Književne novine
a 1314
DANA
Nastavak sa 1. strane
'i čitalaca prema tokovima, kretanjima
i pojavama u novijoj sovjetskoj literaturi, naglašavajući obostrano Konstatovanu potrebu da se kontakti i susreti sovjetskih i jugoslovenskih pisaca u buduće razvijaju nai bazi prijateljske sa~
radnje, povepenja i međusobnih razu·.mevanja. Govoreći o susretima s našim piscima, Ozerov razgovore u Savezu književnika, n kojima su učestvovali 1, Andrić, M. Lalić, D. Maksimović, B. Ćopič, V. Gligorić, Č. Minderović, M. Oljača, M. Alečković, T. Mladenović, D. Jeremić i drugi, ocenjuje kao veoma sadržajne, a razgovore u redakcijama
„Dela“ i lista „Danas“, odnosno „Knji-
ževnih novina“ i „Savremenika“, kao izvanredno zanimljive i, po mišljenju V. Ozerova, karakteristične' za shvatanja jednog dela jugoslovenskih pisaca.
V. Ozerov s posebnom pažnjom govori o susretu s Josipom Vidmarom, S kojim je pre nekoliko godina polemisao o aktuelnim pitanjima književnosti i o dužnostima kritike. V. Ozerov naglašava da su, kako se njemu čini, mnoge razlike u Vidmarovim i njegovim shvatanjima uklonjene i da postoji mnogo stvari koje ih ujeđinjuju. „Josip Vidmar — kaže Ozerov — smatra „modernizam snobizmom svoje vrste“, koji na> staje pod uticajem Zapada. Najopasniji jie „talas pesimizma“ koji je taj uticaj doneo, a koji će buaržoaski Zapad pokušati da pojačava“.
*
Milerov „Južni povratnik“ u Engleskoj
KAO NEKA VRSTA transokeanskog odjeka onog što se desilo u Americi, kad se Milerov Južni povrafmik pojavio pre nekoliko godina, i Britanija je postala Milerova savest — prikazivači se vatreno opredeljuju za i protiv, a prodaja izvrsno napreduje.
Početkom maja izdavač Džon Kolder dobio je narudžbine za oko 100.000 primeraka. I on je, poput mnogih drugih, polcenio potrebe tržišta pa je krajem aprila mogao da isporuči samo 17.000 primeraka knjige umesto naručenih 80.000. Sada se roman žurno doštampava. Engleska je zapanjena svim ovim, pošto je cena Južnog povratnika relativno visoka — 25 šilinga.
Dok se jednim Mritičarima knjiga sviđa, drugi je odbacuju. Jedino je revija „Tajm end Tajd“ odbila da delo prikaže. Kratko rečeno, izveštaj bi mogao glasiti: čitaoci romam pomovo Dprocenjuju, ne shvataju zašto je bio zabranjen i ne smatraju ga velikim kao onda kad 5e krišom uvozio iz Francuške, Nema sumnje, i Fmglezi se menjaju. Inače, u Americi je prodato 100.000 primeraka u platnenom povezu i 2,000.000 primeraka džepnog izdanja,
x
· Dobar posao s dobrom knjigom ili „Ivan Denisovič“ u SAD
KAKO SE ČITALAC može obavestiti u „The New York Times Book Review" od 28. aprila, jedna značajna knjiga, knjiga koja je imala veliki publicitet, pretvorila se u komercijalni fijasko. Reč je o knjizi Aleksandra Solže-
njicima Jedam dam Ivama Demisoviča, a"
razlog njenog neuspeha u SAD je u
” tome što je gotovo svako ko ima udela
u industriji štampanja knjiga umešao svoje prste i tai posao.
Bvo, uoslalom, kako je tekla čitava stvar. Poznato je da je Solženjicinova knjiga štampana u Sovjetskom Savezu,
da se smatra jednim od vidova ruskog „novog talasa“; zna se, takođe, kakvo je interesovanje izazvala i kakav je uspeh imala u svetu, Dva američka izdavača, Daton i Preger (E. P. Dutton and Co., i Frederick A, Praeger), odm:3h su poslali svoje prevođioce na posao. Prvi je polcaišao da sklopi aranžman za ono što se smatra „autorizovanim izdanjem“, a drugi se koristio prednošću koja se sastoji u tome što između SSSR-a i inostranstva nema izdavačkih ugovora. Uglavnom, obe verzije štampane su odjednom. Tstovremeno, otprilike, počeli su da se šire glasovi o potrebi štampanja džepnih izdanja Ivana Denisoviča. Zato je Daton prodao pravo štampanja „NoOovoj američkoj biblioteci“ (New American Library), a Preger izdavaču Bantamu (Bantam). Uskoro šu se pojavila i ta dva izđanja, što znači da ih je već bilo četiri. Posle toga je preduzeće „Lenser buksć“ (Lancer Books) ponudilo štampanje džepnih izdanja, koje će obaviti „Klub najbolje knjige meseca“ (Book-of-the Month Club). Ovo izdanje štampano je kao poklon pretplatnicima, I, konačno, izdavačka Kućia „FPoket“ (Pawcett) dođala je još jedno, šesto izdanje. Proračunato je da je između 800.000 i 1,000.000 primeraka Ivana Doemnisoviča, poslato na tržište, A, knjižari, zamozeni kompletnim zamešateljstvom, nisa se čak ni potrudili dđa ova silna izdanja raspakuju, tako da se na knjigama sa Skupocenim povezima3a i džepnim izdanjima skuplja prašina,
bj Mislim, čini mi se, konzumirati...
8. i 15. FEBRUARA ove godine redakcije Tribine mladih i Polja orga=
nizovale su diskusiju „Jugoslovemsška | stvarnost u jugoslovenskoj kulturi“, ko- |
ju list Polja, fragmentarno, objavljuje u broju od 5. aprila. Diskusija je, potencijalno, vrlo zanimljiva i neophodna; ona je mogla značiti nešto, mogla je biti doprinos, ali je upala u kič i narcisoidna iživljavanja.
Za žaljenje je jedino što Trivo Inđić i Mileta Pavlov nisu uspeli da nađu dovoljno snage u sebi i dovoljno podrške oko sebe i da razgovor održe na potrebnoj 'vatno bi se tada izbeglo nategnuto im=
provizovanje, stastavljeno od niza „mi- i
slim“, „čini mi se“, „nadam se“ itd. i od zaljubljenosti u zvakovni sklop reči
„konzumirati“ koja je eksploatisana do |
besvesti, u svakoj prilici. Kvalitet i pravac razgovora odre-
dili su profesionalni diskutanti (Dejan ||
Đurković, Petar Milosavljević, Raša Popov i Dušan Makavejev). Tako se i mo=glo dogoditi da razgovor O jugosloven=
skoj kulturi počne besmislenom igrom || reči i smisla: „Jugoslovenska stvarnost || prisutna je u jugoslovenskoj kulturi, ||
ali da li je jugoslovenska Kultura pri=
sutna u jugoslovenskoj stvarnosti“, i da | se završi sumnjom (podržanom još i
„glasom iz publike“) u postojanje marksističke estetike. I sve ostalo izmedu ova dva „štosa“
intonirano je nalaženjem frapirajućih. ||
poenti i manifestavanjem problematič~
ne. superiornosti, kako u stavu fakoiu M
misli.
Petar Milosavljević: „Postoji jedna |
teza koja kaže da naši umetnici ne smeju da se mešaju u savremene probleme,
Međutim, meni se čjni da naši umetnici |
ne da ne smeju da se mešaju, nego ne umeju... .Ć
Raša Popov: „Mislim da je naša građanska svest formirana još “ prošlom veku, u čoveku o kome smo u istoriji učili, Naime, svaki naš umetnik u pro-
šlom veku je morao biti parcijalizo- ||
van“, Sledstveno tome, zaključuje 'Popov, svaki naš umetnik danas mora biti parcijalizovan, i problem je u tome. Dejan Đurković: „Kako živimo u zemlji gde je budućnost birokrata privremena, gde on za sebe nikad nije suviše siguran, kako kod nas funkcije ni-
su trajno vezane za iste ljude, našem
birokrati odgovara pre svega indife-
rentna umetnost“. Evo, dakle, suštin-
skog određenja naše savremene umetnosti, „marksistički“ pronađene osnove za njene slabosti!
Dušan Makavejev: „Ja kao umetnik ne želim da budem otkriven za neka
buduća pokoljenja. Hoću da u ovom ||
društvu predstavljam neko zrno njegove savesti“. Lepa skromnost! Ali bekstvom od budućnosti zaista se ne može biti ni „zrnce“ društvene savesti. Ili je io, možda, još jeđan nestašluk socijalističkih „gnevnih mladih ljudi“7., (D.S.1.)
intelektualnoj visini, Vero ||
„Brzo će proći vyeme za koje ćete do kraja otplatiti ovo veliko delo maših,
. stručnjaka iz ove oblasti, a svoje samo-
obrazovanje pomoću mjega mastavićete do kraja života“,
Tako glasi poslednja rečenica velikog oglasa koji se ovih dana pojavio na, po celoj strani „Borbe“ i „Politike“ oglasa koji se od drugih, sličnih, razlikuje bo tome što je sročem više kao ohrabrenje, a manje kao pretnja kupcu. Odmah ispod citirane rečenice štampan, je kupon za pretplatu, koji počinje korisnim, uputstvom: „Iseći, popuniti i poslati“. A onda sleduje već uobičajemo: „Ovim, se nepozivo bpretplaćujem...“, pa: „Pretplatnik (tačam mazi -— prezime, očevo ime i ime); Adresa (mesto, ulica. i broj — pošta); Zanimanje (adresa preduzeća, ili ustanove); Potpis (i štambilj) poručioca (ustanove, preduzeća), broj lič. karte i gde je izdata“. I ma Kkraju, naravno: NEPOTREBNO PRECRTATI!
Nije rečeno da je takođe mepotrebmo priložiti izvod iz matične knjige Todenih, potvrdu o Yegulisamoj vojWoj Obovezi i uverenje da naručilac nije pod. istragom. A to je trebalo reći, jer maručilac može ostati u medoumici da li je sasvim, dokazao svoj idemtitet i građanmsku ispravnost. Kupac koji wije siguram da li je do kraja odagmnao sve sumnje prodavčeve može se uplašiti od posledicu meopozitve pretplate, pa tako ma, kraju i odustati od, kupovine „Male političke emciklopedije“ (u izdanju Grafičko - izdavačkog predužeća „Branko Đonović“ iz Beogradu).
Kupac će svakako biti u medoumici kad iščita, sile oglase kojima vazna ma. ša, izdovačka, preduzeća, wude knjige wa, oliplatu. U goreopisanom, kuponu, na, primer, ne traži se da preduzeće (ili ustanova) oven+i tačnost podataka, koje je dao bivali: maručilac. „N oli“; međutim —K koji uz broj lične karte we traži podatke o tome ko je, kada i gde izdao ličnu kavu — zahteva, „obeYu preduzeća, ustanove o zaposlemju“ (što
" Zivot oko nas
Božidar BOŽOPIĆ
ONAKO. UZGRED
EPOHALNI POTEZI
eđu druge vidove borbe protiv M lošeg, tađeg, štetnog u oblasti
kulture, spađa i nastojanje da sc odeli i odstrani masa pleve od nešto malo zrna u izdavanju zabavne literature (zabavne najlakšeg žanra).
I pored toga što se mnoge diskusije vode bez stvarnog razumevanja problema, s frontalnim napadima na sve što spada među zanimljivo, lako, na primer, na takozvani „kriminalni“ (pogrešan naziv) roman uopšte, bilo je i sasvim zrelih istupanja koja ne diskrimi= nišu rod, vrstu, ili žanr, već pređvajaju ono što je umetnost od onog što nije. Primer odmerenog i promišljenog razmatranja ovog pitanja, predstavlja jedna nedavno vođena anketa koju je e mitovao Radio Beograd.
Poslednjih dan3 bilo je i suprotnih primera. Kao što je poznato, famozni romani X-100 izvršili su jedan od najkomičnijih saito-mortale poteza u izdavačkoj delatnosti, potez koji može i bukvalno ispasti — mortale. Naime, bez pripreme, a i bez razlog3, umesto da izmeni izbor po kvalitetu dela koja publikuje u svom žanru, edicija X-100 pokušava da zajedno s nepismenim škrabanjem ko zna kojih autora (pa i erzac-inostranih), lansira Flobera, Balzaka, Šolohova. Očigledno je da oni koji čitaju X-100 neče biti oduševljeni (Salambo se, kažu, ne prođaje), kao što je jasno da ljubitelji dobre literature neče doći na iđeju da je traže u ovoj ediciji (koliko god bilo dobro što je ona jeftina). Sasvim se dobro primećuje u poslednjem broju „Telegrama“: „Umjesto adicije dobre zabavne literature, dobit ćemo bizarnu mješavinu koja neće zadovoljiti ni-
koga”,
To je jedno shvatanje „situacije“ kojoj se treba, makar formalno i krajnje trap3vo, „prilagoditi“. Drugo je da se ništa nije promenilo. I tako pre neki dan, u ogromnom oglasu u „Politici“, čitamo toplu preporuku da kupimo četiri kompleta stripovanih Yomana, u kojima ćemo čitati o Crnom jahaču i njegovim pustolovinama, O tome kako Old Mickey, zvani Stari Mačak, otkriva da je Crni J ahač niko drugi do njegov izgubljeni sin, a da je Toby njegov drugi sin, itd., i t. sl. Zagrebač-
| ko pređuzeće „Epoha“ nudi ovakva če'tiri „romana“ po ceni od 2.300 dinara,
što je već samo po sebi za komentar, a
| na.marginama štampe
.
Kosta TIMOTIJE PIĆ
· NEPOTREDNIO PREGRIMII|
(JOŠ MALO O OGLASIMA)
znači da đaci, vojnici i recimo penzioneri me mogu dobiti knjige ma otplatu). „Prosveta“ (za sabrana dela Ive Andrića) me traži čak mi broj lične karte, ali (za monografije o manastirima) zahteva „svojeručam potpis” maručioca — valjda zato da u ime kupca ne bi pretplatni kupon i pYvu uplatu poslao podstamaY ili meko dyvugo meovlašćemo lice.
U kulturnom, i logičnom, odnosu, prema mušteriji zasad, prednjači SYpska književna zadTuga. Na mjeno se 56. redovno kolo možete prosto pretplatiti (me neopozivu o), a u pretplatni kupon treba da unesete ukupno dva ošmovna podatka (ime i adresu) i dva potpumo irelepamtmg, (zanimanje i datum). Što se ovih potomjih tiče, to je valida. meka, tradicija SKZ, a tradicije treba poštovati i megovati — ako su neškodljive — makar i memale neku praktična, svrhu.
" Nego, vratimo se „Maloj političkoj enciklopediji“. Pretplatni kupon obaveštavo, pretplatnika do, će knjigu, primiti tek nošto wu celosti (odjednom ili u Tatama) bude uplo,tio 8.000.— dinara. Drugim, rečima, isključena, je mogućnost, da.
mu otprilike
e eeeoo0o0000000
.
pritom ih daje ma otplatu same onima koji kupe sva četiri romana.
Ovo su samo detalji iz jedne zbrke koju još niko nije počeo zaista ozbiljno da raspetljava.
ANRI DE MONTERLANOVIĆ
u, neđavno, Narodno pozorište u
TT Beogradu izvelo je dramu Mrtva
kyaljico, od Anri de Monterlana.
Kritika je delo i njegovo izvođenje
ocenila ovako ili onako; ovog puta nije reč o tome kako.
Kao i uvek ranije — sa izuzecima kojih je valjda bilo, ali ih je teško i setiti se — pisci pozorišnih recenzija ispustili su iz vida di3 je to delo stranog pisca, pisano na stranom jeziku i da je, otuda, tekst, bolje ili gore, preveden, da bi mogao biti izvedđen na srpskohrvatskom. Ko ga je preveo i kako? Ako niste išli na predstavu, i kupili štampani program "1 pozorištu, to će za vas ostati tajna. Imate pravo čak da pretpostavite i to da je Anri de Monterlan=ović, u stvari, dramu napisao na srpskohrvatskom jeziku, jer vas niko ne upozorava da je Mrtva kraljica prevod a ne orig:malan tekst. A Monterlanović, sudeći bar po pozorišnoj kritici, nije usamljen u našoj dramskoj literaturi; ima za drugove i Šekspirovića, Oskara Vajldovića, Bertolđa Brehtovića i niz drugih začuđo dobrih domaćih pisaca.
Ova pojava je u vrlo bliskom srodstvu sa uobičajenim izveštajima o otkrivanju spomenika tome i tome, u kojima se kaže ko je sve, do potpredsednika opštine, bio svečanosti prisutan, ali se ne pominje umetnik — autor spomenika, A nije dalek rod ni hvalospevima tom i tom arhitekti, u kojima se potpuno prećuti izuzetno, ponekad, reklo bi se, čak i genijalno, konstruktorsko-statičko rešenje koje je omogućilo arhitekti da uopšte nešto projekftuje, a ponekad mu i pomoglo da dođi do rešenja. · „
pretplatnik. podvali izdavaču, jer će pun iznos uplatiti pre nego što knjiga, iziđe iz štampe. Čemu onda ispisivanje gemeralija + udaranje „štambilja ? Zar misu dovoljni ime, adresa i pare?
Ali, po svemu sudeći, knjigoljupci su, nepouzdamn elemenat. Zato isecanjem, popunjavanjem i slanjem, Kkupomna bre« uzimate i sledeću, obavezu: „Ukoliko a roku ovde predviđenom me uplatim-o ma koju od ugovorenih uplata, pristajem-o da se preostalo potraživanje po o90m, OSRWODU, naplati sudskim, putem“, Dakle, nema puj-pike. Pretplata je neopozivd, naplata neumitna, a knjigu ćete dobiti kad je budete dobili. Ona će možda, izići iz štampe 1. maja, 1964, kako je objavljeno, a možda će i žakasniti, Možda ćete je dobiti odmah, a možda ćete je DTUO videti u izlozima knjižara. (Intervencija objektivnih, okolno. sti i tsl. nikad nije isključena.) Kakva je u tom slučaju odgovornost izdavača proema pretplatniku? Kakve su, sudske sankcije prcdvideme 2d izdavača ako. iz kojeg bilo razloga, me' bude striktno poštovao rok? :
Pošto je od maručioca zatražemo dua se iscrpno legitimiše, red, bi bio da se izdavač povratnim, kuponmom takođe legitimiše: | i
Kakva je soluentnost preduzeća? Da li mu je blokiran Tačum u banci? Koomo pretplatnik meopoživo daje pravo da sudskim, putem traži maplatu novca za, još neisporučenu Knjigu? Ko su članovi me redakcijskog mego upravmog odbord, kojima kupac wu stvari predaje ma upotrebu svoj mobac dok ne primi robu? Prezimena, imenm, očeva, imena! Tačne adrese! Brojevi ličnih karata! Ko ih je izdao, gde, kada { zašto? Potpisi! Štambilji! Ye
Možda je suve to nepotrebno. Kao što je mepotrebno i sve Ono što se traži od pretplatnika — s5UC osim, imena, adrese i uplate ma izdavačebv žiro-račun.
Zato: NEPOTREBNO PRECRTATI!
eooooeeooooDOGOOOODBO OS eo
NISMO FORMALISTI ko se ne varam, na dan 7. IV 0.8, A kako bi se reklo administrativnim jezikom, Savezna narodna skupština prošlog saziva proglasila je novi Ustav.
Dobrih mesec dana kasnije, na dan kad pišem ove redove, prolazio sam po»> red Izvršnog veća Srbije i zapazio da na njemu i dalje piše „Narodna Republika Srbija“. Tek onda mi je palo u oči da je isti slučaj s tablama (i formularima) manje-više svih ustanova koje imaju ime naše zemlje, ili republike, u svom nazivu, Formulari treba di se potroše; table i onako moraju da se menjaju. Administracija, J_neđužtim, ima svoje zakone i svoj hod, spor. ali ) dostižan. | pda Pt A
Uostalom, tek kad sam napisao gornje redove palo mi je na um da i na ulazu institucije u kojoj radim još stoji tabla sa narodnom republikom; pre sam se setio da vidim trun u tudem oku nego u svom. Prvo sam se setio ove teme kao posmatrač dragih, pa tek onda kao samoupravljač u svojoj kući. Možda je to i s drugima slučaj.
LEPO NA ŽRTVENIKU LEPOGA ostalo je pravilo, bar u Beogradu, P da se svaka javna svečanost ili manifestacija, svaki praznik kao što je Prvi maj, završi porazno po travnjake, parkove i zelenilo, ,
Ove godine prijatni i senoviti Pionirski park, koji se nalazi tačno preko puta Skupštine i tribina pred njom, prošao je izuzetno dobro, jer je i pred njim podignuta iribina (vrlo pametan potez) koja je gaženje trave iza sebe učinila bespredmetnim, pošto od nje, oni koji bi izgazili travnjak' iza nje, ništa ne bi videli, . |
Ipak, bilo je zelenila koje je postalo žrtva raspoloženja i veselja.
Najružniji' (i najtužniji) je ovaj POdatak: kad je, m Novom Beogradu, duž Lenjinovog bulevara, prilično građana htelo što bolje da vidi finskog predsednika Kekonena, jedan građanin sa SVO” jom suprugom ne samo da se uporno ukotvio u tek proklijaloj travi, nego je malo nedostajalo pa da traži interven”ciju milicije protiv onih koji su ga 9” pominjali! A. taj čovek je — arhitekta.
Da čovek i razume, posle toga, pO“ nešto od onog što se zbiva s našom arhitekturom —O i sa izgledom naših gradova.
KNJIŽEVNE NO\JINE
|