Književne novine

Tai a

—

| ____tema.dana ____-

i _

OVOGODIŠNJU OKTOBARSKU NAGRADU ZA KNJIŽEVNOST DOBILI SU ERIH KOŠ ZA ZBIRKU PRIPOVEDAKA „PRVO LICE JEDNINE“ MIODRAG „PAVLOVIĆ, ZA KNJIGU DRAMSKIH „TEKHKSTOVA „IGRE BEZIMENIH“, I BORISLAV RADOVIĆ, ZA PERVOD SEN DŽON PERSOVE POEME „MOREKAZI“. TIM POVODOM ZAMOLILI

· Umeti

RA/760VOR

Pe, • • _• SMO DOBITNIKE NAGRADA DA ODGOVORE NA NEKA PITANJA U VEZI SA

” 1: m isl iti PVOVOa SrVANANASTy ON FOzavv :- ray MOGAO _SAZVAŠI MIODRAG PA- 78 | i daje od—|s dobilnicima Oktlobarsl de sporta s doDitničima UkloDarske nagrade Bb Senat Stop Ne Erih Koš: Nesporazumi oko satire ie Čao probe „Vieput pod-

imao dovoljno građanske hrabrosti tivmi junak.

|___da pod članak „Ima li tajni oko no=

vog stadiona Crvene zvezde?“, objavljen u broju od 19. X, stavi svoj potpis, njegov tekst je postao zva· nični komentar lista u kome je objavljen. Kako je, na taj način javna diskusija usmerena redđakcijskim „Književnim novinama“ ne ostaje ništa drugo već da „Ekspresu“ odgovore u ovoj, prostorno ograničenoj rubrici, koja nikako nema polemički karakter.

lica činjenica koje stoje na „betonskim nogama“, pošao je od jedne činjenice, jednog načina mišljenja, jedne argumentacije koja uopšte nema nogu: „Beograđ je milionski grad (?) i mi (?) ne želimo da se u evropskoj statistici svrstamo među gradove koji nemaju stadione za preko sto hiljada (?)“, patetično dokazuje ovaj pristalica milimetarsko preciznih argumentacija. Ove redove, nesumnjivo, mogao je da napiše samo čovek koji i danju danjuje i noću noćuje na stadionu pa, kao prezaslepljene pristalice sporta, ne vidi, neće ili ne ume da gleda dalje, od — sporta.

Naš je prostor ograničen da bismo mogli da odgovaramo, red po red, na jedan demagoški komentar koji je (moramo to priznati) daleko bolje i daleko veštije mogao braniti stvar za koju se zalaže. Zbog toga smo prisiljeni da odgovorimo samo na neke od „Ekspresovih“

Što se tiče prestiža u evropskoj statistici, ne sumnjamo da bi svaki građanin ove zemlje bio veoma ponosan kad bi mogao da pročita da Beograd ima, recimo, pet stadiona kakve nemaju sve evropske prestonice zajedno. Ali bi, isto tako, i ne zbog prestiža u evropskoj statistici, bio mnogo srećniji da su sredstva potrošena na jedan stadion koji je sve samo ne neophodan (ako se već „Ekspresovom“ komentatoru ne dopada izraz nepotreban) uložena u neke druge, mnogo potrebnije objekte. Da li je novi veliki stadion neophodniji od nove železničke stanice koja bi se podigla tamo gde naše gradsko ruglo; zar on ne misli na decu koja odlaze u školu u nevreme zato što u

Zamoljem da iznese meke svoje opšte poglede na literaturu, kojom, se već dugi miz godina bavi, Erih Koš je rekao:

SVAKA LJUDSKA DELATNOST u stvari je neka vrsta kritike života; a literatura je, kao specifična vrsta društvene delatnosti, jedna vrsta Kkritike dmuštvene strane života ili, kraće rečeno, društvenog života. Tu svoju funikciju Kritike i stalnog nezadovoljstva životom u beskonačnoj iežnji za boljim kome se jednako približavamo, ali koje uvek ostaje nedostižno kao i apsolutna istina ka kojoj takođe težimo, literatura vrši na više načina. Ponekad, zavisno od situacije, ona nesavršenosti i mame života kritikuje suprotstavljajući im izvestan pozitivni ljudski ideal: u drugim prilikama na žalost češćim, ona Kritikuje direkimo, obarajući se na ružne simame ž}života, ističući ih kao negativan primer. Prvu vrstu kritike pozitivnim primerom literatura, a i ostale umeftmosti, vrši u situacijama kad tim primerom “treba mobilisati snage, u revolucionarnim situacijama, najčešće, kad pred društvom stoji kvalitativni skok i kad poziltivni ljudski iđeal na revolucionar– nu Wituaciju i mjene činioce treba da deluje kao motorna snaga i putokaz za budućnost. "akve periode, kad ie pogled pisaca upravljen umapred, a literatbura zaokupljena budućim idealom, nazivamo nomanftičmim; samo ponekad, kao što je, na primer, „bilo u slučaju romantične škole u Nemačkoj — koju je Hajne onako žestoko ismejao u svom poznatom eseju i u situaciji koju su idlasici marksizma mazivali pobačajem revolucije — literatura, u nemogućnosti da se obraća budđućnosti, pošto su joj svi horizonti bili zaitvoreni, tražila taj pozitivni ljudski ideal u prošlosti i u mitu. Međutim, u dužim vremenskim razdobljima koji slede posle revolucionamih, kad se društveni život i čovek razvijaju evoluftivnim putem, literatura (a to vredi i za sve umetnosti). vrši.svoju Kritičku funkciju” direktno, meposrednom kritikom stvarmosti i mana društva. Tazume se sa humamističkih pozicija progresa. Taj Kritički realizam karakterističan je za epohu građanskog realizma, naročito poznog. Romantična usmerenost, ka pozitivnom idealu karakterisala je, na primer, našu SOCi-

dosti, zaboravljajući s njima i imena sopstvenih prijatelja, itd. )

Da. li ste vi, kao pisac koji već ceo miz godina piše satiričmu, literaturu, uočil, izvesne mesporazume ili merazumevamja, koja, mogućmo, prate rad na toj vrsti književnosti?

KRITIČKA STRANA literature, satire naročito —- tim pre što je svaka satira pretežno društvena — čest je povod mmogim nesporazumima i nerazumevanjima. A zaboravlja se, pri tom, da mi tako Kritički postupamo i u svakodnevnom životu. Roditelj, učitelj u školi, društvena organizacija, štampa, svi oni, želeći da deluju vaspitno, ili iznose pozitivni primer, uka=– zujući, recimo, da predani rad i istrajnost mogu od nekog pojedinca stvoriti istaknutog naučnika, umetnika, astronauta ibd., kao što, ukazujuGi na negativne slučajeve iz svakodnevre prakse, prekorevaju pojedince upozoravajući ih da će, ako tako nastave, završiti loše, poput onih čija se imena pojavljuju u kriminalnim rubrikama naših dnevnih listova. Valja, međutim, priznati — što uostalom znamo iz sopstvene prakse — da je negativniji primer obično „efikasniji, jer svi mi znamo gde su gramice naših sposobnosti i naših nadanja, ali nas nevolje i nesreće naročito plaše jer znamo da nemaju granica.

Sledeći mesporazum do koga dolazi proizlazi iz nasleđenih pogrešnih tumačenja o tipičnom. Pisac-kritičar druBtvemih i ljudskih naravi biva često izložen prigovomi da pojava koju je kritikovao nije tipična za društvo i da se njena kritika pretvara zato u nepravičnu optužbu samoga društva. Valja, međutim, upitati da li zbog “velike množine pravednika treba praštati greh i jednom jedinom grešniku, i da li je mogućno da osuda ma i jednog grešnika može da ugrozi društvo pravednika. Uostalom, zar sva naša javnost, svi naši sudovi, pa i sva naša štampa ne vrše falkvt kritiku i ne donose takve presude, a ipak nikom mne pada na pamet da optuži listove da, iznoseći pojedine slučajeve pronevera, ubistava, razbojništava ltd. time tvrde đa ti slučajevi predstavljaju nešto Što je tipično za naše društvo. Verujem da ima malo njih koji misle da bi takve

tičkom funkcijom literature dolazi i od pogrešno shvaćenih teorija O pozitivnom junaku. Kritička analiza te teorije i opasnosti da se formulisanjem lika pozitivnog junaka, kanalisanjem jednog ideala zaustavi u stvari dalji moralno-etički razvoj ljudske ličmosti, tražili bi mnogo više vremena i Drostora no što to dozvoljava jedan novinski intervju. Valjalo bi, međutim, pošto je pitanje načeto, đati bar jedan, ilustrativan primer: poznatom filmskom reditelju Feliniju zamereno je jednom prilikom što je u jednom od svojih filmova iz mposleralnog živofa italijanskih „„gornjih deset hiljada?” dao samo negativne ličnosti. Svojim inkvizitorima on je odgovorio jednom rečenicom ioja ima izvanredno značajne teorijske vmnednosti: „Dovoljno je što sam ja pozitivan“. Hteo je, u stvari, da kaže da je dovoljno što je. polazna tačka i osnova sa Moje se kritika vrši društveno pozitivna. U takvim delima

Da li ste se, tokom svog knjižeomog rada ma satiri, suočavali 5 izvesnim, teškoćama druge vrste? - | i

ZANIMLJIVO JM da su i naši pozitivni zakoni i naša društvena praksa u toj oblasti daleko svesniji zadataka književnosti no mnog! poslenici koji dejstvuju, posredno ili neposredno, u oblasti naše književnosti. Ni naši zakoni, ni odgovarajuće pravne institucije, ni društveno -– politički činioci nisu fi koji se (osim) u relkim drastičnim i vrlo opravdanim slučajevima) suprotstavljaju kritičkoj . ulozi književnosti. Međutim, često joj se opiru upravo oni direktni nosioci izvesnih negativnih pojava koje je, „kao pojavu, društvo uočilo, ali čije nosioce još nije individđualisalo, "Takvi, obično, osetivši se pogođeni i ugroženi, pozivaju na uzbumu i, poturajući svoje lične slabosti celom društvu, · dižu hajku protiv pisaca zbog njihovih to-

božnjih antidruštvenih tendencija. Ili

su to, još mnogo češće, pojedini birokratizovani, u osnovi često i demoralisani poslemici u oblasti književnosti (urednici, kritičari, izdavači– i naše kolege pisci) koji, nemajući više dovoljno strastan odnos prema stvarnosti i našem društvu, više voleći svoj ličrii mir i bezbednost no interese društva, izigravajući veće katolike i od pape, kao nepozvani tužioci ili cemzorni s crvenom olovkom i makazama stoje nad našim tekstovima, smatrajući “da je bolje da istinu i društvenu korist podnesu na žrtvu, no da ma i najmanje rizikuju svoj mir i svoje položaje.

Borislay RADOVIĆ: Veliko priznanje

Vi ste — druže Radoviću — prevodđilac koji je dobio visoko vriznanje. Kako cemite mastojanje društva da se i kod mas počne odavati javno priznanje Kkreatiomosti u prevođenju i šta biste konkretno mogli da kažete o Vašim, iskustoima prilikom, prevođenj Sem Džom Persa?. . bijo e, NARAVNO DA SB vrlo „radujem dođeljenoj nagradi, ali smatram da se u dodeljivanju ove nagrade javlja teškoća koju prouzrokmje njen dvostruki karakter: ona je priznanje za duži rad na prevođenju i podstrek za mladog prevodioca. Teško je, naime, pronaći pravu meru pri dodeljivanju na-

va u daljem radu. Ali nije moje da o tome govorim.

Posebno me raduje što je ovim priznanjem probuđen veći interes u našoj sredini za delo jednog takvog pesnika kao što je Pers. Zađovoljstvo koje čovek oseća, pokušavajući da Kkvalitete njegove poezije prenese u jedno 8dsvim različito jezičko područje, SOtovo da bih mogao da poredim sa zadovoljstvom pynilikom rada nad sopstvenim tekstovima. Bilo je potrebno da se poduhvatim jednog ovakvog posla pa da uvidim koliko je moje znamje srpskog jezika bilo nedovoljno, da ne govorim o francuskom, da bi se ovakav

Beogradu nema dovoljno školskog, prostora; zar nikad nije čuo za teške bolesnike koji danima i nedeljama čekaju da budu primljeni u bolnicu i gde je „komfor“, kako to napisa jedan čitalac „Ekspresa“, daleko potrebniji nego na stadionu;

jalnu „književnost u revolucionarnoj situaciji između dva rata, a jedna od bitnih grešaka izvitoperenih teonija takozvanog socijalističkog realizma bila je ta što je baš' u poslerevolucionarno vreme, kad je trebalo prići direktnoj kritici društvenih i ljudskih mnedostm-

zadatak ispunio. U tom smislu rađ na „Morekazima“ zahtevro je da učinim jeđan dublji prodor u naše jezičko jiskustvo i baš u tome, za mene lično, leži prevashodni značaj tog poduhvata.

slučajeve bilo bolje ne pominjati. Medutim, kad literatura to čini uvek ima ljudi koji su spremni da vrše preterane i neosnovane generalizacije,

Dalji nesporazum u vezi sa Kri-

grade jedmom renomirnamom prevodiocu za proverenu vrednost njegovog nada i doprinos opštoj kulturi ili mladom prevodiocu koga nagrada podrža-

zar on ne zna da Beograd nema po- | taka, u interesu njihovog što bržeg ABB OU EO zorišta koje bi bilo bar približno otklanjanja. i prevazilaženja, | jedmim

evropskim «statističkim standardima? Ne misleći na sve ovo on je potvrdio da je potpuno prevideo osnovne intencije komentara objavljenih u ranijim brojevima „Književnih novina“.

lašnim romamtizmom, teorijom o lepom koje je naš život, o pozitivnom junaku, o beskonfliktnosti u društvu, kočena ta bitka i tupljena oštnica kritike negativnih pojava. Nije samo, kao što se to često pogrešno misli, isklju-

· MRTVA TIŠINA POSLE BURE

- On neobavešteno postavlja jedno

(„Zašto se reč kritike nije čula na nedotupavno-duhovito drugo pitanje („Komentatori“ Književnih novina“ ne očekuju valjda da će Crvena zvezda, posle ovih književno-fudbalskih „srušiti ovaj stadion kao nepotreban?“). Zar on nije čuo za otpore koji su se, na vest o gradnji drugog velikog stadiona, javili u mnogim organizacijama Socijalističkog saveza i zborovima birača i čiji su odjeci, na žalost, Mao što se to kod nas ponekad dešava, ostali zatvoreni među zidovima prostorija u kojima su izgovoreni?

Sve to komentator „Ekspresa“ ne zna ili ne želi da zna.

A što se tiče „narodnih para“ koje su „poarčile“ „Književne novine“ — argument je potpuno u 'stilu upotrebljenog polemičkog metoda koji, uostalom, nije nov. Principe tog metoda izložio jc još engleski humorista Džordž Mikeš u

vantan pasus glasi

„Ako neko predloži da se založni zavodi nacionalizuju, a tebi sc taj predlog ne dopada, podseti ga na to

čivo pravo satire da fu kritiku danas vrši. U svakom iole vrednom našem savremenom književnom delu takve kritike ima, samo što je u satiri ta kritika u prvom planu i otvoreno u isti mah i cilj i sredstvo, a u ostalim rodovima literature ona je jedno ili drugo, podređena „nekim mamnifestnijim literarnim -iljevima.

» Ka čemu ste vi, u svojim, delima, usmeravali svoju satiričmu, oštricu?

KAKO U KOM DELU. U Velikom, Maku, kratkom satiričnom romana ili noveleti, pre svega na kult ličnosti, ako smem reći, čak i pre no što je ta pojava zvanično formulisama; zaim na konformizam i masovnu histeriju koja čini da se ljudi slepo i nekritički povode za modom. Sneg i led pokušao je da ukaže na izvesno hlađenje naše atmosfere, na neke pojave hladnog rafa koji međusobno vodimo. Egoistički zaokupljeni sami sobom i svojim interesima mi zaboravljamo na svetle primere ljudske solidarnosti pokazane u mnogo težim vremenima. Vrapci Vam Peo, želeli su da budu optužba protiv rasnih pogroma i hajki na ljude; na poznatom primeru besmislenog masovnog istrebljenja vrabaca u Kimi pokušano je da se ukaže na svu jezovitost besmislenog pucamja iz svih topova na bića nesposobna da se brane. Satirična pripovetka Imena, na primer, gOVOri o konformizmu ljudskih poznijih godina, kad čovek, već zamoren Živofnom borbom, biva spreman da zaboravlja izvesne ideale sopstvene mla-

Nastavak sa 7. strane

mova, pet filmskih reditelja, dva glumca, dva slikara, četiri književnika, dva filmska kritičara, kao i autori i članovi ekonomske jedinice. Posle projekcije s prisutnima su, u ftročasovnom Yazgovoru, izmenjena mišljenja o pomenmutom filmi.

SUĐENJE

AVGUSTTA MESECA o.g. autori su iz novinskih vesti saznali za suđenje filmu Grad. (Kolan MRakonjac i dr Marko Babac nalazili su se u svojim vojnim jedinicama, prvi u Banjoj Luci drugi u Belom Potoku, a ja u selu Vratarnica kod Zaječama.)

Na osnovu zahteva „Sutjeska filma“, „upućenog „Javnom Tužilaštvu Okružnog suda Sarajevo, Javni tužilac je bez provere izdao nalog za zaplenu kopije filma Grad (što je i učinjeno) i za zaplenu prihoda ubranog s javnog prikazivanja filma u dvorani Jugoslovenske kinoteke (što nije učinjeno, pošto javnog prikazivanja u dvorani Kinoteke nije ni bilo i što je Kinoteka demantovala, ali nijjedam list taj demanti do danas nije hteo da publikuje!), i pokrenuo sudski postupak protiv filma Grad i njegovih autora, koji na suđenje nisu bili ni pozvani!

Posle projektovanja kopije, koja je za tu priliku specijalno skinuta s ne-

gativa da tako predstavlja prvobilnu

verziju filma koju autori ne priznaju za gotov film (dok je nova verzija

' Šena emotivnih osnova,

dorađenog filma za vreme suđenja ležala u sarajevskom SUP-u i {ek iaknadno uzeta u razmatranje), posle saslušanja mišljenja: veštaka (od Kkojih su većinu predstavljali ili službenici „Sutjeske”, na čelu s bivšim i sadašnjim direktornima, ili članovi Filmskog saveta „Sutjeske“, ili reditelji koji isključivo rade filmove za „Sutjesku”) i posle zahteva Javnog tužioca da se film Grad zabrani i uništi (!), donesena je presuda o zabrami filma Grad za javno prikazivanje, za koju autori filma znaju samo iz štampe, pošto do današnjeg dana presuda autorima filma nije uručena, te su autori onemogućeni da koriste pravo žalbe koje im Zakon pruža!

· PROBLEM SADRŽAJA

PREMA PISANJU štampe „presuda je navodno donesena zbog nerealnog predstavljanja naše stvarnosti i zbog mogućnog rđavog uticaja ovog filma na omlađinu. i

Znači u pitanju je sadržaj. Evo ga:

Veza Kokama Rakonjca govori o neđostatku uzajamnih osećanja mlađića i devojke čija se ljubav. lisvela samo na felesni dodir.

Srce dr Marka Babca slika neizbežnost međuljudske solidarnosti u slučaju koincidencije dve nesreće, neizbežnost uprkos cinizmu, blaziranosti ili infamfilizmu ljudi okovanih sobnim zidovima.

Obruč govori o humanizmu ali i dešperaciji bivšeg ratnika zbog raskoraka između njegovih „nekadašnjih životnih ideala i nihilizma „izvesnih savremenih mladih ljudi kraj kojih prolazi tokom svoje jedne večernje šetnje građom.

) PITANJE NA KRAJU

. TRI PRIČE filma Grad tretiraju tri izdvojena slučaja iz života jednog dela gradske omladine.

Da li javnost — koja je kroz mnogobrojne primere iz života, kroz svestrana pisanja naše štampe, kroz društvene i kriminalne rubrike, kroz društvene javne ankete i kroz podatke iz društvenih, sudskih i političkih arhiva koji pokazuju frapanitnu sličnost sa temama načetim i u {filmu “Grad, već došla u situaciju da se upozna sa pomanjkanjem ideala jednog dela naše omladine — treba i ima pravo

· da se upozna i sa ostvarenjem reditelja

koje predstavlja pokušaj filmske interpretacije izvesnih vidđova tog istog stanja, o kome je naša javnost drugim putevima već informisana? 16. X 1963. Beograđ Čingrijina 11/VI b Živojin, PAVLOVIĆ

autor treće priče filma Gyad

da je bio umešan u neku brakorazvodnu parnicu i da je stoga za njega' bolje da ćuti. ili reci da je to samo prljiav pokušaj da spase imovinu svoje sopstvene majke. Ništa ne mari ako (a) on nema majku, (b) ona nema nikakvu imovinu i (c) to

a ROS aaa OBN Aity fo ii Pai By By na ae ai ay ay aaa (Sa ya buf ray na ay yaiyaNyoe fu iS efi af naeiafingOiAZn df HP fi ly Sav ra Na šara Ner asavi>.

e List izlazi svakog đrugog petka. Pojedini broj Din. 30 Godišnja pret plata Din. 600, polugođišnja Dim. 300, za inostranstvo dvostruko.

e List izdaje Novinsko-Izđavačko pređuzeće „Kmjiževne novine” Beo» građ, Francuska 1. Ređakcija Francuska M. Tel. 626-020. Tekući ra”

e Direktor i odgovorni urednik: Tanasije Miađenović. Uređnik: Predrag Palavestra. Tehničko-umetnička oprema: Dragomir Dimitrijević. Be-_ dakcioni Odbor: Miloš k Bandić, Božidar Božović, Dragoljub 5. Ignjatović, „Dragan Kolundžija, „VelHmir Lukić, „Slavko Mihalić,

3 MS 83 , Bogđan A. Popović (sekretar ređakcije), Predrag Protić, ~ SOM ca mopšte i nije način da se u bilo kom i Dušan Puvačić, Izet Sarnjlić, Pavle Stefanović, Dragoslav Stojanović. čun 101-112-1-208. slučaju spase ičija imovina“. 1 | BSNp ı Kosta yimotević> ; ~ e Buuppa „GLAB“, Beograd, Vlajkovićeva M, || Ž 6 a