Književne novine
bj
PORAZ ĆUTANJA
Povodom filma »Licem u lice«
ŠTA, ZAPRAVO, U NAŠOJ neskromnosti očekujemo još od filma Licem, u lice Branka Bauera? Zar nije dovoljno saznanje da on tako otvoreno i smelo zaobilazi konvencionalna iskustva i nepoštedno se razračunava sa pragmatističkim shvatanjima angažovanog fil, ma?
Za formaliste to uopšte nije od zna čaja. Valjda zbog toga uporno traže da se on podvrgne strogoj estetičkoj verifikaciji. Zamka je jasna: ako Licem u, lice ne donosi ništa novo u svojoj vizuelnoj ekspresiji, simbolici, a pĐosebno kadru i kompoziciji — ne može ni da predstavlja u našem stvaralačkom postojanju rađikalno novu fazu u potmanju savremenog filma.
Čemu sve to? Zašto takvi zahtevi nisu upućivani nizu onih neprijatnih filmova u kojima su širene laži o nama, našem životu i nađanjima?
U krajnjem slučaju autori filma Licem w lice i ne moraju se plašiti talkVog suočavamnija. Verovatno je da i sami znaju da njihov filmski jezik, a posebno sintaksa, nije u svemu moderan i izvoran (blende, retfrospekcije, arhaina metafora, televizijska dramaturgija i dr.). Možda je to posledica preterane zaokupljenosti sadržajem i straha da framsformiranje njegovih istina u filmske slike neće biti prihvaćeno Kao istinski stvaralački napor. Čak kada bismo se i saglasili đa je u artističkom smislu reč o prosečnom filmu — dua li bi takve ocene bile u stanju da negiraju efikasmost delovanja filma Licem w lice? :
Tako su se, sticajem raznih okolnosti, na gofovo istim pozicijama našli formalisti i dogmakičari koji su još pre godinu dana slepo verovali da je suština stvarnosti kojoj se film okreće ideja koja iz nje proizlazi, i bili protiv filmova kao što ie ovaj Bauerov.
Problem je za našu kinematografiju sasvim nov i veoma delikaftan. TJ svakom slučaiu ulazuje na pofrebu revizije poznatih kriterijuma kođ ocemiivanja filmova sa savremenim oprede= 1ienjima. Odnosno, pojavom filma Li-
cem w lice otvaraju se vrata i za drugačiji pristup vrednostima filmskog dela. Šta je prirodnije nego ikad u filmu kao umetnosti našeg vremena pre svega tražimo njene stvarne mogućnosti, od kojih u krajnjem slučaju zavisi i naše poverenje u njen razvitak, da procenjujemo i tu smagu uticaja filma kao osobeni i nama blizak vizuelni iz-
:VAN
Prisećanje na seriju neuspelih fi!mpnva ubeđuje da ideja po sebi, bez obziTa na svu akluelnost, ne može biti jedini pokretač i postupal- kod formiranja umetničkog dela. Čak ni sam čovek, bez obzira na svoju otvorenost, isto tako nije sve jer opet dovodi do izve-
„Ssnog uprošćavanja simbola unutar ka-
dra Zbog toga Bauerovo delo sugerira da bi trebalo verovati da u jednom savremenom i društveno „angažovanom filmu osnova mora ležafti u savremenosti i svim njenim složenim elementima. Samo takva sveobuhvatnost zadržava čoveka, njegov misaoni i emotivni svet u neposrednoj sadašnjosti.
Time se dobija odgovor na pitanje u čemu leži Bauerova originalnost i vrednost. Ona nije samo u tome što je za predmet filma uzet jedam partijski sastanak. U pitanju je samo forma koja u filmu može da oživi tekst sa sadržajem a om se nalazi u čoveku i njegovim postupcima. (Sam sastanak, pa čak i društvema sredina koja ga uslovljava, postaju tako sastavni deo čoveka i ne uzdđižu se iznad njega.) Ovim se postiže u filmu Licem u lice ona unutftamja smaga kojom se svi činioci dranme, iako razjeđinjeni subjektivnim suprotnostima, ponovo sjedinjuju u moralnmom prečišćenju; to je i jeđini mačin da se oni zaista rasterete nepoverenja u sebe i oslobode vlastitog ograničenja homformizmom i ćutamjem, stave u centar kretanja i suprotstavljan:n otuđenju stvarnosti od njene suštine projektovane u našem čoveku.
Prema fome, davanje savremenosti jednog šireg značaja borbe za nove vrednosti, života „, znači, istovremeno, stvarati u filmskoj mmetnosti, a pose-
bno unutar kadra, sasvim nove odnose u kojima će svaki predmet, bez obzira na svoju čulnu formu, ispoljavati aktivnu snagu i predstavljati faktor u toj borbi za afirmaciju pravih simbola našeg vremena. .
Branko Bauer i njegov scenarista Bogdan Jovanović pokazali su i ovaj put da savremeni film ne može biti odvojen od društva i njegovog kretanja i daje to do sađa bio najveći apsurd naše kinematografije. Zbog toga je ćutanje o istinama i realnosti u domaćem filmu moralo da doživi ovako ubedljiv poraz. A to je u ovom času daleko veća vrednost nego pronalazak bilo kakvog novog elementa filmskog izraza, Bar formalistima to bi trebalo biti jasno, kao. što smo i sami sigurni da poraz stanog ne znači još uvek i punu pobedu novog.
Ali, progovorilo se. A to je najvažnije, jer bez toga mema dobrog standardnog, akamoli avangardnog filma.
Petar VOLE
%
lirika u
Laslo Gerebl ješ Pod ruševinama
L ežim, nada mnom, nevine žrtve,
Grad, se srušio ma svog druga, Živim, ali vam, životnog kruga [ tihim, glasom, zovem, mrtve.
Ležim, pored, Vardara što mutan samja, U žalosti je i dam i swnčev zrak
[ sve Što je u meni ostavilo trag, Čak i osmeh ma licu sećanja.
Ležim, mada mnom ruševine memušte, Na grudima sudbina bezbrojnih!... Ipak, kao travoke sa livada spokojnih,
Posle katastrofalnog zemljotresa u Skoplju iz Mađarske smo primili dve pesme \šnspirisane ovom tragedijom. Autori su poznati mađarski
pesnici a jeđan od njih, Laslo.
| Gereblješ, urednik | časopisa
„Nađvilag“, posetio je Skoplje kao član delegacije mađar- |
skih pisaca.
Dalekom nadom trenuci šušte.
rozno... Što Zemlja svojoj deci opet kro liže —
Gemeri Jene "Tamaš
Pobesnela, ko šibicu lomila je mine domove I sa ruševinama vrekrila ljude, mjihove snove: Svaki čovek na Zemlji, drhteći, uzbunu diže.
I svi ljudi Zemlje pružaju svojih Yuku dela Onima koji su madživeli meviđenu orgiju užasa,
Čiji su dragi u raljama Zemlje bozoblična masa
(D|jp
Il. razvejani, mepozmati delovi tela.
O, kako smo mali kad nas zaskoče snage iskoni, Kad, se u život uplete sudbina, đavo dokoni O, kako smo mali i kako bespomoćno tužni!
I, oh, kako porastemo kad Plavet Ljubavi zastre mebo duše + od zla mas izbavi tad, sa mje otpada sav talog Yužmi.
APAN: RAMIĆ: KOLIBE
Trajne naučne vrednosti
rije nešto više od stotinu godina, p u vrijeme dok je Evropa bilježila
značajna, prelomna saznanja na svim poljima nauke, kođ nas, u Bosni i Hercegovini, tada perifemom i zaostalom vilajetu turske carevine, jedan rodoljub je uputio prvi poziv sVOjim zemljacima da čuvaju i sakupljaju domaće starine. Ove zemlje su, nakon tog apela, preživele mnoge burne dane, ali se misao o čuvanju kulturnog blaga domovine nije · gasila, „Godine 1884. osnovano je u Sarajevu Muzejsko društvo, a nakon slijedeće četiri godine stvoren je Zemaljski muzej u Sarajevu. Spomenuti „poziv nagovijestio je zametak naučnog i kulturnog rada u Bosni i Hercegovini iz koga će se, tokom decenija, razviti bogata i značajna djelatnost Zemaljskog muzeja, čiju sedamdesetpetogodišnjicu proslavljamo upravo na današnji dan.
Kao sastavni dio kulturne misije Zemaljskog muzeja, u uskoj vezi sa njegovim naučnim i muzeološkim Yadom, stoji i njegova bogata izdavačka djelatnost. Samo godinu dana nakon osnivanja muzeja pokrenut je Glasmik, prva publikacija u Bosni i Hercegovini koja je, na svojim stranicama, rukovođena principima naučnog rada, bilježila svaki napor, pokušaj i dostignuće na proučavanju arheologije, istorije, etnografije, jezika i književno. sti, te prirodnih nauka, fiksirajući
kulturnu baštinu i političku prošlost naroda „Bosne i Hercegovine, kao i prirodne fenomene ovih zemalja.
Saradnici tog godišnjaka, među kojima susrećemo mnoga velika imena naše i strane naučne misli, kao što su Z“reček, Jagić, Skok, Pač, Truhelka, Ćorović, da spomenem samo neka iz najstarije generacije Glasnikovih saradnika, načeli su, tretirali, rješavali i prezentirali svijetu neznane, neotkrivene i medđovoljno ocijenjene domete naše nacionalne kulture, Posebno mJje=sto zauzimaju objavljeni radovi čitave plejade istaknutih prirodnjaka, geolo-
KNJIŽBV.NE NOVINE
ga, botaničara i zoologa koji su, svojim djelovanjem u Zemaljskom muzeju i svojim naučnim radovima, otvorili puirodnim naukama pogled u jedan nov, do tada nepoznat svijet, Bez konsultovanja Glasnika Zemaljskog muzeja u Sarajevu danas više nije moguće govoriti o praistoriji, o antici i srednjem vijeku u Bosni i Hercegovini, Bez poznavanja građe o na= rodnim običajima, vjerovanjima, pripovjetkama i pređanjima, građe o našim narodnim · „pjesmama i narodnoj muzici, koju su sakupili, obradili i publikovali Glasmikovi saradnici, · mi danas ne možemo autoritativno „govoriti o duhovnoj kulturi naroda u tim zemljama, Bez poznavanja ogromne prirodoslovne građe i njene stručne interpretacije na stranicama Glasnika, nama će prirođa tih krajeva ostati nepoznata. Ova jedinstvena publikacıija, koja ređovno, bez prestanka, svake godine, već tri četvrtine vijeka bilježi nova i nova dostignuća nauke, otkrila je svijetu neolitske stanice rasijane pokraj bĐosansko-hercegovačkih rijeka, nebrojene ilirske grobove na Glasincu,
Jakob GROBA4ROP
PB: SB MA
eč kao oteta noć od stada Vetar što uw oboru misao. fi pali Uz telo ti mesec semku svoju i svija U dubini neba moć u ponor pada Široka je ta oaza – | I ljudi su u mjoj mali U cvetu se skrila mežnost Koja klija
Koliko je tvoga bola
Od lepote do svitanja
Gde su tvoje uspomeme
Na tu reku koja živi
Dok ti mesec senku svija oko tela Oko sveta u, toj Teci što se kupa.
pravce antičkih puteva, bogate ekscerpte iz Dubrovačkog arhiva, turske dokumente, grobnice, nakit, mnatpise, dobrog Radoja koji s uzdignutom desnicom samuje na svom stećku u Radimlji, elegičam uzdah uhklesan na grobnom kamenju „davno li legoh i mnogo li mi je ležati“, — 3 jedan minuli, iščezli svijet, gotovo čitavu kultumu i političku prošlost narođa Bosne i Hercegovine. U poslednje dvije decenije izđavaččku djelatnost Zemaljskog muzeja u Sarajevu karakterišu posebna i dopunska izdanja, koja u formi monografija obrađuju pojeđina područja od naučnog interesa, za sada, u, glavnom, na polju arheologije, Četiri objavljene sveske korpusa, „Sređdnjovjekovnih nadgrobnih spomenika u Bosni i Hercegovini“ udarile su femelj „savremenom naučnom prilaženju ovim „osebujnim materijalnim ostacima iz predturskog perioda, a s tim u vezi i problemima „bogumilstva“ u srednjovjekovnoj Bosni, đok se od Zbornika sredđdnjovjekon=mih matpisa, od koga je do sađa svijetlo dana ugledala prva sveska, očekuje da,
din
DVE PESME
NE ZNAM
e to mije moje ime Istrunuo sam, do kostiju Molim, trave da me štite Ovakvog me niko meće Ni za sam se uhvatiti Ne mogoh mi za trenutak Moj te život uda?Yio Ako hoćeš da me shvatiš Niko neće da se seti i x Ruku mojih zadebljanih, iz detinjstva Primite bar moju bsovKku Pa ću lakše izgavYati U suzama ovog jutra Ne plačite za lepotom I plač će se mnagrditi Molim da me ostavite Sam ću umor oplakati
15 godina Zemaljskog
muzeja u Sarajevu
objavljujući stare, revidirane i novopronađene natpise, „popuni prazninu koja se ogsjećala pri proučavanju prošlosti ovih zemalja u. srednjem vijeku, Revidiran materijal s ilinmskih grobišta, uz kritičku naučnu interprefaciju, dobio je svoje mjesto u dvije sveske pod zajedničkim naslovom Glasinac, dok si antička naselja i komunikacije u Bosni i Hercegovini kritički i sintetski obrađena u istoimenoj posebnoj publikaciji. Poređ, Glasmiha, koji u poslednje vrijeme objavljuje naučne rezultate mnogih široko postavljenih, kompleksnih · „naučnoistraživačkih „pothvata na proučavanju arheologije, etnologije i prirođnih nauka, nastojeći da bogatoj građi dade odgovarajuće studijsko „fumačenje i sintetičku dubinu, ova izdanja, kao i ranije posebne serije muzejskih publikacija, nastavljaju pionirske zahvate u sagledavanju i rješavanju raznorodne naučne problematike Bosne i Hercegovine, Nije na odmet „spomenuti podatak da Zemaljski muzej u Sara jevu vrši razmjenu svojih publikacija sa 140 ustanova u našoj zemlji i sa 296 ustanova u inostranstvu, što rječito govori o osvojenim priznanjima i naučnoj vrijednosti publicističke djelatnosti Zemaljskog muzeja.
Relativno slabo poznata širokoj javnosti, izdanja „Zemaljskog muzeja zauzimaju danas, kao i ranije, jedno od značajnih mjesta u našem i stranom naučnom svijetu, Uporedo sa seđamdđesetpetogođišnjim „razvojem · „naučno= istraživačke, muzeološke i vaspiknoobrazovne djelainosti ove bosanskohercegovačke kulturne institucije, objavljeni materijali će ostati konstanta koju naučne generacije, današnje i buduće, neće moći previdjeti,
Viajko PALAVESTRA
Diskusija o Stanislavskom NEDAVNO JE u Moskvi izišla knjiga V. N. Prokofjeva Diskusije o Stanoslapkosm, i izazvala neobično žive ko= mentare u sovjetskim pozorišnim kru= govima. Najveći broj kritičara ocenio je da Kmjiga dolazi u pravi čas i da predstavlja vrlo energičnu i dokumentovanu odbranu ivorca ruskog „hudožestvenog“ pozorišnog stila od zamerji i primedbi koje se stavljaju njegovom sistemu. Ono što je zanimljivo, Prokofjev ne brani Stanislavskog od Mkritiča= ra iz inostranstva nego od protivnika koje veliki reditelj ima u svojoj domovini. Primedbe koje se stavljaju Stanislavskom m njegovoj domovini u'Ppriličmoj meri liče na primedbe koje se Stanislavskom stavljaju i u ostalim zemljama. Svojevremeno, smatraju njegovi protivnici, „Sistem“ je predstavljao pro gresivnu pojavu i blagođareći njemu mogao se izvesti revolucionarni preobražaj ruskog pozorišta, Kasnije, stil hudožestvenika postao je manir i kočnica daljem razvoju muskog teatra. Po jednim učenje Stanislavskog pripada prošlosti i njemu je mesto pre u istoriji teatra no u pozorišnoj praksi, Drugi. manje radikalni, smatraju da je „Sistem“ Stanislavskoga bio u tremutku svoga nastanka suma celokupnog doTfadašnjeg pozorišnog iskustva. Kasnije, pozorište se menjalo a način rada Stanislavskog i njegovih · „sledbenika ostajao je nepromenjen. Da bi mogao dđa se održi i da sačuva svoj dosađaŠnji značaj, ovaj „Sistem” morao bi da se dopuni islWlrustvima } rezultatima do kojih su došli Vahtangov i njegovi saradnici, a isto tako ne bi smela da se odbace ni iskustva Rajnharta, Majerholdđa, Brehta i ostalih pozorišnih reformaftora. Inače, podsećaju oni, i O stalim pozorištima dogndiće se ono što se dohodilo MHAT-u; umesto umetničkog postao je akađemski teatar.
To su primedbe na koje je imao da odgovara Prokofjev. On je podsetio da u ovim prigovorima nema ničeg novog i da ih je pozorišna praksa, po njemu, uglavnom obesnažila, Ukoliko ima u sovjetskom pozorišnom stilu alaademizma i ostalih deformacija, a to niko ko poznaje sovjetski ozorišni život ne misli da poriče, onđa je fo pre po= sledica odstupanja od Stanislayskog no rezultat đoslednog pridržavanja njegovom učenju. Za sve te deformacije nije kriv Stanislavski nego njegovi nedovoljno „talentovani učenici, Primer MHAT-a je, smatra Prokofjev, argumenf u prilog Stanislavskom no što je prigovor Stanislavskom, Dok je ovo pozorište bilo „tleatar amsambla“, bilo je jedno od najboljih u svetu; po-
sle ramih turneja po inostranstvu ono ~
je počelo postepeno da se pretvara u „teatar glumaca“ i prestalo da „bude ono Što je ranije bilo. Isto tako oni koji protivstavljaju Vahtangova Sta- nislavskom zaboravljaju, pri tom, daje Vahtangov bio njegov učenik i da mu je upravo „Sistem“ bio nekn vrsta „rukovodstva za alcoiju“, (P. P-ć.)
pro |