Književne novine

VI / UI

Nova serija Broj 195 Beograd

19. IV. 1963.

Godina XV, Cena 90 din.

TO | tribina"

VEOBAVESTENOS ILI NESTO DRUGO

NAPOMENA REDAKCIJE. Književ- | ne novine primile su članak Sve- | tislava Đurića, sekretara Saveta za kulturu SR. Srbije, u času kada je re= || dakcija zaključivala ovai broj. Sma- | trajuči đa u članku Svetislava Đurića ima i izvesnih tvrđenja, kvalifikativa i izraza koji, po mišljenju redakcije, ne predstavljaju pozitivan prilog javnoj diskusiji o problemima od javnog značaja, pošto se takvom argumenta-– cijom i fakvim Kkvalifikovanjem kritičkih analiza svaka javna kritika ndređenih institucija i Toruma može

|| obezvredđiti kao opskurna, tenđencioz-~

|| ma i meprincipijelna kampanja, ređak- | || _ cija Književnih novina zadržava pra- || | vo da u sledećem broju objavi svoj | | komentar, | | |

- NJIŽEVNE NOVINE su, u posled-

. nje vreme, objavile nekoliko napisa u kojima se iznose netačnosti o rađu Saveta za kulturu SR Srbije ili pojedinih MWeomisija i odbora, čije je delovanje s mnmjme povezamo. Smatrajući u prvom trenufku da li napisi potiču iz neobaveštemosii, koju će sami autori majlakše ispraviti s obzimom ma praksu Saveta da zainteresovanim pojedincima, a naročito Štampi, pruža sva potrebna obaveštemja iz svoje nadležnosti, Savet do sada mije odgovarao na ovce napise. Međulbim, njihovo sulkcesivno objavljivanje, vraćanje na netačne argumente i jednostrano fumačenje pojedinih pilanja je delokruga rada Saveta, daje utisak da Književne movine nisu obaveštene ili vode kampanju sa određenim diljem. Tako se u članoima Božidara Božovića, objavljenim u brojevima od 22. februara i 5. aprila ove godime, želi dokazati da je Savet za kulturu SRS favorizovao neke estetske ili idejne stavove u umetnosti koji to ne zaslužuju, a na račun drugih koji imaiu više vredmosti, Pisac ide Voliko daleko u sfvojim insinuacijama, da tvrđi kako je Savet, ili „neko” u njemu, hteo i za budućnost da obezbedi prevlast jednog žanra, kome bi se i dalje ne-

pravedno dodeljivale nagrade. Ako atvari ix nisu u iim mnajpisima tako ja-

smo rečene, slobodni smo da ih ovde dovedemo do krajnjih zaključaka, koji se nedvosmisleno nameću čitaocima pomenutih tekstova.

Po sebi se razume da ovakve tvrdnje ne bi mogle proizići iz objektivne analize rađa Saveta. Zato Božović prelazi preko bitnih činjenica, ne trudi se da sagleda same probleme u njihovoj kompleksnoj celovitosti, već izvlači tu i 'tamo jz različitih izveštaja po koju reč ili cifru kojima se, posle toga, neodgovomo služi. O negaftivnosti i nckonsitruktivnosti takvog načina pisanja ne ireba ni razgovarati. Ona je Jasna. Pređimo zao na „argumente“ kojima Božović opehiše,

Raspravljajući o raspodeli sredstava Republičkog. fonda: za unapređivanje izdavačke delatnosti pisac članka Pondovi i kriteriji zamera Sto je, navVodno, u 1962. dato časopisima mamnje novaca nego u 1961. godini; zatim, Što je nekim preduzećima dato više sredstava nego što su sama unela u fond tako da, po njemu, „manji finansira;jii velike”, i, na kraju, zamera što su dotacije date pojedinim knjigama. Prema tome, u radu Ponda ništa nije valjalo niti je osnovna politika pravilna, ni ekonomska računica, ni konkreina izdanja koja iz'toga proizilaze. Kako Upravu Ponda postavlja Savet, a stručne i tehničke poslove obavlja njcgov Sekretarijat, to se .imdirektno ove zamerke odnose i na ove opgane. Za sticanje slike o njihovoj potpunoj ncopravdanosti potrebno ie reći nešlo više o samoj suštini rada.

Na prvom mestu potrebno je istaći da je ideja o ustanovljenju Bonda za unapređivanje izdavačke delatnosti dobar primer ostvarenja kulturnih potreba našeg socijalističkog društva. Kqmercijalno ~ aktivna izdanja podupiru preko njega ona koja su u tom pogledu pasivna, ali su istovromcno potrebna za opstanak i razvitak naše kulture, Jedne knjige, dakle, podupiru izdavanje drugih, Zbog toga su izdavačka preduzeća, u izvesnom smislu, nerađo gledala da se sredstva koja su ona ostvarila daju u svrhe koje ıe spadaju u izdavačku delatnost u užem smislu, kao što jc slučaj s dotiranjem · časopisa, jer su se ona na taj način · gubila za

uporno '

rad ~

LIKOVNE PRILOGHNB U OVOM BROJU IZRADIO

BOŠKO RISIN(OVIĆ:-RISIM

samih izdavačkih preduzeća. Preduzeća su s pravom smatrala da sakupljeni novac, Čak i kada se daje na dotacijc komercijalno pasivnih. izdanja, u neu 'ruku- se. ipak vrača izdavačkoj delatnmosti, odnosno onoj delatnosti

· DANA ——>ŽK—

Ustav Socijalističke Pederativne Republike Jugoslavije

SEDMOG APRILA Savezna narodna skupština prihvatila je Ustav Socijalističke Pederativne Republike Jugoslavije, koji predstavlja rezultat velikih revolucionarnih tekovina socijalističke revolucije i izgradnje naše zemlje. Obrazlažući predlog Ustava pofpredsednik Saveznog izvršnog veća drug Edvard Kardelj je, na zajedničkoi sednici oba veća Savezne narodne skupštine, između ostalog, rekao: »Mnoge revolucionarne epohe davale su ustave sličnog tipa. Međutim, ono šio našem Ustavu

daje posebni značaj — lo je činjenica

da je to ustav jedne socijalističke države, jednog socijalističkog društva, koje otvorenih očiju pristupa protivrečnostima Svog sopstvenog razvitka i nastoji da uspostavi što demokratskiji mehanizam njihovog razrešavanja. Naš se Ustav ne bavi ni propagandom. ni zamagljivanjem slabosti u stvarnosti, ni idealiziranjem ovih ili onih odnosa, niti proglašavanjem nekih večitih istina, On je ogledalo naše stvarnosti i izraz težnji progresivnih, socijalističkih snaga našeg društva da se još više ubrza napredak našeg društva u svim oblastima njego-

koja

NJIŽEV

ı ŽEVNOS T,

ih je i stvorila, dok se pri dobiramju časopisa om u potpunosti izdvaja od njihovih privrednih interesa i delaitnosti za koju su osnovana.

NMastakav na 4. strani

"\Bvetislao, ĐURIĆ

vog života, vodeći računa o objektivnim uslovima stvarnosti u kojoj živimo. Specifično obeležje daje našem Ustavu i način na koji on rešava problematiku, koja nastaje na osnovu protivrečnosti između čoveka i društva, odnosno

između individualnog i kolektivnog interesa. Naš Ustav polazi od te protivrečnosti kao takve, to jest kao objektivno date i kao oblika u kome se vrši društveni progres. Zato ne ovekovečuje nikakav hijerarhijski odnos između individualnog i društvenog interesa, već uspostavlja njihovu uzajamnu zavisnost i odgovornost. Zato se u Ustavu formulišu prava i obaveze čoveka, tako da je što konkretnije određen društveni položaj čoveka, kako u sferi ekonomskih tako i u sferi političkih odnosa, i đa je obezbeđena — za date uslove — maksimalna autonomija ličnosti.

od takvih postavki, naš

Polazeći

ustavni sistem, više nego i jedan poli-

tički sistem u istoriji, obezbeđuje stabilnost društveno-ekonomskog položaja čoveka, tj. čoveka kao samostalnog i ravnopravnog subjekta u ekonomskim odnosima i u radu i stvaranju kao i njegovu socijalnu sigurnost. On daje izvanredno široka prava da bi čovek u što

većoj meri postao gospodar svoje sud-

bine. Takav njegov društveno-ekonomski položaj je, istovremeno, osnovni stub samoupravljanja, i socijalističke demokratije i lične slobode ...«

Govoreći o karakteristikama Ustava, drug Kardelj je istakao njegov antidogmatički i dosledno humanistički karakter »Jedna od bitnih karakteristika novog Ustava je i to što on izbegava svaki dogmafizam i doktrinerstvo u formulisanju društvenih odnosa. Ustav je dosledan u odbrani tekovina socijalističke revolucije i socijalističkih odnosa kao takvih, ali on prepušta praksi da pronalazi oblike socijalističkih i demokratskih odnosa u skladu sa razvitkom materijalne osnove

„našeg društva, to jest sa mogućnostima koje će stvoriti rastući materijalni napredak našeg. društva. Praksa je, na taj način, konačni sudija svih sporova i svih

subjektivno donošenih. odluka. Jasna”

socijalistička demokratska orijentacija, na osnovu iskusiva radnih masa i naučnih

UMETMOST il

Još „jedno mišljenje o našim kn jiževnim diskusijama

Ja sam služio i gospoda?io, popovao i vojvođovao; putovao po naYodnmom, DOslu daleke putove i kod kuće mirmo sedeo i u, mojoj bašti voće kalemio; Dojevdo sam, opasne ratove i užibao blagođet opšteg mira; s carevima goboTio sam, slobodno, katkad, zbunio me govor prostog kmeta; gonio sam, meprijatelje i bežao od njih, žipeo u svakom, blagu i izobilju, i opet dolazio do sirotinje: imao sam lepe kuće i gledao ih, iz šume spaljene i srušene... (Prota Matija Nenadović, Memoari) Svi umetnici stvaraoci mora da su maksimaliste, jer mad, njima već sledeća, generacija lomi štap, ako to misu. bili i baca ih pboubijame iz košnice, kao suvišne trutove. (Miroslav Krleža, VI izložba HrY-

uvatskog proletnog salona, „Plamen“)

edno mišljenje, izneto u prošlom broju ovog lista, podstiče zaista

· na diskusija, utoliko pre što, izgleda, nije sasvim usamljeno. Reč je o tezi koja počiva u osnovi članka,Miladena Oljače Zar se zaista me razlikujemo, lezi koju stoga treba odmah na početku citirati. Razlažući svoje (legitimno) mišljenje o tome koliko se pisci, koji pripadaju različitim grupama u našem književnom životu, razilaze u pogledu samog prilaza životu, vrela iz kojih crpe inspiraciju, odnosa prema čitaocu, Oljača piše: „Razlikovali smo se, naravno, već i po svome socijalnom poreklu, po tome gde smo rasli, kako smo se vaspitavali, za kakve smo se pokrete ranije zalagalji, koliko smo u na=

saznanja, interes materijalnog razvitka zajednice, i moralno-politički kriteriji to su rukovodđeća načela praksu, a nikakva dogma.

Na takav način Ustav u najvećoj mogućoj meri obezbeđuje da državni sistem ne izraste u nekakav sistem birokratskog ocentralizma i administrativnohijerarhijskog upravljanja društvom ili u samovolju ma kog pojedinačnog društvenog faktora. On obezbeđuje najveću moguću samostalnost čoveka i svih društvenih faktora u okviru njihovih zadataka. A, istovremeno, on obezbeđuje i povezivanje pojedinačnog interesa sa neophodnim usklađivanjem ljudskih aktivnosti i planskim usmeravanjem mafterijalnog razvitka društva iz odgovornog društvenog centra, kako u federaciji tako i u republici i komuni...«

Dotacije i namene dotacija

„CENE U KUL'PURI, kao i u bilo kojoj drugoj oblasti ljudske delatnosti, nisu istovetne sa imanentnom vrednošću kulturnih dobara. One se, zapravo, isto kao i sama vrednost, formiraju samo kroz odnos dela i publike, odnosno »proizvodnje« i »potrošnje«. A taj odnos, za svako vreme i za svaku priliku, zavisi od čitavog spleta konkrelnih odnosa i spoljnih faktora...

Praksa je pokazala da u uslovima kada je budžet materijalna osnova kulture, ne može biti govora o slobodnoj, programskoj, idejnoj i kreativnoj orjijentaciji kulturnih institucija i stvaralaca. U takvim odnosima sve mora biti podredeno ne samo visini budžeta, nego i že-

DRUŠTVEMA

RAZLIKE ALI KAKVE

PITANJA

šem ranijem životu pešačili, gladovali, strahovali, bili maženi ili batinani“.

Oljača sam veli, drugde u istom članku, da je borba između postojećih grupacija „imala, u osnovi, pozitivan značaj za dalji razvoj naše savremene književnosti“. On piše s pobudom da se u javnosti ne zataška postojanje stvarnih podela, diže glas protiv pokušaja prikrivanja razlika kojim bi se sačuvale i odbranile „izražene tendencije ka monopolnom položaju pojedinih grupa“ u našem književnom i umetničkom životu, osuđuje, sasvim umesno, štetne tuđe idejne uticaje.

Ove njegove namere su za pohvalu. Ono što nije, to je shvatanje izraženo u citiranoj rečenici, shvatanje da su jedni pisci, svojim socijalnim poreklom i onim što su preživeli ili u ranijem (doratnom i ratnom?) periodu života pretrpeli, a priori na pravom putu, predodređeni za pozitivne, marksističke i dobre pisce. Nema spora da socijalno, klasno poreklo utiče na formiranje ličnosti, pa i kođ umetnika, ali dokazivati da napredne ideologe, pisce, publiciste, umetnike treba tražiti u principu samo među sinovima radničke klase i (valida) bezemljaša, među onima koji su patili, gladovali, strahovali, bili batinani, zaista znači krupnu zabludu i savršeno neprihvatljivu simplifikaciju, čak vulgarizaciju. Treba li navoditi primere, počev od osnivača marksizma, ili od mnogih među najprogresivnijim ličnostima naše ere, u svetu i kod nas,

Naslavak na 5. strani

Božiday BOŽOVIĆ

ljama one društvene instance koja daje budžet. A. to se dvostruko negativno odražava. S jedne strane spulavaju se inicijative ~” stvaralaca, i rukovodilaca raznih vrsta kulturnih aktivnosti, a s druge strane stvara se pogodno {le za razvijanje birokiratsko - elalističkih mekoda i ograničenja...

"Peškoće u realizaciji ovakve politike cena proizilaze otuda što još nisu dovoljno afirmisani društveni kriteriji o vrednosti, odnosno društvenoj opravdanosti pojedinih kulturnih aktivnosti. Tako je moglo da se desi da uz ovu opravdanu i razumljivu politiku ograničavanja zakona vrednosti, dođe do favoriziranja pojedinih oblika i vrsta stvarafaštva, što je opet, ali sa drugih vrata, uvodilo u našu kulturu birokratske metode. Naj-

bolje se to može pokazati ako se raz- bj

motre dotacije i namene dotacija u izdavačkoj delatnosti. Iz fonda za unapredenje izdavačke delalnosti u Srbiji dato je prošle godinme (ne računajući časopise i novine) na ime dotacije preko. 280,000.000. dinara. Kako su te dolacije raspodeljivane može se videti i iz ovih nekoliko primera. Za drugo izdanje knji ge Zorana Mišića „Reč i vreme ·dato je 3,185.000 dimara. Za knjigu Miće. Popovića U ateljeu pred moć do. deljena je dotacija od 1,100.000 dinara, a za knjigu Miodraga Protića Savremeni" · ci dotacija je iznosila preko 8,000.000

dinara, a za monografiju o Mileni Pa- u

vlović-Barihi 6.000.000 dinara. Nagtavak na 32. strani * i

ONO RNB i, 7 Med „M. Jg--a o 0 3

E NOVINE