Književne novine
Me HE_SS" a -R
| ka, koji | janja u razmatranju problema kulture
:h DANA
ı % TM | | Nastavak sa 1. strane
su ispoljili pozitivna. nasto-
te i neke primedbe: da su stražilov| ski razgovori, u velikoj meri, bili uopšteni, da se pitanja naše kulturne politike nisu sagledavala u okviru opštih kretanja našeg društva, već su ova pitanja posmatrana isključivo kroz prizmu umetnosti i uskih umetničkih koncepcija, itd,
„Interesanino je — piše „Komunist“ — da su gotovo svi diskutanti, govoreći o kulturi, veliki značaj priđavali političitom faktoru. Upravo u tom falkboru, bilo„đa je on bio suviše prisutam u kulturi ili da se malo osećao, iražen je uzrok slabosti[.... Ali, upravo u razmatranju toga problema došlo: je do suštinskog razmimoilaženja. Dok je za jedne potenciranje političkog fakbora u smislu stvaranja potpunije simbioze između MWulture i politike preduslov za uspešniji „razvoj kulture, za dmuge je taj preduslov u otklanjanu političkog fak-
tora iz kulture (reči složene špacionirano istaklo muredništvo „Mmjiževnih novina“). Neosporno, u na šoj konkretnoj kulturnoj politici
bilo je i pojedinih propusta i ne-.
gativnih pojava. Ali kritika tih promašaja u kulturi, odnosno društvu uopšte, može da se. učini — ako se žele pozitivni rezultati te Kritike ,—— jedino amalizom · sasvim „određene. prakse, ktoz koju se ogledaju odnosi na relaciji „kultura“ - „društvo“, zatim odnosi unutar samih kulturnih delatnosti, Takva analiza bi svakako otkrila birokratske tendemcije, &vejedno jesu li njihovi protagonisti „političari“ ili „kreatori“, ali bi izostala esejistička nagađanja u kojima se stavlja znak jednakosti između političara, odmosno društvenog. radnika i
krate". Sryr— + *
Žž
Govoreći 67 'fdejattjć ! iz61acionizma, ·
izraženim na ZSstražilovskom susretlu mlađih intelektualaca, „Komunist“ postavlja pitanje:
„Kome io treba đa umetnika ograđujemo od društva i suprotstavlinamo društvenom radniku i političaru? Za kođ nas nije pokrenut proces deprofesionalizacije i dđebirokratizacije politike? Zar kod nas većina društvenih radnika — naročito komunista — nije najiskreniji saveznik svakome ko se istrajno zalaže za ostvarenje Marksove ideje o izgradnji „čovekovog čoveka“? Ili zar su — s druge strane ·umetnici imuni od ibrokatskih i esnafskih tendencija?”
Na kraju, „Komunist“ izražava mišljenje đa je i 'Treći stražilovski susret, bez obzira na sva preterivanja pojeđinaca, tribina javne reči i borbe mišljenja, koju treba negovati i razvijati „kao jednu od veoma korisnih formi i u oblikovanju politike šTTU podsticanju stvaralaštva“.
- Knjiga na dnevnom redu —
NEDAVNO JE u Zagrebu održan sastanak gradskog komiteta „Saveza komunista, na 'kome je raspravljano o našoj izdavačkoj delatnosti i položaju knjige. U uvodnom izlaganju Ivo Bojanić je istakao:
„Čini se da se sa sigurnošću može ustvrditi da je esejistika u cjelini, a marksistička posebno, veoma zanemarena. Treba zapravo pronaći pravi uzrok tome. Čini se da bi ga trebalo tražiti u nedovoljnom poznavanju tekuće esejistike, te u izvjesnom skepticizmu prema domaćim autorima (a da o stimuliranju i ne govorim). Ono što smo izdali iz savremene esojistike, potpuno je neplansko. Mahom se importira prema ukusu redaktora. Gotovo bi se moglo reći: kako tko šta čita, tako se i prevodi. Ne zna se što pojedina esejistička kulturna sređina pruža. Nemamo izgrađenih arbitara, nema kod nas ljudi čije bi mišljenje bilo respektirano“, Govoreći o istim pitanjima, sekretar Gradskog komiteta Saveza komunista Mika Tripalo je rekao: | | „Fond za unapređenje izdavačke djelatnosti povećat će se skoro za tri puta, tako da će umjesto 400 miliju-
2 |
pojma biro="
' lezija i
na, koliki je do sađa bio, iznositi oko milijarđu i dvjesta milijuna dinara. Ta će wredstva biti, u prvom ređu, Upotrebljena da bi se dotinala određena izdanja za koja smo naročito zaintere-
ani, Dotacija određenoj Mnjizi nije u suprotnosti &a svim onim o čemu smo govorili. Momamo biti realni i vidjeti da je suština problema knjige u tome što kod nas nije dovoljno raovijena navika čitanja, pa se DpOstavlja pitanje da li smo i drugim instrumentima mutjecali da se te navike brže mnazvijaju“. :
| Priznanje poeziji STARE i više puta mponavljane sumnje da poezija nema publiku bile su pre neko veče, zapravo 28. oktobra, na Prvom mitingu poezije „demantovane, Prvi miting poezije, koji su Kulturno ~ prosvetna zajednica Beograđa, Savez za širenje knjige Beograda, Udruženje
60
ZOOMAL,
lknjiževnika Srbije i Redakcija Neđeljnih informafivnih novina, privukao je mna glavnu kalemegdansku aleju oko 10.000 posetilaca, pre svega mlađih ljudi. Počelo je skromno. Organizatori i pesnici uputili su Beograđanima poziv:
„DOĐITE DA VAM KAŽBMO PESMU!
Ona hoda uspravno u vidu, čoveka dok svetle misao, slika i zvuk. Najlepši je susret u pesmi jer je ona revolucija, ljubav, Veliki projekat budućnosti. Ona, je tajanstven izvor lepote i svačija svetlost i tama. Pesma je večmost i sam velike jave. Nema pesme izvam nas. Ona, mas uči kako da volimo svoj neuništivi plamen, kako da ostavljamo za sobom svetleći trag, kako da stvorimo veliku zajednicu srećnih ljudi. Pesma mam govori svoj pobedonosni mir.
TI Beograđani su se odazvali, Stihove o revoluciji i Beograđu govomili su „Desanka „Maksimović, Tanasije Mladenović, Ivan V. Lalić, Blažo Šćepanović, Ljuba Simović i Radđonja VeŠović. O poeziji, revoluciji, Beograđu i pesnicima, otvarajući miting, govorio je predsednik Udruženja kmjiževnika Srbije Dragan M. Jeremić, koji je istakao značaj ovog novog oblika približavanja poezije čitaocima.
Ovaj miting i publika koja je pažljivo i bez ikakvog nestrpljenja primala. Wtihove mredstavlja najbolje priznanje poeziji, koja je dugo najviše zbog predrasuda — bila zapostavljana. Ovaj susret pesnika i publike, nesvakiđašnje pripremljen i još bolje: prihvaćen, upravo je znak da u propagamdi {poezije Treba imražiti TOve sadržaje i nastojati da se, amgažujući samc autoe, publici približe DO
—
prijatniji, obavezuje organizatore da se u sledećim susretima poezije i publike još više pažnje pokloni većem učešću pesnika. Dosta |„nerazumljiva rezervisanost jednog broja pesnika da učestvuju na Prvom mitingu poezije. nadamo se da više neće postojati, pošto je publika pokazala da razume poeziju.
Ovaj Prvi mitimg poezije orgamjzovam je u čast proslave dvadesetogodišnjice Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Sledeći „mitinzi poezije, nagovešteni i od publike već na samom mitimgu prihvaćemi, | „UDpOznaće beogradsku publiku sa ostalim beogradsicim pesnicima. Postoji i idcja da se organizuju mitinzi jufoslovenskc poezije. Beogradska publika bi, na taj način, bila bolje upoznata sa stvaralaštvom pesnika ostalih jugoslovenskih naroda Ovaj Prvi mitbmsz poezije — ovo veličanstveno prizna nje poeziji — predstavlja izvanrednu mogućnost približavanja poezije sadašnjim i budućim ljubiteljima stihova. Tu veliku šansu breba umeti iskoristiti. (M. J.)
Komentar „KEkspresovog“ komentara
„KNJIŽIVVNO-PUTBALSKIM naklapanjima“ nazvano je u subotnjem broju lista „Politika ekspres“ pisanje „Knji ževnih novina“ o novom beogradskom stadion u„Crvene zvezde“. Glasovi javnosti, koji su našli odraza i na stranicama Književnih novina“, a koji su ukazivali na postojanje prečih potreba našega glavnoga grada (bolnice?) negc što je novi nogometni stadion za 100.000 gledalaca, anulirani su u jednom istaknutom članku na 38. strani lista argumentima, koje se ozbiljno ne. bi smjelo spominjati, kao na primjer: „Beograd je milijunski grad i mi ne želimo da sc u evropskoj statistici svrstamo među gradove koji nemaju stadione za prekc sto hiljađa „giedalaca“, i u nastavku: „Prvenstveno zbog potrebe koju nameće sve veće interesovanje za fudbal i rapidno povećanje stanovništva našega grada,“... Nogometnom prestižu i povećanju interesa za tu granu sporta glatko je suprofstavljeno pitanje: „Zar bi bilo na mestu da pitamo koliko su narodnih para proarčile „Književne novine“ koje već gođinama primaju milionske dotacije?*“ Kakav je to stav, koji smatra da je pored reprezentativnog stadiona JNA u Beograđu trebalo izdati bar milijardu dinara za novi, veći stadion, dok su mu pare, izdane — za jedan od najistaknutijih kulturih listova u zemlji — poarčene? Zaista žalosno! i
| (Telegram, 25. X 1963)
„iteFatara Uopšte, Uspeh leoji je · postigfiGf, iako neočekivan i utoliko
\ 1
mmogi u inosftramstvu nisu bili
| sasvim načisto da li je jugoslovački glavni građ Sofija ili Bulcurešt, ptičlo je u nepovrat. Za poslednjih dvadesetak godina svet je o mama mnogo slušao i mnogo saznao, pa su bar neki
osnovni nesporazumi maščišćeni, Damas
je, na primer, u belom svetu teško naći iole obrazovanijeg čoveka koji nije a Dubrovnik, a još je manje onih koji ga iz konzervafivnosti, ili neobaveštenosti, i je zovu Raguzom. Valjda još samo najzagriženiji ausfrougari kažu Passarowitz umesto Požarevac i Semendria umesto Smederevo.
Pa ipak se o nama u stnanoj štampi i dan-danas svašta piše. Ne misjm na ono zlonamerno, nego na Ono z meznanja. Tako je jedan (čini mi se Trancusiki) člankopisac, nabrajajući juzolovenske federalne jedinice, pomemuo i Ornu Goru i Montenegro. A dru:i jedan, putopisac po specijalizaciji, »pisao je lepotu pređela između HRijeke i Piume.
Treći je, opet, stigavši pre nekoliko godina u Beograd, sa velikim intesovanjem zabeležio (i, naravno, svoje čitaoce izvestio) da u Jugoslaviji još važi stari, julijanski kalendar.
Svemu se ftome, naravno, mi superiormo smejemo. A kad neznanje stfranih novinara prevrši meru (ili nas izneveri smisao za humor) znamo i da sc naljutimo. Kakav je to bezobrazluk da neki, recimo, Kanađanin ili Argentinac kaže Laibach umesto Ljubljana i Spalato umesto Split!
Ali, pometimo prvo svoje kuće.
Nedavno je u našim novinama bila vest da je čuveni pijanista Artur Rubinštajn održao za nemačku publiku koncert u holandskom gradu Nimvegenu (Nimwegen), jer se zavetovao da nikad više neće kročiti na tle Nemačke. Rubinštajn je, u stvari, koncert održao u Nejmehenu (Nijmegen), kolko se mesto zove na holandskom — a vest je kod nas očigledno prevedena iz nekog nemačkog lista. Za
malo ispred
eeeoo000008.0000000000e 000
a 1 e M E LJ
Ljubiša MANOJLO PIĆ
UZGRED
DRUGI ČIN
prošlom broju „Književnih no-
vina“, beleškom „Kraj čina”,
moj prethodmik u ovoj rubrici sa žaljenjem se oprostio od čitalaca i Redakcije koja mu je, kako kaže „omogućila da iz broja u broj piše svoje komenfare, ne pokušavajući da mu sc u posao meša (pa ni onda kada je imala razloga da se po glavi počeše“,
Kao čestit naslednik, čuvanje ovih simpatičnih prava smatraću pitanjem časti, Svestan sam i svoje „OodgOVOTnosti koja se u takvom slučaju podrazumeva. A šta će iz svega toga proizići, i ko će se sve češati po glavi, videćemo. ;
OSTAVŠTINA
4 prethodnika je zaostalo „nešto
materijala. Pošto nisam od onih
koji kad dođu na vlast prvo ıibiju svoga oca, nudim pažnji čitalaca zaostale ređove iz pera druga Božidara Božovića:
O TEMPORA, O MORES
a jednom skupu, pre neki dan, je-
dan kolega je izneo nekoliko po-
"'dataka iz najnovijeg, udžbenika latinskog jezika za prvi razred gimnazije, podataka koji su ličili na uspeo vic. Prelistao sam {tu čitanku (profesora Bratislava Mišića) i na 7. strani, u trećem „vežbanju”, našao naslov: „PATRIA NOSTRA“ a pod njim, pored ostalog, sleđeći tekst:
Im mostra patric multac et magmae officinmae sumt. Sociae meac i officinis laboramt. Imcolae TIugoslaviae movae batrim, amo.
Red je ovo da prevedem. Prevod bi, koliko se uz pomoć priručnog rečnika na kraju udžbenika da zaključiti, glasio: |
U našoj otadžbini ima mnogo i Vvelikih fabrika (!). Moje drugarice (!) rade u fabrikama. Stanovnici nove Jugoslavije vole otadžbinu [ovo valjda za razliku od stanevnika stare, „trule Jugoslavije, koji svoju otadžbinu nisu
' voleli, pa su je branili iZ pukog ose-
čanja dužnosti].
»na marginama
/
stampe
{
Kosta TIMOTIJEFVIC
| Holanđane je Nimuvegen isto što za nas Laibach, Ušli Passarouvwitz.
Sličan je slučaj — samo zabavniji — sa jednom beleškom u kojoj je bio pomenut „galski princ“. Reč je u stvari bila o princu ođ Velsa, aH je makerijal jamačno prevedem sa \francuskog, gde se dotični princ zove prince de Galles.
Verovatno se istim prosedeom na Tanjugovom +eleprinteru, pre dve-iri godine, pojavila vest o poplavama lu Buenos Airesu i Alanturu. Srećom, ta vest (sa tim podatkom) nigde nije objavljena, jer su se dežurni urednici u redakcijama listova dosetili da Ala ntur nije nikakav grad, nego na francuskom ~„alentouys znači „okolina“.
zahvaljujući budnosti lektora tako-
đe je sprečeno da ugleda svetlost dana vest koju je neka ragejana daMctilo-
graficinja , opet s Tanjugove teleprinterske trake, a kojoj je pises lo (daletihografkcinjina verzija, naravno), đa „Dr Vijemam optužuje režim u Sajgonu za narušavanje ženevsioog sporazuma“. Razume se da za čitalačkaur publiku imaju vrednosti samo ona tipografska (ređaktorska, Tkorehtorska itd.) ostvarenja Moja diziđu Crno ma belo. Kao, na primer, onaj naslov onomad U. „Večernjim novostima“, gde je Ingmar Bergman ispao inž. Mor Bergman. Taj je slučaj, međutim, pažnje vredan i po tome Što su ' „Novosti“ same dale publicitet svom kiksu, citirajući ga dva dana decnije u rubrici „Takoreći nezvanično“ na opšte uveseljenje građanstva. To je dosad, koliko se sećam, jedini slučaj u beogradskoj štampi da je neki list imao duha da se sam sebi naruga.
Drugi tu spremnost nisu pokazali, isko bi imali našta.
Da spomenemo samo primer spoljnopolitičkog komenitatona (sad svejedno čijeg) koji živi u blaženom uvere= nju da u Americi postoji „država Nova Engleska...
Uostalom, zašto mi ne bismo dodali Sjedinjenim Američkim Državama pedeset prvu državu, kad je neki tamo stranac kod nas izbrojao sedam repu~
blika — “postojećih šest, plus Mon tenegro! :
(P. S. Maksim u Agram, Maksim šz 'Agrama.)
Ivan 'abaković: SVETLO, BOJE, OBLICI,
U svemu ovom zanimljivo je što nema ni reči o radničkom samoupravljanju, tako potrebnom u doba ustanaka robova. Ili je to materija za više raz-
ređe? B. BOŽOVIĆ
LIČNOSTI a valu, a
ovinsko-izdavačko preduzeće „Se-
dma sila“ obavestilo je javnost
da, kao spsdcijalmo izdanje u biblioteci „Dokumenti današnjice“, u decembru ove godine izlazi iz štambe knjiga Ličnosti (pun naslov, s tim što je ovo „Ličnosti“ — bar u oglasima vrlo krupno a sve ostalo vrlo sitno, glasi: „LIČNOSTI u predstavničkim telima, njihovim organima i rukovodstvima društvemo-političkih „organizacija Jugoslavije“).
Dobićčemo, kako izgleda, korisnu knjigu. Neka vrsta do sledeće rotacije važeće enciklopedije iz koje će se videti ko je ko u našoj zemlji. TI to ko je ko od onih koji su neko i nešto. Ali javljaju se i primedbe: Na primer:
— A naučnici, pisci, umetnici, zar
i oni nisu neke ličnosti i onda kad nisu birani ni u kakva predstavnička fela i nisu nikakvi funkcioneri? _ Međutim, ja bih imao i jednu svoiu primedbu jiz možda malo razrokog aspekia. Ja se, recimo, boimm da će naš svet, usled nesrećnog maslova Knjige, biti sklom da uzme na zub ovu nespretno naglašemu pođelu na one Koji su tu nnšem društvu ličnosti i ome za koje. opet prema ovom naslovu, ispnda da io nisu. Reč ličnost počeće da visi o sasvim nepriiaftnom koncu, alto se niom bude podvlačila ne iskliučivo lična vrednost nego društvena važnost. Uostalom, imajući u vidu sve zamke našeg jezika — da napravimo mali eksperiment. Bivo ovako:
Knjigu su pripremile sleđeće LIČNOSTI iliti PORSONE: Milovam Dinić, Vlađo Tvković, Marko Jovović, Slavoliub MRašković. Draeoš Stojanović, Đorđe Zorić i Jovan Šćekić.
cr{t
MANJE RURUREKATI
: qvakako već zmate vic o Diletu
čije sm obe noge iste, a naročito
leva. Taj vic bi mogao da se Dptimeni i na mnoge đosađašnic diskusiie, na i o milećem mesu. Ali javio se Fovomik lTcoji se meni imrmelmo dopao. Ma sednici pokraiijnskop Saveta za Dolioprivyedu u Movom Sađu predsfavnik subotičkog sreza Petar Lompar je izjavio:
— Moramo manje kukurekafi, a više rađifi, alo želimo đa obezbedimo DOfrebne Moličine pilećep mesa i jaia!
Kako snmm obnveštem. tom ·mnmrolom ie i počela konfereneiin o piletini u Novom Sađu. Ali zašto samo o miletini? T zašto samo u Novom Sađu?
PAŽNJA, PAŽNJA!
išu movine da je beomradđski ĐOom kulture „Božidar Adžija* sklon 5 padu. "Novine su ponekad sklone preterivamju, i građani to znaju, Ali građa-
eeeoo00000000000000000000006000
ni ipak beže od domova kulture. Ne bi voleli ni slučajno da im kultura
padne na glavu.
ZAPALJIVI ŽIKA
mizu nerešenih problema dugo se proteže i problem starog no_ vinara Žike M.: Jovanovića. kome”
je; đok'je još bio mlađ, dunulo u gla--
vu da — kađ niko drugi na to ne misli — ostvari muzej „jugoslovenske štampe. \
Decenijama se Žika odricao mmogih svojih ručkova i večera da bi kupovao retka dokumenta. Posle oslobođenja o Žiki je izišlo dvadesetak novinskih reportaža. Snimljene su čak i dve filmske reportaže. Često je javnost upoznavama s čimjenicom da ovoj samopregormi čovek s četvoročlanom porodicom živi u fesmom jednosobnom stanu u mlici Sime Miloševića broj 24, dok je dragocenu dokumentaciju nabio u podrum i na lavan, Apelovalo se da se nađe neko rešenje za muzej štampe koji je stvorio Žika Jovanović. Rešenje je ovih dama najzad nađeno. Na nečiju svakako opravđanu Dprijavu, jedna „komisija Opštine Vračar izvršila je uvid u celu stvar i , komstatovala da je u pitanju nepro~ · pisam smeštaj materijala od koga može da se zapali kuća,
Žika je uzet na saslušanje. Tako mu i treba kad hoće da zapali kuću, „Otpad“ velikođušno čeka da Žikim muzej odmah ofkupi po pet dinara kilo. ·
SERSUALNO NEVASPITANI
nogi od nas ušli su u socijalizam seksualno nevaspitani. Naši zabavni listovi prokljuvili su to i čine zasad sve što mogu da nas seksualno vaspitaju. Našim ljudima se tako pruža prilika da upoznaju hiljadu i jedam način ma koji se može volefi Obavešteni kako to i koliko rađi Tn- · glez, koliko Etiopljanin, koliko Tndus, · Malajac ili Kinez, JTugosloven na faj način zna dokle u foj svetskoj utak- · mici mora da se truđi da ne bi izgubio svoj nacionalni prestiž. ) Uzgred, sa ovom femom, naši za” bavni listovi naišli su na lepu radđozžmalost čitalaca i znatno podigli svoje tiraže, ı
Javnost je ovih dana upoznata s po” datkom da se, usled izvesnog nehaja prema veneričnim bolesiima, sifilis u Beogradu utrostručio. Zato bih prepo“ ručio našim zabavnim vaspitačima da počrfu objavljivati i duže napise o Ječenju sifilisa. Svi su izgleđi da će i kroz to učinjti dosta za — firaž.
ONAKO, UZGRED
KO JE KOMUNISTA pre pođne, neka to buđe i po” sle podne. I obratno.
' KNJIŽEVNE NOVINE