Književne novine

zi =:

}

a 0 |

" .. E =

NECELOVIT”

POSTUPAK”

Vojin Jelić: „TRČI MALI ŽIVOT“, „Nolit“, Beograd, 1963.

OVA KNJIGA predstavlja piščev

korak đalje u pojednostavljenju izraza,

vokativnog opredmećenja sveta i duhovnih vrednosti u njemu. Ali to pojednostavljanje ne biva izvršemo ni lako, ni potpuno. Cenom neujednačenosti, nepotpunmosti, mestimične nedone'Čenosti platio je «utor napor celishodnijeg: poimanja, cenom necelovitosti vizije, nejedinstvenosti „stvaralačkog postupka platio je želju da prirodnije odredi svoje mesto u univerzumu bića i njihovo mesto u sebi. Promašaji i neđovoljnosti, na jednoj strani, zrela, čas imaginativna, čas ekstatična, poniranja u suštinu nespokojnih čovečnosti, na drugoj — karakterišu prosto! OVOH roOmana i čine ga zomanom-nagoveštajem. i Jelić se ovde koristio, uglavnom, metodom realističkog saopštavanja, nešto izmenjenim, jer objektivno posto-

· janje sveta i specifično objektivno po-

stojanje svesti u svetu biv« mereno vrednostima lične pripoveđačeve impresije, vrednostima pripovedačevog čulno-predstavnog učestvovanja u objektivnom. Takav metod, već dovoljno razrađem i proveren (u hrvatskoj književnosti naročito, počev, od Kovačića pa do Krleže i Kaleba) — još uvek omogućuje izuzetnost viđenja i saznanja: kvantitetima „objektivnog dodat kvalitet subjektivno-impresivnog odnošenja uslovljava irajnost jednog posebnog stvaralačkog iskustva. To iskustvo omogućuje, često, gradnju svežeg, prozračnog i bistrog, jasnog sveta: sšituacije živoime uče čoveka da podnosi, da se bori, da se sveti i da, po mogućstvu, prašta. U takvim situacijama, u fakvim ljudima (izrazito slivenim s najtežim oblicima života) Jelić neće, nc želi da nalazi (tamo gde najuspešnije izražava svoju viziju postojanja) — naročit smisao ili poboljšanu dopunu. Sve je tako kako je: posao je onoga koji misli da činjenicu. svesno i račmo shvati ı da posledice njenih delovanja očoveči. » Analizi malograđanskih naravi, istoriji podđavanja privatnoj svojini, delenja opštih vrednosti — dođata je &lika životne tragike" i, u fragici, „životnog prevazilaženja, nadrastanja, ukroćiva~– nje razularenih demona strave i bunila, odustajanja i kolebanja. Istoriju porodice koja prelazi uobičajen (nešto šablonizovan) put od siromaštva i proleterstva od silnog posedništva, do malograđamstva i skorojevićstva — prati melamholija i duševnost individualnog suđelovanja, spremnošc na osećajno i bezummo predavanje bahamalu strasti .i prkosa. „Igraju se, tako, sunce i ljudi, život i smrt, naslada i slut punc sreće“. A a tom kolu čovek ostaje raspet i uklet između rada i osvajanja budućnosti i traganja za svojim poreklom, za korenom. svojih 'renuinih meodređemo-

sti i sutrašnje verovatne i tačne, ali surove i nepotrebne, određemosti. Kao

da je ovo hteo da poruči Vojin Jelić!?

Ali u poplavi zlih i lažno zlih neurastenično-shizofreničnih merenja vrednosti postojanja (kad se spoznaje ono što sušvrinski ne postoji, što je, i inače, ogolićeno i nepotrebno pristupačno, kad se ne govori u ime gradnje smisla, već m ime jadikovke nad besmislom, ftobožnjim besmislom) — vredi pozdraviti bolje trenutke ove knjige. Ona ne hvali i ne slavi živof, ona ga živi sVOjim integramnijim, prisnijim dimenzijama, ona meguje retko ali tada dovoljno ubedljivo, prirodna, borbenoistraživačka angažovanja, podjednako jasna i u ozarenju i u bolu.

'Kratkog dahs, međutim, da bi &ve-

, žinom prvobitnih poefskih koncentra-

cija i sinteza nastavio truđ oblikovanja stvaralačke uspešnije, uzbudljivije stvarnosti — Jelić je, što je vreme više odmicalo, izrazito spleo sebe isforsiranim digresijama i spekulacijama. Dva živoma akta, na primer, dva bitna polazišta, oslonci uzleta do još neotkrivenih suština opšteljudske „duševnosti („Najljepše je od svega na svijetu imati brata....“ moje trajanje već doraslo Ččavanju gusaka“ — i odoše dani igre i bezbrižnog prolaženja kroz čedne trave, vode i korenje) Tlokom obrade, izrazilo su sc preobratila u spekulativne impulse, u činioce spekulativne fvorevine. Razumljivo biva, onda, piščevo pribegavanje rekvizitima pomodnog mačina Dpripovedanja: mamočito toku svesti (produžena linija ovlaš kontrolisanog asocijativnog: kazivanja) i simbolisanju (u smislu otkrivanja „opažajno-misaomih poentinih manifstacija stvarnosti: grom je, tako, simbol neočekivanih nedaća, ali i same te ncdaće; Jotografija je simbol smošne ukočenosti (Bergson) pred haeotičnošću živommih imperativa, nli i sam čin podvrgavanja toj ukočenosti). Sama fehnika Kkontrapumkitnih povezivanja krajnosti u psihičkom doživljavanju (jako naglašena, pa se ima utisak besperspektivnog lutanja po suk zesiviretu proijvrečnih, neuhvatljivih, pgzistencijalnih zakonitosti) ne deluje ubedljivo. Da bi je pojačao, Jelić neumcremo eksploatiše san sa svim njesovim skrivenim ili nezavisnim sadržajima i, još više, cksploatiše patolosko ili čulno-živčano bumnilo. Hteo je da atkrije" emocionalne situacije koje će, Do svemu, značiti meponovljivosc jedne strogo posebne individualnosti, ali se izgubio u slikanju lažne trajne slobode nemogućmosti do kraja svesnog učestvovanja u životu. Izgubio se, sledstveno ovome, ı rasplimutom Dpri»ovedanju, u muoestimično dosadnom saopštavanju površnih, nekarakterističnih podataka. Doživljavamo, često, potipuno nesnalažemje ı mnoštvu nedovršenih slika, mnevezanih, proizvoljnih asocijacija, neosmišljemih ili nedovoljno osmišljenih razgovora i svakotrenutnih nepotrebnih misli.

Dragoljub S. IGNJATOVIĆ

i ' „Netko se sjetio da je'

ebi

likovna*umetn | a Boško Risimović: SHE HLEB I VINO

mir Damnjanović, u svojoj već pozna toj autemtičnoj koncepciji, kao i Mla-

den Srbinović.

Poređ ovih pomenutih imena istakli

bismo i vajare Matiju Vukovića, Miru Jurišić i Momčila Krkovića, „zatim grafičare Bogdana Kršića, Boška KagPanovića, Miodraga iogića, | Marka Krsmamovića i crteže Dragana lLubarđe. Po svemu onome što je pokazao Oktobarski salon 1963. godine, moz” bi se reći da se naša umefnost kYeće već određenim putevima, bez većih oscilacija i devijacija. Međutim, Salon mije bio u stanju da pokaže u dovoljnoj meri pravo lice naše umetnosti, podrazumevajući i njenu vitalnost,

KROZ BEOGRADSKE GALERIJE

OKTOBARSKI SALON

Izložbemi paviljon u Masarikovoj vilici

OVOGODIŠNJI Oktobarski saiom, jako nešto šireg dijapazona od preihodnog, odražava u proseku mimu i najvećim delom već poznatu situciju našeg likovnog života koji se, stvarno, rasprostto zahvatajući širinu od Borivoja Stevanovića, od njegovih lepo

prostudiranih akademsko-~plenerističkih slika, do strukturalmih režemja

Miće Popovića. Međutim, i poređ ovako duge rclacije koju formiraju ove dve krajnje „divergentne odrednice, odnosno sve' ono Što se nalazi između njih, četvrti Oktobarski salon ne može se obeležiti po nekim novim otkrićima ili izuzetnijim nagoveštajima.

Ako se za prošli Oktobarski salon moglo reći da je bio pravo stecište mladih, da sc mlađa generacija, bezmalo cela, pojavila „uglavnom | konfroniirana oko dva markantina #ežišta i, na taj način, čak davala ton Salonu, ovog puta to mije slučaj. Organizatori su nastojali da u svakom Dpogledu ostvare ravnotežu, bez obzira na generacije ili .određene Jikovne indencije. No, ovakav Kkriterij poređ dobrih strana ima i loših, jer se na ovaj način umnogome pyrazbilo jedinstvo izvesnih savremenih umetiničkih fokova i fime umanjila mogućnost, da se dobije jasnija predstava o alttuelnim kretanjima kod nas.

Od pojedinačnih ostvarenja, slika Veliko strašilo Vladimira Veličkoviće bez dvoumljenja je zaslužila đa stane na pijeđestal za nagrađene, OvogodiŠnji dobitnik za slikarstvo Vladimir Veličković je, inače, pozmaf; po svojim monumentalnim „figorama, Smažnog

izraza ovaploćenog u vidu simbioze tragičnog i herojskog, u jednu halucinamftnu viziju izvanrednog Veliko strašilo je upravo primer iakvog osećanja i snage. U okrilju o-

vih famfastično-magijskih težnji treba spomemuti Rađomira Anmtića, zaokupljenog magijom „folklora, čije

oblike ftransponuje s puno smisla i slikarskog nerva, i Svetozara Samuro~

vića, čije slike, izrazito limske priro-

de, satkane krhko poput filigrama svetlucaju i zrače &vojstvenim „fluidom. Sammurović je ua odnosu na svoje ramije slikarstvo promenio unekoliko kolorit.

U spelotru nefigurativmih shvatamja kvalitativne promene malazimo . kod Gradimira Petrovića, Vladislava Todorovića, Branka Protića i Miće Popovića. Gradimir Petrović je, do nedđavmo, bio pod uticajem Mila Milunovića, fe je i poređ zapažemog falenta bio samo dobar đal velikog učitelja. On sc sada potkpuno oslobodio 'ovog uticaja i zalkoračio u lirskm apstrakciju pikturalnog rafinmama, te već pokazuje lepe -rezultate (Kompozicija III). Viađa Tođorović je nešto složeniji i koloristički bogatiji nego ranjje; uz ova osvežemja i njegova egzekucija jnklinira ka jednom finijem i znatno amrtiRkulisanijem fretmanu. Branko · Protić i Mića Popović su na visini svojih renomea, svaki na svoj način pronalazi dalje puteve u osviru enformela, s tim što je prvi klasičniji u izbomu sredsiava, to će reći pikturalniji, dok je drugi izraziti predstavnik mnaturalističkog strukturalizma.

Ozbiljne rezultate postižu i Rado-

LIKOVNI PRILOZI U OVOM BROJU MKKSPONATI SU SA ORTOBARSKOG SALONA

PRAVL KRAJ RATA

Film „RADOPOLJE“ ; Stoleta Jankovića.

TRAGIČNOST | radopoljskih žena ne taloži se samo u osami mrtvih zidova već i u okamenjenim cemocijama, odnosno u težnji da se sećanja.i bol preobraze u irajanje jedino mo= gućne realnosti.

U ovom trenutku gotovo nemogzućno je izbeći oživljavanje utisaka Koje je, davno u nama, ostavio onaj jednostavni i potresni dokumentarac Crne marame, u kome je diskretno oko ka-

| mere uspelo da sve to spretno uhvati

i zadrži u kadru. Zbog toga se, sasvim prirođno, od reditelja Stoleta Jankovića i njegovog scemariste Arsena Diklića očekivalo da neće ostati na ilusttov2nju mučnine i bizarnosti kojom je neosporno bremenita faktozrasija Ovako defcrmisanog ambijenta (žene u popaljenom selu bez muških glava). Preciznije — esštetičko oblikovanje sadržaja mora!o je nužno da prerasle u filmsku poemu o pravom kraju tata,

o snazi čoveka da svoju sudbinu pri-

hvati kao podsticaj u traganju za Živodom u sebi samom i tamo gđe se još šuče činilo da ga je zauvek nestalo. MNieđutim, po svemu sudeći, za autore Radopolja ovo su bili previsoki

umefnički zahtevi, Kako drugačije objasniti da „Scenario u dramaturškom pogledu nc donosi ništa novo i, čak, poražava svojom arhaičnom Kkonstrukcijom. Zar. mu je jedini cilj razapinjanje kolektivne drame na famke Žice kako bi se na povišenoj emotivnoj na-– petosti zadržale što duže pažnja gledalaca? Verovalno otuda i oma velika nelogičnost wu. kompoziciji filma: dok sc na jednoj strani „svim sredstvima opravdava zalaganje za obnovu razrušenih ognjišta, na drugoj se pušta devojkama da u histeničnom očajanju zauvek napuste selo. I to upravo u času kada su konačno stigli ljudi da obnove Radđopolje! Iz toga nije teško izvući zaključak da autori ne veruju u vitalnost vadopoljske Wradicije

ili, što je Još poraznije, nema stvaralačkog poverenja um snagu ovih napaćenih Žena, njihovmL. budućnost koja mora da iznaste mpnavo iz njih kao simibola naime pustoši.

Na sve bo upućuje i jedan epizodmi lik! fiksiran vam Radopolja, ali na neki način stalmo prisutam u njemu. 'Lo je „Covek bez čavala“, demobilisami borac koji satima i danima stoji pred narodnim ođborom i moljaka bar kilogram. eksera kako bi podigao svoju

razrušenu kuću. Veliko je pitanje da.

li taj izmučeni mafmik uopšte ima u ovom beskrajnom kršu svoju uvalu. Možda je to samo čežnja za mitom, · potreba da se rat zaboravi i ponovo nađe sloboda i budućnost, Zato, šta prirodnije nego da fakav čovek, Tao

divam isimibol završefia mata, već ne može da dođe do svoga gnezda, krene m Radopolje i tamo obnovi. neku 'kueču — dalkle na mestu gde život ipalc postoji kao realmost, Time bi drama dobila svoje pomo „opravđanje i smisao, a prirmodmi kontinuitet života i u samom nagpoveštaju postao i te kako doživljena siwarnost. ·

Scenario "Arsena Diklića bio je veoma fežak za vizuelnu interpretaciju. Jer, svojim nepreciznostima navodi režiju na Jufbamje od poebskih stilizacija do običnog mnaburalizma. Zbog toga Stoletu Jamkoviću i ne polazi za rukom da mateniju filma podvrgne strogom stilskom odmeravanju u ekspresiji čiji će svaki element imafi ne samo tačno precizirano značenje već. što je možda još važnije u filmovima ovog žanra, i snagu bez koje je nemogućno treptaje života učiniti ubedljivim i stvarnim. Za delo takvih pretenzija potrebno je danas daleko više artizma, smelosti i sluha za mođerna misaona i stetička muopštavanja s obzirom | da poigravanja s ljudskim slabostima odđavno nisu sasvim Douz= dan način da se dođe đo filma postojanijih vrednosti.

Time, naravno, ne želimo da umanjimo izvesne vrednosti filma. U Rtadopolju ima znakova koji neđvosmisleno potvrđuju umetnički razvitak i sazrevanje Gtoleta Jankovića. Da su, kojim slučajem, iskorišene sve potemcijame mogućnosti rađopoliske ieme

bio bi to, u svakom pogledu, verovat-

no veliki film, Ovako — sve je ostalo u našim Klasičnim rasponima oduševTema i razočaramja., (P. V.)

napona.

Rada.

MIČA POPOVIĆ

Salon moderne gamerije

TME BEOGRADSKOG umetnika Miće Popovića dobro je poznato celoj našoj kulturnoj javnosti. Dobitnik nekolikih nagrada za slikarstvo, on je jedan od onih slikara koji su se prvi wključili u savremene iokove anpstraktnog izražavamja. Mića Popović se ı ovor puta predstavlja u znaku najodlučnijeg tretmana u okviru tzv. strukturalnog slikarstva. | Usvajajući lu i takvu koncepciju nefigurativnog slikarstva, i Mića Popović je pošao ka, novim ciljevima, a time se i sam našao pred ozbiljnim problemima | karaklerističnim za ovu umetnosti u celini. Naime, novim sredstvima, | novim · materijalima treba stvoriti ne mov izraz u smislu preobražaja prirođe, ili njene ređukcije, nego stvoriti „novu prirodu“ — prirođu slike, uslovljenu i polčinjenu materiji, njenoj strukturi koja je stvara, a u čijem se konkremom podmeblju i završava, ljubomorno čuvajući svoju autohtonost reklo bi še čak i od aulora, Jer, ono. što- je naročilo evidcnino 'kod slika Miće Popovića, to je da one žive jednim specifičnim životom u kome je očigledna drama, drama Slike, čiji proces rađanja i odumiranja kao da podleže unufrašnjim Kretanjima materije, koja se čini netaknuta ljudskom rukom. Međutim, bez obzira na ovaj ulhisak, Mići Popoviću „pripada pravo . stvaraoca u podneblju takve komcepcije, koju on sigurno i lucidno interpretira s voelikim osećamjem prema onome šta se hoće i s ne manjim znanjem da se fo realizuje. =

Ideje Miće Popovića, njegova kre ativna sposobmost, nalaze puni smisao Kkwroz upofrebu amfipikturalnih ma~– terijala (lima, RWamena, peska, bitumena i s1lJ, koji u novoj Kkomšstelaciji, svojom nepromenjenom “struktumnom, potpuno prerastaju u novu vrednost, u uzbudljivu likovnu semzaciju bremenitu mneulkrotivom snagom suprotstavljanja oporih metalizovanih površina prema Rkorozivnoj i reljefnoj „struk“ turi i mjemim pomeranjima. Na al način srušen je svaki tradicionalni iluzionizam slike, a dovedemi smo na is“ hodište egzistemcijalnih problema ma terije, u užem, i ljudskih problema, u širem smislu. 4:

Ako je vanije izrečem utisak da slikđ Miće Popovića odišu samorodmošću, od: ređenom autonomijom, fime se nikakć nije htelo reći da su one samo stanjć za Sebe, da predstavljaju smisao #24 sebe, niti je to značilo negaciju autO · ra. Ne može se prenebregnuti činjeni· ca da intenzitet ovih slika raste šra zmerno intenzitetu misli i veštine Mi-· će Popovića, koji ih je sačinio i podario ikvalifikativima likovnosti, jedne nove plastične forme čiji su, možda, ovo vrhumski dometi. ;

Vladimir ROZIĆ

Tedđor Soretić: SREMSKO SELO l

KNJIŽEVNE NOVINIB