Književne novine

7.

pozorište: S:

Podsmeh

\

„DNBVNIK JEDNOG LUDAKA”

— Gogolja LJUBAV GOSPODINA PERLIMPLINA"

— Garsije Lorke ·

ljudskom razumu

| GOGOLJEV Dnevnik jednog ludaka predstavlja tekst koji sigurno može da zazvuči veoma moderno i aktuelno u

· teatarskom smislu, s obzirom da ira-

cionalno čini umetnički egzstemimim i produhovljenim, a racionalno dovodi do metafora apsurda koje u svom vizuelnom obliku postižu savršeno jedinstvo ı sklad s nerealnim. U tom sažimanju suprotnosti i psihološko sazrevanje ludila dobilo bi dinamičan, a u isto vreme i lirski prefinjen, „oblik bujanja panike svesti i deformisamja refleksa spoljnjeg sveta (društveno ~ socijalne sredine), u kome se iz očajanja Gogoljevog ošamućenog junaka Popriškina rađa vapaj za živolom i naglašava sva tragičnost nagorelog uma.

Na žalost, Arsa Jovanović je, postavljajući Gogolievu priču na sceni Ateljea 212, shvatio suviše formalno njeno tkivo, pa svu energiju usredsred:o na iznalaženje psiholoških nijansi u precizno utvrđenom dijagnostičkom re=-

dosledu ludila, S vremena na vreme

jedna od poslednjih Gogoljevih rečemica ozvučavana je kao nostalgični i tužni motiv piščeve intimne tragedije, Tako je ova priča dobila na svojoj logici ali, opet, na suviše khonvencionalan način (i pored maghnetofona, projekcija i Sstilizacija), U suštini — veliki trud i pedanterija u kojoj usahnjuje pravi smisao Gogoljeve stravične i gorke reči.

Prosto je neverovatno da Arsa Jova-– nović, kada se to najmanje od njega moglo očekivati, pokazuje priličnu pasivnost i nezaimteresovanost za tumačemje piščevog duha. Režija u ovom slučaju nije trebalo da se iscrpljuje toliko u grafičkim scemskim rešenjima i iznalaženju optičkih efekata već u razotkrivanju one umnmutarnje dinamike koja uništava i ponovo oformljuje vizuelne metafore. Nije li to odsustvo one toliko potrebme invenci!e u kojoj, inače, ovaj umetnik ne oskuđeva, a bez koje je gotovo nemogućno od Dnevnika jednog ludaka napraviti moderni Sscemski spektakl.

Po našem uverenju, ova priča sadrži ı sebi potencijalno više poezije apsurda nego mnoga dramska dela koja šu s takvim pretenzijama u poslednje vreme često osvanjivala na našim „tekućim reportoarima, Gogoljeva poezija stalno se bogati čitavim nizom čudnih i uzbudljivih vizuelnih oblika u kojima se, uz pomoć ogorčenog duha, iracionalno iskazuje kao racionalno; i obratno. U pravo u toj napetosti i otuđenju, ritimički stalno novom i stilski složenijem, nalazi se ključ za današnje. tumačenje Gogolja, Te unutrašnje snage, skrivene iza prividne opsene piščevog teksta, prevazilaze svaku mehaničku alttuelnost i prerastaju u simbole vremema i ljudi. postaju podsmeh samouverenoj logici koja nastoji da u sebi samoj nađe savršenstvo i realni smisao.

Arsa Jovanović je, pored ostalog, i sam sebe hemdikepitFao što je za Popriškinovog tumača izabrao Pavla Minčića, nepodesnog za ovako složena raščlanjivanja jednog neobičnog lika. Ovaj glumac se, istina, fiziološki idemtifikovao sa rađanjem ludila, pa se i Dpwipremao na to da mu dš&8 ubedljiv spoljni izgled. Otud je i njegova prenapregnuta pažnja sužavala mogućnosti nađah nutije interpretacije tog, za glumca svakako izuzetnog, teksta. Jer, ne radi se ni 6 kakvom ekspresionističkom glumačkom izrazu, već kreativnoj spoznaji bez koje je nemogućno otkriti svu poetičnost Gogolievih simbola apsurda. Minčić se zadržavao, i poređ toga, u okvinima realističnog, gubio šarm i postajao inferiorni zarobljenik vlastite skučenosti i bezizražajnosti.

Ipak, nekoliko minijaturnih indika-

cija reditelja Arse Jovamovića pothra-

njuju uverenje da se ovaj eksperiment mogao pretvoriti u blistav uspeh njegovd mašte i duha.

* * *

SASVIM JE IZVESNO — Lorkina poezija i scemske elegije nisu poslednjih sezona uzbudile maštu nijednog našeg reditelja u tolikoj meri kao Jovana Putnika, U tom smislu razumljivo je interesovanje za njegovu novu DOostavku Lorkinog ljubavnog eleluja Ljubav gospodina Perlimplina na terazijskoj sceni Savremenog pozorišta. Tim pre što je u sećanju živo oho njegovo novosadsko, umetnički veoma ubedljivo i nađahnuto, otkrivanje iz-

vome poezije u ovom delu. Sada je i sam Pulnik, čini se, pomalo strahovao od evethtualnog ponavljanja i sav se upeo đa oltknije i druge pristupe elementarnoj Lowkinoj elegičnosti.

Svako iole pažljivije poređenje originala i adaptacije (ukoliko se'uopšte može govoriti o adaptaciji) odmah uverava da ne postoje nikakve indicije da je Putnik svojim blagim intervemcijama skmavio Lorkin tekst. U suštini, dodata su tri izvorna Lorkina stiha, ali tako da stoje izvan tokova same dramske radnje kao poetski i životni magoveštaj tragedije i smrti. Zato se u ovom simboličnom furiozu pojavljuju sve ličnosti u prolazu, kao da su za trenutak otrgnuti od zbivanja da bi time još više potemcirali njegovo unutamje prerastanje u istinsku tragediju. Dopišane reči na kraju („Idite kući, žalili smo se“) nemaju nikakvog smisla i izgubile su se već na repriznoj predstavi. Na taj način adaptacija se svela mahom na razbijanje, i vaniramje teksta vragolana koji se pojavljuju između svake slike kao komentatori i vodiči i persifliranje pesama koje zvuči kao eho onog što se događa iza zavese i samo od sebe ne može da ubije Lorkinu misao.

Problem predstave je zbog toga više u nastojanju da se poetski svet predoči na totalno vizuelan način u kome će i podsvest dobiti svoj oblik kroz baletsku igru. "Time je, međutim, „cela predstava razjedinjena na dva paralelna toka koja, i pored prividnog jedinstva, teku svaka svojim posebnim. ritmom. Čak bib se reklo da balet naivnom atraktivnošću zasenjuje glumačku reč i postepeno je izobličuje, oduzimajuči joj nešto i od osnovnog poetskog smisla i značenja. Baletske numere prerastaju rediteljsku koncep=ciju i u svom nadigravanju postaju nezavistan svet za sebe. Da slučajem, Putnik uspeo da održi proporcije između baleta i teksta, odmnmosno da ga podređi govornom delu predstave, verovatno bi čitav spektakl (sa sugestivnom i dopadljivom Irenom Kiš) delovao sasvim drugačije.

Pri svemu tome važno je dstaći da Perlimplinh, kao centralna ličnost ove drame, nosi u sebi i svojoj igri užasnu i oplemenjemu ironiju, koja ima snage da ide do sopstvenog samouništavamnja. Ona je daleko jačeg intenziteta nego Siranova ili Krležinog Dom Kihota, jer dok prvi ironično gine slučajem, a drugi ostaje u životu, Lorkin Perlimplin ima u sebi preobilje hrabrosti i odlučnosti da bez odstupnice ode do kraja u kome će samoubistvo biti sasvim određeni i željeni -ilj. Njegova smrt je lucidno pripremljena i izvedena i unapred se podsmeva svemu što je neprirodno, pa i sebi samoj i onim koji bi mogli da se rastuže nad njegovom nesrećom, Pitanje je da li tako dublje shvaćeni i osavremenjeni Perlimplin može da nađe sebe u sintezi sa baletom i me bi li on Još više bio potisnut s pozomice u semku. Otud smo dobili u liku Dragutina Dobričanina Perlimplina sasvim prilagođenog baletskom raščlanjivanju predstave zabavnog, pomalo luckastog gospodičića koji sažaljeva svoju preteramo vidnu nemoć, pa mu i lukavstvo nije plod iskričavosti duha već heke fizičke spetljanosti kojoj suludo starački daje ođuška,

Nasuprot njemu MBelisa, u tumačenju Tamare Miletić, pokazivala je čudnu perverznost potenciranu golotinjom koja je dolazila pre kao namerno naglašena nego slučajna pratilja njeme lepote, Mesta u kojima se njena Belisa pokazuje kao hladna i nemilosrdna prema Markolfi svakako su sigurnija i bolja nego ona u kojima se od nje očekuje daleko više toplote i plastičnosti glumačkog znanja. U Markolfi Tatjane Imkjanove imali smo sasvim iskrenu prijateljicu, rođaku i sluškinju Perlimplinovu, datu u diskretoj prefinjenosti ove glumićče.

Vragolani su bili malo disharmonični, ne nalazeći u #&žyzajedničkoj igri pravu naivnost i neobuzdanost. Dok je Vesha Predojević još i imala te devojačke ili dečje čednosti, Mira Dinulović bila je predispohirana za rezonersko i intelektualno kazivamje.

' Petar VOLE

je, kojim,

lika u: prevodu ~

Karet | JONKERE

POVEST OBNOVLJENE KRVI

Trtva sam, vikala je staa.

Istrčala je ma put, za volamom Njena ističe krv, rekao je asJalt crm.

ja sam joj sin, rekla je u čopeku kYv. Jesam li već hladna, upita žena krož

Hirurga evo, i Špric i Koža i Igla i Krv.

zanat će mi upropastiti, Yeče oremenmu

Evo me, reče u tom majci kYv, ja sam to, reče majei slmovlja kb,

Dobro veče krvi, reče krv, čekala sam srce da ti vidim, hoću, Yeče sinovlja kr

dolazi plima i mek te mije strah. Posle predela tropskih i žena, da li si

Fransis ZA4M

| VOLIM U PROŠLOSTI

j otim u DYošlosti klaru d'Blebuz učenicu starih pamsiomata

koja je čitala mekadašnje magazine

u tople večeri, pod lipama.

Volim samo mju i ma sYcu osećam, plavu svetlost mjenog belog vYata. Gde je sad ona? Gde je wopšte i bila ta sreća? U mjemu svetlu sobu pružale su se game.

Ona možda još mije mrtva — išli smo možda bili to oboje. Veliko dvorište bilo je puno obpalog lišća u .hladmom vetru pri kraju svakog : davmog leta.

Sećaš li se pawnovog berja u velikoj pazi pokraj školjki? ... Javili su da se desio brodolom, kroj Nove zemlje: Greben.

Dođi, dođi, draga Klaya d'Blebuz volimo se još, ako bostojiš!

U starom vrtu ima staYih lala,

Dođi sasvim maga, o Klara d'Klebuž.

iz starih dan

Anestetičar nije mišta razumevao.

KRrv? I mema, je tiše, reče čovek u belom. Ona je: moja, reče, u sivoj odeći smnt. Viknu: Evo vam krvi! Čovek koji se vrata dotakao,

Ako se nastavi ovo, u beskonačnost ako se nastavi,

Da te ponovo biđim, dala bih sve što imam,

midi đe, mlada krvi, zovmu majčina krv

Strah me je, reče krv koju je dao sim,

je rekao čovel.

bojim se, i hladno mi je pod ovim starim krovom, drži me čorsto, Yeče majčima krv.

Znaš li ti put? Dobro požnajem put.

Prolazi levom komorom srca, koja je poznaje. Prolazi krož pluća koja je poznaju. Prolazi kroz pluća koja je poznaju.

Prolazi desnom, komorom srca, koja je poznaje.

sam.

Gde li je nebo, pun dobre vatre pakao.

Prolazi kroz glavu — koja je me poznaje.

Dolazi moje vreme, reče vremenu smrt.

Po drugi but kroz srce i pluća, po drugi put,

smrt.

ponovo krv je stigla do glave, ponovo krv je prošla kroz glavu.

Već mi je bolje, kaže sinovlja KkY»v. Ja sam te zgrejala, veli joj majčina krv.

reče Krv kri majke hoja se skoro ohladila.

Ona govo?i nešto, rekao je lekar sinu.

te već davmo.

9,

čist?

ninas gy ———

BIĆE SNEGA

B iće + snega za koji damn. Sećam se prošle godine. Seđeći pokaj ognjišta, sećam se svojih žalosti. Rad bi me pitali: „Šta ti je?“ rekoh bih: „Manite me, nije mi ništa.“

Razmišljao sam pre godinu dama 'u svojoj sobi dok je teški sneg padao mapolju. Razmišljao sam beskorismo. I sada. kao i u omo dqba pušim, na svoju drvemwu lulu, s muštiklom, od ćilibara.

Moja stara komođa uvek ma hrastovinu miriše. Ali ja, bio sam buđala, jer toliko toga nije se dalo izmeniti, i samo je poza hteti odbaciti stvari koje Znamo.

Zašto wopšte mislimo i govorimo?

To je samo smešno; me govore mi suze mi poljupći, a mi ih ipak razumemo, i Koraci prijatelja blaži su mego blage Yeži.

Krstilž su i 20e2de he misleći da njima mije potrebho ime, i lepe komete neće iščezmuti zbog račuha koji predviđaju dđa će se one jedmog dama ugasiti.

I sada gde su stare tuge moje od prošle godine? Jedva da ih se

i sećam.

Reći ću: „Mamite me, nije mi mišta“ ako neko dođe u moju sobu da me pita „Šta mi je?“

brzo se nagnite, to vama vaš život govoTi.

I onda su se usta majke pokrenula, i jedini je sim čuo njem šapat tih: sanjala sam da mi se rodio

sin, (Prevela Mira ALEČKOVIĆ)

SEĆANJE IZ DETINJSTVA

S ećam se kada se išlo u Ortez

starim, tetkama u crmimi

klemansi i Seleniri.

Bile su hugemotkinje. Klemansa,

kao da je opet vidim, na blistavim, parketima

kako Klisi, visoka, mršava, tiha.

Pitao sam: „Reci mi tetka Klemamsa

đa 1i je istina to što mi kažu ili je laž?“

Ona bi rekla samo „da — ili me dete moje.ć

Oko:mje kao da je bila semka

verujem, semka staroga zaveta,

senka stvaramja sveta.

Umnla je čitajući psalme, opraštajući se sa debelim krovovima od slame i plavim dimom podneva wu mebu. . „Jer, iako je divmo, rekla je, otići u Kkrilo večnosti ovaj čas u kome vas mapuštam veoma je okrutan.“

(Prevela Jasna MELVINGER)

Da li se Dis bavio prevođenjem?

I

itanje izgleda gotovo deplasira~

no, jer kako bi se, zaboga, Dis

bavio prevođenjem ako već nije znao strane jezike ni čitao (bar u originalu) strane pesnike? A to je opšte mesto naše kritike, počev još sa onom savremenom, sa nutorima koji su nesrećnog pesnika lično poznavali, Niko drugi nego sam Sima Pandurović, intimni drug i u mnogome istomišljenik. isticao je u članku o Disu u časopišu „Misao“ 1921. godiije:

„On je vrlo slabo poznavao i našu i stranu literaturu, vrlo malo čitao, i ništa nije nepravednije od mišljenja da je, Dis svoju poeziju stvarao po ugledu* na strane pisce, kako je držao Skrelić... Njegova poezija je sasvim njegova“.

Skerlić, međutim, koji je zaista za Disa rekao da je „jedan običan podražavalac“, tvrdio je da kod ovoga ima, pored oštalog, „i Bodlera i Verlena, iz treće ili četvrte ruke“, pošto je Dis inače — po njemu — „nekultivisan čovek koji je malo čitao, koji malo zna, koji se nije dalje makao od Zemuna“, Brahko Lazarević, koji je u oceni Disa bio znatho blaži i pravedniji od Skerlića, isključio je Svaku tvrdnju o uticaju kao netačnu (u nekrologu Disu u krfskom „Zabavnhiku“). Nedostatak knji ževme kulture pomihju i drugi poznavaoci Disa, ođ Matoša do Dimitrija Mitrinovića, mađa ih je bilo koji su dopuštali i mogućhost, makar posrednog, inostranog uticaja.

Zanimljivo je da slična dva stava i danas možemo čuti: da je kod Disa izvestog stranog uticaja Bodlerovog i Verbehovog ipak bilo, mada to nije mogućno dokazati — kao što smatra

Miodrag Pavlović u eseju Dis ili pesnička imaginacija; i da se o takvom uticaju uopšte ne može govoriti — kako misli najnoviji istraživač tih pitanja, Vladeta Košutić, u svojoj (na žalost još neobjavljenoj) disertaciji Uticaji frameuskih parmasovaca i simbolista u Srba. Pišući o Disu izuzetno raspoloženo i nadahnuto, Košutić u celini usvaja sveđočanstva savremenika i Disa uzima kao neobičan slučaj „uticaja bez uticaja“, Naime, on pronalazi kodđ Disa „bodlerovska“ i „verlenovska“ raspolo~' ženja, ali ih smatra potpuno nezavisnim od pomenutih pesnika. Bliže paralele sa ovim ili s drugim pesnicima Košutić nije našao.

Jedna analogija, i fo bliska, ipak postoji. Rađeći na obimnim studijama o sličnostima, srodnostima, i „zakonitostima“ u literaturi, zabeležio sam (u nizu poetskih tema, ideja i Slika) i ofiu dosta čestu o dalekoj tajmoj, idealnoj ljubavi, o „nekazanoj tajni“, a kao pri mere za to naveo sam, pored ostalog, i čuveni Arverov sonet i neke stihove od Disa.

Arverov Sonet kod nas je uspešno prevela K. B. (Katarina Bogdanović) U „Srpskom književnom glasniku“ 1918. gođine:

Moj život ima tajnu, duša mi mešto krije, Večitu ljubav što se začela u trem oka. Zlu mema leka, pa je ostalo bez svedoka. I ona, uzhok svemu, to nikad znala mije.

Avaj! nepoznat od mje provešću vek | svoj ĆćeoO.

Večito s mjom — wu mašti, na javi / u samoći; Nesrećan i w fluzi čeznuću dane, moći,

Strahujuć i da kažem sve što bih reći hteo.

A oma, mežna, blaga, kakvu je Gospod dade,

Ići će svojim putem i meće čuti jade, Ni uzdah moga stca što zbog mje Dati.

Pa nađe P obu pesmu, bol strasti

sakriveme,

Pročitaće, i glasom spokojne, časne šeme

Unpitaće: „Koja je?“, i mikad neće znati.

Evo sada srodnih mesta Disovih. U pesmi Sećanje (IV). objavlienoj prvi put u „Delu“ 1904. godine. nnlazimo ove strofe.

Često puta kad te vidim gredom, Ja tek vidim što si bila za me, Uspomene \kzadu, mi Yedom, Tužno, mYtvo, pogledaju na me.

Ti još me smaš mi da | sam te volo? Moja ljuba» ostala je tajna.

Ne zmaš ni to, da sam sve prebolo,

Da si sada prošlost moja sjajna,

Još je zanimljivija i ispovednija pesma Njeno ime objavljena u Utopljenim, dušama 1911. godine:

Kada sklobim, oči — i to jednom biće —

Sve mi se čihi đa bre nego UVečo Na misli, shove i ideje siđle, U svesti ona javiće se tada.

Bojim se da će lića izraz ceo Odati lik joj svetu, kad mi priđe, I ime koje me Yekoh mikada.

KNJIŽEVNE NOVINE