Književne novine

DANA O 76

Nastavak sa 1. strane

pouzđamih dokumenata Popović smatra da se Vuk ima smatrati koautorom o4 značajnog dela iz maše prošlosti i da je ono u mnogo većoj meri Vukovo no Rankeovo. Ono što još ima da se utvrđi to je koliki je stvami Rankeov uticaj i da nije, možda, veliki nemački istoričar, čineći „prijateljsku uslugu Vuku, dao Vukovom delu svoje ime da bi ovoga spasao od evntualnih političkih meprilika, a ipak omogučio da ovo znamenito delo o nama i o našoj borbi za oslobođenje ostane pristupačno evropskoj javnosti.

(P. P-ć)

*

Sovjeti i Kinezi

MOSKVA je petnaest đana bila stecište đo danas verovatno najzatvorenijih razgovora za koje je javnost inače znala jer je samoj činjenici đa se vode dat pum publicitet. Predstavnici centralnih komiteta komumističkih partija Sovjetskog Saveza i Kine trebalo je da na ovom sastanku pokušaju da nađu zajednički jezik o nizu suštinskih pitlanja međunarodne politike i odnosa među radničkim i komunističkim partijama u svetu. To su, međutim, pitanja u kojima između ove dve partije — tačnije između Komunističke partije Sovjetskog Saveza, gotovo svih evropskih i večime partija ostalih kontinenata, s jedne, i Komunističke partije Kine, Albanske partije rada i malog broja azijskih partija, s druge strane postoje duboka, principijelna razmimoilaženia koja se ne mogu ni prevazići ni izmiriti drugačije nego time što bi jedna od dveju strana ı ovom ideološkom sporu učinila bitan ustupak, odrekla se svojih shvatanja. Do sklerotičnosti dogmatičan način mišljenja rukovodilaca KP Kine, pritisnutih pritom i zaista velikim unutrašnjim teškoćama, doveo ih je do ozbiljnih zastranjivanja. Svet u krivom ogledalu pogrešno shvaćenog slova marksizma i podjednako pogrešno shvaćenih interesa revolucije u ovom delu sveta i u svetu uopšte, doveo ih je do toga da nvanturistički (možda je tlo bleđ termin) odbijaju svaku mogućnost uspostavljanja trajnijeg mira po cenu koegzistencije i ekonomske i kultume saradnje među zemljama oprečnih društvenih sistema. Poricanje potrebe za koegzistiranjem ide dotle da se kineski rukovodioci ne jednom otvoreno izjašnjavaju za upotrebu nuklearnog oružja bez obzira na cenu, svesni toga da će najmnogobrojnija nacija, iako upola uništena, to ostati i posle eventualne kataklizme kad bi civilizacija svih društvenih sistema bila reducirana na istu, prepotopsku polaznu fačku.

Jedan detalj je dovoljan da ilustruje do čega sve u svakodnevnoj, praktičnoj politici inercijom dovodi unutrašnja logika kineskih stavova: ceo svel 1e protiv novih nuklearnih eksperimenata (koje će, kako nagoveštava tok onog drugog moskovskog skupa, možda biti konačne obustavljene); ceo svet je protiv najavljenih francuskih nuklearnih eksperimenata na Pacifiku, utoliko više što se radi o novom članu nuklear– nog kluba; jedino su Kinezi protiv ovakvih protesta: interes Kine njihovo rukovodstvo, sa pozicija velike sile, vidi u pridruživanju ovom ckskluzivnom klubu.

Uostalom, još je bolji i svežiji primer dala agencija „Hsinhua“ koja je u utorak, 23. jula, optužila Kenedija i „mjegove pomagače” da pregovore o zabrani nuklearnih eksperimenata vode samo zato da bi sprečili NR Kinu da posta nenuklearna sila!

Sve ovo dovoljno je kao objašnjenje zašto se sastanak u Moskvi, iako je boravak kineske delegacije trajao petnaest dana, sveo na nekoliko susreta na kojima su dve strane izlagale svoje stavove, i zašto je odložen na neodređeno vreme, Nikita Hruščov je jedan pogodan skup — miting sovjetsko-mađar– skog prijateljstva povodom Kadarove posete — iskoristio da održi govor koji je ocenjen kao možda najotvoreniji i po formulacijama najoštriji na temu kineskih shvatanja i politike. i na temu sftaljinske prakse. Taj je govor sVUda u svetu primljen sa izrazitim odobravanjem — osim, naravno, opet među onima čija su shvatanja ostala gde

2

sa bila i o kojima je on upravo i sovorio. (B. B.) Anketa o stripu OSEĆAJUĆI POTREBU da se Dbproblemi literature za mlađe i problemi Ššupnda što svestranije rasmobre i da se dođe do nekih jasnijih predstava o tome šta upravo može da bude korisno a šta štemo najmlađem čitaocu, ređakcija časopisa „Bibliotekar“ člankom Dragana „ULukića otvorila je diskusija o stripu. Lukić u svom kratkom, ali prilično sadržajnom, napisu pokazuje da je strip postao nerazdvojni deo dečjeg sveta i da se više ne mogu postavljati pitanja u vezi sa njegovom svrsishodnošću i da se mogu voditi borbe samo protivu rđavog stripa, a ne protivu stripa kao takvog. Ono što je bitno i u čemu se sastoji uloga onih koji su pozvani da vode računa o literaturi za decu jeste da ne dopuste da se u stripu izražavaju ona shvatanja i oni stavovi koji bi mogli negativno da utiču na formiranje mladog čitaoca. Taj problem nije samo etički nego i estetički., Neobično je važno, na primer, obratiti pažniu na kvalitet prevoda stripova jer nije retka pojava da su prevodi stripova rđavi. Po svojoj prirodi strip traži sažete i kratke rečnice i, težeći za tom kratkoćom, prevodioci često pravc Vclika ogrešenja o jezik i stil, Rečemice umesto da budu kratke postaju beslovesne i nepismene i, na taj način, mogu da kvare ukus čitalaca koji nema=ju jasno izgrađeno estetičko osećanje. Pokretanje ove diskusije o stripu dolazi u pogodnom tremutku i sudeći po izlaganjima prvog učesnika diskusije raspravljanje o ovom “problemu biće nesuranjivo korisno. Naime, Lukić je problem stripa posmatrao bez ikakvih predrasuda i dao konstruiktivne predloge kako da se popravi Kvalitet stripova, da strip dobije svoje mesto u svetu mladih i da stekme veći ugled imeđu peđagozima i vaspitačima. "Treba očekivati da će i ostali učesnici slediti Lukićev primer i đa ova anketa neče ostati bez rezultata, kao što su ostale manje više sve ankete slične vrste za poslednjih desetak godina. (P. P-ć) *

Kapi satiričareve žuči

ŽUČ SE STALNO CEDI, i žuč se ceni. I pretvara u satirično-humorističiu prozu, U jednom od posledinijih. brojeva čehoslovačkog kmjiževnoE' časopiša' Plac“ men, koji izlazi u Pragu, Milan Ružička objavio je pregršt aforizama pod naslovom Kapi moje žuči koje donosimo ovde za naše čitaoce.

Ljudi koji smatraju lukavstvo za inteligenciju, većinom ne smatraju inteligenciju ni za šta.

Neki drugovi nam se predstave tek kad nas zaobiđu i uvere da iza nas nc stoji niko.

Telefon: sprava koju bih već odavno razbio zato što me uznemiruje, kad ne bih bio radđdoznao ko me uznemirava.

U nekim preduzećima mnogo bi sc štošta nabolje promenilo kad se lamo ne bi stalno nešto menjalo.

Nastrani ljudi, koji u svemu nađu dlaku, većinom su već ćelavi. Neke događaje briše iz naše svesti

trenje vremema. Neke bričšemo sami za tren.

Životnih iskustava, koja su za nekog polresna, drugi se naprosto — otrese.

Neki ljudi smatraju značajnom pojavom samo onu u kojoj se oni pojavljuju. Politiku dopadamja možemo sprovoditi do onog časa dok sebi dopuštaju da se dopadaju oni kojima se to odmah u početku nije dopadalo.

Neki ljudi su sebi od izuzetaka i samodopadnih ivrđenja izgradili — ivrdavu. Čitaj samo ono što te zanima. Inačc će prestati da te zanima čitanje.

*

Kriza u likovnoj umetnosti ili posledica apsolutne slobode

U „NJUJORKU TAJMSU“ od 16. jula Brajen O! Doerti piše o glavnom ža-

rištu krize u savremenoj umetnosti. Na početku svog izlaganja — članak se zo-

ve e BTOGOŽIUĆ kriza u likovnoj umetnosti — O! Doerti ističe da jedan od velikih umetničkih rezultata XX ~«veka predstavlja sloboda koju su umetnici izborili. Ta sloboda međutim, „nužna kad se za nju bori, pretvorila se u „licencu za proizvodnju robe“. Kad su se pioniri slobode našeg vremena izborili za nju početkom ovog veka, ona je značila „slobodu od“ — morala, društva, niskog realizma, ograničenja humaniNastavak na 10. strani

ozbiljnom, i dostojamstpenom, lon-

domskom, „Tajmsu“ pojavilo se

pre destak i više godina, jednog izuzetno Yamog proleća, opakbo pismo: „Juče, 3. marta, oglasila. se kotkavica, %L šumi medđaleko od, moje kuće. Nije mi poznato da se ikad, u istoriji Norfolka i cele Engleske kukavica javila tako romo. Da. li je to rekord?“

Dva-tri dana zatim, štompano je pismo jednog drugog čitaoca, koji tvrdi da kukavica iz Norfolka nije rekorđerka: „Moj pokojni ujak, N. N. iz Blendforda u Dorsetu, zabeležio je 1898. godine da je čuo prvbu kukavicu još 24. februara. Možda kukavica iz Norfolka drži rekord za XX wek, ali je kukavica mog ujaka svahbćtQ engleski rekorder svih vremena.“

Treće pismo, mekoliko and docnije, poslao je meki penzionisani pukovnik indijskih, kopljanika. On je dva prva pisma pročitao sa velikim, interesovanjem i smatra da navike engleske kukavice (cuculus camorus) misu dovoljno proučene. „U Indiji — veli — gde sam služio do penzionisanja, pred rat, živi jedma maročita vrsta kukavica (eudumamis honorata), koja kuka preko cele godine.“ Četvrto.i posledmje pismo wu toj Sscriji mapisao je lord, Voamsitart, visoki fumkcioner Forim ojisa. Om saopštava, da je prepisku o kukavicama pratio s pažnjom i velikim, zadovoljstoom, me zato što ga posebno interesluju mavike pernate divljači, nego zato što je ta prepiska vamredam, primer slobode du-

ha, govora i javme diskusije. „Mislim da je karakteristično — zaključuje lord — što se slična prepiska me može

naći u štampi iza Gvozdene zavese.“ Počivši lord Vamsitart mije u pismu posebno maznačio kuda se pruža

- ivot oko nas

Božidar

BOŽOVIĆ

ONAKO. UZGRED

M Na Ni wi PP, NEPOVERENJE ILI POTREBA

oznata je svrha rotacije (to jest,

sprovođenje principa „ograniče-

nja reizbornmosti građana u predstavnička tela). Poznato je i to da je prva runda sprovođenja ovog duboko demokratskog principa prošla, _po opštim ocenama, izvanredno uspešno.

Kad neko, međutim, pažljivo pogleda spisak članova i mukovodilaca pojedinih odbora i komisija, i sličnih tela, u Opštinskim i drugim skupštinama, doći će do zaključka da se iz proširenog, obnovljenog i podmlađenog sastava njihovog, u raznim organima i drugim telima skupštine, nije angažovalo dovoljno ljudi i da se isto ime ponovi u po dva pa ii ri takva tela. Ima odbora i komisija čiji je zadatak fakve prirode da u njih treba da uđu predstavici, ili predsednici drugih tela, radi koordinacije posla. Ima, ipak, i takvih gde verovatno nije neophodno da do ovog ponavljanja dođe. Svakako je reč o nastojanju da mehanizam što pre proradi, Ipak bi princip obnavljanja svih predstavničkih organa — ne formalno, naravno — frebalo proširiti i na ovom polju do krajnje praktične mere.

ZNA SE KO SE ČKALJEM HRANI

za jedne maizgled bezazlene i po-

malo sladunjave fotografije na

petoj strani Politike od prošlog utorka krije se simpatičan potez kolega iz te redakcije, i jedna surova naša sva-– kidašnja priča.

Na slici su jedan. beogradski humorista, jedan glumae, i popularni beogradski komičar Miodrag „Petrović- Čkalja sa suprugom, u Rovinju. Šta će ova Blika, manje-više iz porodičnog albuma, u najvećem našem listu? Ima za to razloga. Neko je pre desetak dana, uporno i drsko, i uspešno, počeo da pronosi po Beogradu glasove o tome da je Petrović-=Čkalja uhapšen — zbog organizovanog međunarodnog šverca zlata, u kome je, mal te ne, bio nekakav ·šef bande. Naravno — čista izmišljotina, bez trunke osnova. Ali ne bezazlena. Jer ako se neko, sa porodicom, uputi na more, na odmor, posle naporne sezone dobro plaćenog ali i poštenog, danonoćnog rađa, a neko drugi izmisli kako je on a) u Centralnom zatvoru u Beogradu, i b) kako je tamo strpan zbog

· šverca zlata, onđa sve to nije moglo bi-

ti plod. zabune. To je svesna, hladna, surova, neljudska laž, potekla po svoj prilici iz manijačke zavisti. Ne treba ni reći da su tu vest prenosili od usta do usta (nisam napisao izmislili, jer nemam za to nikakvih dokaza, a za ovo što tvrdim imam) oni koji se, na žalost, mogu nazvati Čkaljinim kolega-

na marginama štampe

Kosta TIMOTIJEYIĆ Psi ı kukavice

„gvozdena, zavesa“, jer je valjda smatrao da to svi tačno zmaju. Da je bio izričito upitan, verovatno bi i na,ŠU zemlju bio strpao „iza“. A da je damas nešto živ, mogao bi sa zadovoljstvom konstatovati kako se sloboda duha itd. nezadrživo širi. Daleko smo još, doduše, od. stepena sublimacije dostigmutog na stupcima „Tajmsa“, ali je napredak viđam.

Tako je, pre liri medelje, u „Politikinoj“ rubrici „Među mama“, Mujo K. iz Banjaluke protestovao („u ime svih Muja!“) što je jedmom, psu dato imec Mujo: „... Najljepše vas molim, da u vašem, listu objavite da je do Kraja neukusno kada se dreseri usuđuju da umesto hiljada imema za pse, odlučuju da ih „kYste« ljudskim, imenima. Verujte, da niko ne voli da mw, se ime poistovećuje sa imemom psa a siguYrmo i đreserov otac me bi bio baš zadovoljom kada bi sin svom psu dao ime očevo.“

Diskusija je otvorema.

Ubrzo se javio K. D, iz Niša, koji smatra da, „zaista, drug Muja ma prava, da se ljuti, jer maša maciomalna momenklatura. nije što. ovako zabeležila, pa ga, sbakako, ne bi mogla ni odobri-

„ Pisac moodđi sramam slučaj jedmog

if

OON "kočijaša 'koji je svojim, 'konjbha a

nadenuo imema, CezaY i Marko. Iz pisma još saznajemo da u vYeme Vuka Ka. radžića nije bilo tako: „On 2mG, i be. leži u svom, rečniku, samo pse galove, zeljope, baljove, mumdove, šarove itd, a konje vramce, dorate, kulaše, zekamne šta.“

Treći se javio Dejo, T. iz Zagreba, koji gorecitiyanmome Muji poriče pravo da govori u ime svih, Muja: „Ukoliko dreser reši da zbog uvredenog dYuga Muje promemi psw ime, pa se nađe u nedowmici koje novo da odabere, ja mu ovim, putem nudim, — svoje ime [Ne kaže. doduše, ima li ovlašćenje da se izjašnjava wu, ime svih Dejana.} Zna se da su psi hrabre, pametne i besbprimerno odane životinje. Pa ako se jedan takav pas bude zvao kao ja, biđu sa. svim siguram da moj istoimenjak u tom, slučaju meće biti mi lažljioac, mi sujetan, ni zavidljuo, mi podao, mi pakostan, ni zloban, da me mabrajam dalje sve gadosti 2a koje su DSi u svojoj žiDotinjskoj maivnmosti potpuno mesposobni,“ Ipak se, dakle, približavamo subli, maciji. Nedostaje još jedmo pismo koje bi maučno opisalo kakvog psihološkog efekta pojedima imema imaju ma pojedine životinje — i još jedmo, koje bi ob. jasnilo kakvom, stepemu mašeg društvemog i duhovnog razvitka odgovara ovakva, prepiska.

Nisam, inače, još zapazio da se iko bunio što se imena marodnih, heroja daju fabrikama slatkiša i donjeg veša. Ko je ikad mapisao pismo turedništou, #đda protestuje što je ime Todora Dukina upetljano wu finamsijske malverzacije

jedmog stolarskog pređuzeća, ili što ime. Davida Pajića ljudi majčešće pominju, |

kad, se pešice penju ma gormjc spratove — jer je lift u kvaYvu!

00060000000000000000000000000606606006e0

ma, bez obzira na svoje minorne sposobnosti i talenat.

Da sam na Čkaljinom mestu, ne bih preko ovoga tako olako prešao. Kolege iz Politike mi kažu da se, obavešten, smejao. Trebalo bi da neko i plače,

SUDSKO BESPRAVLJE

eć drugi moj poznanik dobija je-

dnu dopisnu „kartu — formular

čudnog sadržaja. Na njoj piše, od reči do reči, ovo:

„Prema rešenju ovog sudije (sledi broj rešenia) bili ste dužni da uplatite novčanu kaznu u iznosu od dimara 4.000 (sledi. rok uplate), S obzirom da ni do danas nismo. dobili izveštaj od pošte o plaćenoj novčanoj kazni, pristupiće se izvršenju kazne zatvora u trajanju od 8 dana, ukoliko u roku od tri dana, po prijemu ove opomene, ne pokažete priznamicu o uplaćenoj novčamoj kazni ovom sudiji za prekršaje“. Zatim slede žigovi i potpis sudđije za prekršaje jedne beogradske opštine.

Postavlja se mekoliko pitanja, Jedno od njih je čemu fakav ledeni rečnik, namenjen, valjda, jedino zločincima (a ovde je reč o prekršaju — to može da bude i prelaženje ulice mimo prelaza)? Drugo, ne manje bitno, je suština. Šta, ako je neko na pošti bio aljkav? Šta, ako je neko u administraciji kod sudije za prekršaje, ko sređuje uputnice-izveštaje, javašlija? Šta, ako ovu dopisnicuopomenu ukradu iz poštanskog sandučeta deca i od nje naprave lađicu, pa „krivac“ za nju ne sazna sve dok ga jedne zore milicionar ne odvedđe u zatvor? Šta, ako je on baš ta kritična fri dana na putu? Jednom je jedam moj poznanik, u istom ovakvom #„Sslučaju, pripretio odborom za društveni nadzor; dato mu je objašnienje da je „lakše pozvati kažnjenog mego tražiti po karftoteci“. Zašto, uz bilo koju od gormjih, sasvim mogućnih, pretpostavki na osam dana u zatvor ne bi išao onaj ko je uputnicu zaturio, a ne onaj ko Je kaznu pošteno i odmah platio?

Bez daljih komentara: zar ne bi bilo bolje, humanije, i više u skladu s našim shvatanjima (kojima je tuđe pravilo da . je čovek kriv dok ne dokaže suprotno), da tekst dopisnice glasi, recimo, ovako: „Kako ni do danas nismo

dobili od pošte izveštaj da ste novča~+

nu kaznu po rešenju... uplatili, molimo Vas da nas u roku od... dana obavestite o tome kog ste datuma, na kojoj pošti i pod kojim brojem iznos kazne uplatili, Ukoliko to, međutim, · niste učinili, poslednji rok za uplatu je... posle čega će se, po zakonu, „novčana kazna pretvoriti u kaznu zatvora od... dana.“

Amitorski homorar za tekst „ovakve opomene upotrebiću za plaćanje kazna za prvi prekršaj koji učinim.

OJ KOZARO...

re pola godine, u novogodišnjem broju ovog lista, na istom ovom mestu, i pod istim naslovom, objavio sam belešku koja, posle zlatne medalje u Moskvi, postaje još više aktuelna. Da ne bih preštampavao samog sebe, podsetiću čitaoca u nekoliko reči šta sam onda napisao. Pojavili su se tada prvi ozbiljni i kritički — ali veoma pozitivni, čak ioduševljeni — izrazi priznanja Bulajiću i ostalim autorima Kozare, od takvih — među ostalim — imena kao što su Fransoa 'Trifo i Andre Mišel. Je-

dan broj mlađih i manje mladih nadobudnih naših znalaca filmske „umetnosti pisao je kod nas o Kozari loše, sa potcenjivanjem, kao o nečem čega (zbog tobožnjeg primitivizma, zbog toga što je to tobož anti-film i slično) samo što ne treba da sc stidino.

Ili smo ipak svi mi, od Tirifoa do moskovskog žirija, u zabludi? Čisto sumnjam. ORTOBARSKI SLON

ktobarski salon neman sreće, Na

njegov žiri je pađalo mmogo reči

zaslužene kritike (i ma ovom me= stu).. Onda je bilo došlo do nmesporazu-

ma oko toga ko će ga organizovati, Sa~ -

da radi novi žiri, koji je neke umetnike pozvao da izlože svoje radove, a drugima, koji nisu pozvani, radove ocenjuje, pa ih prima ili odbija (kao što je i praksa).

Kako su ljudi smrini, oni mogu i da pogreše. Na razne načine, karu, koji Je primljen i sa uspehom izlagao na nedavnom riječkom „salonu

(gde je konkurencija jugoslovenska, te

šira i jača, a kriterium žirija Stroži) odbijene su dve slike koje su, (uzgred) bile, opet nedavno, povod da ga briselska galerija Beauz AYfts pozove da priređi samostalnu izložbu (baš te dve slike!), Drugom slikaru primeljena su oba rada, ali sa zahtevom da jednu sliku zameni drugom «jer je — velika! Moraće, dakle, da je i zameni, manjom, podneo je suviše kvadratnih santimetara i kilograma umetnosti, Treći opet, grafičar i slikar, pozvan je da izlaže, ali kad je doneo slike, žiri je rekao: ne slike mego — grafike. Još jedan uzgredni podatak: podneli radove koji spadaju više u isti pravac, svejedno koji.

Rano je da se išta zaključuje o ovogodišnjem salonu, ali su ovi detalji, ako ništa drugo, smešni.

LIKOVNE PRILOGE U OVOM BROJU IZRADIO MILO GLAVURTIĆ

–

KNJIŽEVNE NOVINE

Jednom sli-.

sva frojica su manje ~

+

e JL tea ja V_. Ca

O 0