Književne novine
KA MARKSISTIČKOJ KRITICI (III)
y
TA KRITIKU
revolucionarnih”
preobražaja
„ Arksistička krilika, kao društvenoM kulturni doprinos razvitku savre· menog čovečanstva, osobena je i nezavisna pojava. U biti, tj. kao sastavni deo marksističkog razumevanja istorije, ona neminovno sadtži najvitalnije elemente svih ostalih metoda izučavanja umetnosti, ali je, istovremeno, i prerađa tih elemenata, sinteza njihovih. dostignuća. Ako je ona ranije, iz mnogih opravdanih i neopravdanih razloga, skretala u dogmatizam ili u razne varijante leve i desne vulgarizacije, ako to ponekad i ponegde još čini, ne znači da je, en bloc, možemo svesti na te domatske i Vvulgarizatorske | ekstreme. Njena imanentna životnost i revolucionarna odđređenost tako je potpuna da ju je, između ostalog, nemogućno iden= tifikovati ni sa, često isticanim, sociološkim metođom. U svojoj sveobuhvainosti, kao daleko šira kategorija, ona aktivno sadFži, pored svih ostalih, i sociološko shvatanje umetnosti. Mafksistička kritika ne polazi uvek od stroPo sociološkog ođhosa, od, recimo, odnoša umetnik — društvo i de16 — društvo. Ona najčešće polazi od poruke sadržane u delu, ođ mišsaonoiđejnog fenomena dela. Tom prilikom ona pretpostavlja đa odnos umetnost društvo, iako sam po sebi nije prost, postaje to kad je isključivo on u cemtru ispitivanja, pretpostavlja, naime, da je misaono-idejna celina sinteza društvenog i individualnog, tačka gde se Sustiču zahtevi društva i zahtevi umetnosti. Marksističku Kvitikui zanima najpre umetnikova predstava sveta, a zatim njegov odnoš prema svetu, znaju-
ti da ta predstava sadrži i odnos prema svetu i individualnu, tj. poboljšanu ili pogoršanu, korekciju sveta. Tek zahimanjem za umetnikovu predstavu, za umethost kao odraž (kao duhovni kompleks objektivnog, kao saznajno približenje i očovečenje objektivnog), marksistička kritika biva Kritika umetnosti istovremeno kad i kritika društvenog stanja i mogućhosti. Ovde se, podjednako, ne radi ni o odbacivanju sociološkog pristupa umetnosti, ni o favorizovanju nekog umetničkog sociologiziranja, o ustoličenju pojave nekakvog umetničkog (pošebnog) tretiranja druš| tvenih' zakonitosti. Radi se o shvatanju "umetnosti kao posebnog oblika društvene svesti, kao posebnog izraza društveno-istorijske situacije, radi se, konačno, o tome da društvemo-istorijska situacija ima, Van umetnosti, sasvim drugi kvalitet i sasvim drugi jezik, i da tek u umetnosti dobija kvalitet čovečnog -(u najvišem smislu), tj. svesnog i duševnog. To, ta pošebna kvalitativnost, tačnije rečeno, viša kvalitativnost, to
u realnosti realnije ispoljavanje ekomske osnove — upravo i zahteva kako poseban tretman — tako i posebngć određenje. Uočiti, a priori, u umetničkom delu istinu objektivnih zakonitosti, i to kao njigovu zavisnost, kao njegov uslov,kao njegovu mogućnost činjeničkog postojanja, a zatim otkriti misaono i emocionalno pretvaranje te istine u akt očovečenog odnošenja prema biću i predmetu — jedan je od bitnih zadataka marksističke kritike. Bitna njena karakteristika, međutim, jeste dijalektičnest, i to ona koja nezavisne zakonitosti objektivnog meri složenim zakonitostima subjektivnog, da bi iz prvog oslobodila spoznaju , a drugo uputila spoznaji. I to tako konsekventno da sama dijalektika, ne iscrpljujući se u sebi, prestaje da se oseća kao vrhunski imperativ. Marksistička kritika teško da bi bila marksistička i revolucionarna ukoliko bi se ogra-– ničila samo na primenu određenog metoda, u ovom slučaju dijalektičkomaterijalističkog. Ona shvata da njena pozvanost nije da bude način mičestvovanja u životu i istoriji, već obrada kako života tako i istorije. Reći će se da je i za „način“ i za „obradu“ podjednako potreban i značajan metod, što je tačno, ali. u prvom slučaju metodom se služimo u pokušaju us= postavljanja odnosa, a u drugom, naprotiv, metođ nam služi da budemo u odnos", da ne budemo na puftu prema esenciji, već u njoj. Jednom rečju, određenoj umetničkoj situaciji ili tvorevini mirksistička kritika prilazi pod pritiskom dva zahteva: određenim metođom, da bi ga u pogodnom trenutku, zamenila primenom njime prohađene suštine. Metodom ona dopire do suštine, i tu se ne zau-– stavlja, nego šuštinom, koja je povratno ali nezavisno podređena metodu, razbija
integralnost dela, negira njegovu naj-'
strožu individualnost (parcijalnost) i vraća ga društvu kao njegov prečišćen plod, kao njegovu posebnu i zato uzbudljiviju potpunost.
Kao i kritičar uopšte, marksistički kritičar umetnosti najpre je praktičar. Iz teorije gSde sve , ako i nije jasno i sistematizovano, odaje utisak sređenosti ili bar utisak dobrih izgleda za pravilan odnos, on ulazi u konkretno, u
6
ispoljavanje, 1 osnove koje še potvrđuju praksom, direktnim egzistiranjem. Razlika je velika. Dolazi še često u situaćiju koja zahteva najotvoreniju reviziju teorijskih postavki, čak njihovo potpuno odbacivanje. Ili, nasuprot, u situaciju kad manifestovana realnost nameće rad na bogaćenju teorije kao instrumenta, kađ je potrebno uložiti mnogo ozbiljne sintetičnosti i podići teoriju na viši stupanj, korak bliže praksi. U oba slučaja marksistički Kkritičar mora biti spreman i, istovremeno, dovoljno elastičan. Spreman đa bez velikih „potresa prihvati preimućštvo prakse nađ „teorijom i elastičan da, izvan kamoma i kaMupa, konkreynu pojavu interpretira onako kako ona zahteva; čuvajući njen integritet, da otkrije kvalitete koji je čine sastavnim delom (pozitivnim ili negativnim) op= šteg objektivnog kretanja ka komunizmu, što je, trenutno, najopštija i hžjobjektivnija istina. On to može utoliko lakše jer je oslobođen uobičajenih za<bluda i stranputica. Samim. tim što je marksista, on je izvan nemoćnih nespotazuma o suštini umetnosti, Njemu je savršeno poznato, i misli dostupno, da su dileme — umetnost igra ili rmetnost spoznaja, urnietnost preimućčstvo povlašćenih za povlašćene ili umetnost tvorevina obdarenijih za sve u ime svih da su te dileme, dakle, podjednako i nepotrebne i jalove, On zna, dalje, u kom i kakvom vremehu živi, zna koje su pozicije i mogućnosti društva, nadmoćno je isključen iz „večnih, teških pitanja“ pravog lika stvarnosti, iz opasnog traganja za korelatima koji nagoveštavaju ovakvu ili onakvu budućnost, ako je uopšte nagoveštavaju. Određeni gnoseološko-teorijski principi dati su mu unapred, i on od njih polazi, bez ikakvih ograda. On je u preimućstvu, i svestan je tog preimućsiva, On pozitivno zna:
a) Da je umetnost spoznaja, tj]. jedan od sigtema spoznaje. Polazeći, međutim, od čula kao od konkretizovane materije, i vraćajući se čulima kao oduhovljenoj materiji, i to načinom obrađenih čulnih nadražaja i izražaja (zvuk, boja, oblik) — ona je neophodnija i direktnija od ostalih sistema. Emocionalno angažujući, čini misao aktivnom
i prijemčivom;, formira totalitet svesti, ' | podvrgavajući svom, ·delovanju najpre .
osnove biološkog (emocionalhog) bića.
b) Da kao spoznbaja, "imetnost, spada među činioce društvene svesti, da je osoben način uslovljavanja i izražavanja društvene svesti. Fenomen je čije je objektivno postojanje nezamislivo bez suđelovanja (m vidu materijala ili u vidu sudije) širokog ljudstva.
ec Da umetnost zauzima određeno mesto u kompleksu snaga koje menjaju i preobražavaju svet. Ista ona realnost (praksa, čijeničko stanje) koja nalaže vojno-političku koegzistenciju izme đu dve društveno-državno date koncepcije čovečanstva, i to koegzistenciju u znaku izbegavanja katrastrofalnog termonuklearnog sukoba, ista ta realnost, po jednoj neumoljivoj zakonitosti obezbeđenja progresa, zahteva, istovremeno, i borbu protiv svih preživelih oblika kapitalizma,
Živimo u sasvim „izuzetnoj atmosferi apsurdnosti ratnog sukoba, s jedne strane, i istorijske nužnosti borbe, s druge, na svim ostalim planovima: na privrednom, socijalnom, ideološkom i umetničkom. Ta borba je utoliko značajnija što se vodi baš u ime ukidanja tog apsurda stalne neizvesnosti i pretećeg požara. T'a borba ima karakter duga celokupnom čovečanstvu, ona je na viši stepen pođignut večni antagonizam između revolucionarnog i reakcionar– nog. U umetnosti njeno prisustvo je neophodno, kao i obdarenost.
d) Da naša jugoslovenska socijalistička stvarnost nije fikcija, nije transcedent, i da ne bi trebalo da bude fraza. Tu nije od prvostepenog značaja to što je ona stvarnost, čak ni to što je jugoslovenska: prva oznaka je preširoka, a druga preuska da bi same sobom mo= gle da predstavljaju nešto izuzetno. Značajno je to što je naša stvarnost socijalistička, Jednim potezom ova odredba, shvaćena kao imanentno i pažljivo preuređenje čovečanskog na našem tlu, ka-
'rakteriše sva materijalna podvrgava-–
nja i oslobađanja, sav duhovni živol. Naša današnja umetnost postoji da zabeleži veličanstvenu, često tragičnu lepobi prelaska u čiste oblike „sebi vraćenog čoveka“.
Za marksističkog kritičara sve ove istine su van diskusije. Dalji, međutim, boravak u svetu umetnosti za njega predstavlja proveru dobijenih predznanja, ispitivanje lične sposobnosti pozitivnog kritičkog odnošenja na liniji umetnost — teorija umetnosti i umetnost — konkretna stvarnost. Ovi odnosi su jako složeni, i tu se ništa ne može učiniti ad hoc ili zatvorenih očiju. Dešava se da određena teorija postavlja zahteve koje ni jedno delo, objektivno, ne može zadovoljiti, ali se dešava i to da
Dragan KOLUNDŽIJA |
| | PESAMA
IZ DNEVNIKA
p ošti smo tz wirise mese. i Tuže, Što ih TrTodiše prvi dami leta O ljubavi, o drago đoba godime!
Putovanje mam, blagosloviše majke. I mi pođosmo, ne dočekavši sumce.
Krajevi kuda posejasmo maše stope Behu u cvetu kao majbolje pesme Što su ih, pisali pesmici u, mladosti.
Stajahu hrabro, I na povratak u tople postelje soba.
II Mislilo se ma ostabljen dom i žene.
Na svetle pruge duge iznad, reke U kojima smo uplakami, ponekad, Mudbu svoju hteli pročitati.
Na reči izgovorene u osvit dami. Kada smo mpolazili, a mismo žali Kuda, dokle, kako. Tek da se pođe.
Mislilo se na brelepe krajeve tuge.
Na sunce koje je klalo ptice u vazduhu.
Na smrt od jegulja i poskoka U predelu neznanmom i opasnom.
SVITANJE ZLA RODITBLJSKOG eštra i Ja
S Dobijamo od kuće velika bisma: Ne pomaže cvet Ubran u dolobima mrakođolskim Ni sumce, , Ni lekara riča:
Brat naš, Ivan, humire.
Veliko predvečerje.
So i ljubav.
Iznad naše kuće teče, teče ku. Izlaže zvezde.
Ali ne pomaže:
On wu postelji leži gvozđem i hem Sestra i ja ; Dobijamo od kuće velika Pisma: POMI sanja:
olo crvemih semki pleše u Pasti Gladno krdo đavola, ŠEMI I ono se hwata.
Sve igra. Samo om leži. Vatra u ustima.
+8+ SM BH
JJ kada sam, padao
Sa crvenih rodmih trešunja, U proleće, gospo, Meme su nalazili nasmejamog na zemlji
KHičmu su, zatim, moju Lečili ma svetlosti.
U »vodeniću su išla braća. Nisu išla po lekara.
Ja sam se smejao.
Drugi su umirali.
I orah tek zasađem
Žlurio je iz cveta, da čuje.
Dan i moć, u postelji crven.
I đavo je utrobu otvarao. Svejedmo, gospo,
Iz mje se, nemiram, izlivao smeh.
VEČERNJA PESMA J kad wveče siđoh u, Vodičevo, Star, Ne poznadoh ja dete ma putu, Ni vrućinmu dama, U plućima.
Sjaji ogromno čudo w vrtovima gore. Meni reče mjegov sjaj:
Gledaj kako konji, vezani za zvezdu, Govore o tebi.
Govore o tebi.
| _______________________-- --—----—-- —-—
umetnost, u određenoj vremenskoj zavisnosti, ide ispred stvarmosti m izboru svog maferijala i u načinu njegove obrade. U oba slučaja, i uopšte kad se ovi odnosi poremete ili kad nisu podudarni s našim shvatanjem stvaralaštva — treba postupati vrlo pažljivo i odgovorno. Ako ne uvek umetnost kao ostvarenje, stvarnost u svakom slučaju, *ak i stvarnost umetnosti, obezbeđuje, pod pretpostavkom izbegavanja linear=ne definicije ili ograničenog ličnog sta-
"va, potpun uvid u prirodu pojave. Iako
paradoksalna, postoji, na primer, granica između umetnosti kao kolektivnog bića za kolektiv i umetnost kao kolektivnog bića za individuu ( u krajnjoj liniji).
Složen je i problem „pozitivnog“, odnosno „negativnog“ junaka. Marksistički kritičar je danas često suočen 5 umetničkom obradom zlih, neljudskih situacija i karaktera. Destruktivno se, kao negativni životni princip, stavlja u centar „saopštavanja s podjednakom spontanošću kao i konstruktivno. To znači da je „negativni junak“ razumljiv pri postojećoj konstelaciji materijalnocduhovnih snaga i odnosa, kao
Očevi iznesoše mafbolje poklome zemlje
Veliki crmi brodovi platima pred, nama da smo mislili na poraz
K
ŠUMA U NEDELJI
Dnaštki
ako da me, premda je mirisalo ma kra Života pod lipom, u moći velikog požara, I u baštama padalo cveće
Kako da me, ja se sećam: I naše su usme podrhtavale, u nožu.
ko raftmici, mi smo pošli
Vetar, čim, smo skrewuli s muta, magao.
I grobovi poginulih, 0 Za tvoju Kosu, srebro u mjoj, za dobar dan,
"Pi si me, Zbog toga, I ja sam ojačao.
drugova ZG oslobođenje,
uzela za ruku
Kako da me, u svome tronošecu od, kamena Sedela, je ptica, a goYe zvezda.
Ptica, zvezda i Tvoje SYC, kako da mne,
Ja se sećam: i jedan poljubac
Da ne poginemo.
4 b4
DVORIŠTE U KOME JE JUČE GOVORIO OTAC
. O?
orište u kome je juče govorio otac I dvorište u koga još miko mije zašao.
Dva dvorišta Wu, jednom svetlom, danu Kada su deca imala slab glas i skršene ruke.
Znam da wu jednom, od mjih rastu crme jagode Isbod, kojih meće zasvetleti moje ljubavi.
I smam da u drugom mije zapevala voda Koja bi i plot pretvorila u, šumu.
To prvo dvorište pamte moja stopala Kada su, izbodena iglama boro»a, yanjavala
zemlju
I moj živac, kada se ugase vatre A u kući me ostame miko.
Drugo dvorište je pakao.
Ako tuđeš u njega me traži da te puste.
Slušaj kako w tebi peva vuk I srce svoje upoznaj sa Tosom.
—----uuuuutiiif fiyanzaanı=———
I OVCE SU POLJEM
! ovce · su poljem
Hodile bez jamnjadi.
Subao se mesec ženama u glavu. Lepo i memoguće.
U Kuropi, u jedmoj kući, Majka Anka
Rodila petoro zdrave dece I postala pesnik.
Lepo i nemoguće.
Na odru, u podrumu, meba, Iza ormih zavesa sveta: vatra. Bolje da ne pevam.
Niko mije iždfžao.
U školu su išle zmije.
'A zapad se klomio kraju. Lepo i nemoguće.
+B8•+
PESMA LJUBAV
oda ovde dolazi sa više strana.
Strigova (u wjoj sam ja, o zlatno doba moga života, tražio S89oju svoju prvu, pesmu) stiže iz mirisnih šuma u kojima, za vreme letnjih večeri, ptiće i zveri izvode nmajlepše plesove.
Mehkinmja polazi iz tame, ali se brzo oslobodi mraka i mastavlja put Kroz malime, u ljubav. Njem put je Kkratak, imovima mala, obale mikakve. Oma se samo osramotli.
Strižna „diže svoje ljubičastomrko telo (zašto me ova reka podseća ma neke davme želje?) iz jedne male pukotine, otvora me većeg od oka deteta, i polazi. Jedmom, sam je, dokow i sam, pratio ma celom mjenom putu i
umorio se. Ona, „začudo, ima majuviše ljubavnika ww ovim, krajevima. Vođa koja ovde dolazi iz mašeg
umornog sma, sa ljubičicom wu gr\u, prolazi kroz vrata od gvožđa, pa tek onda kroz srca mekih maših prijatelja. Jedmog vrućeg, „urućeg pio sam je i umro. '
+8•+
LETO U KRVI
4 LETO UPRAVO DOLAZI
e može se, pesmo, više. L Ja govorim:
Moj wm, moj um.
U zatvoru bod zemljom, Na sekiri mjenih kolema, Iza meverovatnog plameha:
Ne može se, pesmo, više. Ođlazim. Zamirem. Bojim se da ću tvideti oca.
'A leto, upravo, dolazi.
eca: By aaa ———
Gledaj i zaplači:
U dalekoj šumi ljubavnici leže, Učenici zdravlja.
I traje mladost:
Umri, al ljubi.
Ne poznadoh ja,
Glava moja pala u pblamc, Ni konje, mi ljubavnike, Ni to sjajno čudo
U svatovima, lako.
eto u krvi tvojoj zri, o zlatno veče
Violine zvuk cveta ma Yrukama tvog sazvežđa. Sve više, sve smelije izdiže se njegove kule sjaj.
Glava što pada miz telo bez pesme je. Vrat joj klati mož. Crni strah, svačeg. Muklo zvoni jun u mjoj. Glavatoj.
I pšenice je zrele sa strame pume.
Oh Kuljavi madolazi bol. U tebi,
Sutome moj, dani crmi do kostiju.
Rat otvara lice neba. Zvezde imaju puške. Na svim raskršćima leta dime se vatre.
Pruženo preko trulog Krvotoka vode.
Ispod su kuće poređame wu ružu. Brda se krume. i
Mesec zdele čisti.
Tvoja sestra (i oode zaplači) Tebi pismo više.
Ne pozmadoh ja,
Dva gtoma u dva oka,
Ni brdo, mi zdelu,
Ni nju koja sedi sa suzom wu ruci,
— — (đ_– — – —- – - –— — —-— - Qg II _—. _—_ _____O. c--Ec—
što je razumljiv i „pozitivni junak“. I jedan i drugi proizvod su istog svela i istog vremena. Prilazeći ovoj pojavi marksistički kritičar, međutim, naglašava neophodnost razumevanja neljudskog kao „pobune koja ne počiva ni na jednoj novoj revolucionarnoj proizvodnoj snazi“, kao pobune koja se iscrpljuje u samoj sebi. Prinuđen da neljudsko ipak uzme m obzir, i tražeći mu korena u delu kao ovaploćenoj realnosti, on u delu traži i onaj bitni koeficijent revolucionarnog ili reakcionarnog, plemenitog ili patološkog, koeficijent koji je teško primetan, a koji je odlučujući. Nekoj određenoj apologiji zla, sa svim elementima apsolutnog zgražanja nad ljudskim, taj kofecijient će, već prema svojoj prirodi, dati oznaku negacije negacije ili afirmacije negacije. Zbog toga određivanje kvaliteta tog koeficijenta znači i nalaženje odgovora „misliocima“ koji tvrđe da „država, društvo, čovečanstvo ne mogu savladati tog davola“, tj. čoveku urođenog „nečoveka i egoistu“. Odgovor će već, i inače, dati potpmno uništenje eksploatatorskin proizvodnih odnosa, potpuno nmnegiranje ranijih (i sađašnjih) duhovnih
dimenzija zavisnih od sirove identifikacije s objektom kao mogućnošću imovinskog posedovanja.
Marksistička kritika, dakle, ima odg0 vorniju ulogu no što je objašnjavanje umetnosti ili služenje umetnosti. Ona se zalaže, podržava, celi hodno insistira. Umetnost koju ona ima u vidu i za čiji je razvoj zal” teresovana, jeste umetnost koja je Već pojmila i fiksirala trenuinu suštinskd alternativu: ili ropsko podavanje e80” izmu ili stapanje s večnošću materjć, uz obećanje heroizma i lične sreće; M” metnost, koja je „večitom kopkanju PU vlastitim stvarima“ suprotslavila „gra nju sveta vlastitim sredstvima“. Marksistička kritika shvata da je konkroial zadatak umetnosti i opravdan] e njenog daljeg nužnog post” janja — vaspostavljanje i oblikova" nje svestrano razvijene individuc, je dino sposobne da zauvek ukine sve 09 nove degradacije prirode i otuđenja čoveka. Dragoljub S. INGNJATOVIĆ
KNJIŽEVNE NOVINE
dama |
\