Književne novine
Nova serija Broj 209 Beograd
1. XI 1963.
Cena 30. din.
LI
Tanasije MLADENOVIC"
ŠTA JESA U JAVNOG MN
edna tek završena anketa (da li J završena?) u „Književnim nowvinama“ o nastavi Književnosii u gimnazijama navodi me ovih dama, sve češće, na setna i nevesela razmišljanja
„o uticaju javnog mnenja u našem dru-
štvu. Poslednja anketa bila je, u stvari, eho jedne druge, ranije, preduzete i organizovane još 1959. godine, u irenutku kada je tek bio objavljen nacrt nastavnog plana i programa Koji se, eto, na prvom koraku u život, kao rahitično i slabunjavo nedonošće, našao pod udamom javne kritike.
Nedonošće je, kao što se vidi, ostalo i dalje da svojim rahitičnim „trajanjem podseća zvane i nezvane na neispunjenje jednog duga prema društvu, a javna kritika kao da uopšte nije bila ni izrečena. Njeno praktično dejstvo svelo se na dejstvo zvuka pod staklenim zvonom. Dakle, ravno je nuli, · Oglušivanje društva ili, kako se to uobičajeno kaže, „nadležnih faktora“ o neobjektivnu, lažnu, „demagošku ili bilo u kom vidu necelishodnu i štetnu kritiku (jer i takva, kadgod, biva i može da bude), opravdana je i normalna stvar. Društvo je čak dužno i obavezno da takvoj kritici, ukoliko se i kad se pojavi, odgovarajućim sredstvima i načinima stane na pul. Ravnodušnost ili, čak, i potpuna nebriga za prave i jake razloge, bili omi pismeno il usmeno kazani, barometar su, opet, za neke sasvim drukčije bolesti i pojave kojima je, u svim našim javnim raspravama i na svim postojećim tribinama, „dafo odavno već i pravo ime i odgovarajuće mesto,
Suma kritika ne mora i ne može uvek da odgovara sumi ispravljenih grešaka. Svesni smo toga. Život ide napred sa svim svojim dobrim i ružnim propratnim pojavama a mnogo je lakše, zma se, kritikovati nego raditi. No ni to saznanje nije dovoljan razlog da bismo se zavaravali iluzijom. kao što je to nekađa buržoazija činila, da živimo u najboljem od svih svetova.
Naše je društvo u neprekidnom revolucionarnom previranju. io će reći još uvek u ogorčenoj i žilavoj borbi novog sa starim, pre svega sa starom psihologijom, starim navikama miliona ljudi, na koje je Lenjin upozoravao u svom delu Dečje bolesti levičarstva tu komunizmu.
Ko malo pažljivije prati našu dnevnu i periodičnu štampu, i bez velikog i naročitog udubljivanja, lako će ustanoviti gde su neuralgične tačke na koje treba obratiti pažnju ne samo sociologa, koji su profesionalno„ „zaduženi“ da svemu priđu analitički, nego i svih drugih, pre svega političkih faktora. .
Ako smo ovde pokrenuli i načeli jedan od problema školstva, onda je to sigurno zato što smo pomalo i profesionalno upućeni da raspravljamo i o takvim stvarima. Škola je, osim toga, ona institucija koja ima odlučujuću, a ponekad i presudnu, ulogu u vaspitavanju mladih, onih koji iz ruku starijih generacija treba da prime štafetu borbe za dalju izgradnju našeg društva. Nije nam, prema tome, svejedno, i ne može nam biti svejedno, kako se toj našoj omladini predaje, na primer, u gimnazijama i srednjim školama uopšte (a to važi i za sve druge vrste škola, sve do univerziteta) nauka o jeziku i književnosti. Da tu stvari stoje prilično loše notorna je činjenica, koju više ne treba ni" do-
· kazivati.
Posle dugih i oštrih diskusija i u narodnim skupštinama i u profesionalnim organizacijama prosvetnih radnika, i na drugim stranama. škola 1 školski problem srećom su, u Pposlednje vreme, u celini postali predmet
Dažnje društva. Školski sistem javno |
T
\
Z A
se pretresa u svim njegovim komponen-= tama i sa svim reperkusijama koje su život i iskustvo pokazali.
Pa ipak, neka se rešenja neprestano odlažu, neke vrlo akulkne · stvari još uvek nešto čekaju.
Birokratska ravnođušnost (vrlo često i bezdušnost) i wtiaro sektorsko pravilo da se „ono što nije direktno u mom domenu i delokrugu rada mene i ne tiče“ izvor su, pravi i jedini, ovakve nebrige.
Zato sam i započeo ove redđove s razmišljanjem na temu: šta je to javno mnenje u našoj sređini — koja je socijalistička i koja je demokratska i dokle će se preko izvesnih pojava, često dosta stidljivo i bojažljivo ukazanih u našoj javnosti, prelaziti kao da ne postoje ili, što je još gore, kao da su bačene u vetar? Kome služe sve postojeće javne tribine — ako ne društvu? Ko radi u tim fribinama — ako ne odgovorni i politički dovoljno uzdignuti javni mnadnici, preko čijih reči i stavova, „otvoreno i jasno formulisanih, ne bi niko tek tako olako mogao niti smeo da se ogluši?
Štampa svakodnevno beleži razne primere vapijućeg kršenja socijaji-
stičke zakonitosti (kad kažem socijalističke zakonitosti pod tim, razume se, podrazumevam duh a ne, samo slovo zakona) kojima treba definitivno stati na put.
Reći će neko: pa to su normalne pojave u svakom društvu, a pogotovu u društvu koje se, kao ' što je naše. tako burno razvija.
Tačno je sve to, pa ipak nema nikakvog opravdanja i ne može ga biti za takve drastične i nejjudske odnose o kojima je, na primer, „Politika“ ovih dana pisala u svojoj društvenoj hronici. Reč je o tri ljudska bića, o tri gra đanina „našeg socijalističkog društva koji su bukvalno maltretirani i od privatnih lica i od zvaničnih organa.
Reč je o jednom starom penzionisanom profesoru, dakle o dugogođišnjem peđagogu i društvenom radniku, koji je, po slovu zakona, bio izbačen iz svog stana i tri čitave noći, februarski ledene, proveo pod kućnom strehom. K~MJIŽEVNOST,.
ICAJEM NJA
· vinskom inženjeru u penziji
KNJIŽEVNE
\
Povodom jedne ankete i ne samo povodom nje
Reč je, zatim, o jednoj ženi, građe(dvaput, uostalom, penzionisanom: za vreme okupacije zbog toga što je bila „politički nepouzdana“ i, sada, zbog zasluženog rađa i godima), koju, zbog svojevremene greške administra–tivnih organa, takođe, izbacuju iz stana, mada joj usmeno kažu da je u pravu.
I, najzad, reč je o teškom stopostotnom ratnom invaliđu koga petnaest punih godina „privatni „kućevlasmik ganja po sudovima i fizički i psihički maltretira ne bi li ga naterao da napusti stan jer je, kako je izjavio a „Politika“ prenela, „cela kuća njegova“.
Slučajno, iz svog ličnog iskustva, znam za jedmog drugog ratnog invalida, madnika po zanimanju, koji 6 dvoje dece i nezaposlenom ženom stanuje u ulici Admirala Vukovića, na Voždovcu i kog isto tako Kkućevlasnik iz jednme bedne šupice, u Hojoj stanuje (ne sobe, ne pristojnog: nekog stana, sačuvaj bože!) već godinama pokušava da na ulicu izbaci jer bi, na taj način, kuću lakšeiza veću cenu prodao. A taj isti vlasmik zgrade, što nije bez značaja, pravnik je u jedmom našem socijalističkom pređuzeću od kojeg je, za sebe i svoju pomodicu, dobio pristojan stam:
Slučajno, iz svog ličnog iskustva, znam i za visokog sfručnjaka, ·„građanina naše zemlje, koji je pre više godina odgovarao na suđu zbog kriminala i nezakonitog poslovanja na Kkojem je, na račun društva, zaradio teške milione, a sada s tim istim, ili na isti način „zamađenim“, milionima Kkupuje jahte na moru i na Savi, kupuje vilu na ime svoje žene, stan na svoje ime, luksuzni „mercedes 220% takođe na svoje ime, i tako dalje.
Ovakvi i da i pored
slični primeri pokazuju, čitavog niza demokratskih institucija, počev od zborova birača pa sve do odbora za društveni nadzor ı različitih društveno-političkih foruma neke stvari, zbog pustog „sektorisanja“ i „sektorskog“ gledanja i zbog puste indolencije, jednostavno — „prolaze“.
TRI OBLIKA PJESNIKOVE SMRTL
ma domena o kojima je gotovo
apsurdno govoriti. Ali ne stoga
· što bismo profanisali „problem nego zato što ćemo uveliko pogriješiti. Naši će se argumenti ubrzo poistovjetiti s istim onim nerazjašnjenostima o kojima nam je pomoću njih bilo dokazati ispravnost teze. Teza ostaje tezom, istina neprestano i ustrajno izmiče, činjenica se deobjektivira. Piščeva besjeda gubi tle pod nogama, biva isključivo samo njegov lični aspekt: izostnje komunikativnost. I tako se pisac loveći sam ulovi. Jedinu satisfakciju za ovako drastičan promašaj može možđa pronaći u nemuštosti problema čije je ustrojstvo htio osvijetliti i sada ponovljenim primjerom skrenuo pogled drugih i na svoj začaureni krug. To je zapravo i jedini dokaz da je uopće pokužao i da se s problemom nije igrao. Vrlo je važno hoćemo li mu se nasladiti ili saučestvovati u porazu koji mu se · desio. Dakle: nije samo u pitaniu etika-pisac-problem, već i etika-čitalac-
oblem. Jer ako nam nisu smješne mu- — i | e "smrtna došla od zlatna ili čelična bo-
ke kamenolomca koji je potkopavajući stijenu tu istu stijenu svalio na se i sad -pod njom očajan i potpuno bespomoćan stenje, zašto bi nnam onđa bila za porugu pafnja umjetnikova' koji je u istinsko} namjeri ·'potkopavao problem, uspio ga pokrenuti, odroniti, i ne-. močan da mu sasvim ovlađa težinom. našao se sada njime prignječen?
Smisao ove uvodne digresije tijesno je vezan s temom o kojoj ćemo govoc riti. Barem utoliko da ne ispadnemo smiješni kazujući o tri oblika smrti, koja prijete svima koji se ikađa latiše pera i htjeđoše riječi đati ono što Joj njenim postankom pripada. Tko bi rekao da je uz tu naoko jednostavnu činjenici. i običan zahtjev toliko mnmizika i opasnosti, da nema ni jednoga časa u kojemu pjesnik ne bi bio na rubu provalije. Mislim na one prave, na one spremne žrtvom zajamčiti „ispravnost djela. I zaista, žrtva ih nikada ne može mimoići, oni se s njom u jednom budućem trenutku sasvim ·«poistovećuju, usklađuju. Ali: žrtva samo jednom može potpuno biti svrhovita. U svim ostalim slučajevima tek je opomenom onima \ koji istom kreću na tu dugu i nužno samoubilačku plovidbu. Pravi ie pjesnih neizbježno kamikaza, pogodio cilj ili ne. Jedno je pouzdano i ohrabrujuće: ipak je svaka žrtva garrcija da je žrtvovani učinio sve za uspijeh pothvata. A to pak što je smrt jednako
deža, dokazom je više da tvorca nikako ne može mimoići gorka čaša. I nije li pjesnik upravo stoga najsličniji onom legendarnom glasniku maratonske. pobjede koji pade mrtav pređavši vijest?
Zar jednog i drugog nije usmrtiln Dre- ”
naporna staza i težina poruke? Da je možđa cilj bio i dalje — još bi izdržali;
· ruka koju nose.
Saša Mišić: DEVOJKA
Zadatak je javnog mnenja, po mom mišljenju, zbog ovakvih pojava i povodom ovakvih pojava da „zvoni na uzbunu. Jer, one — fe pojave — same po sebi i ne moraju, pojedinačno uzete, da predstavljaju, uvek i svuda, neki veći politički problem. Sve zajedno uzete (a poneke, krupnije, čak i pojedinačno) one čine moralnopolitički problem jer, ako se ne preduzmu radikalne i stalne mere, prete da izazovu opštu demoralizaciju i marazam u čitavom društvenom organizmu. I, evo, na pomenutim primerima potržem svoje malotiražno zvonce jednog lista za književnost , društvena pitanja!
„Izvor gotovo „nikad ne odobrava pravac reci“ — „napisao je, jednom, nedavno preminuli francuski pisac Žan Kokto.
Revolucija je izvor svega kod nas, i zato u njenom interesu “neodložno treba preprečiti put blatnjavim potočarskim skretanjima s puta socijalizma i socijalističkih društvenih odnosa. > -
da je bio bliže — klonuli bi ranije. Jedno je pozitivno: bilo je osnovno izvršiti nalog, saopćiti ono što se dogodilo. Ono na bojištu i ono u glasniku: glasnik se usklađuje s porukom koju nosi, I kad je donese njegov život za budđućnost gubi svrhu, jer takve bitke nikada više neće biti. Jedan život — jedma bitka. Mislim na one koji su sve mogli u tom boju, koji su svoju moć sticali polako, slično treninzima maratonskog vjesnika. I što god su bili mogućniji poruci predati veći smisao, manje ih je bilo za njih same, u njima samima; manje ih je bilo u životu a više u djelu, u važnosti vijesti koja je rasla za njima, koja ih je zapravo tjerala na znojni firk nezaustavljiv i neskreiljiv više, jer bi bio besmislen. Našli su se sobom ograđeni, svojom ulicom od života hitali su rađosni i znojni. Kao da su sasvim izgubili težinu, rastjelecili se,
nisu ni mislili otvara li se možda bo.
koji prozor iznad njihove staze i ima li očiju koje ih prate. Ako su više i imali tijelo, bilo je smiješno obješeno o njihov duh, o njihovu poruku. Pošli #9 atleta a cilju se bliže sličniji sablasti. Znaju li to? Možda. Ali, vratiti se nazad ili skrenuti ustranu sad je nemoguće. To im priječi vlastito djelo, po-
) Jozo: TT ~=SIĆ
Nastavak na 6. stranl
UM E TN OST I DR U ŠT VE NA PI TA NJ A,
O mladoj generaciji
DVADESETOG OKTOBRA 1963, održan je u Beogradu veliki miting povodom završetka deonice Osipaonica Beograd omladinskog auto-puta „Brat“ stvo - jedinstvo“. Time je omlađina Jugoslavije izvršila svoju obavezu i, od Ljubljane do Đevđelije, izgradila mođerni aufto-put dug 1096. km. Na pomenutom mitingu govorio je pofpredsednik republike Aleksandar Ramkovij koji je, između ostalog, rekao:
„Kad se govori o značaju izgradnje auto-puta, ne može se mimoići ni njegova uiloga u podizanju opšte kulture mladića i devojaka — Rmnjegovih graditelja, niti se može zapostaviti njegov veliki uticaj na proces formiranja socijalističke ličnosti mladih ljudi, U tom pogledu oni su koristili najprikladnije oblike za pravilno formiranje mišljenja i stavova o raznim alktuelnim pitanjima iz naše socijalističke prakse, međunarodnih odnosa, uloge i zadataka omladinske organizacije u sistemu neposredne socijalističke demokrafije, kao i njenog mesta i uloge u međunarodnom omladinskom polkretu. Pored toga na gradilištima su održavane i veoma česte diskusije iz oblasti nauke, tehnike, sociologije, etike, umetnosti itd. [...]. |
Naši namodi, Savez komunista i drug Tito imaju ogromno poverenje u mlade generacije. To poverenje ne proizlazi iz želja i snova, već iz stvarnosti u kojoj se svakodnevno potvrđuje vrednost, mesto i uloga mlađog čoveka u našem društvu. Kada „fo govorim, želim da podvučem da mi ne zatvaramo oči i pred slabostima i negativnim pojavama, koje se ispoljavaju kod jednog manjeg dela mlađih ljudi. Ali naše društvo je sposobno da te slabosti sagledava, pronalazi njihove uzroke i neprekidno otklanja, ne na ovakav način kako su to pokušale da urade „Nedeljne informativne novine“, koje su zaboravile da u našim fabrikama, zađrugama, velikim pradilištima, školama i univerzitetima rade i uče milioni mladih ljudđi „koji nisu preokupirani u tolikoj, meri seksualnim problemima, kao što to žele da prikažu pojedini novinari. Problema ima, bilo ih je i biće ih u svakoj generaciji, preko njih ne treba prelaziti, ali ih ne smemo neodgovorno fretirati, pretvarati ih u senzacije i instrument borbe za tiraže, jeftine interesantnosti, publikacije i tome slično.
Mi moramo neprekidno stvarati takve uslove u kojima će omlađina zajedno s čitavim društvom biti oma snaga koja će biti sposobna da čisti kukolj i korov iz svojih redova, da
jača socijalističku.-svest i da izgrađuje i
moralne norme života i ponašanja koje odgovaraju inferesima novog socijalističkog društva [..].
Polemika povodom stražilovskih diskusija nekih mladih intelektualaca U BROJU OD 17. OKTOBRA „Komunist“, organ Saveza komunista Jugoslavije, ponovo se osvrće na neke diskusije sa stražilovskog susreta mladih intelektualaca, Povod za ovaj OSsvrt pružili su „Komunistu““ novosadska „Polja“, koja su objavila diskusiju sa pomenutog stražilovskog susreta'), nam kome je raspravljano o aktuelnim pi-
tanjima jugoslovenske kulture. „iomunist“ ističe da je, među prvima, govorio o straži:ovskom susretu, „podržavši i samu ideju o takvim skupovima, a i idejno – političku 1 kulturnu orijentaciju većine učesni-
1!) „Polja” su objavila i pismo redakciji „Komunista“, koje „Komunist“ nije hteo da objavi.a u kome se pole-. miše sa nekim stavovima ovog lista.
Nastavak na 2. strani