Književne novine

,

~

STO KOONO GODINA OD ROĐENJA PETRA PETROVIĆA NJEGOŠA

no što je Gete rekao za ŠelkspiO ra, a rekao je „Shakespeare und

kein Ende“, moglo bi se reći i za Njegoša: Njegoš und kein Ende naročito za njegovo najrascvetanije, najdulblje i najkrepkije delo Gorski bijenac. Za Njegoša bi se još moglo reći i ono što je Flober, u jednom pismu, Tekao za Šekspira: „To nije bio čovek već kontinent“, a i ono što je Betoven rekao za Baha, a rekao je da je on „okean“. Gorski vijenac je beskrajam, večam, jedma bezdna, prava pacifička potolina. On je i danteovski, geteovski i eshilovski pumjem i naelektirisam, Kad se na celoj liniji svetske misli KMnjiževnog smera i plama pregledaju izrazi jedne od majbolje rascvetame misli posle renesanse, a to je evropski romantizam, ja ne znam dublje i prodornije delo na liniji Bajron-Viktor Igo — „Sturm umd Drang“ — Mickjevič — Puškin,

Goyski vijenac je, uz dve-tri naše nanodne pesme, uz Meštrovića i uz neke naše freske, kao i pokraj Ruđera Boškovića, Tesle i Pupina, sigurmo i pozitivno najviši vrh naše ljudske misli i, naravno, i svetske. Ako se, čime može izići „pred Miloša“ — to je s ponosom sa Go?rskim, vijencem.

Gorski vijenac „sedi“ ma moćnom ljudskom fronošcu lirskog, filosofskog i etičkog viđenja sveta. On je sa tog btropolja i sa tih najviših vodđodđelnica; Tri - glav ne samo jugoslovenske, nego i svetske misli, Tri glave, tri srca, tri mozga tu dejstvuju i stvaraju, i trostruka Kkrv tu struji, i sva ·'tri stanja od ledenog do tropskog. Sve se kiime fu ulkrštaju. Sva doba, sve sezone, sva vremena, svi prostori. Ne može se reći koliko je veliko, mudro, krepko, duboko, visoko, široko to moćno i genijalno uobličavanje svega što može da prođe i da tvori ljudski duh.

Kadgod pogledam iz Herceg-Novog na lovćenski masiv, koji se gordo izdiže iznad Boke i Jadrana i doseže

ad astra i odakle se vidi jedan re- |

dak „geografski kompleks, pomislim, naravno, na orla i džina ljuđske misli,

čije kosti počivaju fu pod gromovima i olujama.

Kompleks Petra II Petrovića Njegoša je i gromovit i olujmi, silam, besan, čas sasvim zapenušen, čas umiren, bezđan... i sve ljudske strune fu trepere, i „ništa ljudsko nije strano“, i cela je ljudska fizika i metafizika redovno na razboju i na razbojištu. I svud su „brodi“ i nema brana i prepona: biti mora i što biti ne može. Gađa se svagda u povije, posred čela ili srca; promašaja nema. Uvek gađa Vuk Mandušić. TI srce se nikad ne umori: ima ih ne tri kao u Muse, nego trideset i tri. Vaseljensko je to srce.

Takav mi izgleda damas, 6. jula 1962. godine u 5 časova kišovitog i mautmog jutra, Petar II Petrović Njegoš, Bospodar Crne Gore i Brda, crnogorski vladika, vlađar jugoslovenske misli i jedan od suvladara celokupne svetske misli, ·

Vladika Rade je bio prvo filosof i pesnik pa onda vladar–mučenik i, na trećem mestu, vladika. Kao fi pesnik bio je prvi, i najveći, u našoj rasi. Kao vlađar bio je velikomučenik; jer naći se za vladara na takvoj umu trašnjoj i spoljašnoj mećavi bilo je više mego jad i muka. Tek na poslednjem mestu bio je vladika.

O Vladičinoj TeligloznoSUi moglo bi se reći da ona nije bila ni verska ni crkvenska. Njegoš je bio kosmički religiozan, čisto metafizički. Kao i svaki veći i veliki đuh, i on je morao da traži meko uporište i neko prihvatilište u ovoj mističnoj vasioni čoveka, njegovog duha i njegove vasione.

Morao je, kao i Gete, kao i Dante, kao i toliki reprezentativni duhovi čovečje rase, da traži, u ovoj poplavi sveta, u ovoj „misterioznoj vaseljeni“, u tome „čoveku -nepoznatici“, u ovome nevratu stvari i pojava, u ovoj straŠnoj situaciji čoveka u vasioni — morao je da se dohvati nekog oslonca, da traži neku veliku zabavu za duh, da

se i za slamku uhvati, ne bi li se mo.

a. a kako da nađe i snađe. Taj oba elawi seculitatis bio je verovanje u nešto, pa ma to RO: „verovanje u neverovanje: Njegoš je bio veliki duh, vrlo nesrećan ne samo po svojoj prirodi nego i po samoj prirodi prirode, koja na ovoj planeti PIBOTOO nije zabavna i orgastična, a naTO O ona crnogorska, i iznutra i spolja... Kad se takav duh nađe u paklu, i to ma način svetog Vraftolomija, kad mikelanđelovski teško i crmo prođe kroz Pol i ovaj svet, mora se fražiti, da bi

stalo, nešto što se zove božansko, što je nadljudsko i nadstvarno. I tako ga treba shvatiti, i to naro-

čito zbog toga što je Vladika morao i

Piše: Branko LAZAREVIĆ

da vlada. pod prilikama koje se nalaze u paklu. Navukao je mamitiju i okačio Hristov krst, ali je u bivstvu svom bio izmađd svih tih oznaka koje je nosio: jer je morao i da vlada, i crkveno da dejstvuje, đa bi mogao da miri „varvarstvo“ oko sebe.

Alko se može govoriti o kakvoj Njegoševoj religiji, može se govoriti samo u Ovom višem smislu, a na tom je planu i religioznost svih velikih du hova do Ajnštajna. Nije ovde u pitanju religija kao crkva, kao vladamje, kao politika, nego je u pitanju pitamje jedne razrešnice, jedme traume, upD-

rišta: pitamje da se mađe makar i opijumski oslonac i sigurnost u o vom svetu, u kome je strah , „duša vaseljene”, strah, smrt, bezdna, nedođim, nevraf.

Još bi se i ovo moglo reći o toj temi. Njegoš je za religiju ukoliko je ona polkrebna za vladanje, i tu on mije usamljen jer su sve vladavine za vladu jedme religije u smislu crkve, u smislu i ma planu sredstva za vladanje, u smislu teologije kao teokratije. Bog mu je bio potrebam kao vladalac u Crnoj Gori, u kojoj svako pleme ima

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ (Litografija Anastasa. Jovanovića iz - 1852)

NJEGOŠEVA NAGRADA

VEST O: DODELJIVANJU Njegoševe nagrade za Kmjiževnost Mihailu Laliću, za roman Lelejska gora, obradovala je sve, bez sumnje mnogobrojne, čitaoce Lalićevih dela. Ovo visoko priznanje ukazano je jednom utoru koji je u miru i tišini sezrevao, razvijao se, izbegavajući pri tom veliki publicitet da bi za poslednjih nekoliko godina dao romane od izuzetne vrednosti i izvanrednog značaja za našu savremenu književnost. | Mihailo Lalić je počeo svoj književni rad pesmam:u i pripovetkama, U knjigama Izvidnica i Prvi snijeg nalazimo nekoliko kraćih proznih tekstova u kojima se već javljaju, mada samo u skici, motivi hajke, samoće, košmarne patnje koji će kasnije, “u romanima, dobiti smisao uzbudljivo saopštene literarne simbolike. U Svadbi dolazi do izražaja Lalićev epski dar, koji se manifestuje u reljefnim slikama revolucionarnih zbivanja u

IĆU Crnoj Gori, dok u Zlom proljeću, breovlađuje njegov smisao za lirsku evokaciju prohujalih dana detimjstva i mladosti. Raskid (naročito vrlo uspeli prvi deo) direktno nagoveštava buduće ambise propasti koji će naći svoj stravični lik u mitskoj Lelejskoj gori, po kojoj je jedan veliki roman dobio ime; ime koje će se pamfiti zabeležno kmo jedan od najkrupnijih datuma u razvoju savremenog srpskog romana. Mihailo Lalić govori u elejskoj gori i Hajci o konkretnoj stvarnosti, ali on tu stvarnost ne shvata površno i upošćeno. Postoje. za njega, osim vidljivih pojava realnog života, i skrivene, nejasne, mutne oblasti iracionalnog sa kojim se čovek stalno bori u svojim naporima za humanizaciju međusobnih ljudskih odnosa, Lalićevi junaci bačeni su u vrtlog rušilačkih, slepih, nagonskih slika, u bezdan infermalnog zbivanja, gde caruje smrt, samoća i

· grozna snoviđenja. Ali Lalićeve lično-

sti nisu bezvoljne figure koje se unapred mire sa svojom propašću. One se

\

JEGOS – PRILOG ZA PROLOG

Svog vladara i tu kojoj je i svalca veća Bogčdica vladalački bila raspoložena. U suštimi svojoj, Njegoš je bio religiozam u da se mora verovati u nadljudsku pricodu i nedokučivosi svetskog poretka. On je bio vernik paskalovske vrste i one na kojoj se bazirao i Mikelanđelo u Sikstmi i u

Medičievoj Kapeli.

Što bi se više zalazilo u godine i, 5 druge sirame, što bi se više putovalo oko sveta umetnosti, nalazila bi se dela kojima bi se uvek, i sve više, tbrebalo diviti i ushićavaki. Takav jedan ljudski đomašaj je ij Njegoš. Divim mu se sve više, ushićava me sve dublje, nosi me i umzmosi sve dalje. Čega god se dohvatio, pretvorio je u grandiozno. Ako je to tragično, to je kao adađo iz Devete simfonije; ako je Eroika, i to je betovemski; ako je mistično, to je kao u Valpurgiskoj moći GeteovogS Fausta; ako je teško i tmasto, to je kao i u Muedičievoj Kapeli Mikelanđela, i uvek, uvek i u svemu; u Gorskom vijencu čovek je pod udarnom snagom najjačih emocija i misli. Vaistinu, Njegoš und kein Ende, Njegoš okean, Njegoš vasiona... On je jedan mifski i vagnerijanski na sve strane sveta zavitlam duh, snažam kao vihor i orkan. Sve je pretvarao u Veliko i uzvišeno, i sve njegove kovine su zlatne kovine,

Ja često otvaram BibliMu, još češće prelistavam Fausta i Božemnstvemu, Kkomediju, kadgod i svakonedeljno Hamleta i Magbeta, ali nikad ne prođe jedno godišnje doba da ne razgledam Gorski vijenac, a u šetnjama hercegnovskim, na putu za Meljine, da zagledam lovćemsku dvogubu piramidu i, na levom piramiđionu, Njegoševu kapelu, ne navodeći u sebi kakav stih Gorskog vijenca i ne setivši se prodome poruke Njegoševe: „Kopajte me na Lovćen!“

Te su knjige Njegoševo društvo: ti vasionski i univerzalni oblici za koje se može reći da predstavljaju zlatnu podlogu sveopšte ljudske misli. Njegoš pripada društvu koje ne pripađa nikakvom društvu, nikakvoj školi, pravcu ni sistemu.

Naš renesans u XIX" veku, onaj od 1840. do 1860, dao je kao najviši domet. Njegoša. Naš drugi renesans, onaj od 1900. do 1920, dao je Meštrovića. Očekivati je danas, o stopedeseigodišnjici Njegoševog rođenja, da se ta dva naša gigamfta, posle tolikih razgovora o izvršenju te misije za poslednjih godina, nađu zajedno na vrhu Lovćena, i ma taj način dađu jednu sinfezu književno-vajarsko-neimarsku. To bi bila jedna od velikih misija ovog na-

šeg vremena. Nastavak ma 6. strani

Najveća i najsnačajnija opštejugoslovenska · književna nagrada dodeljena romanu „Lelejska gora“

bore-i, uprhos ogromnim spoljašnjim i unutrašnjim preprekama, nalaze put iz pakla rainih razaranja, mada izranavljeni i umorni. Mihailo Lalić je slikar ljudske agonije, ali isto tako slikar čovekove pobede. On nikad ne otklanja mogućnost spasa za ugrožene ljudske vrednosti, on ne odstranjuje svetlost nade iz svog ftragično-herojskog sveta. Lalić se nadovezuje po uvek živoj humanističkoj oriientaciji na Andrića i Krležu, svoje učitelje.

U vreme strasnih raspravljanja o smislu | „modđernog izraza u literaturi, Lelejska gora i Hajka stoje kao plodonosni primeni autentične moderne proze. Lalić nije shvatio preobražaj romaneskne forme jednostrano, kao dezintegraciju tradicionalne sintakse. On je stvorio modernu viziju sveta za koju je našao adekvatan stilski izraz. Ovo jedinstvo forme i sadržine, modemo koncipirano, trijumfuje u Lelejskoj gori, romamu koji je, sasvim prawvedno, dobio Njegoševu nagradu za Književnost. (P. Z.) i

II OOR U-ŠTWE N A

PITAMJA

DANA ~~~

||

Smrt Piva Karamatijevića

GOVORITI o Prvoslavu — Pivu Ka ramatijeviću znači govoriti o čoveku koji je uvek bio u žiži socijalnih, političkih i društvenih zbivanja, o takvom čoveku. koji je bio kadar da uvek oslušne, opazi i oseti sve ono akutno i životno što se događalo oko mjega. Ali, on nije bio mirni posmatrač. Ne, on je od najmlađih svojih godina i sam aktivan učesnik — borac, uvek progresivno usmeren sa dubokim humanjim osećanjima bunta protiv svireposti svake vrste. Takvo socijalno i društveno osećanje, koje je nosio od najranije mladosti, koje je vremenom sazrevalo i sazrelo permanetno podsticamo problemima „malih ljudi“ i seljaka, heroizmom „narodnooslobodilačke borbe, sačinjavaju suštinu njegovog likovnog opusa — crteža, grafike i slikarstva. Prvoslav — Pivo Karamatijević rođem je 1912. godine, u Novoj Varoši, Gimnaziju i Umetničku školu završio je u Beogradu. Između dva rata bio je nastavnik crtanja u Pljevljima, Užicu, Novom Pazaru i Skoplju. Učesnik NOB od 1941. Neposredno posle rata rukovodi grupom slikara pri „Prosveti“, a od 1947. je na Arhitektonskom fakulletu, gde ga je na dužnosti redovnog profesora smrt zadesila.

Za sve vreme pedagoškog i političkog rada, kao i u narodnooslobodilačkom ratu, Pivo Karamatijević je aktivni likovni stvaralac, U početku njego-

va umetnost predstavlja-revolt i borbu ·

političku i socijalnu, intimno saučestvovanje sa obespravljenima. Nošen ovakvim osećanjem, inspirisan neposredno životom, Pivo Karamatijević izdaje 1933. godine mapu crteža Stvarmost u stvamosti, a 1988. mapu Zemlja. U ovim mapama „Karamaflijević sintetičkim likovnim jezikom ocrtava život i psihologiju ljudi Sandžaka. Vešt crtač, dobar poznavalac čoveka, on je nastojao da istokne bit stvari. Otuda se on ovde gotovo ekspresionistički izražava, Za njegov dalji rad: je od presudnog značaja NOB. I sam od prvih dana učesnik oslobodilačkog rata, bio je duhovno vezan i preokupiran njegovom izuzetnom „dramatikom do kraja svog života. Mnogi crteži, skice i grafike, nastale spontano u najneposrednijem doživljavanju rata, dakle, u samoj narodnooslobodilačkoj borbi, kao i drugo sačinjene posle rata. predstavljaju autentičnu viziju revolucije, dokument njegovog cpa. Najveći deo ovih radova izdat je u dvema mapama: Crtfeži Piva Karamatijevića iz NOB-a, 1948. godine (za koju je dobio nagradu Ministarstva prosvete) i Sutjeska, 1952. godine. Obe ove mape nalaze se između realističkog i ekspresionističkog izraza kao, uostalom, i njegov čitav umetnički opus, u čijem je središtu uvek čovek. One su već danas istorijski dodokument uz koji stoji lik Prvoslava Piva Karamatijevića, umetnika i revolucionara. (V. R.)

*

Kako ko piše

PRE IZVESNOG VREMENA objavljena je druga serija intervjua s Vvelikim piscima današnjice, objavljenih prethodno u „Pariskoj reviji“, pod naslovom Pisci na poslu. „The New Vork Times Book Review“ u jednom od poslednjih brojeva koje smo primili objavljuje veoms iscrpan i pozilivan prikaz ove knjige iz pera poznatog smoeričkog kritičara Artura Majzenera. Uz njegov tekst objavljeni su i neki delovi odgovora koje su pišci dali s3= radnicims „Pariske revije“, u kojima

se govori O Drocesu nastamka njihovih

dela. A Nastavak na #2. strani .

a i u. aa YA

—

Niz" AI