjuju njen značaj; estete, s druge strane, govore da didakti, ocenjujući umetnička dela delimično na osnovu kriterijuma koji su im strani, odbijaju da priznaju vrednost koju ona imaju sama po sebi i misle da ona mogu biti vredna pažnje jedino ukoliko napravimo od njih nešto drugo: propovedi, parabole, ilustrovane maksime. Razumljivo da ova podela mišljenja ide s jednom drugom podđelom: s raspravom o važnosti forme i sadržaja u umetničkom delu. Estete daleko više zanima forma dela, a diđakte sadržaj.
Po Tenerovom mišljenju i forma I sadržaj su dvosmisle=> ni termini i značenje koje didakti dđaju tim rečima razlikuje se, u izvesnom smislu, od značenja koje im daje jedan esteta. Dovedeni do krajnosti, 1 esteticizam i didakticizam su nekoherentne dok= trine. Ali manje ekstremnog didakta, kakav je, na primer, „bio '"olstoj, zanimaće forma pošto on zna da će moral dela biti snažnije saopšten ako je njegova forma savršenija. a Ceo način mišljenja, međutim. 'Koji se kreće u ovim terminima, „staromođan je i nije čuđo što Ba najveći broj ozbiljnih gavremenih kritičara odbacuje. Ali, misli "Tener, ako bismo odbacili ovu terminologiju, morali bismo da usvojimo drugu koja ne bi bila· potpuno različita, jer je nepobitno dđa se čovek može ne složiti sa moralnim ili religioznim gledištem izra= ženim wu delu. ali način na koji je ono izloženo može da izazove majveće divljenje.
Livisova Kritička „praksa, misli Tener, ukazuje na izlaz
“ iz ove dileme, pošto je om poznat i kao moralista, ali 14 kao kritičar čiji su standar-
di, kad je reč o formalnom i imaginativnom savršenstvu, izvanredno visoki. Za njega je, takođe, karakteristično što je uvek izbegavao apstraktne diskusije o literaturi i što je uvek govorio na osnovu dela.
Primenjujući svoja „načela prilikom analize romana „Ana Karenjina“, Tener dolazi do zaključka da Je najbolje izabrati najteži, srednji kurs, i na taj način pokušati izvući iz umetničkih đela najviše što ona mogu da pruže. (D.)
SITUACIJA POLJSKE LITERATURE
POSLEDNJI BROJ časopisa „ŽZycie literackie“ posvećen je Kongresu udruženja „poljskih književnika, koji je održan 7. 1 8. decembra u Varšavi. Pročitani su referati J. Ivaškjeviča i R. Matuševskog. U njima je izvršena analiza trogodišnjeg rada Udruženja, situacije poljske literature od 1956. do danas, izdavačke politike, popularızacije poljske knjige van Poljske,
Savremena poljska literatura preživljava prelazan period u kome su zastupljene „stare preživele forme umetničkog izraza i novi oblici društvene angažovanosti, koji više odgovaraju specifičnosti literature, savremenoj problematici i tome šta čitalae i društvo očekuju od nje.
Od 1956. godine počeo je nov pravac u književnom «životu, njega karakteriše veća autentičnost, dinamika i ozbiljnije ambicije, Proces tzv. „obračunavanja književnosti” odvijao se ne bez smetnji. Trebalo je srušiti lažnu revolucionarnu romantiku i tzv. „prođuktivnu književnost“, što znači obra= čunati se s najbližom prošlo= šću. Književnost je prestala da buđe „devojka za sve“. Ne=davno je održana „diskusija s temom „Herojske tradicije i njihov značaj u literaturi deheroizacije“. Diskusija je imala za cilj đa pokaže funkcije koje je u raznim momen= tima u literaturi odigrala deheroizacija u rušenju lažnih mitova, Ovaj proces je u vezi sa drugim procesima, može se mazvati „demitologizacija stvarnosti. Demitologizacija do= nosi realističko stvaralaštvo sa savremenom problematikom.
"Treći proces u Č#Čždprelamnom periođu je poslednjih godina završen 1 nije ništa manje značajan od prethodmih. On obuhvata problem koji Je tretiran „kao drugorazredni u prethodnom periođu, a to je porast interesovanja za individualnu problematiku, psihološku, zatim moralnu i filozofsku kao 1 za kompleks problema koje Ađam Šaf naziva „filozofijom čoveka“. Ona je, uglavnom, interesovala egz:stencijaliste 1 katolike a ne pisce sa ambicijama stvaranja socijalističke literature. Mlado pokoljenje pisaca otišla je dalje. ne bez sugestija kritike. Prevrat koji je nastao u toj oblasti izražen je 1 u delima čak i takvih „pisaca kao J. Strijkovskog (pripovet. „Pravo ime“) Brandisa (prip. „Kako biti voljena“) + („Rupa u nebu“) Konvickog. Problem savremene proze manifestovan je u podeli na dva krila. dva sistema vrednosti. Jedno literatura „velikih pitanja“ za koju je nepravilno tvrđiti đa je to isključivo elitna literatura, mada se ne može reći da je masovna s obzirom ma krug čitalaca. Drugi sistem vrednosti Je pristupačniji. Taj surogat „masovne literature„ nema mnogo uzora te vrste na Zapadu. Glavna mana te vrste stvaralaštva je što nema oštre granice između zabavnog i ambicioznog „stvaralaštva. U suštini većina tih dela je ispod nivoa novato?rske literature. Sličan ovome je problem „novatorstva“. U mulađoji literaturi vrlo je karakteristična potera za egzotikom. Zato ie stvaralaštvo „većine mladih marginsko. (B. R.)
ARTS
DANAŠNJA KRIZA. ROMANA
O. KRIZI ROMANA govori u svom zanimljivom uvodniku u poslednjem broju Žan D'Or·meson, poznati francuski esejist i književni istoričar, To Današnje odsustvo velikih u čudnom je kontrastu sa izdašnošću i sJajem dvadesetih | tridesetih godina ovoga veka. U imeniku pisaca između dva rata, samo u francuskoj književnosti na slovo M, bila su između ostalih i ova imena: Morijak, Moroa, Monterlan, Moran, Malro i Marten di Gar (svi su prevođeni na srpski). Verovatno da i druga «slova azbuke mogu dati čitav niz sad još uvek poznatih imena. Međutim, danas, ma koliko se
· ogromno mnogo štampalo, pra-
vi talenat je ipak «vrlo „retka roba. Zato je možda potrebno poći s malo dalje tačke i skicirati u krupnim potezima neku vrstu osnovne sociologije književnosti,
Prva konstatacija je prilič« no banalna, ali važna: književnost je u opasnosti od dva činioca: zbog siromaštva i superproizvodnje. Broj dobrih knjiga veoma je mali prema broju štampanih knjiga, a broj štampanih knjiga još je manji prema broju odbijenih' rukopisa. Sve je veoma žalosno i duh se osiromašuje pred toliko nepotrebno prosulog mastila i gomilom tolikih slabih 1 zaista sasvim neinteresantnih dela. Tako gledajući stvari, pronalazak štamparije nije više veliki datum u istoriji kulture i ljudskoga duha.
U toj lavini romana, među kojima vrlo retko ima dobrih knjiga. publika ne zna šta drugo da radi do da se osloni na mali broj kritičara, a ovi čine što mogu. vrlo često savesno, koji put i talentovano. Mora se odmah reći da današnji kritičari malo imaju zajedničkog sa svojim srećnim prethodnicima iz XIX. veka, sa
WIFLT IUNIDNVA(ORT
O FUNKCIJI PISCA
PRILIKOM «otvaranja SŠajma knjiga u Frankfurtu trebalo je da. govori Gerhart Herman Mostar. Očekivalo se da će on održati veseo, čak 1 stihovan, govor. „Mueđutim, nije govorio ni on, niti koji drugi pisac, nego predstavnik države: bivši ministar kulture u pokrajini Nordrajn-—vestfalen Verner Sic (Werner Scehiitz). Govomik je temelje no prišao temi: o interesova=nju javnosti za literarne stvarlL. U literarnim krugovima, kasnije, nije se pokazalo veliko oduševljenje za Šicova izlaganja, kola su „nazvana „literarni govor državne odgovornosti“. Bilo je tu i drugih prigovora. Alji ređakcija časopisa „Welt und Wort“ malazi da je Šic baš u onom delu svoga govora gde se bavi današnjom literaturom ize ložio izvesne aspekte o kojima vredi razmišljati 1 8 pravom izrekao neka prebaciva= nja. Zato taj deo govora donosi u mnovembarskom broju u celini, a mi ga ovde dono> simo u izvodu,
Savezna Republika — kaže .Sle — čedo okupacije, provi= zorijum produžen kroz godi» ne, pod ljagom ograničenog suvereniteta i samo deo nekađašnje „Memačke, „izvesno je manje atraktivna od Nemačkog Rajha iz vajmarskih vremena. Ona ne daje pesniku i piscu odgovarajuće te> me. Naši macionalni simboli su u narodu jedva ukorenjeni. Tome odgovara duhovni fundus: 195. godine „stojala je tabula rasa. Cela dvanae= stogodđišnja literatura i Što= malnog samoočišćenja i odšta, Što se u revnosti nacio» vratnog samoskrnavljenja tome priđalo, mestalo je preko noći. Prava literatura. delom u izbeglištvu a delom skrivena i zakržljala. Nije bilo tradiclje za koju bi se moglo vezati. Usled toga su se pojavile groteskno pomerene perspektive. Gotfrid Ben Je, na primer. naglo otkriven kao literarna senzacija. iako je on bio predstacnik pravca koji je davno prestao biti na vr“ huneu. NWepoverenje „prema svemu političkom — što su intelektualci sentimentalno ne• govali već od XIX veka pojačalo se istovremeno. Blažena vera wu čovečanstvo iz” vremena ekspresionizma čula se 1945, godine samo kao pri-
Sent-Bevom, Brinetijerom i Lemetrom, zatim sa Fageom 1 Dumerom. najzad sa Kempom ! Hanrioom. Nije više u pitanju studija dela, tendeneija .epoha. već samo održati „branu protiv talasa koji snaž no udaraju“,
1 tako, kritika s početka određena da ističe najbolje, završava time da se bori protiv najgoreg.
U toj inflaciji objavljenih doa, interalije i druge. I svastupa „u borbu“ poslednja odbrana, odnosno najviši forumi: nagradne komisije Akademije Gonkur, Pemine., Renodoa. Interalije i druge. I sva> ke godine čujemo iste poverliive ispovesti pojedinih članova tih žirija: „Ah, kako Je ova godina slaba! Nijedno delo ne vredi mnogo!” A nekoliko dana pred „glasanje“ doznajemo da je ipak isplivalo na površinu šest do osam dela, i da Je njihova vrednost, gotovo podjednaka. Zatim, delo „Gonkurove nagrade“ proda se u 200.000 primeraka ,a nijedno od ostalih ne pređe ni deset do dvanaest hiljada. Ima u tome i po malo nečega “skandaloznog“, Kako to da se nekoliko dana ranije, pre nagrade, ni jedno delo ne izdvaja iz gomile, a nekoliko sekundi „pošto je objavljena Gonkurova nagrada, počinje ludačka prodaja nnagrađenog dela? Tukve činjenice. zaista, nemaju u stvari nikakve veze 8 književnošću, već samo sa publicističkom sociologijom., Ja ne kažem da Je izbor „Gonkurovih“ dela nepravilan. ali rekao bih pre da slepo podleganje čitalačke publike nije za književnost znak „dobrog zdravlja. pravog interesovanja i lične ljubopit~
ljivosti“. + (.N T.,
ča iz prohujalih „vremena, Kraj rata ne donosi mir Evropi: rat se nastavlja kao hladni rat ideja i trke u na-
oružanju, i to nesmanjenom žestinom. Prošlo je vreme čednosti spisateljske, koja je
dozvoljavala da se bude levo — „Sde je srce (kako je to
Leonhard Frank formulisao), a da se istovremeno ima i čista savest,
Sic kaže da se današnjem nemačkom piscu upućuje apel da prihvati trezveno-skromnu stvarnost Savezne Republike. Nekritički krstaški rat, bilo to za „ovu” demokratiju kao usrećenje čovečanstva. bilo za komunizam kao internacionalnu garanciju jednog radničkog i seljačkog raja — danas više nije produktivna mogućnost za pisca. Tu raste opaenost — veli Šile — da autor umesto sveta, kakav on jest, bira zamišljeni bolji svet i tako Izabere svet bez sveta. Pogled ka idealu, ka širem horizontu, spada svakako u literaturu. Element utopije ne sme nedostajati tamo gde se ljudski duh truđi da ostvari budućnost, Utopija danas, stvarnost sutra. Ali gde je skok od jednog do drugoB suviše veliki, tu literarni govor više zadugo nije dovoljan: tu majlepši vremensko>kritički gnev protiče kroz lirizam beze obalnih osećanja.
Izgleda kao da površno apstraktni, lako-umno osuđujući ton za neke nemačke pisce predstavlja dokolicu koja ih obavezuje, Tako se lako Uuz= dižu iznađ Savezne Republike, iznađ njene čestitosti i njenog smisla za privređivan)em i spremno podležu ovom iskušenju. Sve se odsekom kKrje tikuje, a pri tome nedostaju pretpostavke „osnovnog anga•čmana: ljubavi. Sic kaže da kobna nemačka naklonost ka mržnji prema drugu čija je sudbina ista još nije nestala iz nemačkog duhovnog ŽivOta: ta mržnja koju treba ra=zlikovati od čvrstine |! oštrine kritike. jer ova Želi promenu i istovremeno održavanje. dok ona potajno simpatiše s istrebljenjem. Blo bi dobitak ako bi neki nemački pisci bolie upotrebili slobodu „koju uživaju: ako bi otpočeli samo time da slobodu predstave sebi kao nešto čemu preti opasnost i što se može izgubiti. U tom trenutku kad se nešto sagleda iz ugla mogućnosti gubitka. tadđ se počinje to i ceniti: tađ svako delovanje i svaki trud dobija patos konkretnog napora. (A. P.)
Žan-
Klarans LAMBER
O JEZIKU |
POEZIJA, to naročito korišćenje jezika „nije otvoreno zabranjena u našem gradskom životu, izloženom nemilosrđu statistika i gužvi, ali je njen značaj, sasvim izvesno, sveden gotovo na malenkost. To se može konstatovati, iako ko zna po koji put. Hoće li se primer, između sto drugih podjednako simptomatičnih? Dvojica realizatora najvažnije književne emisije na „Francuskoj televiziji“ odbijaju, u principu, da uzmu u obzir ona književna dela čiji tekstovi dopuštaju smelo tipografisanje. Njihova publika, kažu oni, ne oseća se obaveznom. Pesnici su vrlo daleko!
Vrlo daleko? Kad im se čovek želi približiti, mameći ih, kao što se to inače čini, njihova sudbina nije ni tada naročito zavidna, jer se zahteva da se uklope u tok određene stvarnosti, koja je, sa svoje strane, funkcija Istorije...
Iskrsavaju tako pred nas dve granice kvazi-nepostojanja poezije. Ona ili grezne u nedovoljnom ispunjavanju svojih obaveza, odajući utisak da iščezava, jer se (tako joj se hoće) povlači u sebe i boravi uporno u svom tajnom jeziku; ili se, pak. razlaže u opštem, univerzalnom neredu, bivajući slaba i neizgrađena, pošto nije pristupačna postojećim načinima izražavanja, kojima se naš vek služi i koje, svakako, i zloupotrebljava.
Nobelova nagrada ovde, Nagrada kritičara tamo. Ali ništa ne sprečava da se već deset godina, i više, čovekova borba za dušu (za dušu kao uzvišenu svetlost) zbiva u domenima plastičnih umetnosti i muzike, u romanu, možda, i možda u drami. Poezija, očigledno, ne zna da podstakne strasti, kao što je to umela da čini u mračnim godinama rata, ili u veličanstvenim godinama nadrealizma.
Ovome se, međutim, ne treba čuditi Ukoliko je poezija jezik dat u njegovom maksimalnom intenzitetu, u
" onom intenzitetu koji. apriorno, čini da se čovek otkrije u
njemu samom i u njegovom mnogodimenzionalnom univer= zumu, utoliko ona svoju sudbinu vidi prirodno povezanu sa sudbinom jezika. U iz dana u dan, međutim, sve bržem toku godina u kome živimo i koji nastavljamo — jedan od fenomena najmanje spornih jeste upravo fenomen stalnog slabljenja i opadanja Jezika. Uzroka tome ima mnogo,
Najpre je to pad u beznačajnosti. Naša osnovna leksika postala je repertoar mistifikacija ili niz reči koje maskiraju pojmove, gotovo čudne u svojim prvobitnim i autentičnim značenjima. Zaista. mi se prepuštamo dominaciji pseudo-reči, anti-reči, i to prepuštanje kao da je politička ili javna propaganda... Postoji, zatim, momenat nesaopštivosti i mutavosti. Mnoga sociološka istraživanja u mnogim zemljama dovela su do istog mučnog zaključka: naš jezički materijal ne prestaje nikako da siromaši. Ovde se pojavljuje izvestan nov činilac: ekspanzija audo-vizuelnih procesa, naročito tamo gde dominira vizuelno, kao u filmu, "Ti procesi olakšavaju, gotovo izgrađuju pasivnost bez jezika, stanja nekakvih mutavih opštenja. Kod posmatrača, na primer, u mračnoj sali najbezvredniji znak manifestovan individualnim preživljavanjem. povlači za sobom, uze apstrahovano, posebno, neposrednu osudu... Postoji, konačno, degradirana stereotipnost. Prošetati se ulicama, tesnim prolazima koje nam, bez sumnje još ne zadugo, dopušta plodna horda automobila, znači biti svedok slika nas samih, slika koje nas ugrožavaju i zadovoljavaju, koje nas vrebaju na svakom zidu: „kalodontski“ osmeh zamenio je, kao obećanje smrtnima, osmeh anđela i katedralskih svetaca, osmeh bogova... Na svetim natpisima po pročeljima i fasadama nižu se sveprisutni i neuporedivi recepti protiv rđavog disanja!
Poezija nije mogla i ne može a da se ne pobuni proktiv ovakvog stanja jezika. Njena istorija, od simbolizma naovamo, jeste istorija njene pobune. Simplifikovano, može se reći da je ona izabrala dva glavna načina da ispolji sebe: jedan je onaj koji nastoji da očuva interene poetske zakona i da povrati, mnogim prepotentnim formama, neke od sposobnosti prisutnih u poetskoj potpunosti, u pevanju i u igri, drugi je, pak, onaj koji znači pribegavanje slici i napuštanje slike, kondenzaciju maksimalnog značenja u rečima — ne bi li one prikrile banalizaciju. Sve u svemu, anti-rečima i pseudo-rečima jezika koji preživljava krizu, poezija suprotstavlja blistave nad-reči, ali i opasne zata što je, svejednako, i dalje odsutan „pravi život“. Na taj
JU JM JIM Jat ibi 0
Drainca. Sarajlić se poziva ms bugarskog kritičara Josifova, koji za Bagrjanu kaže kako ona i danas „piše vrlo mlado,
Veza između Rada Drainca e a aa 2; ===
• Iskoristivši boravak wu Sofi-
1 ji minulih dana i slučajan
susret & Elisavetom MBagrja-
• nom. pokazala sam joj ovaj
E. Dagriane Sarajlićev članak. „Zanimalo
me Je kakvi su bili dodirj
između nje ı Drainca. Pri spo-
menu Drainčeva imena, Bagr-
jana se blago osmijehnula, a
trenutno sjećanje prelila je u riječi:
— Drainae, eh.. Dolazio je u Sofiju u dva tri maha. ai ja sam navraćala u Beograd, UuUvek smo se susretali. diskutirali Bio Je interesantan. nepovratno potonuo u svoju boemu i svoj način Života...
Po riječima E. Bagrjane, Drainac se u Sofiji izvrsno oslećao. Ono što je u Beogradu bila kafana „Tri šešira" i neke slične. to su u Sofiji bila dva predratna stjecišta književnika 1 umjetnika. Prvo je „Divite petli” (Divlji pijetlovi) 1 drugo „Kucoto kuče?
Druže uredniče,
KRACI NAPIS Izeta Sarajlića o savremenoj bugarskoj poeziji, objavl:en u Jednom od prošlih broJeva „Književnih novina” sadrži navod u kome se govori o prisnoj vezi koja je nekada postojala između „bugarske pjesnikinJje Elisavete Bagrjane 1 Rada
KNJIŽEVNE NOVINE