Književne novine

ROMANSIRANA RPM

Mladen Oliača: „NAĐA“,

„Ves»lin Masleša“, Sarajevo 1963.

· PROTIVREĆNOSTI našeg vremena, one u ljudima i one u njihovim međusobnim odnosima, još nisu u našoj književnosti dobile svoju živu i autentičnu umetničku remlizaciju. Zbog toga svaki pokušaj njihovog literarnog uočavanja: i stvaralačkog uobličavanja znači korak bliže ka daljem književnom ukorenjivanju jedne tematski bogate i problemski kompleksne građe, kojoj je nužno pristupati s široko otvorenim o» čima strasnog posmatrača, hrabrošću angažovahog umetnika i odgovornošću pravog stvaraoca, Nekoliki problemi, koje je Mladen Oljača više dodirnuo nego zahvatio svojim novim romanom, bili su zahvalan i dragocem romansijerski materijal: on je, između ostalog, pokušao da ocrta ličnost u kojoj se sukobljavaju partijska svest, ljudska savest i lične sklonosti, da ukaže na teškoće s kojima se hrabri ali neuki ratnmici susreću prilagođavajući se novoj životnoj sredini i novim običajima i da osvetli, na žalost odveć eksplicitno i škrto, protivrečnosti koje mogu da nastanu između pisca kao čovcka i pisca kao komuniste itd.

Da bi uočio izvesne vidove ovih pitanja Oljača se poslužio banalnom melodramskom romansijerskom konstrukcijom, koja nikako nije pogodovala njegovim «ozbiljnim društveno-kritičkim namerama. Mada ne mislimo da ljubavna povest ne može da bude okvir u kome će se pisac suočiti s izvesnim zanimljivim pitanjima ove vrste, skloni smo đa poverujemo da Oljača svoj romansijerski promašaj duguje, velikim delom, banalnosti i iskonstruisanosti same fabule. Nađu, mladu i lepu novinarku jednog uglednog beogradskog lista, žele da osvoje Goran, njen glavni urednik (ožehjen opako -ljubomornom ženom i željan ambasadorske titule), major neženja, pesnik (rastavljen od žene), strani novinar, direktor: iz unutrašnjosti (oženjen). .. Ona, međutim, želi da osvoji Gorana. Ništa lakše, reklo bi se. Ali između njih dvoje ne isprečava se njen muž (ona ga' je zbog surovih ljubomornih ispada ostavila i on pijanči tražeći je đa mu se vrati), nego urednikova žena, i njegov strah od partijske kazne, bojazan da me upropasti karijera i tragična sudbina dvojice mjegovih ratnih drugova koji su našavši se u sličnim iskušenjima, podlegli i propali.

Slikajući uzajamne odmose ovih i još nekolikih ličnosti Oljača je želeo da kaže neke svoje istine o izvesnim osobenostima vremena u kome živimo i da se suoči s izvitoperenostima i izopačenostima koje, ponekad, prate njegov razvoj. Ogoljene (kakve su i u romanu) i sveđene na osnovne elemente, te istine bi glasile onako kako ih sam romamsijer, preko svojih junaka, odveć eksplicitno kazuje: u današnje doba mnogi idemli su zamenjeni novcem i trkom za karijerom; iskrenost je štetna; misaona delatnost je na niskoj ceni; odnosi među starim ratnim drugovima obeleženi

su ponekad hladnim prezirom ili svađalačkom netolerancijom; čovek, sklon da se prepusti izvesnim ličnim slabostima ili strastima, sukobliava se ne toliko s iskrenom komunističkom savešću, nego sa strahom da ne upropasti karijeru. Žureči, valjda, da saopšti ono što je uočio, i što je imao da kaže, Oljača je gotovo u polpunosti zanemario način kojim je govorio ono što je naumio. Ljubavna povest, u koju je utkao jedno samoubistvo, jedan pokušaj ubistva, nekoliko melodramskih ljubomornih scena, anonimna pisma, predstavlja onu nužnu okosnicu za koju se vezuju ideje o kojima želi da se govori i oko koje će se graditi i razvijati likovi koji će te ideje izražavati, U Nađi, međutim, o idejama se ne raspravlja, nego se once hladno serviraju, a likovi, statični i ncvešio konstruisani, ruše se pod ieretom reči koje im pisac stavlja u usta i kroz zaplet koji on nevešto rukuje. Oljača svoje istine ne kazuje kroz sukob ličnosti nego, najčešće, kroz razgovor koji ima karakter neobaveznog ćaskanja i (kod nas već neizbežnog) ogovaran;ja, ili putem suočavanja ličnosti sa svojom savešću, što se doživljava kao iznuđeno površno psihologiziranje.

Nađi gotovo u potpunosti nedostaje onaj nužni element imaginativnog bez koga se svaki pokušaj umetničkog oblikovanja materije završava potpunim stvaralačkim porazom. Mada je uočio neke bitne i značajne probleme Oljača je, nastojeći da ih saopšti Što ekspli~

citnije, odrešitije i, reklo bi se čak, in-'

vektivnije oštao, kao umetnik, neodgovoran prema građi i jednostrano. površan u njenom mobličavanju. Sklon da šokira, da pogodi u središte ljudske osetljivosti, Oljačin roman se, kroz razgovore koje ličnosti vode između sebe, veoma često svodi na nivo površnog društvenog feljtona. To postaje naročito primetno u sceni u kojoj pesnik, kao neki moderni Vergilije, dovodi Nađu na dno našeg književnog pakla (Klub književnika) i priča joj o grešnicima koji oko njih sede rečima punim žuči, cinizma i ogorčenja.

Da je vodio više računa o uverljivosti likova, o okolnostima u koje ih postavlja, o granicama u kojima ono što govori ima ili nema smisla, Oljača se ne bi, na ovaj mačin, strmoglavio u O» vakav romansijerski promašaj. Ovako, na žalost, Nađa ostaje jJalov pokušaj da jedan pisac, koji ima smelosti da se suoči s izvesnim važnim pitanjima našeg vremena, saopšti svoju istinu prema kojoj, da je književno dolično uobliče na, čitalac ne bi mogao da bude ravnodušam, Mađa se mora priznati da je roman dosta vešto komponovan i da je jezički čitak i čist, mora se reći da bismo ga, zbog površnoskti koju pisac ni ne pokušava da izbegne, pre nazvali romansira=– nom reportažom nego romanom. Da je više vodio računa samo o irima stvarima kojih su njegovi junaci svesni (i koje, prema tome, ni njemu nisu stra-

ne), ne sumnjamo đa bi Oljača napisao'

mnogo ozbiljniju i daleko bolju knjigu. Iako reči koje Goran kazuje Nađi („Nemoj da govoriš šta si htela; važno je ono što si ostvarila, što si bacila na hartiju...), jedna Nađina zabeleška u njenom dnevniku („A šta da uradimo s istinom drugih?“) i pesnikove reči npućene Nađi („On, dakle, mora stvarati dela koja će pretendovati na duže staze, a ne na trenutak dnevne politike...“), nisu nikakve velike istine, one su piscu, kao radnc pretpostavke, nužne, Njih mora da ima na umu i kritičar kad o romanu kao što je ovaj kazuje svoj sud.

Dušan, PUV.AČIĆ:

likovna umetnost

KROZ BEOGRADSKE GALERIJE ·

| LJUBO LAH I ZDENKO. GRGIĆ Galerija doma JNA

SLIKARSTVO KOJE ZAOBILAZI ZAMKU u koju privlači tema. Za Laha tema je samo povod za komcetraciju. U tome je za njepa podjednako privlačna

| površina starog ziđa i telo mlađe žeme., I kao da istim jezikom u oba tkiva objašnjava nešto zajedničko: unutrašnji zvul materije, pommuli puls njene razmenme, „oubličavanja i razobličavanja. To je slikarstvo koje posmatra jedinstvo u različitostima sa više plodnog napora nego što je to potrebno za opažanje privlaČŠne raznolikosti. Kod Laha medijum ovog jedinstva jc materija, koja snažno probija kroz oblik i boju. TPorma obeležava granice njenog skoro slobodnog ponašanja. A boja jc njem bronzani zvuk.

Pred nekim pejzažima nameće se prividna sličnost sa Cmelićem. No na istim mestima opažamo da je razlika u tome što Lah ne ide na štimung i palinu, već na matlterijalizaciju, čije težište nije na površini zida već na površini fakture.

Vajar Grgić se dobro dopumjuje sa Lahom, Na ovoj izložbi njegova figurativna umelmost izgleda kao odgovor Lahu u tri dimenzije. On oseća meteriju u kojoj vaja isto koliko i oblik

kojim misli. I ume da opazi oblik u

materiji, Tormu tela i pokret žene u još nenačetom orahovom deblu.

Nema određenih reminiscencija, Ponekad barokno razdragan (Majka), ponekad gotski tragičan (Težnja), uvek ide za ekspresijom forme, menjajući se prema njoj. Kao i Lah, on postiže cilj bez velike snage. Bez zavaravanja. Kao i Hah, u svom delu jedmak je samom sebi.

SAVA RAJKOVIĆ Kulturni centar

RAJKOVIĆEVI EKSPONATI osštvaremi str posebnim tehnološkim ~ po·stupkom zbog čega se ne mogti tretirati ao slike u klasičnom pikturalnom smi slu. Zato ova izložba postavlja u modernom slikarstvu već postavljeno, ali nc i rešeno pitanje: koliko se jedna slika može smatrati kreacijom ako se uloga autora. svodi. ma indirekino stvaramje

fizičkih uslova u kojima će se automatskim tehnološkim procesom formirati odnosi likovnih elemenata? Kada bi Rajković na klasičan način izvodio sve detalje na svojim minijaturama, njegova minucioznost i veština ostavile bi za sobom znanje braće Van Ajk, Pola iz Lindburga i PFukea. Najzad, vreme ufirošeno u izradu tolikih slika prevazišlo bi trajanje jednog fTjudskog veka, No zahvaljujući automatizmu tehnološkog procesa, koji koristi, Rajković pravi svoje slike relativno brzo i lako.

Tiešenja ovog problema su divergenima. Rezultat opravdava sredstva, i konkretna estetska vrednost vitalnija je od estetičkih meditacija. U tom slučaju ovakvu umetnost primamo i smaframo je ravnopravnom sa delima svake klasike, Ali, s druge strane, stoji etičko vredmovanje. U rezultatu tehnološkog procesa nema amtropomorfizma materije, oduhovljavanja fizičkog umiverzuma koji se u umelnosti naziva njenim smislom, Bez loga umelmičko lepo se izjednačuje sa prirodno lepim, dakle, tu više nema umetnosti.

Zbog svoje dubiozne etike i problemske neizvesmosti, ovo Rajkovićevo slikarstvo.se podjednako može shvatiti kao jedan vid nadrealizma (zbog automatskog postupka i bizamih poet-

skih štimunga) i kao jedan · vid ap. straktnog slikarstva (tehnološkog en, formela). Zanimljiv eksperiment,

BOŽA ILIĆ / Paviljon „Cvijeta Zuzorić“ na Malom Kalemegdanu

NEKAD jedan od vodećih predstav. nika socijalističkog realizma, danas ekspresionist i skoro intiimist. Pa, ipak, stara sklonost prema monumen(talnom formatu i figuralnoj kompoziciji po. tresa njegovu viziju. Otuda dolazi je. dna prolivrečnost. Jer Boža Ilić na džimovskom platnu samo uvoeličava svoju u suštini lirsku i intimnu temu, Ukoliko su njegove mirne seljačke po. rodice zaista jedma monumentialna vi. zija, ta monumoentalnost ne zavisi od veličine jzražene u mofrima. Ona ja podjednako prisulna na malim skiča. ma u temperi i na velikim · platnima, Karakler ove monumentalnosti malazj se u značenju forme, ne u dimenzijama, Tako je i sa Ilićevom bojom. Mada prekriva velikc površine, nikad nema dekorativne slobode, ostaje :lirska u svakom samtimetru. Zato ćemo vrstu njegovog ekspresionizma potražiti radi. je ma slikama adekvalnijeg, „srednjeg formaita. a

Ta vrsta oslamja se, s jedme strane, na večitu, neiscrprmm radijaciju slike boju. S druge, na jednu u ekspresio= nizmu već korišćenu i skoro iscrpljenu lemu: gradski pejzaž, mrtvu prirodu, figuru, Boja i tematika, ovako spojeni, daju ekspresivnu sliku, u čijem poreilu stoje univerzalne pouke o lepoli predmetnog sveta doživljenog jakom likovnom osećajnošću,. Otud izgleda .da je Ilić duhovno bliži velikim preleča« ma ekspresionizma negoli njegovim docnijim protagonistima, koji su mu

nametnuli psihologiju, užu simboliku i stilove. Ilić poseduje svoj jasan, snažan

mada, uopšte uzev, prevaziđen izraz Možda se najautenfičnija srama toga izraza nalazi u prigušenom i višc dubokom nego tamnom Rkoloritu. To ja snažno doživljemi koja će ga učiniti neponovljivim. Ni sme se potceniti poema o običnom čoveku koga Ilić tumači svojom slikom, Reč je o načinu toga tumačenja koji je stvarni nosilac slikarske mitologije. .

Đorđe KADIJEVIĆ

SINTEZA PESNIČKOG ISKUSTVA

Mastavak sa 3. strane

mjemoj bogatoj flori odmuomi oči od betoma, stakla i metala, da u njenoj opojnoj i životođavmoj vodi nađe zalborav. Toj svojoj oazi pesnik se vraća kad god mwu'je teško, u loonialktu s njom on razmišlja o sveopštoj prolazmosti, u njegovoj svesti žive samo uspomene, a kad se oseća pobpumo srećnim u Dpitamju je njegov dvojnik, drugo pesmikovo ja koje om vidi onalkvim kalkav bi sam želeo da bude — biće okrnužemo pripmođom. i rađom wu njoj, biće „Moje živi.od prirode i za prirodu i prinodnosf.. „Okamenjeni vuk“ zaista nije uspeo da se privikne na sibuaciju lu Kojoj „Ooluk kiši daje simetriju” — kako bi pre dosta godina pesnik rekao. Ostao je tamo gde je i ponikao, sa gorkim saosećanjem za sve one Tooji misle i osećaju kao i on. Kamena uspavamka, divma i uzbudljiva pesma, svim usamljenim | namenjena, zvuči gotovo kao fragična himna za once koji ne mogu da prebole svoj sam i da sec priviknu na ovozemaljske jade:

Uspavajte se gde se zatečeni

Po svetu dobri, gorki, zamesemi, Vi ruke po travi, vi usta u semi, Vi zakrvavljeni i vi zaljubljemi

zarastite u plav sam kameni Vi živi, vi sutra ubijemi,

Vi crne vođe wu beličastoj Demi I mostovi mad, prazno izvijemi

Zaustavi se biljko i me vemi Uspavajte se, ko kamem, nevemi Uspavajte se Yužni, umorenmi,

Poslednja ptico: mom liku sec okreni

Izgovori tiho ovo ime I onda se u vazduhu skamemi.

Pesnik ne mora voleti svet u koji jc smešžtem (Raičković je, uostalom, uvek

Dmosio U Bebi jedmmu bajku, čarobmu i medostižmu, a sebe je video kao ličnost u njoj; tu tom smishi ova mjegova lknjiga ođržava vezu sa ranijim delima), ali taj svet je uvek tu kao pozadima, a mostbovi koji spajaju pesnika S mrjim veoma su primetni. Raičković nedvosmisleno daje do znamja „da peva o sebi, o svom imdividualnom Hposećanju. On svesno „firubu mladosti“ predaje drugima, jačima, valjda, sposobnijim za. altttivističici odnos prema životu, On sam ističe da traži „pelu wfiramu“, U tajcvim slučajevima, „ada je reč o visolcim umeftmičkim i estetskim Kvalitetima dela, načim tragamja, saomamja usput stečena i lepote koje iz mjih proističu · interesuju nas mmogo više od krajnjih rezultata... a oni su, kako i sam pesnik kaže, porazni: „U gluv svet sam zašao: u sivo i sinje..:” Za nas je mnogo značajnije to što pesnik jednom svom osećamju daje konkretnu, senzualnu smagu, što njegove reči imaju moć da apstraktno uverenje ožive.

Nema. pesnika koji je uvek savršen. Nije to, naravno, ni Raičković. On se izložio većoj opasnosti da ta nesavršenost bude „uočema već i samim tim što je izabrao formu koja podrazumeva savršenost i apsolutni sklad. Neki soneti u Kamenoj uspavanmci su potpuno prosečni; jednima se ponavlja ista atmosfera, a drugi su izveđeni na potpuno identičan način, po istoj razvojnoj shemi. (Na stranu to što čitavu knjigu prožima jedno isto pesimističko osećamje usamljemosti koje može i da zamori čitaoca.) No, takve stranice Tteško da mogu da umamje kompletam utisak o delu. Treba pročitati nekoliko soneta čije upečatljive slike, kao na primer u Torđa»vi, razrađuju da bi potom efekimo kondđenzovale sadržaj, i pređati zaboravu na naročito prijame tremutke

ove lonjage. Dovoljmo je, najzad, pro“

čitati somet Btulket: | Koranjil, crvemkast kao stid, Otvara slatku laticu, sećamja, e Od belog joygobama boli me vid Od plavog Tuko, skoro samja,

Da su joj prsti postali cvet Pa tužno i veselo mirišu,

Kraj ruže koja je skupila, svet I krov i tajnu i usne koje sišu,

Sa druge usme smeh i smart. O najlepše se lipa smeje U samom vazduhu kao gust vrt.

“7

Pod očima trava mirno veje. Žuta se lala u njoj zlati I klati i tako teku sati.

Ovi stihovi, na savršen način, ujedi njuju sliku i misao koja se na nju n dovezuje, izražavajući, istovremeno, | jedno sentimentalno osećanje i osećanji prolaženja vremena koje svemu dajt svoj pečat; oni omogućuju čilaVi mnoštvo asocijacija i ponovo, po M znam koji put, obnavljaju uverenje di stihovi Stevana Raičkovića, kad pred' stavljaju visok domet njegove imal nacije, talenta i pesničkog iskustva idu u red najboljeg što je srpska liriki dala. U sonetu, koji je sam po seb! veliko iskušenje i opasnost od artifici' jelnosti, „kad je savršen divimo se M toliko pesnikovoj sposobnosti da privikne na jedan okvir, koliko vešt ni i snazi kojima okvir potčinjava on me što ima da kaže“ (T. S. Eliot) Stevan Raičković, koristeći se i po? tivnim iskustvima mođernog pesništVš uspeo je upravo u tome. Uverenje ( njegovoj vrhumskoj vrednosti 74 nal je tim više vredno i drago. .

Bogdan A. POPOVIĆ

KNJIŽEVNE NOVINS

svet, bez mitologijA aj