Književne novine

JOS-E je Kafka doveo svoga junaka. Jozefa K. u katedralu, ovaj je bio

već iserpljen; procesom, „dugim, koji, možda, i mije vremenski bio dug, ali je iscrpljivao. Kao hronična bolest koja ne moTa, zato Što je hroničma, da bude i duga. Kada je čovek iscrbljen dešava se, pomekad, da me može da zaspi ukazuju mu se utvare, čuje po mešto što se inače me čuje. Swveštenik tu katedrali je takva meobičma i, u, svojoj meobičmosti, vrlo stoaYma, atıara Jozefa K. koja ga dovod. vrvi mu w direhtam dodir sa mjegovim, sopstbenim Čuvarem, Praga. Još jedan bokušaj bekstva od ovoga, mije ovoga muta uspeo. U jedmom, vambremenslkom, trenutku. koji je omačavao mw Čisto oreme bliski kraj jednog trajanja, sve ie dobilo izuzetno i mepono»vljivo zmmačemje: katedrala, oropoveđaomica i sbeštenik na mjoj. Kao kakav na brzinu sklepam, mozorišni đekor koji je imao da posluži jedem, jedini ut. za jedmu jedinu osobu koioj možda i miše ime samo Jozef K. Scena wu katedyalki vije se. pojavile mikad mi ranije mi kasmije w delim.u Kafke. U njoj ie sam, pisac bio madm.ašem. nrestionmut. mnmreskočem, vekan bih čak. U hoTticinaciji susvefe, •. Čuvovem Praqa, Kafka sam doživ„ljaba svoju majpotresmiji, ispowosf, wajiskyemije priznamje i svoj pbobedonosni ĐoTa?Z.

Ako je pre ulaska u katedralu i bi15 još meke made, mado, varlie, o ishođu procesa, ako je još u moslednjim frenucima spremao svoj italijansli da se me osyamoti pređ wvbažemim, italijamskim, gostom, jedmim. oromlkcim. i jasnim, uzbikom, sea prYopoveđaomice: Jozefe M., sve se TYuši, pada, svaka sloboda iščezava, svaka mada trme. On više ne može da uwmakme, jer je to bio zo boginje Nemezis kola mr, otvavn vrata mbakla. On zna kuda ide i šta će da čuje. Ali još jednom, bosledmji put, poigraće se, pokušaće da uwlepša zov, da ga wčini zavimlijibim, estetskim, čak, kako bi vekao Kirkegard, pokušaće da brza hod, a đa skreme pažnju ma spovedno i, majzađ, „bokušače o što su 59i pokušavali ~ da diskutuje da se snagama intelekta, logike, sve vaspoložipe Yaciomalmosti suprotstavi mečemhu, što mu je toliko outa izgledalo čuđovišno. stramo, meshwvatlito, mečema. što je ipak imalo ma mjeaa DTamo. što ga je povibalo da odgovaYa. sada i zauvek. |

Odmanh, na početku, ovoa jedimstoec=nog saslušanja, ovog jiedimog i sfvaTwog Đrocesa. maš jumak, koi možda fo

.onšte i mije, noteže | mniteže oYužie svih 6egzistencijalist od Jova do damnmas.

Ja misam, kriv, veli Jovef K. To je ~abludn. Kako čovek može uopšte da buđe Krivo. Pa mi smo svi ljudi i 5%9i smmn jedmaki. .

Tižibimo se u obu osmovmu zabludi vašeg junaka, jer om je ipak to, kada = usuđuje, odmah ma početKi VO «travičnon susreta, da tvrdi mešto što _•Srkom, od mas kao kost u grlu stoji.

ako čovek može uopšte đa bude kriv! Đo čemu, sam Kriv što sam grba, TM-= žam, Olup, što dobijam lepru, čak. i shi~nfremišu, šta se rađam, kao prosjak, Torejin, u Varšavi! Zašto sam đRKrib, bože, i ondm, kađa te dozibam i prizmaio) Zay bih uostalom, mogao da te me »izmam Medo je i sa tobom, dovoljno nansn, Odovolino žaso! Rekli su mam, iti. 4oš mešto šapatom: mije bog stbosio smet, neqo dđemiurg. Nesavršemi boobi sfoyili sw, mesavršem, svet. Nije Oea nikakvog poda. niti uygriza jabuke. Stvemi smo od početka mesavršemi. . 1nbođa je mola neogyaničema, n mjeme sputavamje mekom '·tobožmiom, lmoibicom. mnrovilima »ladamja nostavljenim od mekoq _ pradesmotd, ~ ak je moše menmtaVne slabosti + slaboumtnosti. Ja misam, krio! Meme miko me može da optuži mi za šta komkretmo. ja misam pbogazžio nmijedam, obim, ili onim zakonom, usmostavljem red, iako sam, možda tbYriželjkipao da ga DOgGdzim. IH želite Hi đa me sudite i 2a DOmisli, želje, smove i snoviđenja? Treba li pred vama da se skinem mad i ko ste, najzad, vi da mi sudite? Ne, bonavliam. Ja misam Kriv.

„To je tačmo. AL tako obično (govore krivci“. Šta ie sada to, znači li da ima krivaca, i omih koji misu krivi? Ja, Jozef M., me 2mam zašto sam krip, zašto me sude i kakvom me to procesu meprekidno izlažu. Ja hoću da #am zašto sam kriv, memojte mi pri fome DOminjati ni ugriz jabuke, mi ratove, mi uvbređe koje sam, mehotice, mameo OCU ili bratu. j

Svalcim, đaljim, protestom koji je se »iše postajao vapaj, mrak u katedrali postajao je sve gušći, crkvemjak je DOčeo da gasi sveće ma oltaru jedmu ?a drugom. a sveštemik je majzad liutito progovorio: Zar ne vidiš mi dva Kkoraka pred sobom? i

U mraku i ćČutanju, koje je usledilo, čopek počinje majlakše da se koleba, da summja u sebe, om me podmost mrak i ćutamje jer oni Yađaju strah. Možda je sveštenik u pravu, pa, om JČ siguyno u pravu, jer je sveštenik i to još stoji ma bropovedaonici, visoko oi daleko od mene. Ali kakva je korist, šta ima od toga Jozef K. ako se sa njime složi., Om je tek onda izgubljev, om može onda samo da Dođe 5G SPO" jim. Avramom u zemlju Moriju i da nodnese krotko svoj vrat ma žYtDu, OB bećenom možu. Treba li to da urađi Jozef K.. đa li je to trebalo da wrađi Franc Kafka pa đa svi zakoni prastaTe krvi buđu >adovoljemA, a clas mzbumWjeme savesti \miyem „blonosloboT mekog praškog Yabina. kao Šid je fo neki američki vabim, učinio sn Šemhe”pom? Ne. Kafka još miie bio doži”eo „kristalnu moć“ 1938. godine U nacistič-

KNJIŽEVNE NOVINE

U KAFKINOJ KATEDRALI

koj Nemačkoj da bi se rešio, kao Šenbe?g, na obDaj gotovo jeđini mogući akt ljudskog protesta. Kafka je samo sluc tio ovakve moći, moći lažnih procesa i još lažnijih presuda, mraka katedrale i mraka ulice, pomrčine savesti kroz koje je tekla reka mevine Krvi. Morao je sve ovo Kafka u svojoj vidovi. toj mašti da spa, i kako je trebalo da ma sve ovo reaguje? Življenjem jeđnostaomo vam „DYocesa“?

_ Al sada zaokuplja ga jedma misao i stolo mu. je samo do iedmog: da svoca. Čiwara, skine sa omoq svečamog Pijedestala, stoi ga pored sebe, u visini sebe, da progovori s mjim, majzad, kao se čobekom, sebi vavmim. Nemoguće je da mu om tada meće dati za bDYabo. razumeće šta zače ubrzani, plašlii otkuca?ji srca ptice zatvoyeme Wu, krletku. Om treba samo za čas da siđe sa wisima, dem ostavi svoj ozomski vazduh. da #adobije bledu, boju umlašenog, gyYč vamjemoan. bol wvređemog. Biće sbe omda rdrkčije.

| I Čuvar je sišao sa visine, još jedanmmpuf, u svoje lično ime i ime onoan koi ga je poslao. Jozef M. opet ima made, gyYč bopušta, om dobija čak moju lampu da je pomese, sbeštemik mu išKkreno primaje da oca i?urima od svih ostalih koji pripadaž*u sudu, m koje om meć dobro poznaje i dem samo wu mjeon immn stvavmog pnoveremja. U kakvoi je mak strašnoj zabludi bio maš mprYijateli! Sveštenik ije, istima. sišao sa mnYopovedaonice, ali me da pndeli strah, sa čovekom sa sela već da ma. smopšti moslednju i majveću, tajmu koja ie Sud mad. sudovima. koja je konačno pDoslednja vresuda wu fišini Lkateđynle. nosmnrfmi goma ma streptalom, vibrator Jozefove duše. Jer sveštemik. i me može mišta drago da saopšti osim, Zotomnae lome služi. i koji je za mjega jedam i mnmepromemljiv.

IU stravičmoj priči sveštemikovoj o

29 OKO Bod0p

malom, čovekw, sa sela koji dolazi do orata zakona — mailazi tamo ma čuvaYd. u, krznemoj kabanici, sa dugom i ?*etkom, crmom tatarskom, bradom, koji ga istima u tome trenutku me pušta da uđe ali mu ostavlja mogućnost da i pored zabrane prodre u prvu, zatim, u ostale dvorame redom — otvorio mam je Framc Kafka vrata pakla. Šta je uradio mali, wplašemi čovek pred takvim mogućnostima? Own je naprosto damima i godinama sedeo ispred vvatnica, dosađivao povrememo vrataru molbama, ovaj mu je čak olakšovao (ili otežavao) čekanje witanjima o njegovoj domovini i još koje čemu drugom, meovažnom, i Yavmodušmom, prekiđajući ovakva pitanja ili đuga noćma ćutanja nmopomenom da ga još me može da DUusti unutra. Kakvo strpljenje u čoveka sa sela, kakvo bežgramičmno poštovamie ordtarevoo autoriteta. kalova nmađa da će već jedmom, sazreti ža ulazak, da će m se dati poslednji mig. Nije saboraaio čovek sa sela mi darove #da vrata va, najzad sveiedmo mu je bilo a li će ovaj pomisliti da ga mali čovek žcTi đa podmiti. Zar su malo muta ovakvi maši darovi ofvorili opozdema 9Yafa. otkupih mvehe oproštainicima ušli u raj, „MNije mi ovaj čuvar dwve?i propustio da ih uzme. ali erujmo niseu, me žato Što su mu bili pofrebmi već iz dobre olje i ravumevamja »Ga stradalnika, zato samo da ovaj me bomisli w poslednjem času dh je mešto propustio. Gođime prolaze. Čovek stari, majpre proklinje. zatim dumđa, onda ćuti i više me pomišlja da možda ima i drugih, vrata, drugih čuvara koji mist ovako mepodmitljivi i surovi. Ukoliko se mrak oko mjega 596 potpunije na– plači, ukoliko je swe manje 1 stanju da vazaza što se oko mjega zbiva. Mifaliko je svetlost u dvoramtmn. iza ulaza jača, bostaje bljesak koji očarava, meugasiba. vatra Zakona «koji plami.

Uzalud, je sve. Čovek, raspeti Jov, patnik mad patnicima, ima još samo toliko snage da upita prozuklim, glasom, koji se jedva čuje: pa kako da za sve ove godine, kad svi teže zakon, miko me zatraži ulaz osim, meme. I poslednji odgovor, mewmitam, i siguram, keo smrt, kao zakon: ovde miko drugi mije mogao dobiti pristup, jer je ovaj laz bio određen, samo ža tebe. A sada ide da qa zatvorim. nu

Šta je ostalo iza ovakvog potyesmon vekvijema? Ne premagljujmo mašim, odgovorima baš zbog mjihovbe spontamosti u ovome času. Jozef K. još wbek je pored sveštemika koji je upravo završio priču i mjegova mpyrva Yeakcija nov je pokušaj, mov bunt, movo bekstvo, Tecimo odmah. Om ima više smage ođ maš, jer je više ugrožem.

„Vratar je dakle prevario čoveka“. Čovek je prevarem suđom, zakomom, čuvarem, propovednikom, svim, onim ovidljiim, i mevidlimim, Što su m kovali sudbimu da bi je, ma kraju, tako čelično okovali. |

4 šta ako je i sam vratar Drevaren? Sveštenik pružao Jozefu K. i ovakvo obrazloženje, iako ne kaže da ie omo mjegovo weć jedno od mogućčnih. Ipak om qa opšimo pruža Jozefu i mama terajući mas ma izvlačenje konmačnog zakliučka o Kafkimoi poruci. U stvari, vratar i jeste prevaYem, štaviše malazi se u podređemom, »oložaju prema čoveku sa sela, ostajući prikovom i vezam za oma vrata, me znajući pri svemu šta se uopšte krije iza mjih, napomemubvši samo da mije bio u stamiu da mnodmese izgled, čuvara trećem ulaza. Kafka ovde vrlo smelo i ramo operiše sa egzistemcijalnim, pojmom slobođe, oko koga se uostalom vrti svwština, problema. Jer onaj mnutnik koji je dospeo do swmdbomosmih vrata bio je me samo slobodniji ođ. svoga losutmoq čuvara, koji je sve vreme leđima bio

okrenut ulazu, dakle wi bljesak iz dborane mije mogao da vidi, već je bio apsolutno slobodam da bilo šta uradi.

Zašto je on ostao toliko godina privezam za ona vrata i onog čiwava kada je mogao da ode ma tolika druga mesta, đa pokuša sa Wlažemjem, ma tolika duga vrata? Zašto? Ko je bio, ponovo da se wpitamo, slobodam od, mjih dvojice? Čovek sa sela koji je došao do jednog čwbava Zakoma da zatraži od njega ulaz u, taj zakom ili sam čuva”T koji je čitav život proveo u čuvamju tih, prokletih vrata me maknuvši se napred, ali mi nazad?

Opasnost verovanja u, apsolutnu čovekovu slobodu i devizu: sve je do?bO= ljeno slobođnom čoveku, dovoljno je naglašena u mudrom sveštemikovom wpozoremju: „Neuporedivo je viša stvay biti vezan, makar i samo službom kod, alaza tu zakom, mego slobodno živeti ma sveti. Čopek tek dolazi zakomu, a »YGatar je već tamo.”

I poređ ovog poslednjeg tagoveštaja, Jozef K. se opredeljuje za bumt koji više mije to, za revolt koji više mije maoružam. za TYotest koji me Đogada wu pravo mesto, ali koji ipak malazi eho w mafjtomnijem, ali i majsbetlijem kutku duše čovekobe duž svih, meriđijana sveta. „Od laži se avađi poređak u. svetu”. zaključio je Jozef moram i iscrpljen, ovoga buta konačmo iscrpjem. Da li je to bila i Kafkimu poslednja poruka. i da Ti je to mjegob odgovor ma pitanja o mašoj slobodi i mašoj hYibici?

Ostavimo se uzaldmog Dosla traženja konkretne krivice Jozefa K. On takve krivice mije imao, svi to dobro mamo, od, predstavnika majvišeg zakoma na do crkwvemjaka mw lcatedrali, Utoliko su čudmovaltiji meki Rkomemtatori u Americi, koji istima odgovaraju melkim, duhovnim, stamjima tamo, kađa,

inmjegovu meurotičnu iluziju. Već Maks

'matnju, žrtvu, pa i smrt. Malo je da-

Jozefa K. smatraju potpuno mebinim, a čitav proces posmatraju samo kao

Brod, uv svojoj studiji o Kafki i Tolstoju, dobro je wočio da je Kafka dugo zastupao specifično jevrejsko shvatamje o iskupljenju Kroz nečiju drugu

kle verovatno da je Jozef K. izabram kao primer nevine žrtve. Još je mmogo mamje verovatno da je strađamje mjegova meuroza.

Pre bi moali da omišljamo, kao što fo Maks Brod čini, ma onu vYstu Kkrivice Jozefa K. koja bi se sastojala tu mjieqovoj usamljemosti i sebičnosti. Ovo utoliko Dre što, pozmavajući iz koje je sredine bonikao Kafka, mamo da om nije mogao ostati Yravmodušam „prema jedmom ođ, važnih, i često citiramih. moralnih stavova iz Talmuda, koje je om Đoznmovao, a koji glasi: Me _otcepljuj se od zajednice! Raskid sa veremicom, i često osećanje meke awnodušmosti ši hladnoće vrema liudima, kao i svoje wdaljemosti od mjih, mije moglo ostavifi ravnodušnim, mreosetljimog i saveš u, lako pnovređijiog Kafku.

Jer, ako mije več o. konkretnoj krioici zbog koje bi mogao da bude optužem, ako me strada mevim i nko mije bolestam, onde moro đa se Yadi o omoi drunaošj, omfološlko5h, enzistencijalnoj krivici svakoa čoveka. O priznnamju moručnosti da se buđe uopšte kYrib.

Čoveku ie đata slobođa da može da sleripi i prizna fu svožu krivicu. Onaj koji uporno odriče mogućnost počinjavamja mekog prestupa, koji je okovam. narcisoidnim, elememtima umutar svoje ličnosti, ma koliko inače bio imtelekftualno obdđarenm i tu svoju obdaremost pokazivao i dokazivao, malazi se još wbek za školskom, klunpom, etičkog razvitka. Ako smo zrele ličnosti onda, mismo u stamžu da izbegmemo prliavi tok žibome Teke. Omda je memoguće da ostamemo ma izvoru, tamo gde je sve još metakmuto, skribemo i čisto. Ostati prikovanm, kao omađijam, za tu bukotimu a, steni iz koje je otekao prvi mlaz bistye vođe, znači počiniti Ti i majšteži greh prema životu: me vustiti se njegovom, tolku. Druga je mogućmost pređafi se reci koja se širi, kao Heseov Sidarta, dđodđirati ajedmo sa mjemim

tokom, sva, maselja i građove, primati u suvoj: folusva; stradanja. koja se. kk Trad,:dioljer Tu 81 ute:

uvek dalje i dalje, čas po površini, čas w Tori veke w kome se meprestamo dešava?u procesi samočišćemja. Ići ka meizbežnnm, ušću, bez obyira kako shvafili to ušće.

Ima se utisak da ie Jozef KR. hteo da izbegme upravo tai životni tok u kome se prelibajiu i mešaju majrazličitiji ma– nosi reke. Da je hteo đa izbegme spekfar boja \ıı kome ima i tolikn sivih, DTljavih, i crmih mijamsa. Još je mamje Jozef MR. mogao đa shvati ovu majuzbišeniju i toliko YTealmu, misao starca Zosime koji je woDormo vomavljao da je svaki čovek »a sve krio. Samo ?TrYepoznavanjem, takve krivice, u kojoj smo i mesvesmo uzročnici tolikim, „mevidljibim, patnjama svoje okoline, čiji je trag mmogo dublji, a posledice mmogo veće mego što slutimo, mogućno je otpočeti sa procesom wwutrašnje framsformacije koja će već ođ ovoga života stvoriti meophodam, purgatorijum, sbih, naših tamnih i mesbesmih pobuda. Kada Jozef K. megira takvu Krivi, red dđragima i za druge, om samor sebe osuđuje na smrt. Ako se izvršenje te kuaze poberava onim, majbrutalnijim, silama Životne Tealmosti, to je samo Kkrtavo plaćen danak za Kkikavičluk pređ oresuđom, mađ samim, sobom. Da je Mafka morao razmišljati o ovakvoi »Tsti krivice Jozefa K,. i vw mjoj malaziti smisao svoje poruke. uwoućuju mas meka meste. iz njegovih, „.Aforizama” i „Dnmevmike”. T još jedno pitanje nas muči u veri sa onim, pYvim. Šte je trebalo da uyadi Čovek sa sela Koji mnmodđinama čami ispred wrafa »akoma, Odaovor mam, se mampće wu iedmom tremiftku: sam, od sebe, Trebalo ije silom đa uđe. jer boie carstbo ma silu se osvaja, Om je fe mogao, međutim, da wwadi samo Km slučaju mnvimoevamja KYrivice, Procesnm amnifroXnjea čišćemja. Roje bi ga domelo do ovyaremja, om bi probio vrata sakomn i bio orimliem, u om | mjeđo?v! mfanŠyiinet kofdnm 350 mjeaova sonstpemn. Snleetovomn ji monfiripemn.

Umesto upornhog megiranja MKrivice, tražeći je uzalud, u mečemu, konkretnom. ili umesto besplodnog mučenja i, ose ćanju neodređene krivice — ortodoksna psihoamaliza može danas ponekad, lako da je wkloni ukazujući ma njen neurotičnu modlogu, čimjemica koja u našem, dobu može da predstavlja opasno mivelisanje i odricanje postojanja ili mogućnosti postojanja stvarne Kkrivice — Kafka mas uzdiže kao slobodne ljude ma mogo %iše postolje, DTuŽažući mam mogućnost počinjavamja krivice. mjenog brizmomja i DYocesom, unutrašnjeg čišćenja | „oslobađamja. iako mikad me potpumog. Na ovakvu poruku čovek meće moći mikad da osta-

me sasvim, glub. phi, Vlođeta JEROTIČ

likovna: umetnost

Branko STANKOVIĆ

Ulusova galerija wa, Terazijama.

BEZ ŽELJE da se uključi u veće programe ili probleme, koje umetnost danas postavlja, rešava ili pokušava da reši, slikarstvo | Branka Stankoviča kreće se u oveštalim likovnim domenima, čiji su čvorovi već nrazvezani a svaka neizvesnost finala usahla, U takvoj sigurnoj određenosti plastičnih rešavanja, dakle, bez avangardnih škokova i ambicija da se izgovore velike reči, a dosledna svojoj raspevanoj viziji koja je uvek okrenuta onoj lepšoj strani života, bez iskonskih drama i ljudskih dilema, ova umetnost nalazi i sada svoje mesto kvalitetom postupka, jednom profinjenom likovnom 'kulturom. Slikarstvo Branka Stankovića nalazi izvore u mirnim, starim građskim kvartovima, u lepoti njihovih fasada: ma prethodnoj izložbi·bio je to Pariz, sada je naš primorski ambijent, natopljen” ono vrstom poetičnosti čija vedra info nacija prelazi katkad u laku mostalličnu melodiju. S formalne strane Stankovićevo slikarstvo je realizovano veoma hitrim „potezima kista, čija jie paleta sastavljena ođ svetlih i zvučnih tonova. Klasično osećanje za harmonizaciju bojenih vrednosti, za polifoniju, koja je, u stvari, glavni zražajni fenomen ove umetnosti, predsfavlja Branka Stankovića kao dostojnog privrženika trađicije beogradske slikarske škole,

Boža PRODANOVIĆ

Galerija Doma JNA

IZLOŽBA SLIKA u tehnici tempere Bože Prodđanovića, osim jedne figuralne kompozicije, dva portreta i jednog akta, tematski je vezana za gradski i seoski pređeo, odnosno za pejzaž, Budući do Prođanovića ovaj motiv interesuje kao dinamična vizuelna eksplikacija, 8 potom i kao fenomen ekspresije, njegova likovna misao, oslobođena predrasuđa o nužnosti podražavanja, pDrijentisala se na slobodnu interpretaciju ' sažetog izraza koja se račva u dvd” pravca. Naime, ako je pejzaž u pitanjt: kao čist fenomem prirođe, on se često približava apstraktnoi formulaciji, a ako je, pak, pređeo, Prodanović izvesnom „bezazlenošću“ u fiksiranju objekata, pa i postupka uopšte, progovara jezikom naivnih.

U oba slučaja Prodanović se odlučio za plošni manir, u kojem forme lišene voluminoznosti i težine razlivaju tektonsku strukturu objekata pretvarajući ih u pitoreskne elemente bez treće dimenzije. Ovakva koncepcija u Prođanovićevim slikama nalazi svoj pravi smisao samo ukoliko ne prelazi određene granice. Jer, kod pejzaža se dešava da ga suviše omami nrabeska, čijom haofičnošću razbija korelaciju slike, što dovodi do unutrašnjeg. njenog sasušivanja, đdo đdekorativizma. S druge strane, kod predela se prepušta nehajnosti egzekucije što ponekad prevnzilazi pojmove spontanosti i ostavlja utisak nečistog slikanja.

Mora se, međutim, poređ ovog istaći da je kođ izvesnih slika seriozno sĐrOvedena organizacija omogućila da «se, inače, potencijalna ekspresija gotovo u svim slikama u ovim sasvim oplodi, da slikom intenzivnije prostruji emotivni dah i time ona đobije celovitiju vrednost; likovnu i poetsku. Grad na Siciliji, Motiv iz Ulcinja a, nadasve, Rašci, najeklatantniji su primeri u tom smislu.

Slobodan SOTIROV

Ulusova galerija ma Terazijamn

SVEJEDNO nazivali se Vođeni oblici, “Anatomija obale, Buket ili Plava žena, akvareli Slobodana Sotirova, iako ne dubljih sadržaja, svojim raznovrsnim formalnim izvođenjem uspevaju da nas transponuju u svet bogat asocijacijama. Rođeni da buđu lake intimne varijacije svežih vizuelnih percepcija, ovi akva-– reli se upravo i nude ovim Kkvalitetima i, saobrazno tome, njihova eteričnost ostaće nešto duže u nama nego što se to u prvi mah pretpostavlja.

Vladimir ROZIĆ