Književne novine
IBIINIJIJI
ACO ŠOPOV O KOČI RACINU skim
POD NASLOVOM „Kočo Racin đanas“ septembaski i oktobarski dvobroj za prošlu godinu ovog Skopskop časopisa objavio je reč Aca Šopova pročitanu na svečanoj akademiji u '"ritovom Velesu, održanoj povodom dvadesetogodišnjice smrti Koče Racina. Ističući da Racin bripada onom krugu stvaralaca za koje možemo reći da je „njihovo delo ogledalo mjihovoB života, a njihov život potvr-
da njihovog dela“, Sopov ka- |
Že: „Kad govorimo o pesniWu Koči Racinu, mi mislimo i na čoveka Koču Racina, na onog samopregornog radnika i istaknutog borca za prava svoje radničke klase i SVOM naroda, a kad govorimo o borcu Koči Racinu mi time isyovMemeno podrazumevamo i pesnika · čije ime, neraskidivo povezano S današnjicom naše pgqezije i Naše Mmjiževnosti, stoji na prvoj stranici u novoj razvojnoj fazi te poe zije i te književnosti“. Izraštao je i sazrevao Racin u uslovima surovih zakona eksploatacija, beda, zla i obespravljenosii, Rano je saznao sve te nevolje, sve muke i painje radničke klase i radnog mnatoda. Rano je, islo tako, pojmio i puteve kojima treba poći u razrešivanju društvenih dilema i protivrečnosti. Tom saznanju osnovnog imperativa vremema, tom cilju vazrešenja nepravde vremena -— dao je celog i celovitog sebe.
„Stvaralac bogale poetske imaginacije, poetska priroda obđarena izvanredno moder-
nim senzibilitetom, Racin je proniknuo u suštinske probleme svog vremena i SVOE maroda i izrastao je kao čovek i pesnik koji u brobi pro letarijata i porobljenog narođa malazi OsnOVnogB smisla svom postojanju, svojoj ljudskoj i stvaralačkoj egzistenciji, Tzrastao je kao strastan vođoljub Moji svim silama stremi idealu macionalnog Ooslobođenja, ali om je islovre meno i proleter i mevolucionar, pa ova klasna opredeljeljenost i ova svest uslovljavaju i karakter njegovog rodoljublja. Osnova RacinovogE yodoljublja jeste internacio| nalizam njegove Klase, opšte-
| i Up ——=C—= = IZLOG ČASOPISA ljudski humanizam. Njegovo šen i adda iza te i u woleli neposrednu |
rodoljublje, jeste internacionalizam dela, istorijski internacionalistički dug njegovoj vadničkoj klasi, shvaćen i konkretan u datim istorijuslovima "i ostvaren konkretnom. revolucionarnom akcijom“,
Oslobođen bilo-kakVoOg YO mantičarskog patosa, ali prečišćen i Kkondenzovan istinskom revolucionarnom vokaci jom, Racinov stih je — bilo da je elegičan, bilo da je bot ben — označen elementima iz-
vorne, autentične poezije. „Izvornost ovoga stiha javlja se često elementarnom snagom:; tehnički, on nije dovi!~
DEJVID DEJČIZ G LIVISOVOM ČASOPISU „SCRUTINV“E
U IZDANJU „Cambtidge University Pressa“, u dvadeset svezaka, ponovo je izđat čuveni engleski tromesečni ča sopis „Scrutiny“ koji je od 1932. do 1953. godine izlazio u Kembridžu i koji je uredivao jedan od najistaknutijih savremenih engleskih kritičara, PF. B. Livis. Dejviđ Dejčiz, pbrofeso” univerzitetn i pisac mnogih knjiga o Eknjiževnoj kritici, u jednom od poslednjih brojeva ocenjuje ulogu Moju je ovaj LivišsOV časopis odigrao u engleskoj savremenoj Književnosti i Uukazuje na osnove karakteristike i vrednosti Livisovog rađa na uređivanju ove čuvene književne revije.
Mada «Livis pikad zmije jedini urednik. časopisa „Scru tiny“ (Istraživanje), on je od maja 1932. do oktobwa:.405% + godine bio njegov „glavni genije“. Časopis je:· osnovan u vezi sa diskusijama o orgahizaciji proučavanja engleske književnosti nn univerzitetu
toj tehničkoji nedograđenosti može lako da se sagleda njegova originalnost kao i sve ono što je novo u njegovoj prisutnosii u našoj poeziji“,
„Racin. je celovita integralna ličnost — zaključuje Aco Šopov. — U njemu jednaku
vrednost imaju i čovek. i pesnik i borac. Racin je čovek koji ume da oseti i da shva-–
li do kraja sve one koji po--
seduju samo svoju cmu glad i svoj crni rad. Racin je borac koji svesno ulazi u DOTbu za oslobođenje rada, za oslobođenje maroda od nacio nalnog ugnjetavanja i potčiwjenosti. Racin je našao smi'sla čovekovom postojanju w borbi protiv svega onoga šio ponižava i vređa, što je mnedostoino čoveka i ljudskih od nosa. Racin je borac koji u ime fog smisla čovekovog
„postojanja može da podnese
niz lišavanja, proganjanja, hapšenja i da da svoj život. Racin veruje i Sstremi novim putevima čoveka, mnjegovoj ljudskoj sutrašnjici, njegovom očovečenju“,
(D. S. 1
u Kembywidžu, i od SVOB OSnivanja bio je u jednakoj meri povezam i sa obrazovanjem i sa Kritikom. Traganje za pravim literarnim me rilima i mnmapađi ma savrememo prikazivanje knjiga bili su povezani sa obrazovnim. idealom. Livis le okupio oko sebe izvestan broj mladih diplomiranih studenata koji su delili niegovo mišljenje o situaciji u engleskoj kritici i koje je on, svojim primerom, naveo da pokušaju da pokažu kako ireba pisati MWritiku.
Časopis nije mapađao samo „bpel-letrizam“. Njegovi još Oštriji napadi, bili sa upereni na jalovi akademizam koji je smatrao đa se stuđenti moraju naučiti đa se dive svim književnim delima | prošlost samo zato što pripadaju jednom davnom vremenu. Ista sudbina zadesila ja „avangar– dne ritičke „gimnastičare“ koji se nisu bavili procesom preciznog wrednovanja,
Cilj koji su Livis 1 njegovi saradnici sebi postavili bio je ne samo da se donosi Sud O novim delima, nego. „da ,se preoceni vrednosti engleske književnosti i da se „smeste“ veliki pisci engleske knji ževne trađicije. Oni su izbe-
praktičnu kritiku nego formulacije estetičke filozofije. Ne zadržavajući se isključivo na Književnim temama, časopis je svoje skranice posvećivao politici, nauci i filozofiji, mada u manjoj meri. Odnredđujući valjanost nekih ocena objavljenih u časo pisu Dejčiz ih sa više ili ma-– nje Kritičnosti osporava ili odbacuje. On je svestan da veliki deo onoga što se preštampalo u ovih 20 svezaka nije bilo vredno, ponovnog objavljivanja, ali činjenica
UESTO ALIRO
TEZIK: POZORIŠTA
PISATI pozorište ili pisati va pozorište, pita se na početku ovog eseja autor Roberto Rebora? Današnje pozovište, smatra on, živi!'od nepozorišnih funkcija: ili služi scenskim MWonvencijama ili že iji da se, utičući na ljudsku svest, neposredno utiče na so cijalnu realnost (Sartr i Breht, iako veoma · različiti među sobom) ili shemama jed ne avangarde koja je često verbalna. Ni u jednom slučaju pisanje pozorišta nije najvažnije „zanimanje „pisca, već" samo sredstvo. Pozorište
međutim, sije koji se mora roditi u piscu pre ekspresije same, pi še se unapred kao što se piše roman, zamišlja se i oseća
je, mačin, ekspre-
pre rađanja, sa svim njegovim elementima i svim efektima; pozorište koje je intimno pozorište i pre nego što to postane konkretno u događaju Koji se s njim idem tifikuje. Mnogi, međutim, ko
gavali raspravljanja i više su ji pišu za pozorište shvataju
*
da se pred nama nalazi čaSopis koji je nekada izlazio isti onakav kakav izgleda u metkim sačuvanim kompletima omogućuje da se, čitajući Sveske onim redom kojim su se nekad pojavljivale, donese sud „o pravoj prirođi postignuća Livisa i njegovih Baradnika. Uprkos mrazočaranjima i iritacijama koje se tokom čitanja ponekad do-
· življavaju, nemogućno je pre
viđeti osnovni utisak o „plemenitosti celog poduhvata“.
ga kao sredstvo i postavljaju sebi jeđino pitanje pozoriš nog jezika koji im dođe kao neka žrtva čudovištu zvanom pa ako ioš žele da leče krizu pozorišta smatraju da će za to biti dovoljno obnoviti jezik. Oni zaboravljaju
scena,
međutim da scena ne zahteva tehniku sasvim prirodna posledica izbora, stvaralačkog opredeljenja. Prvo se rađamo a zatim stičemo svest da smo rođeni. Pozorišni jezik ne nastaje iz poslušnosti prema nečemu što je uvek postojalo nego iz po slušnosti prema nečemu što će tek postati. Jezik jednog pozorišnog lika nije posledica piščevog zamišljanja tog lika nego uslov da se taj lik uopšte rodi kao protogonista u dotičnom komadu.
nego je ta tehnika
Nema sumnje đa pozorišni jezik treba obnoviti. Ali kako? Pozorište ni od koga ne može primiti pomoć dok u samom sebi ponovo ne pronađe razloge vlastitog postojanja. Ništa se ne može učiniti dok dijalozi ostaju spektri dijaloga a reči skeleti značenja koja ne postoje. Do obnove neće doći dok god pozorište liči na kraj sveta koji nije nikađa ni postojao. Ne treba trčati za rezultatima. Kod svih načina izražavanja, a kod pozorišta naročito, put traganja za razlozima vlastitog postojanja treba da formira čitavu istoriju. Ponovo se nalazimo pred prvim slovom alfabeta. Pred jedinim slovom. koje smo zaboravili, (T. KJ
CB PREVEDENI
Frančesko GRIZI
Ponovno čitanje
TRAGANJE ZA USPEHOM, zadovoljstvo što je proglašen nacionalnim piscem, svakodnevna želja da bude glumac i mterpretator zbivanja na sceni italijanskoj i evropskoj, elementi su.koji bar na prvi pogled određuju Kurcija Malapartea.
Malaparte ne gleda na cenu koju mora da plati da bi se domogat» uspeha. Hvata se u koštac sa jednom prozom preplavijenom primedbama- i argumentima, rasipa se u temama zbunjujućim i razdražujućim, predstavlja se slikama wečito u pokretu, po ukusu pomalo francuskim. Pod bilo kojim uslovima prihvata ulogu — samo ako je to uloga glavnog glumca, uz to mladog — i zaogrće se najmeobičnijim plaštevima.
Oblači tuniku starog Rimljanina u Italia Borbara (1925) i izjavl*uže da „nova smagn itelijaoslrog duhn, koia se već manifestuje jasnim znacima, može jedino · biti antievropskn.“ Između 1922. i 1927. ulazi na scenu pod maskom ortodoksnog nacionaliste i deklamuje romantične tercinme u slavu duha Kontrareformacije „koja nas je još jedmom spasila, dižući svoj glas protiv poslednje đerivacije reformacionizma, protiv socijalizma“ ~ (Živa Koropa).
Stavlja na sebe originalni kostim pulčinela da bi se upuštao u neobične avanture, uvek u punom naponu ironije i satire i svoga „izuzetnog književnog karaktera“, (Đani Grama u monoprafiji o Ma'nparten.) Avanture jednog mesrećnog kapetana, Kamtate, Arhitalijana i Dow Kamaleo požnjeli su najviše uspeba. Ova poslednja istorija jedmog kameleona ubrzo je prihvaćenana kao znak revolta protiv fašizma.
Zatim uzima ozbiljnu odeću istoričara, naučnika, po= smatra lude kroz fatalne zakone političkih mehanizama i neočekivano, u Parizu, piše Tehniku društvemog udara, 1931, u trideset i trećoj godini života, u nadi da će biti proglašen Makijevelijem modernog sveta. Prihvata zatvor „zbog antifašističke delatnosti u inostranstvu“, ali ne odbija srdačno prijateljstvo Ćanovo, koji ga posle godinu dana prebacuje na Iskiju a zatim u Porte dei Marmi, gde mu zatvor biva zamenjen specijalnim nadzorom.
Konačno, u ratu, navlači uniformu alpinističkih jedinica u kojoj obilazi svet. Rat je za njega avantura: avantura za koju zna da je strašna i sramna ali Moju voli jer je izuzetno stimulativna. I evo, objavljuje, u napisima koji su pre sročeni po pravilima romanmtičarske proze nego žurnalističke, dobro i zlo, život i smrt, pad i uspon, slavu nepoznatog vojnika i ambicije gemerala. Stiže Volga izvire u Evropi sa ruskog {ironta, Kaputft, takođe iz Rusije i iz Finske, Koža iz Napulja i 12 rata za oslobođenje. Ali ovaj put nisu ga dočekali aplauzi. Rat, njegov rat-avantura, ako je i doneo nekolike stranice najubedljivijeg: svedočenja, nije ubedio one koji su stvarno raf, pretrpeli. I sam Malaparte će to shvatiti iu prvim godinama posle rata postaće „sunov, neuobičajeno oštar, uvek spreman za polemičku i drugu borbu, ali u osnovi gorko razočarmam i melanholičan“ (kako kaže P. Voljoni u Knjizi Malaparte. a potvrđuje Đani Grana u svojoj studiji).
Ali naš glumac=heroj još ostaje na sceni, iako umorem i izmučen. Gleda oko sebe i svaki dan se sve više puni gorčinom. Prošlost ga ne očarava, sadašnjost ga obeshrabruje, budućnost ga ne interesuje. Oblači sada jedmo odelo istrošeno od svakodnevne dosade i upropa– šteno relativizmom bez ideala. Poslednje udarce deli u Svađi, Sutrašnjoj priči, Prokletim, toskamncima, bez enitu-
Književna žetv3...
Nastavak sa 1. strane
U šest knjiga susrećemo se s vrhuncem siovenačke ese,ist.ke. Tu Jc Božidar Borko s rewrospektivnom JJmjisom svog esejističkog i publicističkog stvaralaštva, tu su pokojni Herbert Grin 55 svojim temperamentno i srilistički briljantno napisanim „esejima i glosama pod zajedničkim nazivom Pisma s foTnja i dr Bratko Kreft, koji je svoje rasprave i studije o temi: pozoriste, koje su nastale između dva rata, sakupio u skladmu celinu pod zajedničkim na slovom Pozorište i revolucija (B'blioteka Mesinog gledališča u Ljubljani). I na raju tu ;e ı Josip Vidmar sa tri knjige: Polemike (Državna založba Slovenije), Susret s istorijom i Mali eseji (Založba „Obzovja“ u Mariboru). Sve tri kmjige daju nam zanimljivu celina Čoveka-kritičara, koji se nikada nije pla šlo da se uhvati u koštac sa životnim problemima, nikađa se nije bojao da vodi svoju be»bu za pravo svog pogleda nn svet i koji u najsgudbonosnijim trcnucima u istoriji slovenačkog naroda nije oklevao da istupi kao predstavnik njegove kulture i svih njegovih naprdnih stremljemja.
Najzad da se zaustavim na stavara– iaštvu slovenačkih pesnika. Ovog puta ima sedam, a možd« i osam zbirki koje valja oceniti kao događaj. Tu je pesnička zbirka Gregora Strniše Odisej (Cankayrjeva založba), pesnički monolog o čoveku koji se, gonjen groznim, vizijamxz., probija kroz lavirint sveta: tu ie — sa sličnim motivom ali matno slabi'e pesničke snage — zbirka Vena Ta ufeva Zarobljenik slobode („Cankarjeva založba“). Založba „Obzorja“ u Mai boru je izdala, više nego zamimljiv prvenac Jože Snoja pod naslovom Mlinm s*'ooki i, na lemu refleksija. o ljubavi : savremenom društvu, skladnu zbirku Pransa Oniča pod naslovom Iz vrtova ljubavi. Isto izdavačko preduzeće predstavilo je i trećeg pesnika — Slavka Juga sa Stihovima, ooetu u kome imas nežšvo od gnevnog mladića i skeptika ali
6
i nešto od vrlo srdačnog i toplog kozera kad govori o raznim simim doživljajima u svetu svakidašnjosti, Užas Bdvarda Kocbeka („Slovenska matica“) je pesnički dnevnik iz ratnih i posleramih dana, dok je delo Jvona Minatija Nekoga moraš voleti (Državna založba Sloven..je“) u jednom zamabu napisams topla i rezignacijom obojena ljubavna pesma nh& nekomplikovanom ali ipak zroicm posmičkom jeziku. I alo na kra=mi nave em * svojstveni "omantični spev Janezn Menatn Bela bajka („Cankarjeva založba“), i kod istog izdavača clbjavijenu zbirku Dom WM svemiru, Tiranca Kosmača, i srdačnu dečiju zbirku Kašjetana Koviča u „Mladinskoj založbi“ Franca ispod klamca — prilično sam popunio spisak obilne berbe ovogodišnje slovenačk= poezije.
Ocenjujući , ovogodišnju slovenački onpiginalnmu literarnu žetvu kao celinu, možemo konstatovati i ove godine njem izrazito Kritički odmos prema' životu, prema savremenosti. Ako se taj kritički odnos prošle godine pojavljivao na izvestam jedmostavniji, možda bih mogao reći više doktrinarski način, jer smo ga većinom zapažali pre svega u proznim tekstovima, ove godine sa u svoj silovirosti susrećemo prvemstvemo u svetu poezije, često olkružemog simbolikom i fantastičnim priviđenjima. Prošle godime se možda više zapažala neka kritika objektivnih prilika u našoj stvarnosti, a ove godine je u prvi plam izbio problem odnosa pojedinca prema društvu. Deo naše pesničke žetve se prihvata tog problema. poetskim izrazom punim simbolike i fanuiastičnih priviđenja. Na prvi pogled fa poezija tu i tamo jedva da ima neke dođirme tačke s današnjom stvarnošću i u svom, ponekad gotovo apstrakinom, Hkoloritu s vremena na vreme se uzmahne u sfere sveopšteg, rekao bih čak kosmičkoga. Ali kao celinu je ipak treba uzimafi kao živu u svom suočavanju čoveka s problemima našeg vremema, a i etikom našeg drušcva. To je poezija puna pitanja i sumnji, neprestanog traženja i razbijanja trađicije,
No, čovek se kraj nje ponekad ipak začuđeno zaustavi i zamisli, Otkuda taj prevlađujući podtekst straha, užasa i nesigurnosti, koji u nekim pesničkim zbirkama foliko izbija u prvi plan da se čovek jedva snalazi među priviđenjima golih lobanja, raspo'ućenh tela i, sablasno iznakažemog ljudskog morala. Je li potrebna tolika jeza kao
\
__________ _______________ ______________ II MMZ==z==-=---——
sva ta priviđenja i vlizije umetmički zaista tako ubedijive da ih možemo luvrstiti u riznicu trajnog u našoj DPOoeziji? Je li ta groza, silmo razvijena, zaista glavno čuvstvo, da je oscalo jedva još nešto malo prostora i za druga osećamja?
A možda je dobro što su neki pesnici podigli tu snažmu zgradu optužbe u doba kada se čovečanstvo, u zagrljaju hladnog rata, koji često ne besni samo među grupama država nego i između čoveka i čoveka, svaki čas nađe na ivici svetske katastrofe, Možda je dobro što se takva poezija rađa u vreme kada se kod nas u sveopštem podizanju životnog standarda i u dosezanju dobrobiti — od.televizora i frižidera do automobila i komfornog stana — tako stavlja na probu etika čoveka. Ne bih smeo da sudim,
Na kraju da se zaustavim još na pesničkoj zbirci Gregora Strniše Odisej. Već sam pomenuo da se ona u slovenačkoj ovogodišnjoj pesničkoj žetvi visoko ističe, Napisana je u svojstvenom žargonu pesnijikovom, koji je izraz doterao do odmeremosti i pregnantnosti, Posle širokog, blagoglagoljivog, Donekad usiljenog pesništva prošlosti imenada se našao među nama gotovo miran, a pre svega sređen, suverem pesnik, U toj mirnoći tim snažnije deluje niz priviđenja, koja se u svojoj uzastopnosti stapaju u tako famtastičam, fu i tamo čak apsurdan svet, da na kraju, kada se pročita zbirka, stekne utisak da je preko čoveka prešao jeziv vihor hiljada pitanja i hiljada grčeva nekoga ko, gonjem čudmom istraživačkom snagom, hoće i mora đo kraja saznati svoj odisejski put.
France PFILIPIČ
Dualizam Uga Beliia
Nastavak sa 5. strane
šira stvarnost, Zato Leo i nije varalica.
kad uljuljkuje u san mladu 'Titi, jer san nije varka. On je druga strana jave, istinit je koliko i ona. Leo pomaže 'Titi da snovima dopuni svakiđašnjicu i tako svestrano proživi život. Kad se rasprši magija iluzije, on đevojku upućuje da prihvati stvarnost, ali pritom snu ne odriče nužnost i vrednost. Poklanja joj dijademu od lažnih dragulja sa rečima: »Lažna je. Ali sija i veseli srce. Zato je potrebna«. (»Naši snovi« — »I nostri sogni«, 1936). I Antonijo iz drame Noćnik („Il vento notturmo“, 1941) pređ prostitutkom Elizom uzima san u odbranu, jer ga smatra jednim delom velike istine realnosti. On je uverava: »Sve što si zamislila, postoji. San nije laž...«
Betijeve ličnosti, zarobljene zakonima nužnosti i materije, ne prestaju da sanjaju o slobođi i uzletima duha. One su ubeđene da sanjana slobođa nije laž, pa se stoga i ne pokoravaju, nisu besvesna, ropska bića. Kad se nađu pred prizorima beznađa, iznad njih umeju da nađu razloge životu. Slabost njihovog tela dopunjena je jačinom duha, jer im je biće dvojno. Usleđ ove dđvoinosti Be= tijev čovek je neprestano poprište borbe između dobra i zla, strasti i nežnosti, pa je kolebljiv, raznovrstan, protfivrečan, živ. Sebičen je. a čezne za ljubavlju kao
Mirjana PFUKMIROPIĆ
ije to posle bola ne pbeva mesečina ljubeći bunovne male ptice vw Kkljum Nije to posle Yadosti ne blazi pomnrčina sa kućom, ma leđima Prođe jum
juli avgust. Septembar plače ? Nosnice jelena podrhtavaju ma miris
buđi Kod „Guymana bulje pijace“ vastače
'Sonet o kiši
se mos jedmog pijanca Lud udi i mnajkuđi
polaze da prose nežnost Bivši gospođari Asnijeyskih ·pasa mastavljaju vasji
život Stari zelenilo esma smeh
· Kažem, sebi Prebolela si a odjekuje
; Bolela vana mlađog Yamjenika do smnti
Bolela jedam, oblak Nije greh,
marikanina oznaka našeg doba, jesu li, __ __—–—_----_—-—–s–I––—I– I–IV – –. —
/
Egle (»Itraga«), preti, a plaši se kao Agata (»Zločin na Kozjem ostrvu«), usamljuje se, a samoća mu je teška kao Antoniju, greši, a čist je kao EKliza (»Noćnik«).
Betijevo dualističko shvatanje sveta odrazilo se kako u njegovoj inspiraciji, tako i u njegovoj izražajnoj tehnici, u kojoj se neprestano prožimaju lirizam i realizam. Betijeve drame, kao i njegova stvarnost, sastavljene su od mnmnmoštva protivrečnih epizoda koje se kontrapunktiraju da bi se najzad slile u polifoničnu celinu. Rečenica mu je Kkrhka, jer je iscepkana snažnim sudarima između jasno određenih pojmova, kojima se definiše spoljna strana realnosti, i setnih, poetskih izraza, koji ocrtavaju maglovite obrise duhovnosti. I reči su dvozvučne; iza grubosti skriva se nežnost, dok je nežnost ustreptala od pot= mulog gneva.
Ova dvozvučnost, je osnovno obeležje celokupnog stvaralaštva Uga Betija. Pa ipak, kritičari su sa čuđenjem dočekali njegovu mračmu i poročnu dramu Gospodarica, posle dobroćudnih i čistih stihova iz zbirke Zamišljeni kralj. Pomalo iznenađuje neshvatanje da Betije= ve drame, u kojima se strasti opisuju ne znače i trijumf tih strasti, već irijumf čistote nad strastima. Da je Beti negativno prikazivao samo kao negativno, njegove drame ne bi bile umetnost već banalnost, crna hronika o sva= kiđašnjici, Ali Betijevo negativno ima dve dimenzije, pa u sebi nosi i svoju protivrečnost, naličje koje ga pwolire. Drugim rečima, ono je takve prirode da budi svest o pozitivnom koje se začinje
„u samom zlu, pa najzad to zlo POO
lazi i pobeđuje. To je suština BHetijeve etike, a ujedno i suština niegove umet= nosti. Jugana STOJANOVIĆ
,
KNJIŽBVNE NOVINE