Književne novine

preorijentacija lirike

poeziji, ovde se pokazuje kao promašen, jer se poezija baš danas trudi da u tom svom sopstvenom prostoru Š tetičkog stvori novi ned temeljinoga —,a time u kraj: joj konsekvenci i etičkc_ i moralnog — značenja a

Ipak: postoji i jedna vlastita zakonitost "pesništva koja ne teče paralelno s velikim strujanjima vremena no se krećo suprotno njima. Mi vidimo da je u epohama u kojima su prirodne nauke i tehnika (s obzirom na njen pluralitet moglo bi se govoriti o tehnikama) bile na stepenu neobaveznog eksperimentisanja bez Bridktiš= nih posledica važila obavezna poetska tehnika. Danas kada rr'rodne nauke . tehnika postaju obavezne i u BBjvećem stepenu kobne, poetska tehn'k. se pruža kao veliko polje za eksperimentisanje. Dok se prirođne nauke izgleda nalaze u razvoju prinuđnog kretanja, a pojedinac ne može iz ovc prinuđe da se izvuče, poezija otvnra celu širinu mogućnog, stavlja je pojedincu na diskusiju na izbor i odlučivanje. I;ok se u svetu obeležene” pr'rodnim naukama i tehnikom ono lično utire i uniformičše, u

Preveo 4 eksandar POPOFIĆ

poeziji indiviđualno dospeva do najvišeg najpronoi “>.

nijeg izraza. To znači: u doba kad sloboda „išče“ a, poezija je duhovni prostor slobođe u onoj meri u kojoj pre nikad nije bila.

U ovoj prostor slobođe spada, naravno, sad već ne mamo ono šio se uobičajeno označava kao „modđerno“, Dno što se naziva „prvom modernom”, bila je reakcija na tradiciju koja je postala rđava zato št~ je loše primenjivana. Ali kao zadatak ostaje đa se pronađe pravi odnos prema tradiciji koji bi odgovarao našem vremenu — odnos koji revolucija mođerne poezije ne bi trebalo da zamuti nego da razbistri; Hans Magnus Fıncensberger je pokazao kako se može urediti Muzej mođerne poezije. Revolucionarno mođerna, naravno, nije nikakva epizoda koja sadn freba da bude izgurana iz literarne svesti; ona je konstitutivni elemenat onoga što će poezija biti u budućnosti. U tom pogledu ostaje, bez sumnje, još mnogo šta da se prihvati i preradi. S druge strane, pak, klasična komponenis moderne 1: ature ne može bez štete da se istrgne. Panorama mođerne lirike proteže se od Bretona i Arpa do Valerija i Hofmanstala. Teškoća u ujedinjava> nju onoga što je prividno suprotno možda može da bude prebrođena ako se prođre do zajedničkih koremova. A kao ukazivanje na fo da je ovakvo prebrođavanje mogućno mogle bi #onekle imati opravdanje čak i oznake: konzervativna moderna ili moderni konzervativizam.

Mi danas posedujemo sredstva i mogućnosti da ispunimo novim smislom pohabani pojam tradicije. Jedno pretežno istorijsko shvatanje irađicije jamačno je neupo~

itrebljivo.. Svet u kome. živimo. sve više diže granice pro .. slota”i vremena. Valter Benjamin „je./utvrdio da je kroz. |

mogućnost tehn'čke reprođukcije obezvređeno ono ovde i sada umetničkog dela, reprođukcions tehnika je odvolila reprođukovano iz područja tradicije. Ovom vrememskom aspektu odgovara prostorni: kao što je ono što je prošlo danas prisutnc u vremenu, tako je i ono daleko i ono sa strane prisutno u prostoru, Mogućnost da gotovo istovremeno i jedno kraj drugog vidimo i razumemo indijanske ljubavne pesme, japansku haiku, čarobne izreke Afrikanaca i evropske sonete ta mogućnost određuie novu svest. Mođerno pesništvo Je na putu da u mnogome smislu postane univerzalno. Komunikacije širom sveta određuju njeno biće. To znači da tLBOJCU u prvobitnom smislu upućivanja i prenošenja u poežij: nije preživela nego da ie tek na obuhvatan način Šovabda — s time da je vidliiva jedna tačka kod koje pres . suprotnost između tradicije i modernog. Ali 29 | istovremeno. stoji pred zadatkom da iz tog NREOE če nolikog što se očituje. nuđi i nameće, iz tog silovi O aate stvori organski i za život sposobno novo, 3 to * a zadatak modernminc života, zadatak koji život tre

reši svojim srudstv:ma.

—

Ime 33-godišnjeE pisca Manfređa OSS lo je. u oči prvi put u vezi 8 njeg eda 58 Međupitanje“. a i sa antolog

rikom. sa sveščicom i jom „Francuske pesme iz dev

. Ali Gštajger se posledn, AL OP itanjima. ne samo U svo

et vekova”. čiji je sa jih gođina sve više m delu

bavio i teorijskim DP a peoyd! Ro" romanima Kretjena e · ar oaiao doktora filosofije, več i a

jim je promovisan za im tekstovima po

alva od kojih je samo najvažnije izdao u KOE

i; ji e pod naslovom „Literatura pičkičkaieci : i

TronoćfFarsii prilozi O Bodleru, Beni BRDO eo

a si većim za

miju. Rene Šaru. ali i teme 85 O AYGNt

i među Juče i sutra“, što su „Francuska lirika iz no danas" i „Poezija i

časopisima. novinama

leda št sređnjeg veka E kan Oeliea današnjice“. Tragment iz posleđnjeg j m broju.

objavljujemo u OVO

autori u Bugarskoj

jeziku roman Iva Ane izdđavačko preduzeće oteke najboljih izvrsno prevela

tovanijih prevoglavni Jugoslovenski

a bugarskom MIzdalo ga j u okviru svoje bibli

Neđavno se pojavio n drića „Travnička hronika“.

„Narodna kultura“ u Sofiji, ostvarenja svetskog romana. Andrićevo delo je

Sijka Račeva, jedan od najaktivnijih i Oc rika dilaca srpskohrvatske literature. Predgovo urednik „Narodne kulture* D. DobreVvV. api

Uskoro će izići, u izdanju ae ic revo meća „Narodna mlađež“, i Andrićev taa i PoBro u biblioteci „Svetski pesnici“ (izdav- e: a 1 ad izlazi izbor pesama Desanke Maksimo u se pojavila najzna“ zemlje“. O ovoj pesničkoj biblioteci đosadđ O Wvazimodđo, Viktor čajnija ostvarenja savremene svetske lirike:

Igo, 3, R v vw ku D. olker, Bezruč. zbir » 3. Ricos, L. Hjuz, Vi Brone ski. a “ a

Maksimović pripremili su poznati birka pesama Bagrjana i Dimitar Pantelejev. U pripremi je * S Vesne Parun.,

zdavačkog preduđ L. Galinehb a dna Rkultura“)

lovom „Miris

KNJIŽBVNE NOVINE

BRASLAV BOROZAN

Rediteliski

(MATICA HRVATSKA,

| OVA RNJIGA nije samo iskustvo jednog ređitelja, već i nešto više — pokušaj da se osobenim jezikom, analizama i opservacijama pronikne wu suštinu onih kretanja kojima je cilj afirmacija nacionalnog dramskoz i glumačkog izraza. U tom smislu „Ređiteljski ko» mentari* Braslava „Borozana zaslužuiu punu pažnju. Potrebno je odmah istaći da je po svom sadržaju Borozamova Knjiga veoma retka u našoj, inače oskudnoj, pozoriBŠnoj literaturi, ali zato čitaocu ne mdanje bliska jednostavnim i neposrednim ·kKkazivanjem.; Borozan ne pati od potrebe za literarnim efektima i verbalnim egzibicijama. Zadivljuje njegova smirenost i upornost đa otkrije na sceni i van nje sve ono što bi moglo da predstavlja ohrabrenje

·u traganju za stilom jugo»

slovenskog „pozorišta. To je unekoliko i intimna potreba autora đa nađe opravdanje za svoj dugogodišnji i strpljiv ređiteljski rađ na propagira» nju domaće dramske literature. U eseju „Uticaj naše drame na slumu u nas“ to najbolje dolazi do izražaja. „Borozam veoma lako i lucidđno prona» lazi u delima Marina Držića, Mva Vojnovića, đovana Sterije Popovića, Branislava Nušića i Miroslava Krleže one MKvalitete koji su neosporno uticali na formiranje naše scene i izraza čitavih glumačkih ·generacija, Time autor nastoji đa ukaže na povezanost literature i pozorišta, njihov zajednički rast i sazrevanje.

STANISLAVA ADAMICČC

komentari

BPLIT, 1963)

Četiri druga eseja predstavljaju, u sivari, razradu ovih koncepcija i otkrivaju još potpunije interesovanje i opre deljenost njihovog pisca. Tu je on veoma precizan i iznosi čitav niz zanimljivih zapažanja o prirodi smešnog u Nušićevim Rkhomedijama, zatim o opštoj scenskoj atmosferi i osnovnom «tonu u #iklusu Glembajevih, te jeziku i psihofizičkom osećanju Krležinih likova,

Izvan ovog stoji zapis „Glumac u ulozi glumca“ u kome 56, 5 posebnim žarom i toplinom, govori o likovima glumaca kao ličnostima pojeđinih komada klasičnć i mođer= ne literature i mjihovim terpretacijama ma našim scemama, Borozam „istovremeno želi da objasni smisao reči glumac, koja je toliko puta bila predmet poruge i Ushi« ćenja.

Na kraju knjige štampan je članak pod naslovom „Imitacija i kreativno na Peristilu“, Možđa je ovo jedan od najboljih Borozanovih rađova u kome je đošao do punog izražaja njegov smisao za arhitekturu scenskog prostora.

No, o koncepciji nekih priloga moglo bi se i razići s autorom. Ali, čini se đa je to u ovom trenutku ođ sekunđarnog mačaja i đa ne umanjuje

vrednost cele knjige. Tim pre što ona odiše poverenjem u pozorište, glumca i đomaću dramu kao jeđine mogućnosti u stvaranju nacionalne teatar– ske umetnosti, (P. V.)

Suočenie

„MATICA HRVATSKA“, SPLIY, 10963)

SUOČENJA, i onda kada m svom iskazu govorimo o istini i onđa kađa je vešto izvitoperavamo, idu među nmeprijatnije trenutke u čovekovom

. Šivotu, Weć dje naslov“ knjige · Stanislava .Ađamić „želeo da . ” nam sugeriše đa ćemo se na

mjenim stranicama sresti sa čitavim «mizom meugodnosti i meprijatnosti. Njen autor spada među one proizvođače stihova koji umeju da na jeđam prilično pismen i uglađen načim saopštavaju jeđan svakidašnii doživljal sveta i da svojim čitkim stihovima daju priviđan smisao. Stanislava Adamič je, maime, naučila sve ono što jedan pametan ji obra» zovam čovek može da nauči čitanjem „i pisanjem stihova. Međutim, „rezultati koji su pred nama, neka nam Je đozvoljena ova surovost, nedvosmisleno sveđoče o tome da

' neprevedene

TUHAN SMMUL

WAO SNAŽNO umetničko delo, svojevrsna „Knjiga o le» du“ estonskog pisca duhana Smula nagrađena je MKenjino» vom nagradom za 1961. gođinu. Ovaj antarklički dnevnik, koji se na prvi pogled gotovo ne razlikuje od ostalih u svo=Joj vrsti, prerasta srazmerno skučene okvire putopisa i pretvara se u Mrski ispričan ep o lepoti jednog ljudskog pothvata.

Putovanje sovjetske naučne ekspedicije brođom „Rooperacija“ na Antarktik rađi prowčavanja tog nedovoljno ispitanog dela zemlje, samopregoran život ljuđi koji provode zimu ma leđenom kontinentu boreći se sa neopisivim teško» ćama ali izlaze iz njih kao po bednici, kao i susreti sa raznim ljudima i krajevima, prirodnim pojavama i umetiničkim delima — samo su spoljašnji omotač ove iskrene, lepe i mudre knjige. Posmatrajući sudbine i postupke drugih, pri khazujući čitav jeđan Kolektivam divovski pođvig, pisac preocenjuje sopstvene pogle» de, doživljuje osobitu katarzu. Sa lakim humorom, upečatljivo i živopisno on ocrtava mno gobrojne karaktere, nastojeći ne samo da u svakom uoči ono što ga izdvaja od drugih nego i da istakne ljudsko, prisno i lirsko u njemu. Mnoštvo događaja i obilje pojedimosti, opisamih šBkrtim i tač-

to wčenje nije imalo nekog maročitog smisla i svrhe.

dedna pesma Stanislave Ađamić zove se „Dosađne male stvari“; cela njena zbirka

nim potezima veštog majstora, to raskošno tkivo Smulove priče povezano je dubokim razmišlianjima i tananim pre» livima emocionalnih iskaza. Neobično rađoznao prema svemu što ga okružuje, Smul pod jednako pažljivo slika spletove ljudskih sudbina u ođiučnim trenucima života i rađa i neupadljive epizode iz svakldašnjice, u kojima se takođe ispoljava čovek sa svojim rađostima i patnjama, željama i sklonostima. Antarktička kontinentalna stanica Romsomolskaja sa svoja četiri žitella koji, uprkos stalnom «Đmnmedostatku kiseonika i hladnoći ko ja se spušta i do 70 stepeni ispod nule, uspevaju da očuvaju bođrost i čovečnost — ostaće u čitaočevom sećanju isto kao i dđražestan opis prvog susreta sa pingvinima. U svim prilikama Smul se potvrđuje kao pesnik, osećajan i uman, koji i kađa govori o svojim doživljajima, i kađa izlaže svoja razmišljanja, izražava težnje čitavog pokoljenja. izvanredno osećanje odđgovornosti, predanost rađu, poštenje i duševna čistoća — glavne odlike Smula pisca i glavnog junaka đaju celoj knjizi divnu neposrednost i proizvođe jako mo ralno dejstvo ma čitaoca. „Rnjiga o leđu“ je putopis čoveka koji je preplovio polovine kugle široko otvorenih

očiju, đuše prijemljive za sve

in-"

Ledovaja kniga

ZLOG KNJIGA

jima su „Suočenja“ „Krcata kao da su pozajmljene iz neke neduhovito pisane i neinvemntivno pravljene formalističke teorije Književnosti. One vredovno svedoče o odsustvu pravog, smisla za stvaranje poetske slike savremenim pes-

ničkim jezikom, Zbog toga pesme ove spisateljice vrlo često i neobično „pmeprijatno

podsećaju na neđuhovite parodije „modernističkog“ pesništva. Po svom duhovnom sklopu

Stanislava Ađamić je predđodre dena da stvara intimnu liriku, U njenoj zbirci, na Žalost, isuviše retko možemo da sretnemo Veki pesnički međa–lion Moji naje lišen izvesne svežine i neposrednosti. Ali, umesto da govori o onom O čemu može, Stanislava Ada-

mić ređovno mastoji, i ne uspeva, đa govori o složenijim problemima Života.

Cela ova zbirka je sazđana od Kklišetiranih rekvizita jednog pesničkog jezika Koji je ođavno postao ' banalan, U isti mah preokupacije Stanislave Ađamić su na nivou toga jezika: varijacije o hlebu i muđrovanja o gluvonemima, pređ kojima je svakako najpametnije ostati gluv i nem, nostalšija za mlađošću Koja prolazi, tuga i bol za maivnošću i nevinošću detinistva koji su iščezli u nepovrat itđ.

Razgovor o ovoj zbirci mogli bismo da završimo pitanjem kojim je jeđan Kritičar počeo razgovor o pripovetkama Milice danković: „Zar se još pišu i ovakve Knjige?“

(P. P-ć)

Španska lirika

(„PROBVETA“, BEOGRAD,

VLADETE

NIJE TEŠKO izgubiti poverenje u instituciju antologije. Wu nas ic za poslednjih petnaestak godina „izđat priličan broj takvih tvorevina i od njih su ioš samo dve ili tri čitljive. Pa i te najuspelije samo su metaforičan Književni program svojih sastavljača u čemu i jeste sva njihova vrednost, I dobro je što je tako i zaista je već bilo Vvre• me đa naučimo da poezija ne može biti deteminisana nmnormativnim zahtevima, ma kako ovi bili obuhvatni, niti đa fenomen jedne poezije može biti totalno sagledan, tu, pređ nama, ı jednoj Knjizi.

U antologiji strane poezije .

sastavijač mora sebe i svoje prisustvo ·da eliminiše u najvećoj mogućnoji meri, jer mora biti informativan pošto O» periše nepoznatim vređnostima u svojoj književnosti, jer se prihvatio tog zađatka, nikhađ sasvim ostvarljivog, da predstavi samu suštinu tokova jeđne poezije, đa stvori Kriterijum za ono za šta kriterijuma nema. Antologičar je tu, đakle, lišen i onih olakšica koje se inače wwvažavaju,

I drugo, jedno ođ najtežih pitanja wi 'Književnosti,

Wlađeta Košutić,

Svestan svih ovih opasnosti, ·

Košutić je izbrao jeđini prawi put. On je dao samo ono što bitno definiše špansku po» eziju: ako je trebalo đa se dvoumi da li dati prednost u» kupnoj slici poezije ili popu stiti pred izuzetno dragim pesnikom, on se odlučivao za poeziju; ako se trebalo ođiučiti između pređstave o Dpesniku i meke njegove pesme, on se odlučivao ze pesnika, Ww prvom đelu zbirke (XVI i XVII vek) imao je nešto lak» Bi posao; tu su književna istorija i wremenska distanca

ljuđsko i lepo, bistra uma. Bmulovo pripoveđanje nije samo lepo bezlično opisivanje: u njemu se viđi čovek, složen i živahan, pun želje da sve što ga okružuje shvati i objasni, pun ljubavi prema svemu. On vidi, oseća, misli. Zainteresovan za sve, on se svemu ne predaje sa istom „Wusrđnošću: on ođabira — ponešto samo uoči, nađ drugim se zamisli, o mnogome razmišlja; i neprestano posmatra ljuđe, proniče u velike tajne života. On otkriva život, shvata ga, proučava: liuđi mu đaju primer, prirođa okvir. Smulov stil je živ, đinamičan; izlaganje jasno i zanimljivo; humor dđobročćudđan i umeren; zapažanja pronicljiva. Nije mimalo slučajno što njegove kratke rečenice pune ritma pokašto pređu u razgovore, prave dramske di jaloge· taj prelaz je sasvim pri rođan i skoro neosetan, jer ne donosi znatniju promemu isti stil samo dobija na taj način izrazitiji oblik. 1I u karakterizaciji opet nailazimo na te sažete, „jezgrovite rečenice, snažna opažanja, tačne i jasne misli. Opisi su uzgredni, okvir ni, ali prirođni, celishodni, lepi; ničeg suvišnog u njima. alı sve što je neophodno. Oni su nalik na ilustracije u starim knjigama; slični ornamentima, vinjetama, Barama — oni se sklađno prepliću sa izlaganjem sadržine i toka misli. Čak i in

pita~.“ nje Đrevćđa" poezije. Da:'viđl=" mo'kako jena njih odgovorio”

1808 IZBOR I PREVOD KOŠUTIĆA)

već dali odgovore na mnoga pitanja pa je bilo mogućno 8 manje mapora obeležiti polo+ ve između kojih se prostire ova bogata poezija. Od mwmajznačajnijih pesnika tu je izostavljen jeđino Fernando đe Krera (Herrera, 15344 — 1597) ali to nikako nije uticalo na opštu sliku „zlatnog veka“, Drugi deo knjige (XIX i XX vek) svakako je podvig sastavljača. To je pošten izbor, siguran, čist — u lirici koja iđe ođ eciganskog folklora đo plamena iz pakla i od Wklasič» nih formi do nadrealizma, Ovom izvanredno konciznom izboru (izdavač se prevario kađ je na zaštitnom omotu Knjige napisao: „Ova obimna antologija...“) ne može se ništa dođati niti oduzeti; sastavljač je njime uspeo da sugeriše ono što je najteže i najdragocenije: da svaka pesma bude slika jednog pravca i jedme škole, đa svaki pesnik bude jedno poglavije ove knjižševnosti. U tome je viđnu u-

logu odigrao i vrlo „dobar predgovor. Kao prevođilac „KMKošutić je

isto toliko dobar koliko i kao selektor. Toga smo 56 naj-

i *

Via

P VLADBNA VUKOVIĆ

Na medi

više plašili jer smo znali đa .

njegov prevod, često ima. ba-

roknu fakturu, čak i·onda kad

me treba, Srećom, to se predubeđenje ovde nije obistinilo. Taj razigran i vešt Vversi-

fikator stekao je i osećanje mere. Imali smo priliku da više

od polovine Košufićević stihova uporedimo 8& originalnim tekstovima i možemo reći da ne samo što je virtuozno dočaran izvorni ritam nego je i raspoloženje prenošeno onako. hako se samo poželeti može — u većini slučajeva jer i Košutić ponekađ dremne.

Srećna je bila okolnost Što se Spaoska poezija služi mom daleko manje odđ fran-

cuske, na primer, tako da je '

već time izbegnuta monoto-

ri-

nija naših gsSotovo uvek pre» ·

naglašenih i gslomaznih sliko-

va, To se naročito odnosi ma : prevode XVI i XVII veka ko”

ji su, čini se, uspeliji. Mo» dernoi poeziji u ovoj Knjizi ~— ali vrlo retko — uskraćena je ona djeđnostavnost izraza kojom se ona ođlikuje, Na primer, Mačađova „Sum velova lak se vije“ (Te« nue rumor de tunisac...“) is• pevana je u stihovima ođ %. 8, 10 i 11 slogova; Košutić ju

je preveo stihovima ođ 8 slo».

gova, u mnogo pravilnijem ritmu nego što je original, sa inverzijama Kojih takođe nema. Doživljaj se, na» ravno, razlikuje. Treba zamecriti, možđa, i stihu „Ala volim te zeleno“ iz „Romanse mese

pesma ·

u Mačada

čarke“ Garsija Lorke — jer mi

od 1953. gođine, kađ je Garđić istu pesmu počeo stihom „Ze. leno, volim te zeleno“ („Verđe, te quiero verđe“) živimo s tim Garđićevim prevođom pa nam se ovo čini kao neko malo svetogrđe bez dubljeg opravđanja. „Takvih grešaka ima još, ali veoma malo.

Dosađ je u nas španska lirika, uglavnom lirika XX veka, bila poznata iz Gardićeve (1934) 1 Milićevićeve (1959) zbirke, To su bile uzbuđiljive knjige ali su one dale samo izuzetno ponekog pesnika a više rukovet dobre poezije. Rošutičev izbor nam je predstavio špansku liriku u najvećoj meri u kojoj to jeđan izbor može dati, (D. V.) ;

vremena

(„JEDINSTVO“, PRIŠTINA, 1562)

OVA WNaMIGA esejističkih improvizacija, svakako skromno zamišljena, pretenciozno je i napadno ostvarena. Na 120 strana sasvim uobičajenog teksta učinjen je pokušaj sintetičnog „prikaza jugosloven» skih „stvaralačko = duhovnib strujanja od Njegoša do stro> go savremene pesničke gene" racije. Ali pokušai je ostao pokušaj: sinteze nema (niti je

SVETSKI PISATEML, MOSKVA, 1962.

formativni pođaci o geografskom položaju, temperaturi vode, brzini vetra i sl. ne narušavaju čistoću stila | neusiljenost izlaganja. Šta više, ti brojevi. koji se dosta često navođe, samo povećavaju napetost pripoveđanja.

Smulova moć đa uoči najvažnije, najosobenije crte pojave koju posmatra, Ssposobnost đa razume i objasni sve sa čime đođe u bliži đodir, spremnost da prizna i prihvati sve što ima smisla i što može biti značajino za ljuđski đuh i osećanje — čine ovu knjigu potresnim intelektualnim svedočanstvom o današnjim ljudima, o njihovim osećanjima 1 mislima u ovom našem podeljenom svetu u kojem još ima mnogo „razloda đa buđemo srećni i mnoro mogućnosti da tu sreću ostvarimo.

Smulovo pripoveđanje ima draž ljiwvornosti i neizveštače-

· nosti. Rao đa pisac nije dote-

rivao te glatke, isklesane rečenice, kao da prenosi prvobitnu, nagu lepotu čistog u tiska i nepatvorene, misli. Njegova „Knjiga o leđu“ pokazuje više od izvrsne pisme= nosti: ona sveđoči o neobičnoj obđarenosti, o lakoći stvaranja koja se pojavljuje samo u oOdabranih. Ona se, pre svega, mora'pozdraviti kao veliko umetničko delo. (J. J.)

nje, ovako kako je dato, mo glo biti), a analiza se preobra tila u popularističko-školsko dociranje.

Uočljiva je često izvesna Kvazi-istoričnost, izvesno suvo i ovlašno hronološko ređanje manje-više spoljnih događaja |! situacija, uz potpuno ođsutsvo ličnog napora u rešavanju problema i razjašnjenju fonemena koji se ispitu» ju. Uočljiva su, takođe, preterivanja koja nepotrebno opterećuju pesnika o kome je reč, a autoru ođuzimanju nužnu mwaučnu . objektivnost. Ta preterivanja se javljaju Kao posleđica želje da se izbegne sivilo kanonsko » udžbeničkih razmišljanja. Za Glišića se, na primer, kaže: „Glišićeva život“ na koncepcija ustremljena je prema pravednijem društvenom uređenju i ona uzđiže njegovo književno delo na nivo socijalnog čina (!. MH za Bojića: „Kao narodni bard, Bojić je opevao istorijsku sudbinu našeg narođa (!)“. Ili ovakvo, konačno, proizvoljno i netačno razgraničenje parnasovaca i simbolista:; „Parna» sovci su pod uticajem optimizma (!) uveli bezličnost u poeziju, a simbolisti veličanje' đuha i iđeja() pod uticajem Bodlera, Vagnerove muzike i berksonizma“.

Nešto uspeliji eseji jesu oni o Vojislavu Ilču i Vladislava

Petkoviću-Disu, a naročito e

sej „Malo poznati mlađi Bojić“. To je, objektivno, jeđini strogo. naučni, odgovornije urađeni prilog. Vuković tu, & đovoljino svežine, obaveštava o rukopisima nekih još neobjavljenih Bojičevih pesama i je-

dnočinke „Despot Lazar Bran-

ković“, koji se čuvaju u rukopisnom odeljenju Narođne biblioteke i u državnom arhivu u Beograđu, (D. 5..1

ZO 77702 PIŠU: PETAR VOLK, PREDRAG PROTIĆ. DUŠKO VRTUNSKI. DRAGOLJUB S. IGNJATOVIČĆ I JOVAN JANIĆIJEVIĆ O OZ.