Književne novine

Preveo Nikola TRAJKOVIĆ

stvaralaštva«

vala kraljica sposobnosti. Ona je zadovoljavala naše potrebe zamišljanja. Ali ih više ne zadovoljava. I tako je neka dr:ga umetnost morala preuzeti tu dužnost.

Umetnosti se rađaju i nestaju. Slikarstvo, onako kakvo smo ga zamišljali i upražnjavali kroz vekove, nije uvek, nije oduvek postojao. Pojedine umetnosti su nesfale, kao što su živa gravirna rasvetljenja minijatura. Pozorište je nastalo iz religioznih ceremonija. Ono je ispunjavalo razne duhovne potrebe, pa i estetsku potrebu. Zatim se verska služba posvetovnjačila, i rođeno je pozorište koje više zadovoljava estetsku potrebu, a takođe i potrebu zanimljivosti i dramskog iznenađenja, koje liturgijska služba nije mogla više da ispuni. U epohama prinčeva postojala je jedna umetnost koju su negovali najveći umetnici: umetnost svetkovina. Ta umetnost, danas potpuno zaboravljena, doživela je veliki sjaj u vreme francuske revolucije, i najveći francuski umetnik tog vremena, David, proslavio ju je.

Jedna umetnost je rođena u naše vreme, umetnost koja nije postojala ranije. To je film, Film je od sada oblast mašte. Kraljica sposobnosti ima jedno novo kraljevsivo,

Rekli smo: mašta je proizvodila slike. U prvom strapnju te proizvodnje treba3a zapaziti zadovoljstvo koje je imao čovek u ponavljanju stvarnih slika. Otuda realizam, Mi volimo da vidimo ponovo, da ponovo prihvatimo, da ponavljamo slike koje nam pruža ulica i priroda. Tako smo sigurniji u stvarno postojanje stvari, Videli smo jedan voz kako ulazi u stanicu kad polazimo na put ili dočekujemo nekog putnika. Ali osećamo neobičnu radost kada, sedeći u mračnoj sali, vidimo još jednom kako voz ulazi u stanicu. Takva je bila, znamo dobro, slika koju je pružio publici prvi film, kao i izraz radnika iz fabrike Limijera, kao i čovek koji poliva, baštu.

Zadovoljstvo se docnije komplikovalo. Ono što nalazimo u tim slikama iz stvarnog života, to je neka skrivenija, čudnija stvarnost, kao neka nadstvarnost. Pilm nam otkriva u najobičnijim predmetima neku mnogo jaču stvarnost, iz koje se izvlači neka poetska osobina.

Najzad, izvan te stvarnosti, film nam daje slike zaista izmišljene. On je sposoban da stvara svet čuda i fantastike. Najlepše je to što su se već od njegovog rođenja, dok se još nije verovalo da će biti sposoban da obogaćuje naša saznanja, kao i da nam pruža one slike stvarnog života o kojima smo maločas govorili, otkrile u isto vreme neograničene mogućnosti u domenu fantazije, i to blagodđareći Milijesu, geniju ravnom piscu koji je u književnosti pokazao jednu od najsmelijih mašti koje su ikada postojale: Žilu Vernu.

Na kraju, film izražava i sveukupnost života. Sve što mogu da izraze roman i pozorište, izražava i film. Sve bogatstvo očevidnosti i mogućnosti živoia njegov je delokrug. On izražava stvarnost, stvarnost u pokretu. On izlaže sve bogatstvo pustolovine, sve bogatstvo sudbina. Sudbina ličnih i sudbina kolektivnih. Na ovoj poslednjoi tački treba priznati da je stvorio socijalne i nacionalne epopeje našeg vremena.

Uzbuđenje što oživljuje proživljeni život film postiže svojim zadivljujučim sredstvima. To se stvaranje realizuje u izvanrednim okolnostima i svim mogućnim sredstvima: tamom, muzikom, glasom, pokretom, pozorišnim i koncertnim sredstvima, pa i sredstvima plastike, igrom prostora, proporcijom, osvetljenjem, korišćenjem prostora i svetlosti u prostoru. Jer, ovde je prostor ponovno osvojen. Pilm je monopolisao maštu. Čak ju je i mobilisao.

Eto, vidite da sposobnosti čoveka ne nestaju. Može se samo govoriti o sumraku i renesansi mašte. Ona, zaista, nije više na istom mestu, ali je ipak tu. n .

Književnost, muzika i slikarstvo osećaju nesumnjivo obavezu da sebi pronađu nove primene, da zadovolje druge potrebe, da okušaju druge sposobnosti. Jedan ekspert za apstraktno nazvao je sadašnje slikarstvo, posvećeno apstraktnom, jednom drugom umetnošću. Mogućno da je u pravu.

Ali mogućno je, takođe, da će mašta ponovo osvojiti umetnosti iz kojih je bila izgnana. i njima nadahnuti nove pravce. Ja mislim, na primer, da mašta nije potpuno napustila skulpturu i da upotreba novih materijala i sadašnja, tako zanimljiva istraživanja kinetičke skulpture, projektujući slike u beskrajnom vremenu, nude umetnosti skulpture nova rešenja. Mašta će najzad i ua njoj naći svoj deo.

Ja govorim ovde po ćudi pretpostavki i sanjarija. I ja maštam, takođe, Nastavimo iako da maštamo, na primer, i u oblasti književnosti, Ja ne verujem, što se mene tiče, da će praznina moći da se održi u književnosti, podrazumevam u francuskoj književnosti. Tu se mašta može ponovno pojaviti, zauzeti svoje mesto i nastaviti svoje gospodstvo.

Književnost se vraća osnovnoj školi primitivne uobrazilje, naivne, onakve kakva se javlja u svoja dva roda: kriminalnom romanu ji romanu naučne fantastike, potcenjenim rodovima, ali kojima se ne treba smejati koliko se ne freba smejati ni slikarstvu slikara-amatera,

Zatim, treba da kažemo da se književnos t, umetnost pisanja, obraća izvesnom tipu čoveka koji je čitalac. Čitalac je živo biće, oživljeno unutarnjom dinamikom, koja se identifikuje s dinamikom pročitane knjige, proživljenog romana. On ne može zadržavati svoj život u jednoj statičkoj kontemplaciji, mešajući se sa estazom, odnosno, na kraju krajeva, s prazninom. Ne, njegov život se meša s životom lektire. Roman čitaoca — to je roman romansijera.

Mi pripadamo vlasti mašte i ona nas hoće cele celcate. Oterana s jedne tačke, mašta se pojavljuje na drugoj. U suštini, ona hoće da nas osvoji na svima tačkama nas samih. Jer mašta, to smo mi sami. Mi smo Mašta, sloboda i neograničeno rašćenje, bogatstvo, bogalstvo koje se rađa iz bogatstva, mi smo bogaćenje. Večni pokret, život i volja za životom. j

KNJIŽEVNE NOVINE

OGIST RONT

Kurs pozilivme lilozolije

UVODNA PREDAVANJA: „MALA MPMILOZOPSKA

BIBLIOTEKA“, „KULTURA“, BEOGRAD, 1962) ·

DVA

TAKO SAMO FRAGMEN, naše izđanje čuvenog Kontovog dela dobro reprezentuje filosofiju „pozitivizma. Tu se nalaze od samog tvorca Ppozitivizma mnaveđeni „podaci o tremutku u kome je saopštio svoju osnovnu iđeju (1826), tu jie i prva formulacija te ideje, koju je on, zatim, in extenso izlagno u svom „Kursu pozitivne filozofije“, tu je, najzađ, i poznata Kontova klasifikacija nauka, Suočavamo se, u preveđenom odiomku, sa istorijski značajnom iđejom pozitivizma, sa onom koja je od prvog časa sVoOgB postojanja saodređivala filozofsku situaciju (ne samo u Evropi), sa iđejom koja je, doduše u modifikovanom obliku, i đanas aktuelna. Ako se ne samo Montov pozitivizam nego i nepozitivizam mogu danas uglavnom smatrati prevaziđenim, onda je to tačno samo u smislu jednostranosti tih shvatanja, pa se dijalektička kritika današnje filosofske Sifuacije može đati samo tako, Sto će se u „ukiđanju“ dvaju najjačih filosofskih struja, PpOozitivizma i egpzistencijalizma, priznati njihovo đelimično pravo, kao što je to uviđeo T. W. Adđorno, polazeći od Hegel—Marksove trađicije.

Iz Kontovih uvođnih reči za njegov „Murs“, koje možemo čitati u Rkorekinom „prevodu dr Vlađa Draškovića, lepo se može razabrati ona Kkarakteristična neđoumica ovog autora, koji nije znao Sta da otpoč ne s mnogoznačnim terminom „filozofija“. On ga ipak prihvata i upotrebljava poput starih, u smislu opšteg sistema ljuđskih shvatanja. U borbi protiv teološke i metafizičke metođe filosofiranja Kont je u mnogome vodio borbu protiv same filosofije, ne uviđajući njenu pravu prirođu u ođnosu na posebne nauke. Anpsolutizujući činjenice u borbi „protiv metafizičkih i teoloških đogmi, Kont je đogmatički shvatio same činjeSeo uo 4 aWBo Jay ao VOG

Ww svojoj značajnoj teoriji o tri stanja Kont je zastupao iđeju o zakonitom progresiv-

nom hodu ljuđskog đuha, u kome pozitivistički preokret postaie neminovan. 'Ta iđeja ima formalno sličan značaj kao i MHegelova iđeja o razvoju duha, kao Marksova iđeja o besklasnom društvu, kao 'Tojinbijeva ideja o universalnoj religiji. To je značajna koncepcija o dđuhovnoj povesti čovečanstva, iako se danas bez rezerve može smatrati prevaviđenom. „Iđeja o neizbežnoj pobedi naučne pogzitivnosti, po KWontovom mišljenju, nije neka njegova srećna iđeja i dosetka, već je u pitanju proces koji se, kao i svi krupni događaji, vršio stalno: poreklo mu se ne može tačno utvrđiti, i mi ga zatičemo u Aristotela, u Aleksandrijskoj školi, ali 5e đuh pozitivne filosofije sasvim jasno izdvaja S Dekartom i Galilejom. U odnosu ma teološku i metafizičku filosofiju, jedino je pozitivna filosofija stalno napređovala, pa tako Kont s pravom govori o „US-

ponu naučne filosofijeć, Moderni akcenti se mogu razabrati i u onim Kontovim rečima, kojima se on zalaže Za istinite pojmove u filosofiji u borbi protiv metafora. Uuviđajući đa njegova metoda mnmema pofrebnu universalnost, Kont je specijalno želeo da pozitivnu filosofiju primeni na području socijalnih fenomena, pa je tako zasnivanje socijalne fizike odnos(koju je on, kao nauku, imenovao i Uu-

no sociologije

temeljio) smatrao glavnim ciljem svoga „Kursa“. Od pozitivne filosofije on je, između

ostalog, očekivao „preobražaj vaspitnog sistema i temeljnu društvenu reorganizaciju, buđući da „iđeje Vvlađaju sVetom“. Iz OVOgE Kratkog izlaganja Osnovnih Kontovih iđeja već SC mogu uočiti pravci jedne mo” gućne Kritike njegova sistema. Iz upravo maveđenih reči može se razabrati iđealistička inverzija stvari koja ima još mnogo dublje i granatije korene nego Što je ovđe moglo biti naznačeno. Kontov filosofski sistem se s pravom može Mpritikovati kao nefilosof-

ski, njegovo shvatanje či-

njenica kao dogmatičko, a nje gov „veliki metafizički.

osnovni zakon“

kao

Predgovor dr Radmile Šajković, informativno pisan, ipak je ponešto siv i usiljeno kritičan, pa ne đaje pravu sliku o značaju pozitivističke ideje, o njenoj aktuelnoj U našoj filosofskoj literaturi neđostaju studije o pozitivizmu kao jednoj moguć, nosti filozofiranja koju su neki razvoju indijske filosofije.

(M. D.)

ni

snazi.

istraživači otkrili čak i u

e VASKO POPA

Ponoćno sumče

(„NOLITĆ, BEOGRAD, 1962)

IZVESNO JE da su antologičarske težnje Vaska Pope, danas isto toliko karakteristične kao i njegovo pesništvo, Uuslovljene nadrealističkim istra– živanjima osobenih i skrivenih često bizarnih oblasti života. Njegovo nastojanje da, u rela-

neprevedene knjige“ .

BOSH HHUEB BP AHMC A AB HY TIHU

SAMA POJAVA ove knjige pdredila je njenu vrednost među rađovima o velikom Srpskom Kkomediografu. Ona je opširno monografsko delo mla dog bugarskog naučnika Bojana Ničeva u kome autor, 5 pretežnom tendencijom za DOpularnu estetsku analizu, raZrađuje poznata gleđišta o stva ralaštvu Nušića. MKritičkih elemenata u nioj ima, ali oni ne iđu dalje ođ sintetičkih literarnih uopštavanja i služe kao sredstvo kojim autor hoće đa đi bliža objašnjenja umetničkoj specifičnosti književnog dela Nušića i njihovoj problematici.

Struktura knjige iđe za hronološkim razvitkom stvaralačkog puta „Branislava Nušića. Po tom putu nađen je i onaj elemenat veze između posebnih periođa koji veoma jasno pokazuje uspom pisca i mjegov izlaz iz okvira šaljivosti i

humorizma prema humoru, Uučvršćenim snažnom ~ „društvenom satirom. Autor knjige razradio je i odredio tri glavna periođa Nušićevog Života i stvaralaštva. Prvi period — to je period od početka Ovo stoleća, koji se može nazvati periodom pojave humorista. Drugi period je, možda, našduži i najkompliciraniji period do početka 30-tih godina; u njemu su posebno istaknute protivurečnosti s kojima je Nušić bio u sukobu. Treći period — to je period do smrti — prema B. Ničevu najplod niji i najvažniji period u Nušićevom stvaralaštvu, Rarakter dela ne može Se nazvati strogim maučnim. Naprotiv, po svemu suđeći, auior se više oslanjao na Svoju invenciju, na svoja subjektivma ogećanja da bi odredio svoje mišljenje o piscu, Samim tim nije izbegnuta crta

tivno kratkom vremenskom razdobiju, pruži našoj čitalačkoj publici uvid u verbalne egzir bicije i istančanost narodne poezije, u neomeđena i Sspontana „ispoljavanjia „pesničkoz humora i, sada, u tekstove celokupne srpske Književnosti označene atmosferom snoviđenja i podsvesnih simbola poduđara se 5S koncepcijom nadrealista okupljenih (1924. i 1925. god.) oko časopisa „Svedočanstva“. Nervno - moždani sadržaj, Kkreativno-ispoveđna ostvarenja pijanaca, prostitutki, zločinaca, ludaka, mistifikatora bili su, u glavnom, materijal ovog časopisa. Iskren: spremnost njegovih saradnika da čovečanskom „zahtevu #ža spoznajom udovolji olkrivanjem svetova koji su iz razloga predrasuda ili neobaveštenosti zapostavljeni — evo kako Popa nastavlja, nešto mođifikovano, svakako sistematičnije. Specijalističke antologiie imaju svojih preimućstava i svojih neđostataka. Preimućstvo im je u iome što preokupacije onoga koji ih sastav\ia a priori upućuju u određenom pravcu, spasavaju ga, dakle, od nepotrebnih dilema i nedoslednosti. Njihov nedostatak je čisto objektivnog kaTaktera i sadržan je u činjenici da one, same po sebi, to jest specijalističke kakve su, ne mogu u dovolinoj meri Oobezbediti integralnost tekstovima koje predstavljaju.

Ovaj „zbornik pesničkih snoviđenja“ (da li samo pesničkih?) karakterističan je upravo i zbog jednog i zbog drugog. Uz neznatna odstupanja (nisu uzeti u obzir baš „svi“

ANĐELKO VULETIČ ,

Drvo s paklenih vrala

(„PROGRES“, NOVI SAD 1963)

IZGLEDA da se sunce opako zamerilo nekim našim „mladim romansijerima, pa Sa u svojim delima «optužuju za svakovrsne krivice i zlođela prema svetu, dosledno prenebregavajući onu narodnu „ko se sunca Kkrije...* Tako i Anđelko Vuletić, u svom drugom romanu, posmatra taj „ogromni usijani bijeli cvijet na nebu“ kao simbol trageđije koja prati njegove junake. Kad god se događa neka nesreća, javlja se sunce; žega odgovara samo zmijama, koje pište, palacaju jezicima i ujeđaju, unoseći još veću pometnju u ovaj pometeni svet.

August Putar, glavno lice ove knjige, kao da se rodio pod nesrećnom zvezdom — u-

ostalom i Sunce, kao nebesko telo, ubraja se u zvezde, a njegovo pogubno zračenje dovodi do ludila i trageđija među ljuđima. August nikoga mne može da voli: ni roditelje, ni ljubavnice, ni svog teško Obolelog brata Tibula, A oni su svi prema njemu blagi, moleććivi, puni, Jjubavi i praštanja. Kroz moralne dileme izražene samnambulističkim snoviđenjima i lutanjima, August Putar teži nekakvoj neođređenoj katarzi, čijeg postojanja i sam nije svestan, i koja nc dolazi; on biva tučen, on se valja po blatu, boluje, ali on isto tako tuče, gura i vuče u blato, zbog njega se razboljevaju. Krećući se u sumornom · mi-

prekomernog Sociologiziranja o Nušićevim delima na raćum njihovih umetničkih Kvaliteliteta., Zato se delo može nazvati Rknjiževno-istorijskom monografijom. Svuđa sc može primetiti ona snažna želja da se nađu po svaku cenu analogije sa istorijskom stvarnošću, da se svVeC argumentiše s detaljima društveno-istorijskih činjenica. Uz to je MB. Ničev tražio i ozbiljnu umetničku argumentaciju, iako mu to uvek mne polazi za rukom. Ipak, njegov najveći mspeh je dđa je on mogao da podvuče svoje osnovno mišljenje Koje se poklapa sa mišljenjima napredne jugoslovenske i moderne Mritike o Nušiću, ·

Šta upravo hoće da dokaže svojom NKnjigom Bojan Ničev? Prvo, da odbaci sve ono Sta» re, buržujske, dđogmatske i konzervativnc Kritike, koje su

Srpski pesnici koje je san povukao u avanturu izražavanja neizrecivog), on sprovođi određenu liniju: đat je magoveštaj jednog viđa (snevanje i tretman sna) jeđne dugovečne i plodne poezije. S druge strane, zbornik kao da je okomnčan, tekstovi koje pruža, tačnije rečeno — način na Koji ih pruža, nisu u stanju da prerastu svoju usku datost i da obezbeđe doživljaj knjige kao atmosfere. Nedđvosmislen je utisak da iza. ovog irudnog sastavljanja nije bilo. koncepcije, da se izbegavalo sistematizovanje, da se nije htela. nikakva poruka. Jednostavno: skup tekstova, ne baš srećno razVrIstanih, koji sami za sebe treba da zađovolje i htenje autora i interesovanje čitalaca. „Ovđe, nad provajijom ,pokorene strahote, ma žarkim stubovima osvojene divote, građe nam pesnici očovečenu i meprikosnovenu zvezđanu opštinu“ — kaže Vasko Popa. Čini se, mali je napor bio potreban pa da se u svoj potpunosti prisno dožive te „pokorene strahote“ i „osvojene divote“ koje poezija čuva u svojim dubinama. Ali, ili srpska poezija zaista nema afiniteta za „ZVezđame opštine“ snoviđenja ili ih Popa nije umeo učiniti suštinski pristupačnim, {D,S.I.)

ljeu glađnih ljubavi, alkoholičara, prostitutki, August sve više podleže svom prokletstvu; njegov dodir kao đa je Kkužan. Zbog njega se ubija i gori u plamenu železničar Kuzman, on na pustom, polumračnom „drumu «nokautira svog ljubavnika Abrahama; nanosi bol svojim roditeljima i bratu; zbog njega se ubija njegova rođaka Emilija, pošto ju je on obeščastio; i, najzad, on ubija dve svoje Ijubavnice, Rozaliju i Eliđu, majku i kćer, kako mu ne bi donele porođa jer ne želi da ostavi traga za sobom. Biva osuđen na smrt i, odgurnuvši sve i očekujući izvršenje „presude, priča svoju ispovest, o nedđaćama koje ga prate od odlaska iz Paklenih „Vrata, seoceta neđaleko od Dubrovnika, gdđe sunce tako ubilački sija đa se i zvona crkvena tope.

Wuletić nije razjasnio dramu svog junaka. Pojedine epizođe ovog romana đeluju izvorno, ima u njima teksta i podteksta, ali za njima najčešće sleđi neinventivnost i ponavljanje, konvencionalni pseudoavangarđizam i tamne naočale, koje ne štite od sunca već od života. Iako se ne može reći đa je August Putar u potpunosti papirna ličnost, proizvođ određene stvaralačke koncepcije, on je ipak nedovoljno definisan i nepotpun, a njegova borba protiv preživelih društvenih · konvencija (mestimično se poruka dela može tako shvatiti) neđovolino ubedljiva i nebulozna. Dodamo li tome ne malobrojne proizvoljnosti i nepotrebne đigresije i izlete mašte, moramo konstatovati đa Vuletić nije ispunio imperative romanesknog pisanja. (I. S.)

predstavljale Nušića kao običnog humoristu. Drugo, da Objasni i protumači satiričnost Nušićeva pozorišta u njegovom stalnom usponu, da odvoji moderno od konzervativnog, vulgarnog tumačenja Nušićeve komedije. U sklađu sa 0Ovim autor se veoma precizno i đetaljno osvrnuo na literatuYu u kojoj se o tome raspravljalo u Jugoslaviji. Da bi dokazao veličinu Nušića on je tražio oslonca i u nitima koje vezuju velikog pisca za Steriju, Gogolja i uopšte svetsku književnost.

Bojan Ničev je u svom rađu otkrio i neke nove momente i crte stvaralaštva B. Nušića. On je, na primer, dao opšimu analizu stila pisca, otkrivši da je u načinu izobličavanja, u slikovitosti i sl. Nušić bio pođsticaj za nova otkrića u oblasti humora. Novi momenat je i lumačenje 5i-

DRAGOSLAV NIROLIC-MICHT

~“ • ~“

Ispražnjena koža („PROGRES“, NOVI SAD 1962) OVA „NEDOVRŠSENA POVIST“Ć“, Kako je sam autor naziva, može da izgleda, „na prvi pogled, kao jedna fantasmagorična vizija života, koja je i njegova afirmacija i Regacija u isto vreme, 'koja Obuhvata i početke i svršetke njegove, i uzlete i padove. Ali u kojoj, istini za voliu, uskrsnuća me postoje, Ma Koliko da je „egzistencija belančevine“ u lednim beskrajima Kosmosa fascinantna pojava, ma koliko da je snaga osnovnih životnih nagona pokretačka, neodoljiva i neutoljiva, mada se ljuđi i njihovi postupci, u krajnjoj liniji, mogu deliti na pozitivne i negativne, život je, ipak, povest (razume se uvek nedovršena), napisana na suvom listu Kkoji svakog časa može đa nestane u smriomose• nim Kovitlacima Vvetrova.

Ali istinost svoje vizije Micki je i tekstualno i sižejno o-

pravđao i dokazao. Njegova fabula je, moglo bi se reći,

skoro neuhvatljiva. i to ne Ssamo zbog nepoštovanja hronologije. No, treba li ponavljati, Micki nije ni prvi a neće, verovatno, biti ni poslednji umetnik koji ličnosti i zbivanja suprotstavlja prema impe rativima razvoja određene atmosfere, određenog trenutka i, prema tome, van određenog konteksta oni nemaju skoro nikakvo značenje. Izuzimajuči izmišljenog autora, sve su ličnosti ove proze, u Klasičnom smislu reči, nerealne, Ne samo fizički. One, ma primer, izgovaraju · „nelogične i, pokašto, pijane rečenice. Cinjenice i figure se i kođ samog „autora“ često mešaju. Ali u ustima ličnosti koje nisu ljuđi rođeni, koje ne žive i ne umiru po zakonima materijalne stvar nosti, nego po imperativima njihovog tvorca-autora (svaka ođ njih postala je đa bi „zamenila*“ jeđanm izgubljeni organ obogaljenog heroja iz rata), one nose čudnovatu istinitost i ubedijivost. Te ličnosti, koje potvrđuju psihološku zakonitost o kompenzaciji nedostataka, muče svi problemi ljudske stvarnosti. Na osnovu toga, i ne samo na OSnovH. toga, može se tvrđiti da one nisu istinite, ali đa su odre". đene istine. U svom svetu 0One su neprikosnovene. Njihovi suđovi i istupanja, mađa su, u širem smislu reči, lirskog. karaktera, imaju punu Vverodostojnost i opravdanost čak i van njihovog ambijenta. Nije aktuelnost jedina vređnosi koja Kkrepi ove bolne (ironične, sarkastične, vapijuće Vrrlo često) izlive protiv svega lažnog što se krije u osveštanim vrednostima.

Wwkratko, u okviru jedne najsvakodnevnije priče o ·čo. veku koji je, kao đečak, s njive pobegao u svet i koji ja kao „ogorčen stvor počeo da piše, poželevši da baci svet pođ noge“, Dragoslav NikolićMicki je uspeo da uđahne djedan po mnogo čemu jeđinstven, dinamičan i umetnički motivisan Život. Poređ čisto estetičkih draži njegov tekst, koji kao da je napisan u jednom dahu, u jednom zamahu mašte, imponuje svojom smelom, nekonvencionalnom struk turom i širinom: „Bilo ije mnogo priča a ipak su 'sVC sadržane u mojoj“. (S. B.)

(HianarencrBo Ha MHarbrapcara AgameMMx; Ha HayKRMve, Cobun 196)

stema „razmršivanja kompozicionog „ugla“ u #žđĐMNušićevim komedijama i njegovog raspa-

danja u posebne linije. EB. Ničev razrauđje posebno i problem „„patrijarhalnosti“ i

odbacuje sva shematska gledišta — on dokazuje da Nušić nikad nije bio nosilac patrijarhalnog pogleda na svet.

Sa svojim savremenim kon“ cepcijama prema stvaralaštvu Branislava Nušića, knjiga Bojana Ničeva, iako opsednuta balastom sociologiranja, Vveoma je koristan rađ za šire i kompletno upoznavanje | Klasičnog srpskog Rhomediografa.

(G. B.)

•

PIŠU: MILAN DAMNJANOVIĆ. DRAGOLJUB S. IGNJATOVIĆ, IVAN ŠOP, STANOJJO BOGDANOVIĆ ı GANCO SAVOV., SAR

: