Književne novine

ye

Sećanje a BR. Ratkovića

Nastavak sa 5.

Ratkovića sam češće viđao posle os= lobođenja, kad se vratio iz SSSR-a gde je živeo za vreme rata, ali i ti naši susreti nisu bili ništa intimniji od onih ranijih. Razgovori su se uvek vodili o poslovima, o izvesnim pitanjima u khojima ne dolazi do izraza stav čoveka i umetnika, nego rutina i znanje. Znao sam da Ratković živi teško, jer je želeo da bude samo pisac, da ne radi ništa drugo a za to je, u to vre= me, bilo malo uslova i za pisce koji su bili mnogo produktivniji od njega i koji šu pisali popularniju literaturu, Bio je, možda, i poslednji pesnik boem iz svoje generacije. Zarađivao je malo, a voleo je ljude, voleo da razgovara s njima, I svake večeri nalazio se u jednom malom bifeu sa svojim najbližim drugovima,

Bio je omalen, velike glave i krupnih, mutnih očiju. Govorio je često tiho, kao da nije bio siguran da ie samo ono tačno što on kaže nego da o tome može da bude i drugih i drukčijih mišljenja. Prsti na rukama bili su mu okrugli, puni, kao otečeni, a ruke vlaŽžne. Ođelo zgužvano, košulja razdrljena, bez Rkravate. Teme je pokrivala smeđa, svilasta kosa, uvek razbarušena. Iz njega je zračilo nešto “toplo, zaneseno, kao da je sve u njemu i na njemu težilo mekoj slobodi.

Jednom sam mu ponudio da napiše biografiju o jednom našem istaknutom piscu. Ratković je to vrlo rado PDprihvatio, i mi smo se rastali izmenivši nekoliko rečenica o događajima koji su tađa bili aktuelni. Honorarom od ove biografije Ratković je mogao da popravi svoje prihode nekoliko meseci, a biografiju je mogao da piše radeći svoj uobičajeni posao.

Posle nekoliko nedelja došao mi je u ređakciju; bio je uznemiren:

— Moram da te obavestim da ne mogu da pišem onu biografiju. Izvi-

"ni.' Novac mi je potreban, ali ne mogu da je pišem.' Ne umem. Ne znam da li ćeš me razumeti?

Ja sam ga gledao i bilo mi je sve potpuno jasno. On to nije mogao da shvati, a ja opet nisam želeo da mu

. objašnjavam.

— Dobro — rekao sam.

— Ne ljutiš se?

— Ne.

I pošli smo zajedno iz redakcije, Bilo je leto, vrelo i zaparno, živa se pela toga leta do 37 stepeni u hladu, Dlenovi su Ratkoviću bili vlažni, oči krupne i mutne, beonjače išarane crvenim maglinama. Počeo je da mi priča kako jie živeo u SSSR-u za vreme rata, Ni-

strane

Rad ga nisam čuo da tako i toliko BO-

vori. To su bila zapažanja o ljudima, o raznim događajima, I sve je to rečeno u nekoliko rečenica, nekako i os-

· kudno i bogato.. Govorio je isto onako

kao što je pisao pesme. Sve je bilo zaokrugljeno, kratko, ali reljefno, mo= žda reljefnije nego da je upotrebio više reči i rečnica, Šta sve nije video i doživeo. Slikao je Život sa nekoliko poteza, sebe, razne ljude i razne događaje, i spolja i iznutra, i

Ovaj susret završili smo u bifeu, Bilo je toplo i bili smo stvarno žedni, Ali Ratkovićeve priče nisu se završavale nego su dobijale sve reljefniji oblik, Slušao sam ga i poželeo da o svemu fome ostavi pismeni trag.

— Trebalo bi to da zabeležiš,

— Ne mogu, Sad sam sposoban samo nešto sažeto da kažem. Mogu u letu da dodirnem problem, a ne da ga razvijam i raščlanjujem, Vidiš, kad pogledam sve ono što sam radio, čini mi se da sam kratkog daha. Eto, ni Nevidbog nisam uspeo da završim. Ja sam na svim planovima pevač koji pe va svoju pesmu, ali ne umem da razvijam ni misao ni moliv, iako mogu mnogo da zahvatim. Nemam smisla za to, Ni ja sam to dugo nisam znao. Slučajno sam otkrio pre nekog vremena, pregledajući stare rukopise,

Pokušao sam da mu prolivrečim, ali on me prekide rečima:

— Znaš, sagledao sam sebe iz ptičije perspektive. Posle sam tek ušao u amalize, kao da to nisam ja nego neko od onih koje prikazujem!

Ostalo mi je u sećanju ovo njegovo izlaganje. To je bio irenutak kad se čovek otWkrivao. Vidim i sad njegove pune ruke, vlažnih dlanova, „njegovu veliku glavu na kratkom vratu, i krupne, buljave, mulne oči koje su gledale u čoveka, i krotko i pronicljivo, Da bi nešto kazao i izrazio morao je, kao ptica, da peva svoju sopstvenu pesmu, na svoj sopstveni način, inače uprkos svim naporima nije mogao ništa stvaralački da kaže. Zato je i odbio da piše biografiju, jer nije hteo da govori i piše ono što je moglo da se štampa, ali nije moglo da zadovolji njega kao stvaraoca. Samo onda kad je mucao, kad je kazivao svoja osećanja i misli malo nejasno, sa brzim slikanjem suprotnosti i smelim poređenjima koja su bila duboko povezana, Rafković je zahvatao i otkrivao motiv, osvetljujući ga do korena, To je bio jeđan ođ uslova da kaže sve što može. Nije uvek uspevao, kao što nijedan pesnik ne uspeva uvek da ostvari ono što želi. Ali kađ je shvatio da ne može ništa više da kaže nego da ponovi samo ono što je već rečeno, Raiković je odbio đa piše, žrtvujući honorar koji mu je bio potreban za život, Ovaj razgovor oflkyio mi je Ratkovića pisca i čoveka, koji je osećao veliku odgovornost prema onome što Me radio jer je znao, ponekad, da kaže o nečemu i mnogo, i lično, i neobično, i da kaže ono što je samo njegovo i ničije više.

Milivoje RISTIĆ

AAA AAA AAA A AAA ZA AAA ZA ZO ZZZZZ/771i

D V E

Božidar ŠUJICA

PESME

NEIZLEČIVA VATRO

Ne

izlečiva vatro, sažetosti bleska,

Moj živote! Put ne čeka putnike! Vreme pljuje na nas! I gle, miče iz peska Što maumih, naći! I gle, za odvažnike

Nesta straha! Radilišta odabrana Među zvezdama! Uticaju memilosti! Gle, glava, moja kao krošnja dama U vazduhu ispisane smelosti!

Usta moja ćute, čista vatra peva

Na promajama u prestupnim noćima! Dimeći se krikom, prljav od gnmevq, O, pomalo još me samo u budućnosti

ima!

Sagoreo, slikam, u mevidljioom liku,

Lep ko tri boga dok me munja snima u Strasno ma nekom oskudmom jeziku, Recitujem, poemu o mama i o mjima!

POTPIŠITE SE ISPOD OVOG VEKA

Potpišite se ispod ovog veka! Nek je Ime vaše rđa koja se udvostručava! Nek je tamna mrlja vašeg života! Nek je Prašina koja polako svet zatrpava!

Nek je seme vatre ma biljnom, tragu smnti! Nek je ptica rugalica preokrenuta u zori! Nek je vreme stalo ma nekoj crti Beskraja! Nek je gorivo koje će da gori

Sa budućim, rečima! U blatu klovnovi! U meprijateljskoj moći maše ljubavi!

U vazduhu obešenmi maši glasovi!

VASA POMORIŠAC: LONDON |

6

Nek vas zajednička pesma mrtvih pesnika

proslavi!

iz. starih

JEDAN DUG PROSLO

odvojenost idejno-estetičkih staO vova umetnika i kritičara u

Beogradu datira od trenutka kađa su uspostavljeni prvi kontakti sa Parizom. Nalazeći se na dve suprotne pozicije, jedni su se borili za tradiciju usvojenu kroz nacionalno nasleđe, dok su drugi pretpostavljali internacionalizam i uključivanje u savremena, moderna strujanja, i to ne samo sa formalne simane. Na toj relaciji „moderno-starinsko“ polomljena su pre rata mnoga koplja, dok su u huci okršaja žrtyovane mnoge prave vrednosti. Tako se desilo da su nam o jednoj bliskoj epohi ostavljeni u nasleđe veoma oskudni podaci i da smo prinuđeni da izvesne slikare, ili bar pojedina razdoblja njihovog stvaralaštva, ponovo otkrivamo.

U prupu takvih umetnika, čije delo nije do kraja proučeno i ocenjeno, spada i Vasa Pomorišac (1895—1961), jeđan od glavnih protagonista na strani tradicionalista. Darovit učemik Steve Aleksića iz Modoša, borio se veoma aktivno za svoja shvatanja. Ne samo kičicom nego i perom. Poznat je, na primer, njegov članak u „Letopisu mafice srpske“, gde se pridružuje Mih. S. Petrovu žŽžigošući „dezorijentaciju savremenog socijalnog i kulturnog života“, nopsko oponašanje i đodvorivanje Zapadu, odnosno napuštanje nacionalnih vrednosti. Odličan poznavalac vizantijske i naše srednjovekovne umetnosti. čije se kopije fresaka iz naših manastira nalaze u londonskom „Viktorija i Albert“ muzeju već od 1999. godine, on se nije mogao pomiriti da je otkriva iz druge ruke, preko, rccimo, Matisa.

Zbog ftakvog stava nikako nije bio omiljen u vođećim krugovima, naklonjenim „mođernistima“, pa su i kritičari veotaa različito ocenjivali njegove nastupe. Samo u razmaku od godinu dana Sreten Stojanović piše u „Po-

VASA POMORIŠAC: AUTOPORTRET

litici: „... Čistoća linije, sigurnost poteza, čvrstog i mekog u isto vreme, osetljivost u prelazima i jak karakter ličnosti daju ovim crtežima visinu stila“, A zatim: „Car, Sekulić i Pomorišac kao tri brata slažu se i nisu slikari, ali nastoje da pruže poštenu sličnost“, Upravo takvo mišljenje dovelo je do rascepa između „Oblika“ s jedne strane, „Lađe“ odnosno „Zografa“ s druge sirame, kad je 1929. godine trebalo izvršiti jedan jugoslovenski izbor slikara za izlaganje u Lonđonu, Većina članova komisije, predstavnika „Oblika“, smatrali su đa će učešće „trađicionalista“, među njima i Pomorišca, značiti nacionalnu sramotu. Ipak, na intervenciju Meštrovića, stvari su nekako sređene i izložba je poslata u I,ondon, Komentar učtivih Engleza bio je otprilike ovakav: „Izložba Jugoslovena

VASA POMORIŠAC:

Milanovčani

• e• •ep” i Nastasijević 'U·Umesto prigođnog napisa povođom 0-gođišnjice rođenja

SVAKA OD BROJNIH Nastasijevićevih priča, svaka drama i skoro svaki stih nose u sebi đeo Gornjeg Milanovca. Dve njegove knjige proze u naslovima indirektno sadrže ime grada pođ planinom Rudnik. Zbirka pripovedaka „Hronika moje varoši“ značajna je ne samo po umetničkim Kvalitetima, o kojima estetičari đanas više nego ikad ranije raspravljaju, već i po bogatstvu podataka za kulturnu istoriju ovog građa i OVOE kraja teške prošlosti.

Godine su prohujale i Gornji Milanovac više nije zabačena palanka u kojoj se službovalo po kazni, u kojoj su se tavorili dani, to više nije „tamni vilajet“ kako ga je Nastosijević nazivao. Građić, koji je sredinom prošlog veka osnovao knez Miloš na desnoj Dbali reke Despotovice, prerastao je u injustrijski i turistički centar. Njegovi stanovnici počeli su da žive novim životom, dajući svom gradu druga obeležja. Tragova prošlosti sve je manje, što je i sasvim razumllivo. Jedan od retkih gpomenika, odnosno ostataka prošlosti je kamena crkva u centru koju je projektovao i sazidao Na-

KOCKARI

stasijevićev pređak Nastas Đorđević, čuveni „protomajstor“, a koju je Momčilo u priči „Kako se sazđa naša bogomolja“ živo opisao,

Milanovčani o tome malo šta znaju, jer u sveopštoj i lepoj žurbi za novim ponekad

zaboravljaju i ono što ne bi smeli da zabo-

rave, Nastasijević spađa u ređ dragocenosti kojima je zaboravom učinjena nepravda, mađa on ovđe ni za života nije bio poznat kao pisac, izuzev kođ uzanog kruga rodbine, prijatelja i pasioniranih ljubitelja knjige. Kađ je Nastasijević umro 1938. godine Milanovac jedva đa je na njega sačuvao uspomenu, koja je već odavno izbledela.

U programima za srednje škole, istina, nije predviđeno izučavanje dela „Momčila Nastasijevića, ali zar je to razlog da se on makar jeđanput godišnje ne spomene na časovima srpskohrvatskog jezika. I zar je to razlog da se na jednoj od dve srednje i dve osmogodišnje škole u Gornjem „Milanovcu ne pođigne odgovarajuća spomen-ploča. Jed na ođ škola mogla bi đa nosi ničim neuprljano ime poznatog pisca.

Ali, na žalost i na preveliku sramotu, to nije sve. Ovaj građ sa oko tri hiljađe stanovnika ima petnaestak ulica od kojih nijedna ne mosi Nastasijevićevo ime. Postoje i dva lepo uređena parka i ni u jednom putnik ili turista neće naći bistu „zaverenika srpskog jezika“. Postoji i Narodni univerzitet, koji organizuje često vrlo uspela pređavanja iz raznih oblasti, pa i iz književnosti, ali do sađa nije bilo reči o autoru „Hronike moje varoši“, „Iz tamnog vilajeja“, „Pet lirskih krugova“ itd. Rukovodstvu milanovačkog kultumo -– umetničkog društva „Abrašević“ nije ni na kraj pameti da postavi na repertoar neku Nastasijevićevu

ST

je tu i, kađ je već tu, treba je pogledati, Inače, u jednom velikom građu preko Lamanša mi tlo sve možemo da vidimo iz prve ruke“. Jedini slikar koji je pobudio pažnji i opravdao očekivanja organizatora, bio je — Vasa Pomorišac. Gotovo identična situacija ponovila se dve godine kasnije sa izložbom koia je poslata u Belgiju i Holandiju. Cpet su komentari strane kritike bili začuđujuće složni: Jugosloveni imaju mnogo talenta, ali im se ne može oprostiti „neoriginalnostć“ — imitiranje · Vijara, Bonara, Utrila, Lota, Matisa, „Derena, Difija ili Vlamenka. Jedini izuzetak, kođ koga se konstatuje prava autohtonost i izvrsno poznavanje zanata, jeste _— Vasa! Pomorišac. Posvećujući mu zahvalno najveći deo ·svojih napisa, Jjeritičari su izrekli mnogo laskavih komiplimenata, nazivajući njegove slike „lrajnje samostalnim delima“, a mali zimski pojgaž remek-delom. i najboljom slikom na izložbi.

U informacijama za domaću javnost o uspesima pomenutih izložbi, razočarani dopisnici i domaća kritika znatno su menjali ocenu, zapostavljajući pri tom naročito da objektivno prikažu lspehe Vase Pomorišca. 1 to u tolikoj meri da je usledio onaj ogorčeni protest Save Popovića u „Narodnoj odbrani“ 1933. godine. |

Bez obzira, međutim, na stav predratne domaće kritike, ostaje nepobitna činjenica da je Vasa Pomorišac od prvih izložbi u inostranstvu — posebno 1932. i 1937. godine — pa sve do izložbe jugoslovenskih umetnika u Pariskoj galeriji „Bermheim jeune“ 1939. godine (gđe je izlagao pored Lubarde, P. Milosavljevića i drugih), bio ređovno zapažen od inostranih kritičara iz dva važna razloga: što se izdvaja originalnošću vezanom za naše podneblje i što odlično poznaje zanat. Najzad, pored Vlahe Bukovca i Paje Jovanovića, Pomorišac je jedini naš slikar Koji je dobio međalju Pariskog salona.

Polazeći sa stanovišta da dela umeĐnika, koji rađe u jednoj društvenoj zajednici, treba da budu sintetičan izraz opšte kulture, umetničkih sposob=nosti i stava prema životu i težnjama zajednice u kojoj je ia umefnost ponikla i razvila se, moramo očekivati da će savremena istraživanja objektivnije osve{liti ovaj momemat naše Rkulturne. istorije.

S druge strane, bez obzira na uspone i padove, koji su prirodna pojava i u zavisnosti od mnogih okolnosti, neophodno je da za ocenu jedne urmnetnosti uzimamo njen najviši domet. U slučaju Vase Pomorišca. to znači Obratiti pažnju na rađove nastale u poslednjih petnaest predratnih godina. Jasminka ili Gorjam, svojim neospoTnim kvalitetima, nameću znaine korekture u opštoj oceni ovog umelnika; pre svega, jedmu ozbiljnu retvospektivu. Stanislav ŽIVKOVIĆ

—— _— -nŠ(GXx.sđetII—

34ramu. Uostalom, možđa bi te drame bile 3osadne publici koja nema stalnih kontakta sa pozorištem; dakle, i to se može nekako Opravdati. Ali pođatak da u Gradskoj Diblioteci sa oko tri hiljade knjiga do pre godinu-dve dana nije bilo nijednog Nastasijevićevog dela zaista je neshvatljiv. Ako je uprava biblioteke u međuvremenu, žajedno sa knjigama drugih pisaca, kupila i primerak neke od Nastasijevićevih Knjiga, onda je po svemu sudeći u pitanju puka slučajnost i bruka utolika veća.

Valja takođe reći da se Gornji Milanovac ne odnosi nemarno samo prema „Momčilu Nastasijeviću. Kađa je neđavno jeđan beograđski novinar i Književnik posetio ovaj grad, što je nekađ sav ličio na predgrađe, i kada se raspitivao za grob pesnika Velimira Rajića, koji je sticajem okolnosti ovđe sahranjen, Milanovčani su i tađa jednostavno slegnuli ramenima. A Rkađa je Momčilov Btariji brat Zivorađ Nastasijević, slikar, VUčen nostalgijom za rodnim krajem, u Milanovcu, istina na punu pomoć opštinskih foruma, otvorio izložbu svojih radova, izložbene prostorije su za sve vreme, sem na dan otvaranja, zvrjale prazne tako da je umetniku bilo gotovo neprijatno. Ni imena druge Momčilove braće, muzičara Svetomira i komediografa Slavomira, za Gornji Milanovac ne znače ništa.

U ovakvim slučajevima ne postoje poje3dinačni krivci već zajednički greh, Niko ne može naterati stanovnike nekog građa da se ponese svojim zaslužnim sugrađaninom. Takvih propisa nema, ali postoji nešto i iznađ pisanih propisa ı zakona.

Dragan MANDIC

KNJIŽBV/N:E. NOVINE