Književne novine
Nastavak sa 3. Btrane '
jezikom sočnim i običnim, rečemicame kratkim i „jezgrovitim, mestimičmo lajoonskim, Njen stil nije nimalo izuzetem u uobičajenom smislu, on prosto potvrđuje pravilo da su sva velika dela pisana lepo i jednostavno. Kratko. rečeno, knjiga Jana Kota Sekspir naš savremenik je — knjiga otkrića, Otkrića jednog novog, dosad nepoznatog a nama bliskog i savrememog, Šekspira — divnog i okrutnog, 'To je jedna od onih kmjiga koje vas ođmah osvajaju svojom vidovitošću, neposrednošću i toplinom, „To je jedma od omih malobrojnih Kmjiga koje izgledaju kao da su napisane jednom zauvek. Naravno, to je veoma originalna knjiga. Ona vaskrsava novog i savremenog Šekspira originalnim postupkom: vraćanjem pesnika u elizabetansko đoba i postepenim oslobađanjem · od patiniramih našlaga i ustajalih zabluđa i mišljenja romantične, naturalističke i nama prethodne epohe. Kot to čini uporednom analizom Šekspirovog doba i nekih Šekspirovih dela. „Predmet knjige su istorijske đrame Ričard II, Ričard, III, đonekle Henri IV i Hemri VJ, zatim Hamlet, Troil i Kresiđa, Makbet, Kralj Lir, Antonije i Kleopatra, KHoriolan, Bura i, u đodđatku, Titus Amdromikus, dakle uglavnom ~/Hfrageđije, kojima je posvećeno preko 90% gorc pomenute šekspirološke literature i o kojima se tokom vekova toliko govovilo, pa izgleda đa je nemogučno bilo šta novo reći, Uz to ova knjiga đolazi u đane kada, po naslućivanju i mišljenju stručnjaka, u svetu sve više vaste „interesovanje i kađa akcenat prelazi na ranije đobrim đelom zapostavljane Šekspirove komedije — đela u kojima je pesnik pokazao izgleda daleko veću i neponovljivu „genijalnost, Ali Jan Kot ima baš ovde da kaže mnogo šta novo, pa u ove predjubilarne dane njegova kmjiga dolazi kao naručena. !
Stručnjaci u svetu već su odali priznanje Kotovom delu kao jednom od najboljih, ako ne i najboljem delu o Šespiru đo naših đana. Ono počinje najobičnije, čak sa osećanjem nelagodđnosti: „Ne treba više o tome“, a završava skoro simboličnim · „Sekspirovim stihom: „Moje očajanje rođiće bolji život“, Između. te dvc izreke, na jedva
nešto više od dve sloline stranica, u
svakom poglewlju, ma svakoj strani, u svakom pasusu, ako ne i u svakom ređu, Jan Kot izriče zadivljujuća i, istovremeno, zapanjujuća otkrića. Evo samo nekih, naravno, uproščćenih, Zajednička tema svih Šekspirovih istorijskih drama je „jedna beskrajno duga zadušna nedelja“, a kralj je samo deo jednog velikog mehanizma borbe za vlast. „Što bliže vlasti to više zločina. Sve Šekspirove ličnosti su obdarene celinom istorijskog iskustva, kroz koje je sproveđem obračun sa stvarnim svetom”. Ričard, II je, po njemu, „tragedija đetronizacije“, Ričard III tragedija seznanja tajni velikog mehanizma i magoveštaj Hamleta. Lir je tragedija „raspadanja i pađa sveta“, a kao i Homlet „politička tragedija remesamsnog humanizma“. Troil i Kresida je, baš kao i Hamlet, tragedija „postajanja moralnih vredmosti u okrutnom i nerazumnom svetu“. Makbet je tragedija čoveka zaraženog smrću radi vlasti, a Antonije i Kleopatra tragedija „o maiušnosti sveta“. Koriolam, je drama borbe klasa, a · Burga „drama izgubljenih iluzija“.
Jan Kot o svemu ima da kaže ne= Što novo. Čak i o SŠekspiru kao 'pesniku čija se fantazija hrani savremenošću. Tako autor zaključuje da je rat između Grka i Trojanaca u Troflu, i Rresiđi u stvari rat između Fmgleza i Španaca, koji u neprekidnom čarkanju trajao mnogo godina i pre i posle sloma Nepobedive armade, Među važnija zapažanja dolazi ono o Šekspirovoj opsednutosti izvesnim temama (npr, borba braće oko prestola); o ponavljanju izvesnih tema.u istom delu koje u kontrapunktiu stvaraju novi kva= litet, kao i o Šekspirovoj sveobuhvatnosti i preobimnosti iz koje se mora birati — a na pitanje kako birati, donekle odgovama ova knjiga.
Delo Jana Kota" je veliki doprinos šekspjrološkoj literaturi u svetu, jer u njoj kao đa je sumirano sve isku> stvo iz svih onih četrđeset hiljada knjiga. Njeno prevođenje na naš jezik je višestruko značajno i zaista dvago» ceno. Tako smo viđeli samo englesko izdanje, čini nam se da Jan Kot neče Jako naći:boljeg tumača svojih misli od Petra Vujičića.
Dušan, MIHAILOVIĆ
4
MLADOST U STVARNOSTI
ZA KRATKO VREME romam Kolege postigao je u autorovoji domovini veliki uspeh, što je uvrstilo Vasilija Pavloviča Aksjonova, rođenog 1932. godine, među vrlo zapažene predstavnike sovjetske . mlade proze“, Objavljen 1960. godine u veom& rasprostranjenom moskovskom časopisu „Junost“ (Mladost), a ubrzo posle toga u posebnom izdanju čiji je tiraž domašio nivo od 150.000 primeraka, taj roman se preneo i na područje filma i dramske pozornice, Dramatizacija Kolega (koju je dao sam Aksjonov u sanadnji sa Jurijem Stabavojem) doživele je samo prošle godine više od 1600 predstava na 49 sovjetskih scena,. · ;
Znatan intenzitet kojim su motivi i likovi prvog Aksjonovljevog obimnog dela prodrli u sfere triju umetnosti prvenstveno svedoči, naravno, o darovitosti ovog mlađog pisca, inače lekara, ali ne samo o njoj. Posređi je i posebno živo inferesovanje za onaj krug problema i preokupacija u kome se kreće Aksjonov kao pisac Kolega, za femu romana o Trojici primih drugova mladih ljuđi s međavmo stečenim diplomama Jlenjingradskog Medicinskog institutba. Taj Institut završio je i sam Vasilij Aksjonov. Središne ličnosti romana su njegovi vršnjaci. Prva veća proza mladog pisca svakako nosi osoben pečat piščevih afiniteta, bliskosti svetovima Aleksandra Zeleniins, Vladislava Karpova i Alekseja Maksimova, uživljavanja u njihove težnje, brige, rxdosti. I pored svega toga, bilo bi pogrešno obeležiti Aksjonovljevo „pripovedanje u KHolegama samo kao romam o mladim lekarima koji pristupaju praktičnoj delatnosti. U suštini, tema Aksjonova je mnogo obuhvatnija: on je uspešno nastojao đa razvije roman protkam mo tivima, problemima i rešenjima mlađih, da, polazeći od almosfere i realija od-
Vasilij Aksjonov: ' KOLEGE, „Prosveta“, Beograd 1963, prevela Danica Jakšić
ređemog životnog poziva, osvefli opštiju temu mladosti savremene sovjetske omladine, i
Aksjonov oseća i imutarnje doživljava. bu temu, pre svega, kao snažnu bujicu đuhovne svežine, kao dinamiku stremljemja Roja su utoliko prodornija što izbegavaju gizđavu frazu, razmetljivost, samodopadljiva iživljavanja. Najdđramatičnije kolizije romama povezane su sa likom kome je pisac u najvećoj meri poverio i prepuslio. ovaploćenje svoje osnovne zamisli, svojih viđenja ma relaciji mlađost-stvarnost. A to je Aleksandra-Saša Zelenjin koji se opredelio za nimalo laju dužnost seoskog lekara i koji uspeva da, bez ikakvih bučnih deklaracija, u mnogome ličnim primerom, pokrene iz učmavalosti malu bolnicu i dotle inertne duhove. Međutim, Saša Zelenjin nije nikakvo shematsko, suho i dosadno oličenje uzora za podražavanje. Karakterizacija Saše je uverljiva, mnogostrana, ponegde čak protkana lakom ironijom. Ma koliko da je velika tematska i stilskka uđaljemosi, između Makaremkove Pedagoške poeme i Alksjonovljeva romana, upravo lik seoskog lekara Zelenjina čini Kolege i nekom vrstom male „omladinske poeme“ koja je, ujedno, i „lekarska poema“.
Praktičar i vizionar u isti mah, Zelenjin pronosi kroz stranice romama
svoju dobrotu, želju da svakoga razu~
me, ali i nepopustljivost prema svemu dotrajalom, sirovom, neljudskom. 1 tako izaziva morbidnu, alkoholom i ljubomorom podstaknutu, mržnju kriminal ca Peđke Bugrova. Uđarac finslim nožem — to je Feđkin obračun sa lekarom koga njegove kolege iz Instituta, Karpov i Maiksimov, uspevaju da spasu od smrti operacijom izvršenom baš u onoj maloj Zelenjinovoj bolnici, Ovo je ujedno i prva ozbiljna operacija koju vrši, uz asistenciju Maksimova, mlađi hirurg Karpov. Operišući trećeg kolegu, njih dvojica se najneposrednije suočavaju i sa svojim pozivom, i sa nužnošću oflpora svemu što još senči čovekov vidik. , :
Likovi Karpova i Maksimova nisu na Ssporednijem planu romama, ali tu dvojicu lekara Aksjonov portretiše nešto ovlašnijim potezima nego Sašu možda zato šio su njihovi „Marakteri manje složeni. Karpov je vedra, vrlo vitalna prirođa, đok je Maksimov pomalo sumoram, na mahove oštar, pa i zajeđljiv. Različiti su karakteri đvojice mla- . dih kolega koje je prva dužnost po završetku studija uputila na lenjingrađsko pristanište, ali oni su podjednako odlučni u osuđi pojava | „Kkarijerizm, samoživosti, korupcije, u suprostavljanju svemu što mlađost odbacuje i Žžigoše kao zaostatak minulog doba.
Tema mladosti i zahteva koje oma postavlja ljudima, životu i svakodnevnoj atmosferi profkala je i drugo obimno delo Vasilija Aksjonova — roman Zvezđama Karta, a preovlađuje, isto tako, u njegovoj pripoveci Narandže. iž Maroka. Kao što je poznato, sovjetska
. kritika je dočekala pomenufa dela sa
mnogo rezervi, od kojih su neke bile upravljeme „žargonu“ glavnih ličmosti Zvezđaie karte, ali to nije „umanjilo popularnost romana Kolege, niti je Uuputilo kritičare na pretpostavku da se Aksjonov uglavnom iskazao do kraja kroz svoju prvu knjigu.
Danice Jakšić prevela je roman Aksjonova savesno i tečno. Njen prevođ, u
! celini ocehjen, odražava đuh'i ritam
Alcsjonovljeve proze, sveže, vibrantne, znatnim delom ”P“oslomjene na Kratke repčike. Ponekađ prevodiocu nedostaju sigurnost i sloboda u prenošenju nekih „vhodamnih“ ruskih govormih formi.
Lab ZAHAROV
Dvosiruki proces u toku
Nastavak. sa 3. Btrane
Prolećna liturgija za mrtvog pesnika. Podsetimo li se, još, na remije mastoalu Lalićevu pesmu Tako je pevao Orfej, koja kipti mladđalačkim zanosom i Vverom u Životođavnu smagu stiha, i pe= smu Kritika poezije iz zbitke 4AY0go= mouwti i druge pesme, u kojoj pesnik ističe veličinu pesmičke reči ali i njenu nemoć na prairtičnom plamm, jasno ćemo vidđeti kakva je promena mišljemja u toku, uverićemo se da pesme iz ove zbirke, koje smo naveli, predstavljaju (ne· reeimo, kad je O pesniku slovo konačno) svođenje značaja poezije i pesnika ponaosob na mnogo manju meru, koja umnogome proističe iz TIOVOE pesnikovog raspoloženja, iz njegovih novih mnogo kompleksnijih ali i, u najmanju ruku, zbunjujućih saznanja o opštoj humanoj situaciji. Orfejev drugi sMlazak je „„lišem reči, lišen glasa / silazak: praznih Tulkn, čin pre čina“, on je nemoćan, a prirođa, koja mu se nekađ potčimijiavala, odjekuje mračnim zvucima, ona mu i sama pomaže da vidi đa je beskoristam. Uloliko je ovo bio teorijski prekid
sa sopstvenim, pogledima iz prošlosti 5
(ako može fako da se kaže kad je u pitanju još vrlo mladi pesnik) ciklusi Algol, Kalemegdom, i Nereida predstavljaju to u pogledu forme, Figurativan i semantički posređan wmnačim izražavanja doveđen je vw tim” giklusima do log stepema da može biti Bgo>
vora o njihovoj „nekomumikativnosti.
Lolič se i do sads služio slikama i one su, štaviše, umele prividno veoma udđa~
ljene objekte da dovedu U. vezu sa onim. o čemu jereč, njegove mefafore su i pored neobičnih spojeva reči „imele pravu udđarnmu smagu, tako da je čitao= čeva mašta bila alttivizirana sli i usme= rena na pravac logičke razvojne linije. Taj kostur, ta fiktivna konstrukcija, zadržama je i u ovim stihovima, mo simiboli su ı priličŠmoj meri smpstraiktnii (ili privatni) tako da, i poređ naslučivamja da je i tu reč o novom ogledanju u starim „fematbskim': olevirima, dovode čitaoca u situaciju da se upita: nije li ova višesmislena, mnogoznačma asocjijativna aparatura, koja u svoj kovitlae zahvata sve, od oblasti ličnog do opšteg, od tremufinog do večnog, ođ ogramičenog đo bezmernog, od prosforno suženmog, do beskrajnog, upobrebljena za neki cilj od koga nemamo koristi jer je nedokučiv ili, u boljem slučaju, samo fragmentarno Spoznajan? Ako i jeste rečo novom, kompleksnom pristupu temama iz oblasti
LIKOVNE PRILOGN: U OVOM BROJU TZRADILA OLJA IVANJICEKI
ličnog emocionalnog iskustva, istorjjei legende, koje se, pre svega,ogleda u izra= šavanju pesnikovog raspoloženja njima inspirisenog, mi nismo bili u muogučnosti da se u punoj meri saobrazimo sa njegovom efikasmošću.
Da li je Ivan V. Lalić ovim dvama nastojanjima da prekine vezu sa fradicijom, sa mnogobrojnim poslupcira u kojima je nalazio pravu razmeru za odnos modernog i tradicionalnog, pošao putem svog daljeg umetničkog uspoma8, teško je utvrditi. Sigurno je da njegovi današnji stihovi Izražavaju jedmo bogatije životno iskustvo i da je njegov odnos prema Živobu mnogo Teompleksniji i dinamičniji, Treba vetovati da će . njegova „unutrašnja Vveza. ona najvrednija, sa ž]đfrađicijom proizići iz novih saznanja pročišćema a fime još snažnija, Bez toga on ne bi bio ono što jeste: pesnik koji je našu današnju poeziju zadužio polpuno raz» ličitim, „izvanrednim i nezaboravnim, pesmama kakve su, na primer, „Ofelija, Vizamtija, 1804, Savršena jesem, „ArYgonauti, Rođenje, i Kvalitetima koji ga stavljaju u red najboljih pesnika koje danas imamo. Naši, ranije stečeni utisci o ovom pesniku isuviše su snažni | živi u nama đa bismo ovu knjigu mogli da „shvatimo drukčije no kao delo značajno 'prevashodno za svog autora, kao rezultat jednog dvostrukog brocesa u toku, Da
bismo videli da li je reč o novim domašajima ovog pesnika, o njegovom. eventualno, novom liku, treba sačekati nova dela u sleđećem činu, Bogdan, A. POPOVIĆ
Dušio | TRIFUNOPVIC
MOLBA
M olim Goynji naslov doe me w,
ostoji: hoću da napustim, Crno preduzeće 7 za proizvodnju veštačke mesYeće i mođernih, skandala.
Ovde sam prisimo i poslovno trezam zastao bio
wo, proputovanju
i dugo kod, vas Tadio.
AL odjednom, mi je u oko pala jedma mastrana stbar:
Uvrežilo se kod, vas shvatanje da je bolje piti nego pevati da je bolje biser biti
nego biser mizati.
Tu živeti trezmo fo m mvudye muke večno ma, putu a večmo u, kutu.
Pa mi Je onda povodom togga, napamet vala i druga mastramca štvnaY.
Ako već žibim tamko mglasovito živeti onda, ·
biti vam svega toga,
a me protiv po sbaku cemu;
laskati pobrememo ovom, primamljibom, užast, a stalno znati svoje. : A moje je isšyrovibyiar + 7 piožtep fo što mi ponekad, dođe —
da se zamimam samo sudbinom, kant koje se umno snalaze
da sebi pronađu, reku.
I molim, Naslov da me wudostoji: da me otpustite i po mogućnosti ostavite ma miru.
Ja misam. čovek sumnjiva opredeljenja: već sam, dobio powudu,
ođ Tuvorca wmeremih, oduševljenja
Š s njim ću odsad da radim.
Molbi prilažem:
Kopiju svojih otmenih snova Svoj imteyes za turu
Potorđu o zdravlju i veselju: pbyilažem svoje Krhke milione Stvugotinu, s moje duše zelemkaste koja mikad meće stići đa zaYudi
} još:
nevešt voermil
brilažem svoju isposničku, nadu.
% vaše skoro povoljno Tešenje ."nempređ Topdla.
SASVIM PLAVA
ašto me bih pokušao da te prevnrim.:
tvoj prozor
Z
đa ti kažem: — Ta stu brdo što se vide kroz
sasbim, plavq.
Ti dđa odmah, poberuješ
i da gleđaš
kako strog a twmmesem
kroz tvoj prozor gledom brda sasvim, plava.
4 tek posle da DĐroverniš kako brda kroz tvoj ĐrozoYT baš i misu
sasvim, blavg,
Žak i misu meko, brda.
Pa đa ondn gleđaš sebe da se čudđiš |
ra se vitaš
šta ti bi da vbovevuješ
AD da sve kasno buđe. Pa da blačeš kad ja odem,
n da sebe ubeđuiješ
+. da sebi močaravaš
"a su brđa
Što se oiđe kroz fvoj·:proroy stoavno byđa
a ta brđa
sasvim, plavn
Zešte me bih pokušao
ma đa sebi dočaravaš
kad ja odem.
KNJIŽEVNE NOVINX