Književne novine
O-O aa LE
. i Producenti _ slrani i domaći
„TARAS BULJBA“, „Cezar i pirati“, „Železni kapetan“, „Otmica Sabinjanki“, „Gladijatorke“, „Tarus, kralj Varvara“ i desetak sličnih filmova, koje su u aranžmanu „Globus--filma“ i uz usluge „Dubravafilma“ wu toku poslednje dve tri godine kod mas snimali neki producenti iz Italije i Francuske, doneli su ovim preduzećima milijardske gubitke... „Gubitak je procenjew na oko 1,2 milijarde dimara, od, čega je piše od 550 miliona već otpisano kao nenaplativo, a znatan deo ostatka najverovatnije očekuje ista sudbina“. Ove rečenice, uzete iz članka, objav-
ljenog tu „Borbi” početkom, oktobra simptomatičam su pokazatelj stvaT-
mog stanja koje vlada jednom, delu maše Jilmske industrije, ili, tačo/7a rečeno, žalostam Ye-
zultat saradmje maših, filmskih breduzeća sa inostranim, prod'ucemtima.
„„JRomunist” je, w cilju svestramijeg i dubljeg sagledavanja ovog meprijatnog i delikatnog pitanja maše kinematografije, u broju od 21. mosĐembra, organizovao amketu u kojoj je izvestamw broj Jilmskih radmika iž različitih, aspekata osvetlio raznovrTsne komponemte koje su odmos naše kinematografije i inostranih wroducemata učinile krupnim i žalosnim, problemom, naše kulture. Diskusija objavljena w „Komunistu“ pružila je niz elemenata o „real nom, značaju koji ima ova saradmja za mašu Kkimematografiju, ali je tukazala i na miz ozbiljnih, „slabosti koje su pratile ovu delatnost“. „Ova razmena gledišta“, zaključuje „Komunist“, ukazuje na to da su kapaciteti maše filmske industrije pbrevceliki za potrebe proizvodnje domaćih, filmova i da memaju ekonomskog opravdanja. Isto tako, jasno je uočemo da se w poslove sa inostranim, partnerima često ulazilo olako, bez dovoljno proveravanja njihovog finansijskog stanja, da se u tom poslu odstupalo od sklopljenih ugovora na štetu domaćih, preduzeća, itd., što je između ostalog. dovođilo do značajnih gubitaka. Učesnici u ovim, Yazžz govorima su, đalje, ukazali da su ove poslove ponekad, obavljali mekvali= fikovami pa i neodgovorni ljudi, da u saradnji sa imostramstvom, nije bilo potrebne koordinacije između, maših, preduzeća, a TYegistrovanma je i DO= java melojalne konkuremcije... Tako= đe je jJasmo da Yazna wmetnički beznačajna i njima slična ostvaremja snimliema wu Rkoprođulkciji, bez ob„ira kakvim, motivom bila inspirisana, predstavlja megativam oblik udruživanja snaga i sredstava.”
. Ovome treba dođati da, u bećini slučajeva, Yukovodioci preduzeća koja su najviše doprinela ovakvom stanju stvari misu boštovali odluke orgama upravljanja, pa ni orgama vam preduzeća, da su 'ugoboTi op ' 2mi od strane Udružemja filmskih proizvo= đača znali biti makmadmo dopumnjavani „dodđdalnim poslovima”, da SW ponekad i Narodni odbori ' svojim, pečatom, davali garamciju za odobravanje obrtnih sredsta»a za sklapanje i ekonomski i kulturno sumnjipih poslova.
Posle ovoga ostaje da se zaključi jedno: diskusija wu „Komumistu“ i meki drugi, raniji, slučajevi, med9vosmisleno potvrđuju da je krajnje oreme da se iz oblasti uopštemih, razgovora o „našoj Kkimematografiji“ i imostranim, producemt:ma pređe ma oštar, neuvijem, i dimnim, zavesama amonimmosti meskrivam, Yazgovor o ljudima iz maše kinematografije, koji su glavni krivci što se o svemu ovome 'u ovoi merni i ma ovaj mačim mora raspravljati DirePtna, konkcretna, dokumentovana i oštra Kritika i neophodne kadrovske mere mogu da budu jedini isprovan i efikasam put u ispravljanju dosadašnjih grešaka koje su se često svodile ma slučajeve kriminala — ekonomskog i kultuYnog. Treba neophodno obolođaniti: kao 1jwdi koji su sklapali ugovore bez ikakve elkomomske logike, koji su snimali imbecilne filmove. kodi su svojim, menhinacija= ma mačinili ogromne štete?
Znamo uzroke i znamo posleđice
— ali me znamo krivce. Zašto? vo kz %) Oz 4 NO. /i : O EVE & :eN“
OVA a 47 e CTNADNI "tI Pa 7
9 KARLOVCU JE, ođ avgusta 1957, godini, živeo bolestan i potpuno povučen, jedva krećući u svom stanu, hrvatski književnik Stanko Tomašić. Tu je umro 15. oktobra 1965.
Posle nata malo se o njemu čulo. Pre rata mnogo je pisao. Kulturni istoričari su zabeležili đa je sarađivao člancima, pesmama, novelama, referatima, kritikama mu mmogim časompisima i novinama. Odmah da navedemo šta je sve radio i šta je sve izdao Stanko Tomašić: „Kroz grbave ulice (feljtoni 1919); Pjesme (1919); Modđri čovjek (pripovijest 1921); Tri poeme (1926); Salom milostie Kle (roman, 1936, — jedam od najboljih naših socijalnih rcmana cnoga doba); Crni Vrh (pripovijetke 1930); Tragikomedija slobodmog pera (1931, I i II izdanje zapltenjeno); Beograđska književna afera, (1932); Legenđa o Karasu (drama, 1954); Tu sem, (Radio-drcma 1962); Tai lopova (dramatizacija istoimenog TOmana Notarija 1957.). U „Jugoslovenskoj njivi“ objavio je u nastavcima 1925. i 1926. godine roman Crveni paragraf. Godine 1958. štampao je u banjalučkom časopisu „Korijen“ iz svoje neobjavljene knjige (Intimna galerija) Sjećanje ma Mehmedbašića. Banjalučki „Putevi“ objavili su 1962. godine (u svesci za januar i februar) Tomašićevu pesmu Sutjeska, zaista bje, nagrađemu sa 100.000 đinara na konkursu tog časopisa povodom dvadesetbogodišnjice ustanka naroda Jugoslavije.
Stanko Tomašić je rođem 5. oktobra 1893. godine u Novom, na Hrvatskom Primorju. Gimnaziju je završio u Karlovcu. Tu je i prdpevao 1912. god. Zagrebački listovi „Lauč“, „Krijes“ i „Pobratim“ objavljuju mu prve pesme. Uoči samog prvog svetskog rata Tomašić je prešao u Beograđ, da upozna buduću metropolu Jugoslavije o kojoj jie maštao. Kad je buknuo rat, Tomašić je bio đak podnarednik 26. domo=branskog pešadijskog puka u Karlovcu.
Poslan je u oktobru 1914. ma srpski
front. Kako se na frontu osećao, Opisao je u knjizi uzbudljivih literarnih ratnih reportaža Crni vrh.
Nekoliko meseci kasnije austrijska žandarmerija vršila je pretres u kući pravoslavnog sveštenika Tepavca u Krstinji na Baniji. Među zaplenjenim
stvarima nađeno je i jedno opasno „Te~.
volucionarno“ pismo đaka podnarednika 26. domobransixog pešadijskog puka Stanka Tomašića, upućeno iz Karlovca 9. oktobra 1914. pre polaska na front sveštenikovom sinu, Tomaš.čevom drugu, Bramku Tepavcu. Austrijske vlasti uredova!e su brzo. Tomašić je na frontu 1915. godine uhapšen i sproveđen u gamizonski zatvor Kr. ug. zagrebačkog hrv. slav VI domobranskog. okružja, gde mu je uskoro podignuta optužnica „ZĐOE veleizđaje“. Vojni državni tužilac citira iz Tomašićevog pisma reči o „narodnim ideja= ma“ i inkriminiše ih:
„One (narodne ideje) žive, svaki dan su silnije. One će pobijediti, one blješte na bajonetu svakog ruskog mužika, svakog srpskog komite, sa svakom ruskom topovskom kuglom one pobjeđuju. Ne mogu da podnesem to što ne= ćemo ništa doprin:jeti omom sjajnom momentu koji dolazi. Mi smo germanski zid, mi počinjamo težak grijeh, a tomu grijehu nema oproštenja. Mi junački ginemo i branimo prelaz svoO= jima koji su došli da nam skinu Vvergije...“ „Sad te osjećam, kako je mo= ja kultura visoko nad tim meshvatljivim germanskim militarizmom ...“ „Ima časova kad bih kriknuo bijesno, Juđački, da gazim OVO odijelo, pertle, portope, zvijezde — 5 uživanjem bih ih gazio“.
Spretnom braniocu ovog za omo doba zašsta neverovatno smelog veleizdajnika uspelo je da optuženi bude poslan na psihijatrijski pregled u lud= nicu Stenjevac. Širokogrudost nacionato svesnih lekara i vešti pravnički maonevri branioca onemogućili su donošenje presude.
Posle prvog svetskog rata Tomašić se u Zagrebu profesionalno bavio novinarstvom i Književnošću. Izvesno vreme uređivao je jugoslovenski redigovane samostalno-demokratske „Pu čke novine“, a zatim časopis „Jugoslavenska njiva“. Godine 1926/27. uredn:k je „Hrvatske pozornice“, a 1930/81. nedeljnih „Književnih novina“, koje je pcicrenuo Milan Maaanović. Godine 1932/34. bio je šef ekspoziture Filmske centrale u Zagrebu, a 1934/41. šef Državne filmske centrale pri Ministarstvu trgovine i industrije u Beogradu. U toku tih godina između dva rata, pored objavljenih dela, napisao je veliki broj pozorišnih recenzija kao kritičar „Riječi“, a uređivao je ilustrovani polumesečnik „Kulisu“, Prevodio je sa slovenačkog Cankara, Župančiča, Finžgara i druge.
Tomašić je 1925, sa pokojnim Stevom Galogažom. Josipom Kulundžićem, Kalmanom Mesarićem i drugim zagrebačkim literatima, osnovao „Društvo jugoslovenskih književnika“. To Društvo nije proradilo zbog poznatog nehata i nesposobnosti naših ljudi za organizaciju. Povođom ~„triđesetogodišnjice osnivanja „Društva jugosloven~
skih književnika“, ja sam o njemu pi-
KNJIŽEVNE
Direktor ı odgovorni arednik: Palavestra Tebničko·umetnička oprema
\
; o
DELO
4nte KOPAČ
STANKA TOMASIĆA
sao u beogradskoj „Republici“. Stamko Tomačić je tada odlučio da i on nešto kaže povodom te godišnjice, i to u formi „jednog književnog pisma, štampanog kao rukopis. Nepovezan ni s jednom ređakcijom i ne pozajući ni jednog od glavnih urednjka, dao je da se u izvesnoj štampariji složi njegovo KRnjižeonmo pismo br. 1, upućeno memi u Beograd 1. avgusta 1955. Međutim, neko je u štampariji „slučajno“ rasturio taj slog i to je toliko naljutilo Tomašića da nije htio da se objašnjava o razlozima takvog postupka, već je prosto prekinuo sa daljim pisamjem i štampanjem ovakvih pisama. „Pismo je ipak objavljeno u celosti u banjalučkom „časopisu „Korijen“ (broj 9/10 za godinu 1957) u mome napisu Jedam naš književnik. w semci.
Navešćemo nekoliko Tomašićevih misli iz toga pisma. On, pre svega, citira paragraf 1 društvenih pravila, koji je glasio: „Osniva se, pod imenom „Društvo jugoslovemskih književnika“, profesionalno-sindikalno udruženje' sviju književnika bez razlike, sa sjedištem u Zagrebu“. Tomašić kaže đa se to činilo najvnim u ono vreme, kada su „ekskluzivno hrvatstvo i ekskluzivno srpstvo ukrstili krstaške mačeve u borbi za svoje velikohrvatske i velikosrpske tezge i tezgice.“ I pošto je izneo sud o našem mladenačkom jugoslovenmstvu i, kasnije, o jugoslovenskoj stvarnosti, on nastavlja:
„U vrijeme toga procesa diferencijacije, nas nekoliko pripadnika negdašnje jugoslovenske nacionalne omladine, koje je još povezivala osnovna misao našeg mladenačkog ag:ranja: stvaranje jugoslovenske narodne i državne zajednice, 'osnova!i 'smo Društvo jugoslovenskih književnika“. U tom poslu bilo nam je jasmo da jugoslovenstvu, koje je stvarno već postalo državnom
"dani raniji stav prema Tomašiću. Ono
idejom, uprkos svih partijsko-političkih izopačavanja i diskreditiranja, treba dati nov sadržaj. Zato smo „Društvu jugoslovenskih književnika“ propon'mali funkciju profes:onalnog sindikalnos okup'janja književnika. Tada naivno, ali iđejno čisto“.
„Nismo mwpjeli! Stihiia srpsko-hrvatskih sukobljavanja wazmahala se do kulminacije svih svojih razornih snaga. A, istovremeno, iđeološka diferencija u našim skupinama definitivno nas je razvijala u sva četiri vjetra. A mi danas? Kada gledamo postojanje i rad „Saveza književnika Jugoslavije“, kada čitamo materijale sa Kongresa i Plenuma toga Saveza — amstrahirajući pri tome mnje-više beznačajne pojedinosti — mi se/ponosimo postojanjem i fumkcioniranšem tog foruma, jer tu vidimo ostvaremje naših mlađenačkih želja, težnji i nastojanja.. Ništa to što smo, bez lične Kr'ivnje, isključeni iz rađa „Saveza književnika Jugoslavije“; mi se ponosimo „snažnim progresom novih životnih sadržaja jugos'ovenstva“. Tu cdmah treba dodati da je Stanko Tomašić u drugom svetskom ratu uspeo da ćuteći preživi NDH u Zagrebu 1941/45. kao nevažan, neprimefan nomeštenik u statistici „Zagrastoka“, Posle rata on je, ne svojom krivnjom, ostao izvan „Društva hrvatsiih književnika“ i zaposlio se kao nsmeštenik u Kknjižarskom ~#„duodeljenju Nakladnog zavođa Hrvatske. Otišao je i u penziju kao običan službenik antikvarijata knjiga, on, profesionalni književnik sa desetak štampanih dela! Tek 1958. ispravilo je „Društvo hrvatskih književnika“ svoj ničim neoprav-~
mu je spontano dostavilo člansku kartu Društva. Zaslugom Uprave. Društva njemu je konačno dodeljena književ-
Sadamdeseli radpndun Jaroslav UIMOMH
Među agilnim i često požrtvovanim čcškim prevodiocima naših pisaca i dela naročito se ističu supruzi Ana Urbanova i Jaroslav Urban iz Praga. Seđamđeseta godišnjica Jaroslava Urbana ovih đana (I8. oktobra) razložan je povod da se o njemu bar letimično informiše naša javnost i tako ođa zasluženo priznanje.
Prvo, zašto je zaslužam daroslav Ugrbam, jesu brojni prevodi pozorišnih dela „naših pisaca na češki jezik i njegovo nesebično zalaganje da se ta dela izvedu na češkim pozornicama, ma radiju i televiziji, ili bar štampaju. U razđobilju od triđesetak gođina, izuzimajući razdoblje nacističke okupacije, Jaroslav Urban je preveo bez ugovora (i bez honorara) blizu četrđeset naših pozorišnih dela, nuđeći ih Kao „gotovu stvar“ pozorišnim faktorima u Češkoj, Najviše je prevođio i nmajviše je uspeha postigao s komađima Branislava Nušića, pa je tako, ujedno, i najzaslužniji za upoznavanje češke pozorišne i čitalačke publike 5 našim velikim komeđiografom. Navođimo samo one Nušićeve komađe u Wwrbanovom «prevodu koji su izveđeni: „Analfabeta“ (Rađio-Prag 1930), „Sıumnjivo lice“ (Švanđovo . divadio 1932), „Gospođa ministarska“ (Narodni divadio 1932), „Beograd nekad i sad“ (Švandovo divadđio 1935) i tri Nušićeve aktovke (izveđene na praškom rađiju i u pozorištu), Osim ovoga u Urbanovom prevođu objav1jene su i tri knjige Nušićevih komada: „Pani ministrovš4“ (I izd. 1933, IH izd. 1958), „Nušićova trojka“ („Analfabet“, „Muš“ i „U advokdta“, 1935) i „Vesely bankrot“ (naslov za „Beograđ nekad i sad“ u dogovoru S Nušićem, 1939).
Tako se daroslav Urban najviše posvetio prevođenju i populariziranju Branislava Nušića, između dva rata prevodio je i đruge: Peciju Petrovića, Ivu wojnovića, 8 posle rata Vladimira Nazora, Petra „DoĐričanina, · dosipa Kulundžića, ita Stro-. cija, Peru Buđaka, Duška Rioksanđića, Ranka Marinkovića, Žaka Konfina i Fađila Hadžića. Od onog što ima posebno značenje jeste' prevod Držićeva „Dunda Maroja“. koji Rošlinku“, dok je daljni tok ove edicije (u je 1957. izveđen u praškom Narodnom divađiu, al 1958. štampan u izdanju praškog „Orbisa“.
Druga je zasluga dJaroslava 'Uwrbana u poWkretanju i' uređivanju praške „eđicije „dihoslovanski divađio“ u Pragu uoči II svet: skog rata, gde je pored svojih prevođa triju MKnjiga s komađima B. Nušića objavio i radove ostalih češkib prevodilaca: Gunđulićevu „Dubrovniku“, Begovićevu „Američku jahtu u splitskoj luci“ i Kolarovu „Udovicu
đakeiom odbor '+#pMilot e Bandić. nBožidav Ignjatović. Dragan Gotundžlja. " Velimit Lukić. NOVINE | Bogdan A Popović (sekretar redakcije)
Đušan Puvačić.
· GIp ı Rosta TimotaJevića
|
Tanasije Mlađenović. grednik: Predđrag Dragomir Dimitrijevic ReBožović. Dragoljub 9.
slavko Vihalić, Predrag zet Sarajlić, Pavle Stefanović, Dragoslav Stojanović-
Miroslava Krleže i Ivama Cankara) prekine” la nacistička okupacija Čehoslovačke.
Posebna je zasluga dJaroslava Wwrbanma kac novinara Moji je rano, još kao stuđent posle I svetskog rata, upoznao našu zemlju i tokom svoga Života često je pohađao, pa je mn češkoj štampi neumorno propagirao i popularizirao turističke lepote maše zemlje. Osobito mu treba ođati priznanje što je u Boba pojačanog italijanskog pritiska na na» šu zemlju i fašističkog terora mad našim narodom u Istri vođio novinsku kampanju 0 tome, i to u doba kađ se to i tako nije moglo i nije smelo pisati u novinama stare Jugoslavije.
Seđamdeseti rođenđan mašeg češkog prijaftelja, Jaroslava Wwrbana, samo je skroman povođ za ovu belešku i izraz naše zahvalno• sti za njegov nesebičan „MWulturni rađ, za koji, zajedno sa svojom „suprugom Anom WTirbanovom, zaslužuje daleko više pažnje ı priznanje.
NOVOSTI O BHITANSRKIM DRAMSKIM PISCIMA.
\većina ljudi čula je o preporođu engleske dramske umetnosti. kako je Džom „Ozborn svojim delom „Osvrni se u gnevu“, prikazanom u pozorištu Rojal Rorf, otvorio vrata jednoj celoj novoi školi pisaca. Njegov uspeh i avangarđna orijentacija OVOE Dpozorišta obezbeđili su prikazivanje takvih pozorišnih komađa, kao što su „Jednosmerng klatno“ N. F. Simpsona, „Zabava moje luđe majke“ od En Dželiko, „Ples narcđnika Masgrejva“ od. Džona Arđena i „Prženi krompirići sa svačim“ ođ Arnolđa Veskera.
Nekhi među novim dGramskim piscima svOje prve uspehe doživeli su ma televiziji. Ta su, na primer, Harlod Finter, čiji je „Nastojnik“ požnjeo veliki uspeh u Vest endu, zatim Alum Ouen, Klajv Ekston i Džom Mortimer, koji se proslavio najviše komadom „Pogrešna strana parka“ i Piter Šefer, čiji je komad „Vežba za pet prstijuć imao uspeha s obe strane Atlantika.
SVETSKA PREMIJERA „IRSKOG FAUSTAPŠ
Najnovije dramsko delo Lolensa Darela „Irski Faust“ imaće svoju svetsku premijeru u hamburškom pozorištu Šaušpilhauz 1). decembra ove godine. Kao što i sam naslov govori, Darel je svoju verziju legende O Faustu preneo u Trsku, u· zemlju koja je poz mata po svojoj trađiciji folkolra, sujeverja i misticizma. Premijeru „Irskog Fausta“ režirz sadošnji direktor pozorišta, profesor Oskar Tric Šuw. Tekst ovog dramskog dela biće objavljen sleđećeg meseca u Lonđonu, u izdanju izdavačke kuće Faber i Faber.
/
grad. Francuska i
Prose čun 101-112-1-208.
akttuelnosti ON
nička penzija. Ali, Tomašić sam nikeda nije ništa tražio, niti se ikome ža-
lio!
Ležeći. u postelji, poslednju. gođinu dana gotovo nepolkrotam, on je stalno pisao. Zadđivio je mlađe književnike u Banja'uci kada je poslao pesmu Sutjeska, zaista bje ma pomenuti konkurs. On, tada 68 godina star, napisao je snažnu poemu O Sutjesci (bolju od predstavnika mlade generacije), na Osnovu impresinog pričanja jednog učesnika borbe na Sutjesci, 5 kojim se na šao 1956. u Traumatološkoj bolnici u Zagrebu. Isto tako je iznenadio svežinom, ideinom jugoslovenskom čictotom i čvrstinom u radio-drami Tu sem! (prikazanoj na zagrebačkom _ radiju), obrađujući jedan veoma dinamičan detalj iz partizanskog ratovanja u Hrvatskom Zagorju. Do smrti je prevodio slovenačke pesnike, dovršivši još prošle godine Antfologiju savremene sloavemačke poezije. A njegova drama Legenda o Karasu š uspehom je prikazivana u Osijeku i Karlovcu. Ko bude sređivao Tomašićevu literarnu ostavštinu, imaće šta da prelistava i čita, a i spremi za štampanje u edicijama DHE. |
Za Tomašića je dr Antun Barac na-
isao da su mu najznačajnije stvari
mmi-marionete i Crvemi paragraf, u kojima je „među poslijeratnim lutanjima u književnosti tražio i našao svoj put“. To je pisano još 1926. godine. Tomašić je imao u životu i u kmjiževnosti zaista svoj samostalan, ali pravi i napređan jugoslovenski put. Opisujući u Crvemom paragrafu raspoloženja u Karlovcu oktobra 1914, Toma-– šić je napisao:
„Tukla su zvona, građom obilazile bakljade, derale se vojne muzike. Usred toga pakla, kao zelena grana na sred razbuktalog ognjišta, stajali su naši zadnji svijetli dani sa zlatnom kolajnom jedinstva na ispruženom dianu. Vidio sam ih «wo u ognju Go grla dižu ruke ka obzorju, iza kojega prašte srpske bombe, iza kojega golemi ruski va!ovi udaraju o Karpate...“
Tomašić je iskreno i bez kw >bLm9a nosio tu „zlatnu kolajnu jedinstva na ispruženom dlanu“ sve do svojie smrti. Ne zaboravimo nikeada čoveka i književnika s tako intenzivnim i česti-
· tim-jugoslovenskim ·'životom i delom!
Labudi | pjev...
Nastavak sa “. strane
poezija.i žene kojima se još do prije dvije godine zaklmjao na doživotnu vjernost — on se osjeća sam i usamljen, odvojen od naroda, drugova i braće, u službi tuđina, s pomućenim idealima i s propalim nadama i planovima. Nije prošlo više od pola godine poslije ove pjesme a Perović je napustio austrijsku vosku. Mjesec-dva dana iza toga ne samo da je obustavio „svaku borbu protiv svojih gonitelja, braneći se od njihovih napadanja, nego je knja= zu Danilu ponudio pismeno svoje usluge i stavio mu se na raspolaganje. Ova pjesma znači rastanak, ali ne s fizičkim životom nego samo s dotađašnjim načnom žŽivljenja, borbe, mišljenja i nadanja.
Al jest nešto što ga naprijed kreće! Taj „orepak bića“ napušta Austriju, da se ne bi sastao s vođom nove emigra= cije — Đorđem Petrovićem: Rusiju je napustio i bio protiv njene politike odavno. kao slušalac liceja i član Družine mladeži „srpske u Beograđu; s Francuskom nije mao nikakvih veza, pa odlazi u Tursku. vjekovnu neprijateliicu Crne Gore. No on ie nesumnjivo znao za pregovaranje između Cetinja i Pariza o proširenju Crne Gore. uz cijenu priznanja· sultanova sizerenstva nad njom. Znao je da je knjaz Danil
' konačno uvideo da mu ruska vlada ne
može biti pouzdan oslonac i da joj je okrenuo leđa. Pošao je u Carigrad da bi došao u mogućnost da korisno posluži svojoj slobodnoi domovini i knjazu, da tu zakorači na stazu kojom bi pošao u novi, puniji život. koja bi ga opet odvela u krilo njegova „mnaroda, Napisao je i poslao svoie poznato pismo knjazu Danilu, nuđeći mu pomirenje, usluge i vjernost, ali bez odgovora. I tako je ova pjesma doista bila njegov „labuđi piev“! Njegova je lira zauvijek zaćutala. Smrtno je ranjen za vrijeme šetnje Buiukderom u Carigra=> du rukom popa Joka Kusovca 10. juna, a izdahnuo sjutradan. 11 juna 1857, u dvadesetšestoi godini života.
Ovdje objavljujemo njegovu poslednju pjesmu Orepak bića kao prilog poznavanju njegova života. Izvršene su samo uobičajene ispravke u njoi: objavliens je u bečkom «listu Suetožo? (II/1856, br. 4. od 12 avgusta).
Ljubica KLANČIĆ
dein ite il fittyyBegK ay iy af fi fa rant o
e List Izlazi svakog drugog petka Pojeđini broj Din. 30 Godišnja pre” plata Dim 500. polugodišnjia Din 300. za inostranstvo dvostruko.
e List izdale NovinsRko-Izdavačko preduzeće „Mnjiževne novine* Gee Redakcija Francuska i.
TeL 626-020 Yekući Fe
e Stampa „GLAS“ Beograd, Vlajkovićeva i, .
\