Književne novine

| _TKLOUU WT NLO

o Seferisu

je jezikom. Ponekad sam dobijao utisak da je on divlji vepar koji je polomio zube u pomamnim napadima rođe-– nim iz ljubavi i zanosa. U njegovm glasu bilo je nešto nagnječeno, kao da je predmet njegove ljubavi,

voljena Grčka, neprijatno i nenamemo uni kave zvuke zavijanja. Milozvučni azijski pevač bio je više nego jednom ućutkan neočekivanim gromom; gove pesme postajale su sve sličnije dragom kamenju zbijenije, zgusnute, svetlucave i pune otkrića · urođena gipkost odgovarala je kosmičkim zak krivljenosti i Ronačnosti. Prestao je da izlazi u svim pravoima: njegovi stihovi činili su okružujući pokret zagrljaja. On je počeo da sazreva u universalnog pesnika — strasno se ukorenjujući u tle svoga narođa. Gde god đanas u grčkoj umetnosti ima života, ona je utemeljena na ovom antejskom gestu, ovoj strasti koja se prenosi od srca do stopala, stvarajući snažno korenje koje telo pretvara u drvo moćne lepote. Ovaj kulturni preobražaj takođe se može primetiti na jedam fizički načim po obimnom rađu na obnovi koji je u punom jeku šimom zemlje. Turci, u svojoj vatrenoj želji da opustoše Grčku, pretvorili su zemlju u pustinju i groblje. Od SVOg Oslobođenja Grci su nastojali da ponovo pošume zemlju. Koza je sada postala nacionalni nepnijatelj. Ona će biti oterana, kao što su Turci bili oterani, vremenom. Ona je simbol bede i bespomoćnosti. ća, to je krilatica. Drvo donosi vodu, stoku, prinos; drvo donosi hlad, dokolicu, pesmu, donosi pesnike, slikare, zakonodavce, vizionare. Grčka je sad, mada gola i neplodna kao vuk, jedini raj u Evropi. Kalrvo će to mesto biti kad se obnovi njeno megdašnje zelenilo — to danas prevazilazi ljudsku maštu. Sve može da se desi kad ova žiža bukne novim živobom. Ponovo oživljena Grčka može, veoma razumljivo, izmeniti sudbinu Evrope. Grčkoj nisu potrebni arheolozi — njoj su pDOtrebni stručnjaci za gajemje drveča. može dati nadu jednom svetu kojeg sad izjeda trulež.

Moji razgovori sa Seferiadesom počeli su, u stvari, na visokoj veramdi u Amarusionu kad je, vodeći me pod ruku, šetao sa mnom gore dole dok se skupljao sumrak. Kađ god sam ga sreo om mi je prilazio celim svoOjim bićem, obavijajući ga oko moje ruke toplo i nežno. Kad sam ga poseđivao u njegovim odđajama bilo je isto: on bi otvarao sva vrata i prozore što vođe njegovom srcu. Obično bi stavio ma glavu šešir i pratio me do hotela; njje to bio samo učtiv gest, bio je to čim prijateljstva, ispoljavanja trajne ljubavi. Ja ću se sećafi Seferiađesa i svih svojih grčkih prijatelja po Toj OsObini koja je sad tako retka među ljudima.

i Gete koji je bio jedna

strongu,

Volera. Pričekaj malo, da li si ikad | } — ili Pivi Rasla?“ Poznavao je svakog uglednijeg Virtuoza; uskoro sam ofkrio da je pretplaćen na „ Hot“, Nakon nekoliko minuta razgovarali smo o kafani Buđom na Monmartru, kuđa odlaze veliki c noćnih klubova pre i posle rađa. o američkom crncu, o životu iza S crnac na američki život, šta Amerikanci mi literaturi? Da li je tačno da postoji crnačka aris

tija, kulturna aristokratija koja je superi! ee Može li čovek, kao

inje? Šta je s

Tičkim kulturnim grupama.

„Elin i ı Savoj-Placi bez sme Elington, stanovafti u SPa a Kao što sam primetio ranije nijeđan detalj

gova rado-

Koldvelom i Foknerom daju vema? I tako dalje.

Seferiades je neumorni ispitivač, Za njega nije suviše beznačajan da bi ga znalost je nezasitna, njegovo znam

no, Pošto me je zabavi

numera, želeo je da zna da li egzotične muzike koju je fi raznovrsnom izboru. Dok je t pitanjima o nekom malo poznatom engle o okolnostima oko nestanka Ambroza Biersa,

o grinberškim rukopisima kojima se isagrar 0; Ili bi, našavši ploču koju je tražio, skrenuo

o svom životu u Albaniji koja e s hekom

malu anegdotu

neki čudan, disocijativan način imala vez

pesmom T. S. Eliota ili Sent-Džon Persa. · što su one bile OSVC-

ovim njegovim digresijama zato Žavajući protivotrov za onu vrstu _ kolosečnog i potpuno sum a šebi dopuštali engleski literati u Atini. sa ovim ulagivačkim zvekani samoubilačkom raspoloženju. i Stiju; iz njega kaplje vitalnosf, on

švVeprisutan duhom.

KNJIŽEVNE NOVINE

5 „knjige The Colossus of Maroussi (1941)

akazila. pis~

više drvestočnu „hramu,

Drveća,

Ozelenela Garčka

_SRRRRIADEBS, koji je svojoj prirodi spoj bika i pantera, ima, opeke ag INAJRA obeležja Device To će reći, on ima strast za skupljanjem, kao što je imao od najboljih tipova Device koje je svet ikad poznavao. Prvo zaprepašćenje sam doživeo ušavši u njegovu kuću, prilikom, bilo je kad sam susreo njegovu veoma ljupku i veoma ljubaznu sestru, Žamu. ·odmah kao da je kraljevskog porekla, patske loze — u svakom slučaju, jasno ftramspontinske. ; ) o posmatrao, Bd daubaskog gladan Keba Koloveja. Seferiades me je pogledao onim toplim azijatskim osmehom koji se uvek širi na njegovom licu kao nektar i ambrozija. „Ia li znaš ovaj komad?“ reče om, blistajući od zadovoljstva. „Imam ih još, ako želiš da ih slušaš“, i pokaza niz albuma dug oko jedam metar. „Šta misliš o Luju Armda li ti se sviđa?“ nastavi om. „Evo ploče Feca slušao Kaunt Bejzija

ovom 7„mnaročitom

Tmpresionirala me je možđa od egi-

odjednom me prenuo

rni muzičari iz nešto da čuje cene. Kakav uticaj ima sle o crnačkoj

orma belim ame-

previđeo. Nje je obimno i raznovTso izborom najsavremeniji hoću da čujem o u zanimljivom ražio ploču obasipao bi me skom pesniku, ili šta znam Hart Kreijn. jednom na

aikođe ima

Ja govorim o

ormog reda razgovora kakav 5u Veče provedeno ma Uvek me ostavljalo u Grk je živ do vrhova PTrTje uzavreo, on je

IZLOG KNJIGA

DRAGAN LUKIĆ

VAGON PRVE KLASE

(„Grafički zavod”,

STIHOVI Dragana | Lukića ponikli su na živom „izvoru dečjeg svakodnevnog dijaloga i kolokvijalnog govorenja, šta je đalo pečat „prozođiji i intonaciji ovoga presništva. U svojim boljim momentima to su melodije brzog i aktuelnog ritma, slike i odlomci dečjeg doživljavanja i interesovanja, zasnovani na mašti čije đimen zije i poreklo ne ođuđaraju od osnovnih intencija pesme pre. vazilazeći mođu malograđanske sentimentalnosti i toržestvenih ugođaja.

Prva pesma zbirke, „Bajka o soliteru”, po mnogo čemu je karakteristična za Lukićev postupak sproveđen u boljim pesmama ove knjige; po pesniku, soliter je »-•• U stvari, visok momak koji je nekađa igrao MKošarku 1 da poraste, da poraste imao želju žarku.”

UwZ ovu pesmu, među uspelije, mogli bismo wubrojati još i

Vojin Stojić: OKLOP

A/MDŽUĆEMBRC"" 9527 GB #9,

PROBLEM

(„Nolit“, Beograđ 19563; preveo

"Titograd 1963)

„Stare gođine”, „U tri sata”, „Moj mačak” i još neke, Nasuprot ovim, međutim, u mekim pesmama opaža se primetno slabljenje pesničke voKkacije i pađanje u manir, a kao rezultat toga javljaju sc strofć tanušne inspiracije, koje bismo najbolje mogli đefi-

nisati kao peđagoško stihotvor.

stvo.. Primer ovakve, nametljivo izveštačene, lirike nalazimo u pesmi „ŠSumica”,

„Pođerala šumica zelene opanke,

pa joj sada, vire gole noge tanke.

Gole noge tanke čarapice traže, vetar, dobri vetar na njih lišće slaže“.

\Već samo prisustvo dGdeminuliva (šumica, čarapice) ukazuv je na spuštanje na mekakav zamišljeni i izmišljeni „nivc đeteta“, na bezlično i nepotreh no imitiranje sveta najmlađih, A svet dece je u biti mnogo ozbiljniji nego što stariji pretpostavljaju, i dete prihvata pesmu samo ako mu se prezentira sa nužnim poštovanjem, ša pažnjom prema malom čitaocu kao ravnoprav nom partneru wu dijalogu sa pesnikom. Lukić, isto tako, znatno više ima uspeha Kkađa dovori o svetu savremene (dece i njihovim zgođama pri su, sretu sa gradskim životom i tehnikom (pesme o soliteru, trolejbusu), nego kađ pokušava da oživi pomalo starinsku rustikalnu iđilu.

Rešavajući „probleme Moji nastaju iz ovakvog „dvojstva pesničkog postupka, Lukić je uspevao da na mnogim muestima kaže upravo pravu reč, da pogođi i ođrži ton koji iznenađuje i zađivljuje „svežimom humora, veđrinom svoje vizije i nenametljivim bogatstvom ritmičkih preliva. Čini se, zato, da bi ova knjiga najviše dobila ·izostavljanjem nekih pesama. ({I. Š,)

: erna še

SAS V aiakap.

SAZNANJA

Borivoje Neđić; uvođnu stuđi-

ju napisao Gajo Petrović)

DELO Alfređa „Dž. Ejera „Problem saznanja”, Koje se prvi put pojavljuje na našem jeziku, popunjava jeđnu o gromnu prazninu u našoj pre vodđnoj literaturi iz oblasti filosofije. Naime, sve do sada kođ nas nije bilo preveđenog nijedno đelo nekog ođ autora koji su pripađali pokretu tzv „logičkog pozitivizma” odnosno „logičkog empirizma”, čiji je uticaj u današnjim filosofskim sfrujanjima ođsuđan, Do» duše, za lodički pozitivizam se može reći đa kao pokret pripa đa prošlosti, a sim Ejer je to u jednom članku iz 1956, gođine otvoreno i priznao, Ali, uprkos tome, mnoge iđeje, p9 njegovim rečima iz tog član” ka, ipak „i đalje žive” — kao što su, na primer, u đelimg samog MEEjera, „Bnažna antipatija „prema iracionalizmu i mistici” ođnosno „uvjerenje da se o filosofskim problemima može racionalno raspravljati” (Gajo Petrović).

„Problem saznanja” je možđa njegovo najznačajnije đeio poređ rađa „Jezik, istina i logika“ (koje je prvi put objavijeno 1036, i čije je drugc izdanje štampano 1946. gođine). Ovom knjigom on pokušava da (dš jeđno prihvatljivije rešenje epistemološkog problema, kojim su se bavili mnogi filosofi ođ „renesanse do našib dana. Problem se, naime, sastoji u ovom: ako to, hađa se kaže da čovek zna neku činjenicu, „znači stvarno polagati pravo da je on siguran ti to”, onđa se ta prava mogu osporavati s filosofskog stanovišta. Ova ospg ravanja Ejer je nazvao „ske tičnim”, jer, „iako su im mete različite, slede jeđan do“ sleđan „obrazac; isti pravac umovanja upotrebljava se da se pobija naše saznanje o spoljašniem svetu, ili o prošlosti, ili o iskustvima drugih”. T zato se glavni pređmet teorije saznanja tokom ”#igtorije sastojao u tome da se, sa fi~

\ · vie

losofskog stanovišta, opravđa” ju ili ospore skeptikovi argumenti. Stoga je sasvim razumljivo što je sam BEjer, po kušavajući da se približi rešenju ovog problema polazeći od rešavanja izvesnih teškoća koje su sađržane u skeptikovoj argumentaciji, najpre „na jeđan opšti način obradio pitanje skepticizma i izvesnosti” „ da bi zatim đao „ddetalinu analizu #filosofskih problema opažaja, pamćenja i saznanja o tuđim umovima”. Poređ ovoga, Ejer je izneo i meka svoja „zapažanja o filo-

sofskom ·metođu, o dimenzi-

neprevedene

DUMITRU RADU POPESCU

SNAŽAN I SIROV glas Popeskuove prve knjige pripoveđaka {(Spasavanje,1958) kao đa doziva duh najvećeg erđeljskog rumunskog proznog pisca Liviua MWebreanua. Novele o pređ tatnom i poratnom periođu slikaju dramske sukobe iz Se ljačkog života, Pisac se, uglavnom, služi jarkim bojama Često pribegava i sredstvima koja podsećaju na wverističko crtanje sela, koristi se sirovim prizorima, neđovajanim figurama, prikazivanjem razuzđanih efekata koji teku Kao lava, crno-belim „Kkarakterima, TI mađa mu sređstva izgleđaju nesavremena, već prva njegova Knjiga ođaje epski talenat zdravu sposobnost za Kkonstruk cije, veliko poznavanje materije, izvanredno poznavanje seljačkog Života u Erđelju,

Umbrela de soare (Buncobran) predstavlja skok u mnapređak. Pisac se mije izneverio „svojim dđečačkim i mlađićkim uspomenama, onome svetu u kome je odrastao. Upio je, asimilovao je Rebrea-

nuovu ostavštinu. AJi sađ me samo đa sledi nego preobra-

Vida Jocić: RATNIK

jama vremena, o uzročnosti i o ličnoj iđentičnosti”.

Prevod ovog Ejerovog dela na naš jezik, kojim je prevodilac Borivoje Neđić još jednom potvrđio svoje izvanredne prevodilačke kvalitete, propraćen je uvođnom stuđijom Gaja Petrovića „Problem spoznanje u filozofiji A, J. Aueua”, u kojoj je ovaj nas pomati filosofski radnik + pošto je iscrpno izložio položaj koji Ejer zauzima u savremenim filosofiskim strujanji• ma, a posebno njegov odnos prema „logičkom pozitivizmu”, kao i njegove osnovne iđeje — đao Kritiku izvesnib njegovih koncepcija u oblasti feorije saznanja, koja je svakako vređna pažnje.

Uz Knjigu štampana je bibliografija „glavnih „rađova Alfređa KEjera (A. A. M.)

MLAĐEN ST. DURIČIĆ

ILJEF I PETROV

NOVA ŠEHEREZADA

Preveo i predgovor napisag

Petar Mitropan „Grafički

zavod“, Titograd 1963; . ||

U KNJIGU koja je dobila naslov po pripoveci „Nova Secherezađa ili „Hiljađu i jedan dan“ ušla su ukupno četiri teh sta slavnih sovjetskih satiričara — „književnih ortaka“ Ilje Iljfa i Evgenija Petrova. To su, poređ pomenutog dela, povest „Svetao lik“, fragment „Prošlost arhivara matičnog uređa* i priča „Porođična srcća“. Valja istaći da priča nijc nastala iz saradnje Ilje Arnoldoviča i Hvgenjja Petrovića. Njen autor je samo Petrov, i ona je napisana pre nego što su se dva Kknjiževnika „uortačila“ i pristupila pisanju romana „Dvanaest stolica“,

objavljivanje ove knjige omogućeno je, uglavnom, nedđavnim moskovskim izđanjem sabranih dela Iljfa i Petrovi. Naime, izđanje u pet tomova obuhvatilo je i ona đela Koja TIjf i Petrov za svog Života nisu preštampavali i koja su sve doskora bila, tako reći. izvan čitalačkog prometa. U ređ takvih tekstova spađajiu „Nova Šeherezađa“, „Svetao lil“ i „Porodična sreća“, dok je fragment „Prošlost registratora matičnog uređa“," đoživeo malo drukčiju sudbinu. Prvi put posle 28 gođina on je preštampan 105. u moskovskom satiričko-humorističkom „lista „Krokođil“ u kome su TIjf i Petrov mekad sarađivali. To je, u stvari, jeđna plava iz slavnog romana „Dvanaest stolica“, a glavni „junak“ — registrator matičnog ureda nije

ODŽAKOVIĆI

(„Glas Pođrinja“, Šabac, 1963)

u DRUŠTVENO-ISTORIJSROM romanu „„„Odžakovići“ Mladen St. Đuričić opisuje Po drinje s kraja prošlog voka. Pre viranja Koja nastaiu u Brbiji dolaskom radikala na vlast, politička, ekonomska i druŠtvena, prikazana, su u romanu preko oživlienih likova pođrinjskih odžakovića, mahom trgovaca, preko dinami• čno ocrtane- šabačke čaršije,. Caršija Je, može se reći, glavna ličnost Đuričićevog roma na, ona je u srži svih zbivanja, svih đrama i sukoba koji se ođigravaju. Đuričić je slikovito opisao narastanje trgovine u Srbiji, naglo bogaćenje srpskih trgovaca i njihov prođor u svet, zasnivanje poslovnih odnosa s Evropom, RBljiva je Srpsko „ormo zlato“ i oko tog zlata razgaraju 6e strasti, Wvore se i preinačuju ljudske sudbine. Poznajući dobro duh toga vremena, graničnog razđobija u istoriji srpskog društva, njegovu ekonomsku i društvenu strukturu, a i regionalnu „obojenost područja u kome se đogađaji zbivaju, vešto „pretvarajući faktografski materijal u nizove živoinih đetalja, Đuričić je svojoj hronici dao obeležia autentičnosti ! upečatiljivosti. knjige

UMBRELA DE SOARE

Žžava i ulkvrđuje timetničkim principima 20. veka onaj uticaj Koji nije mogao đa izbegne ma polazu. Njegove teme su i sađ sirove drame, ivrđi iukobi, izuzetne situacije. Tema jeđne od njegovih najboljih pripoveđaka je suša Mojg pustoši, druge — patnje rumunskih vojnika za vreme rafa, treće — seljak koji se ođ skoro suluđog sluge pođiže đc čoveka sposobnog đa rukovođi. Ali sređstva sađ već nisu naturalistička. Sumorno raspoIoženje, atmosferu prošlosti ji onu izazvanu ratnim Ijuđskim trageđijama, kao i onu u đramama koja je ponajviše bez Rkatarte, Dumitru Rađu Popesku ne stvara više pomoću prenapregnutosti rađnje. „Ođ gole priče, ođ usko tumačene epike dospeo je do sugestivr nosti, katkad detfaljizirajučeg, Kkatkađ skicirajućeg, upućujućeg i usmeravajućeg načina slikanja, i dosegao je takav stepen zbijenosti koji ni u Rom slučaju nije naturalisti« čko zaveštanje. „Zađivljujuće

dobra pripovetka — ili prer Kratki roman — pod naslovom

Piščeva ambicija je bila da sem vernog ocrtavanja opštih prilika i sredine pronikne i u unutrašnji svet ljuđi tog vremena, da iz suđara seoOskog i gradskog mentaliteta. patrijarhalnog: i „građanskog morala, izvuče opštije zaključke. U centru njegovog romana je, poređ čitavih porodica i, mnogobrojnih ličnosti, jedan jedini čovek, sa. svojim osećanjima I u svojoj đdruštvenoj aktivnosti. Služeći se izvesnim mnovijim romanesknim sredstvima, vođeći više radnji i osvetijavajući istovremeno nekoliko ličnosti, izbegavajući ođređenu fabulu, Đuričić je više izgubio u širini zahvata i u izoštrenosti društvene pa norame mego što je dobio U romanu se smenjuju Žživopisne umetničkoj analizi ličnosti. U scene i faktografski vapisi, poetska mesta i autorove istoriografske opaske, Nejednak u stilu, Đuričićev roman se retko uzđiže đo autentične umetničke realnosti.

Đuričićev najviši domen u MKnjiževnosti i dalje ostaju njegove đuboko proživljene novele o životu brodara i svih onih koji žive na rekama ij sudbinski su Vezani 5 njima.

(A. P.,)

(Editura Tineretului“, Bucuresti 1962)

Bela kiša najbolji je sa stav ove Mnjige, koji sveđoči o tome kako pravi talent mo že po svome ukusu da preformira Živa sređstva literamog pređanja. Negđe lakim tem·pom Koji pomoću sitnica grozu suše kao maljem nmabija u sećanje čitaočevo, a negđe pomoću niza đogađaja koji lete, Popesku razvija đramu koja se sađ već ne odigrava samo u događajima, nego i u đušama heroja. Ili pripovetka Plavi zmaj u kojoj pratimo tragikomeđijn jeđnog tr· govca Koji se pretvorio u suŠti tvrđičluk, pratimo stare

forme života i životnih shvatanja, Sve je to i te kako stvarna obrađa mođernih moralnih dilema. Dokaz Popeskaove mnogostranosti je pripovetka pođ „naslovom Pet sati. To je uzbudljiva i napeta, skoro đetektivska novela, U njoj nije đata samo slika o Kkarakterističmom crnomorskom ·ribarskom Životu, nego su oživljena ona, skoro u zaborav bačena, „strujanja rumunske literature, koja se, ne u pejorativnom smislu

niko drugi nego Kisa Varabjanjinov, kukavni i ograničeni kompanjon, „velikog. kombinatora* Ostapa Bendera, .

Duhovito, maštovito i briljantno, s njima svojstvenom ~

prodornom ironijom, pripovedaju IlIjf i Petrov u tom poglavlju o predoktobarskim avanturama Varabjanjinova, o njegovoj. bučnoj i \besmislenoj svakodnevnici. „Književni ortaci“ su izostavili poglaylje o registratorovoj „prošlosti iz konačnog teksta romana smatrajući, kako izglcda, da ono remeti celovitost pripovedanja. Međutim, visoke odlike njihovog satiričkog iz“ leta u dance Varabjanjinovljevog parazitskog sjaja potpuno opravđavaju odluku Petra Mitropana, sastavljača titogradđskog izđanja, da unese u knjigu i taj tekst. On je najupečatljiviji i najsnažniji na prostoru ovce prezentacije ranog Jljfovog i Petrovijevog stvaralaštva. j

Nema sumnje, takva prezen” tacija je zanimljiva za naše mnogobrojne ljubitelje satire 1 humora dvojice udruženih Ppisaca, ali je neophodno reći da ni „Nova Šeherezađa“, ni „Sve“ tao lik“ ne spađaju u njihova vrhunska ostvarenja. Istina, prva pripovetka sveđoči i a invenciji, i o vrlo razvijenom osećanju za neukalupljenu, vi brantnu satiričku reč ali, na» poređo s fim, pričanje Je tu pod dosta jakim pritiskom ođveć naglašene stilizatorske kon strukcije, Satirički psihološii portreti zamenjeni su Kkonturama, doduše jarkim ali das tim samo u jednoj dimenziji, bez prođubljavanja, bez onog sučeljavanja i međusobnog dopunjavanja Kontrasnih boja.

U vromenu kad ic tek publikovani roman „Dvanačst stolica" uveliko osvajao Čitaoceć, napisali su If i Petrov obim. nu pripovetku „Svetao IM“, Rađiji su na njoj samo žesi dana, težeći đa satirički osvetle niz motiva iz toga vremena, ti. iz periođa NEP-a („nove ekonomske politike“), Po svemu sudeći, autori se Jok misu bili đovoljno ođmorili ođ strahovito napornog i, usređsređenog rađa. na romanu o poteri za stolicama ili, tačnije, di onom stolicom u kojoj je madam PlJetuhova, Varabjanjinox ljeva tašta, sakrila svoje đraga cenosti, Premorenost i želja đi se što pre ođazovu pozivu me. deljnog lista Aganjok“ mei bežno su morale uticati na nivo Tijfove i Petrovljeve satir“ u pripoveci „Svetao lik”. U jol većoi meri nego na stranicama „Nove RMeherezađe“, satirzf te povesti teži prenaglašenim grotesknim uprošćavanjima, i· ako ponekađ zapanjuje blista. vim nalazima, pravim đraguljima iz rizniće smeha, Neki od tih nalaza prešli su kasnije, manje ili više izmenjeni, u ro man „Zlatno tele“, najsnažnije, najđublje IMljfovo i Petrovljevo deio.

Petar Mitropan je savesno | lečno preveo tekstove obuhva· ćene knjigom „Nova Šeherezađa“. (L. Z.)

PIŠU: IVAN ŠOP: ALEKSAN“

DAR A. MILJAKOVIĆ, LAV

ZAHAROV, ALHKESANDAR PH

TROV I ALEKSANDAR PO POVIĆ

mogu nazvati: balkanskima, + čiji nosioci su bili Matej Ka: radžale i u novije vreme Pa“ nait Istrati. Ali život tursko rumunskih ribara 5 lišća Du nava se u pripovetkama Po peskua obogaćuje novim boja+ ma, a s Dpitoresknim raspoloženjem zajedno se pojavljuj« i melodija čovečnosti; među· sobne upučenosti jeđnih ni druge.

U ovom mlađom piscu Kkon« centrisano je sve što je sav“ remenoj epici potrebno; sna» čšan pripoveđački talent, boga“ to poznavanje života, prime njivanje mođernih eksperimenata, „sigurno „osećanje zi formu, „nijansirani „jezik 1! spremnost da se podjeđnaku koristi kako opširnošću tako ! zbijenošću. Mlađi rumunski pisci koji se okupljaju „okd Zvezđe (BSteauay u „Kluže obećavaju, uostalom, da će igrati veliku ulogu u obnov!

rumunske literature, Aloeksan“ ·

dru Bau izgleđa đa je najta“ lentovaniji pesnik među «nji ma, a Dumitru Rađu Popesku i Vasile Spoiala «najhrabrijl pripoveđači. (A. P,)