Književne novine

NASTAVAK S 1. STRANE

odgovorio. Šta to znači. To znači da sam. prepušten samome sebi u tuđoj i neprijateliskoj sredini u kojoj je časnom sovjetskom „građaninu memogućno da zaradi. Putujući ovamo, računao sam... da će biti novaca za povratak... Do krajnjeg stepena meoDpDhodno je da u Moskvi budem 10. ViII.

Inače će še davni zavetni planovi stropoštati...“ (D.S.I.) !

Dodeljene nagrade „Mladosti“

ŽIRI za dodeljivanje tadicionalnih Tuapradđa „Mladosti”, u sastavu: Milan Marić, Milosav Mirković, Vlada Uro'Šević, Milan Vlaičić i Miljenko Zrelec 'nagradio je tri Kkmjige mladih pisaca objavljene u periodu od 25. maja 1963. do 18. maja 1964. godine. Sa po 150.000 'dinara nagrađeni su Filip David iz Beo grada za zbirku pripovedaka „Bunor u tamnoj šumi“, Olga Ostojić-Belča iz Vršca za noman „Sınrt godišnjeg doba“, ii Igor Zidić iz Zagreba za Kkmjigu "ogleda o likovnoj umetnosti „MBseji“,

•

Zatočenik Džumhur

(Povodom scenografije za „Sudaniju“ Petra Kočića)

KADA SE NAPIŠM prikaz neke pozorišne predstave, pri kraju teksta obično stoji samo jedna rečenica posvećena scenografjji. Mnoge scenografije to i zaslužuju, Navikli smo da naši scenografi /budu poslušni glumci, zanatlije. ljudi koji su u stanju da prema potrebi budu sve; i ljupki dekorateri rokaj enterijera, i razbijački nastrojeni kubisti iz epohe džeza. Postavši vešti i svemoćni glumci, oni su izgubili svoje sopstvene ličnosti, |

907 U) wi || Ć ODA

OT A 270

Dok se ne materijalizuje, dramn luta kroz vreme tražeći čoveka koji će joj pokloniti samo njen i ničiji drugi pro'stor. Ona tog umetnika pronalazi ili ga ne pronalazi, ali jedna istina posto ji; za svaku scenografiju postoji samo jedna ličnost koja je može rešiti. Osta– Jo je zanat i veština uživljavanja u tekst. |

„gSudamija“ Petra Kočića pronašla je Zuku Džumhura i u fremucima njiho= vog susreta rođena je izuzetno ostvarena scena, koja daleko iza sebe ostavlja slične scenograiske poslove, obavljene za platu i uspeh, erž,s i | Ta scena predstavlja unutnašnjost ijednog:'austrougarskog zafvora, u kome temnuju seljaci i skitnice vijonovskog fipa, ispisujući svoje sudbine i poruke u žućkastom malteru kamenog bedema vezanog lancima. Te, do poslednjeg santimetra ispisane stene, koje kipe od ugrebanih, crtanih, razjeđenih. linija ·pakosti, postale su obrazac jednog luc'kastog enformela. Njegova pikturalnost je sasvim drukčije prirode od Ma“ {ijeve ili Tapijesove, ona Je 'oslednji krik skitačke i božjačke mitologije, zagrcnuta u pakosti i psovanju. Kada kažem enformel, onda mislim na zidove i patine koje nisu same sebi cilj, već govore jezikom svih sužanja, prisiljenih da dosađu ubijaju grebanjem „svojih krletki, Tom enformelu ništa nije dovoljno sveto i uzvišeno da mu 6e ne bi smeo narugati, Netačna su Ppoteđenja sa chbačem Grosom, jer su hlad_mi ritmovi Grosove linjje upravo SU-

vom, mnogo bližem azijafskim kali 'Wrafima, nego zgražavajućoj ctici velikog Nemca, JEOyari | o

Prljava zatvorska prostorija prvi put u GWcenografiji izbegla je lažni pomantičarski patos, podignuvši zbivanja svojih rišmova i oskudnih harmonija na nivo košmanske bajke.

Iznenađujući su pothvati koje nam u izobilju godinama nuđi Zuko Džumhur. On je dobro shvatio činjenicu koju artisti čistunci ne mogu, ili neće da shva~

te: Galenije i Muzeji su idealna mesta ·

u kojima se umetnik može uspešno sakriti od publike. Zbog toga je za medijume svoga govora izabrao movine, putopise, i u poslednje vreme scenu. Na taj način on uspeva da govori mnogo širem sloju publike nego što je to u stanju ijedan izložbeni prostor klasične koncepcije.

Zuko Džumhur poseduje smelost, pa ga dostojanstveni prostor Njenog Weličanstva Pozornice ni najmanje ne zbunjuje niti dovodi u nepriliku. Protiv svih pravila učtivog Scenografisanja, on jednostavno čilavu pozornicu ispisuje od dna do vrha pšovkama i vicevima iz kojih vire ličnosti jednoga iščezlog sveta sa raskršća orijientalhih puteva, večnog sveln odrpanaca i ludaka, ptica rugalica umotanih u čarolije i rite. i

Tzuzeinost ove scenografije leži u osečanju da površine ovoga kazamata nije ispisao neki bezimeni scenograf stranog porekla, već jedan od zatvorenika, poslednji zatočenik tamnog vilajeta — Zulfikar Džumhur.

M. K.

Zabranjujemo ... JBDNOSTRANOM i nepromišlje-

nom odlukom uprave fudbalskih klu-"

bova „Crvena zvezda“ i „Dinamo“ li-

šile su ljubitelje fudbala šivom zemije zadovoljstva da posmatraju {i-

nalnu utakmicu za kup maršala ita. Rulkovodeći se u donošenju svoje od luke uskim materijalnim interesima, uprave klubova prenebregle su činjenicu koju nikako nisu smeli da zanemare: da finale kupa nije samo fudbalski meč između dva Kluba nego priredba koja ima daleko širi značaj. Zabramiti televiziji da neposredno bre nosi ulfalmmicu bio je, u ovom slučaju, čin nedopusbive egoističnosti i Žžalosne političke nezrelosti.

/ Iritićari komentarišu

SVAKE GODINE početkom maja u SAD dodeljuju se Pulicenove nagrade, najznačajnije američko zvanično bpriznamje za ostvarenja u oblasti kmjiževnosti, novinarstva i istorije. Ove godine, odlukom žirija, nagrade za dramu, umetničku prozu i milziku misu dodđeljene. Kritičari „Njujork tajmsa“ Ha uard Tamubman (pozorišni), :Orvil Pre= skot (književni) i Harold Šonberg (muzički) popratili su kraćim komentarima odluke žirija.

Taubman podvlači da kvalitet novih amutiMičkih 'dramšikih dela?! Trije višolt ši podseća da su mjujorški pozorišni Kkritičari morali zbog toga svoju nagradu da dodele Englezu Džonu Osbomu za dramu „Luter“. On, „međutim, smatra da bi drama isfalmutog romamsijera i esejista Džemsa Boldvina „Bluz za miste Čarlija” (čija je premijera održama 53. aprila), sigurno bila nagrađema da ju je živi uzeo u obzir.

I ranije je bilo slučajeva, podsetio je Preskot, da nagnade za umefmičkai prozu nisu bile dođeljene. 'Tužna isti= na: o romanima „objavljenim tokom profekle godine glasi da mada su mnogi zanimljivi, zabavni, vešti, mi jedam nije nepobitno odličan. Mada je nagra= da mogla biti dodeljena Meri Malkarti (za roman „Grupa“), Džonu O'Hami (za roman „Elizabeta Eplton“) ili Džomnu Apdajku (za „Kemifaunra“) nije čudo što je u ovakvoj kvalitetnoj omnstelaciji nije niko dobio. :

Šonberg odluku žirija za muziku objašnijjava time što ije on bio više orijen=

· lisan Trema radicionalnoj muzici ne-

go prema avangandnim delima. Pošto su Svesno zaobišli avangardiste ji su imali dobrih ostvarenja (Miltom Bebit, Ganter Šuler, Morion TPeldmsam, Erl Braun, Džon Kejdž) drugo se ništa nije moglo nagraditi.

• ' Samo citati

Redakcija „EPkspres-Politike“ svakodnevno dobija pisma slične sadržine u kome dečaci i devojčice mole da im se pošalje adresa dr Kilđera — Ričarđa Čemberlena. Objavljujući Čemberlenovu adresu u našem listu ispumjavamo želje mnogih naših čitalaca.

Rickard Shemberlain

' Metro-Goldvyn=Mawyier ' Culver City

USA ~ e (Baspres-Politika, 20. V 1064,

Pisma će mu, verovatno ipak. stići, Ako Bickard zaželi da odgovo?i svojim, obožapaocima, može to činiti preko wuslužne adrese: BGGS-PRESS POLITICS, Beograde, Yougoslavija.

9.30 ı

Studio Zagreb: .

EMISIJA ZA POLJOPRIVREDNIKH;

Dr VLADIMIR, Stipetić, profesor Tikonomskog fakulteta u Zagrebu, go voriće o osnovnim Roncepcijama i proporcijama proizvodmje, prerađe i promefa poljoprivrednih proizvođa za sledećih sedam godine. i ,

NA KRAJU emisije je uobičajeni folklorni prilog.

(Večernje novosti, TV program za nedelju,

24. V 1964) I provo je. Ko isdyži do Kkyaja, tyeba da bude nagrađem. a em

izuzeMnu ,

/ | DOSETLJIVCI I PODRUGLJIVCI

IZAZIVAJU I POTKOPAVAJU NE-_—

ŠTO, ŠTO SE TRENUTAČNO NE DA SRUŠITI NO ISTINSKI HUMORISTI I SATIRIČARI OT'KRIVAJU, RAZOBLIČAVAJU 1 BIČUJU, SUOČBNI BJEŽRĆI ON NJH. NJIH JEDINP I POGAĐA PONEKAD OSVHE/PA MOĆNIH; ŽIGOBSANI KAO HERETICI, ONI TADA ISPAŠTAJU 1I GRIJEHE POVRŠNIH. I OPORTPUNISTIČKIH i ŠERBTA, KOJIMA SE GLEDA KROZ PRSTE, JER NISU OPASNI SA SVOJIM „PRAČĆKAMA UPERENIM NA BUNKERE OD ARMIRANOG e ĐERTONA“,

(VI. Pavletić, „Smijeh naš nasušni“) ,

tatistički gledano, wgsatiričarstvo | damas više nije opasna profesija. Ne sitno satiričarenje ma račun kelnera i kondujtera (za koje znamo da nikad nije mi bilo. riskanitnio), nego smelo, konstruktivno i odgovorno bavljenje satirom kao vidom dyruštveno-političkog rada. Takvo upražnjavanje satire uglavnom više nikoga ne uvaljuje u neprilike. Bar me ozbiljnije — alo je suditi po anketi koju je „Pikspres“ ovih dana vodio pod naslovom „Šta smeta satiričavi.ma — kome satiričari smetaju?“

Amketiranima je postavljeno, između ostalih, i sledeće pitanje: „Najneprijatnija. posledica koju ste doživeli kao satiričar?“

Od trinaestoro „obuhvaćenih“, jeldiam ie na to pitanje odbio da odgovori, trojica su izvrdala odgovor, dvoje se požalilo na nenazumevanje i predrasude javmosti, dvojici su maijtleže pale primedbe članova uže familije, jedan veli da mu je najneprijatnije to što mora da odgovara na mnogobroine ankete, a četvonica tvrde da im se baš ništa ncprijatno nije desilo (od toga jedam. još nije satiričar kakav bi želeo da bude, jedam nema mikalkvog iskustva, a dVOjici je čak neprijatno što nisu imali neprijatnosti).

Sve u svemu, prosto je pesma biti satiričar u našoj stvarnosti — ako je verovati anketiranima i ako je Vvenovati da „Ekspresova“ anketa daje reprezeniativan presek i prosek stanja u današnjoj jugoslovenskoj satini, U an> keti se mmogi nisu pojavili (da li nisu pozvani, ili se misu odazvali?) — «da pomenemo ma dohvat Koša, Ćopića, Viba, Serafima... (Za prvu dvojicu može we, doduše, tvrditi da uopšte nisu novinski mego Knjiški satiričari; Ćopić je, uostalom, u „Borbi“ od 17. maja 1964, izjavio da satira i mije mjegov fah, „jer sam isuviše velikih dobričina da bih mogao da budem saftiričar“.) Ostaje nam, alle, da prema maveđenim statističkim podacima zadržimo izvesnu mezemnvu i da mipošto ma osnovu njih me · generaliišemo. Možda stvari ne stoje la~

"1 bolie mego što” se Čimi, .

Tz anjkete mismo, na žalost, saznali ni „šta smeta satiričavima* wi „kome satiričaYvi smetaju“. Bilo bi, nmanavno, brzopleto zaključiti da satiričami mikome ne smetaju. Danas još ima ljudi kojima smeta Mritika —o \pa kako da im mne smeta satira! Ali satiru, kao i

ŽIVOT OKO NAS

LUUBIŠA MANDAOVIĆ

KK —_—e

VESTI a jedmoj istoj slimadi „Politike“, u bpboju od 17. maja, pročitao sam, jednu za drugom, dve vesti koje me možda baš zato što su se mašle zajedmo mavode na zlu pomisao da smo, bez ikakve zle namere, često u stanju da sebi pravimo zlo, SRO Prva vesl, je o pedesetogodišnjici Železare u Smederevu, gde je pre mata radio ugledni reyolucionar Jovan Veselinov i koga su sada tamo, O proslavi, dočekali kao dragog gosta. U vesti čitamo: „Pred početak svečanosti sligli su visoki gosti iz Beograda Jovan Veseli nov, sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Svetozar Vukmanović, predsednik Cenkralnog eca Saveza sindikata Jugoslavije, Svetislav Stefanović, član SIV=a, Mihailo Švabić, ik Glavnog odbora SSRN Srbije, Stevan Dotnoniski, potpredsednik Skupštine Srbije, Danilo Kehić, predsednik Republičkog veća Sindikata Srbije, Bogoljub Stojanović, član IzVIšnog veća Srbije, Vajo Skendžić, gSeneralni sekretar Centralnog veća Saveza simdikata Jugoslavije, Dušan Puđa, predsednik Privrednog veća Skupštine Srbije, dovan Jamiković, gekretap Za 1hndustriju Izvršnog veća Srbije, Branislav Stojanović, član Glavnog odbora SSRN Srbije i drugi.“

8 OPASNOŠĆU T NE.

Mo sjajmo —=va možda, opet, stoje još

POPRIRR olisi: ayK:S AMHAAd

Kosta TIMOTIJEVIĆ Satir iliti” misionar

ave ostalo, breba posmatnati u kretanju. Setimo 6e samo početaka naše posleratne satire, setimo se kako su DTIC deset-petnaest godina dočekivani prvi njeni pokušaji džilikanja, ipa to uporcdimo sa današnjim ugledom i statusom (da ne kažem :·imunitetom) koji satiri“ čari uživaju kao licencirani bičevaoci „negativnih pojava“, , kao zabavljači kojima je dopuštemo da Se uzgred zavitlavaju sa parolama i polu-svetinjama, Mao... kao, na primer, Vil, koji se tako ležemo i nekačnjeno šegači sa vrotacijom, integracijom i drugim našim acijama.

Vib je zakomita pojava, kao i Brana Crnčević, kao što su to bile i njihove pretoče u svoje vreme. Njihove današnje slobode (ograničene isključivo au– tocerzurom i članom 174, 175, i 176. Krivičnog zakonika) obeležavaju zakomit stupanj evolucije satire, addelkvatban stupnju evolucije naše političke, inte1etualme itd. sposobnosti da satiru Tolerišemo i da je shvatimo kao zababu, kao sastavni deo celokupnog društvenog rituala.

Da se razumemo: niko damas od satire ne traži da se odrekme šibanja društvenih poroka i svede Da šibanje kao takvo, Naprotiv. Prosvećeni, demokratični odnos prema waiiri sastoji se U tome što ćemo se dobrovoljno i dobroćudno izložiti mjemim šibama, koje ćo nam stvoriti veselo raspoloženje i dati nam move snage i nov polet da Tirepko i bodwro nastavimo po starom, Hteo to satiričav ili me, on je danas kod nas (i u većem delu sveta) u osnovi! 2dbavljač. Simptomaiično je mišljenje Mileta Stankovića, jednog iz starije garde, koji je ma „FEkspresovo“ pitanje: „Najneprijatnija posledica koju ste doživeli kao satiričar?“ — odgovorio: „Javni razgovori u, kojima se traži da lakrdđijaši budu bombaši“.

Nije li to replika ma Pawletićevni alegoriju s „praćkama“ i „bunkerima · or armiranog betoma“? Svaki pravi sativičar u duši je „bombaš“, a ne „praćkaroš“, Na meke autocenzuna utiče da bombu zamene Traćkom, ali većini „ammirami bunker“ pre ili posle superiormo i trpeljivo stavi ma znamje đa bomba naprosto više nije bomba — nego praćka.

'Kako bombaš postaje lakrdijaš — ne

svojim htemjem, kapitulacijom, sroza~ ·\,

vanjem u oporiunizam, nego naprosto fime" što Ginuštvo”roiipla na Bmjegove bombe i mprekvalifikmje ih u lakrđije — opisao je englesiki satiričar Malkolm Mageridž (Malcolm Muggeridge) u priči o idola i misionaru. Prepričačemo je ulkratio:

lem, bilo jedno pleme megdđe u Africi, pa u to pleme dođe mlad i na-

Đruga vest je iz Lina, a njem Dpočetak glasi:

„Danas pre podne u Livno su doputovali sekretar Centralnog komiteta SK BiH Đuro Pucar, predsedmik Izvršnog veća Skupštine BiH Hasah Brkić, član Saveznog izvršnog veća Milutin Morača, predsednik Saveza udpuženja boračWih organizacija Bosme i Hercegovime Pašaga Mandžić i predsednik „Sreske skuptšine Mostara Ivo Jerkić, U pratnji rukovodilaca livaniske optšine visoki gosti su,..“ |

Za moje razmišljamje nije bitno šta su visoki gosti na svom putu obišli, šta rekli. Bitno je da su svi oni označeni kao — visoki.

U prvoj vesti su visoki gosti ispali čak oni „i drugi”, čija imena dopigsmiik nije smatrao potrebnim da navede.

"i „j drugi“ imaju pravo da se DObune, jer svet ovako neće znati da su i oni visoki. ;

Samo, meni se čimi, imaju više prava da se pobune baš oni koji su navedeni, I trebalo bi da se koniste svojim pravom. Jer, šta to najzad znači? Visok ovaj i omaj, i ohaj i ovaj, svi po spisku! TI, ko je (danas) smislio taj talcav protokol?

U našim ređovima (pisaca, novinara) kažu da nije dobro zaratiti sa „Politikom“. Međutim, ne zbog toga, nego radi istine, dužan sam da napomenem:

1) Ovakvo titulisanje nije nikakav izuzetno „Politikin“ način. To je prosto postalo običaj u našim novinama, na radiju itd.

2) Pojmere iz „Politike” uzeo sam zato što „Politiku“ najrađije čitam, pa sam jh slučajno baš iamo našao, Inače, jedna od tih vesti čak i nije strogo „Politikina“ nego preuzeta od Tan-

iuga, što — da podsetimo — znači Te|| judi razgovaraju. Pređ šalterima ma kojima piše „OvA u Skupštini izabrani sinovi naro-

legrafska agencija Nova Jugoslavija. JARKA SVETLOST POŽARA

O čemu? ;

O svačemu ljudi razgovaraju, de se uplaćuje ugalj” razgovaraju ljudi čaM i o lanjskom snegu. . da nazgovarali o lpmjskorn i čak preklanjsiom Kwriminalu. ,

obudan' anglikanski misionar. Plem O iaĆ gostoljubivo, 5 blagonaklon a radoznalošću. Kad bude vreme svet, kovina, ?leme iznese na sred sela ve}i, kog drvenog idola i stance olto njega igrati, Misionar tađa Uuluči prvu pri, liku —o čim se obredna igra završi ~, te istupi pred idola i stade držati že„ stoku propoved protiv tog konkretnog idola i protiv idolopoklonstva kao tak, vog. Pleme se veoma rasnrdi, spopa misjonara ii isprebija ga na mulvo ime, Misionar te batime preživi i preb pa uluči prvu narednu priliku, kad ja pleme opet nešto svelkovalo, đa po. novo oduži propoved protiv idola. Ple me se opet naljuti i izdeveta misiona„ ra, ali ne tako Žestoko,kao prvi buf, Treći put kad je pleme zaigralo oko idola a misionar zatim slao besediti protiv idoiopoklonstva, samo ga neko. licina udar'še, dok ostali dovikivahu pomrde. Četvrti put ga niko nije tukao, samo su štayci vikali kletve, a mlađarija ga je gadđala blafom. Peti put je misio. nmareva propoved propracena gunđa. pijem i zvižducima; a posle se pleme malo po malo naviklo, pa čak počelo i da se zabavlja. Vremenom se ustalio ritual kakav ni pleme ni m)sSiona? nisu predviđali: prvo bi pleme igralo svoju obrednu igru oko idola, pa bi onda misionar, uz opšti smeh, dovikivanje, bodrenje i upadice, držao fioržestveno slovo ma temu Druge božje zapovesti, alo su pleme i misionar živeli u divy« moj slozi mnogo gokina. Kad je najzad dolbri popa Um?o Uu dubokoj d&barosli, pleme ga ožali i sahrani sa Svim poča« stima Woje mpripadaju plemenskom vraču, , |

A onda savet, staraca sede i sroči pis smo madbiskupu od Kenterberija, mo leći ga da pošalie novog misionara ko. ji će držati propovedi protiv „plemena skog idola. - i

god mas ovu priču Treba shvati

krajnje uslovno, striktno kao parabolu, jer mi pre svega nismo meznabošci ne« go maučni ateisti, a anglikanski sveštes . mici pohode nas samo u zvaničnim de« legacijama. Nijedna verska zajednica u SFRJ ne šalje misilenare u Afriku, Na izvozimo mi satiričare. WR

Nešto prijatno: TI krađi društvene imovine ne napređujemo, stojimo u me stu. Govoreći koliko je društvena opa» nost i moralno-politička šteta pričinje“ na ovakvim delima veća nego šteta ma” terijalna, izvestilac poslanik Stojadin Stošić naveo je: „U 1962. godini sudski utvrđema šteta od kriminala u TU kovanju društvenom lHmovinom lu zemlii iznosila je 1,631.000 dinara. U i toj godini, međutim, samo neposredna šteta od požara bila je preko 5,4 mili jardi dinara, a stvarna više od 20 milijardđi“. Samo, ja mislim da ovi brojevi mo gu malo i da prevare čovelca. Vatrogaše ci su svakako u boljem položaju neg sudije koje utvrđuju koliko je narod” ne imovine ukradeno. Ako ne mogu sve da ugase, vatrogasci mogu tačno da vide šta i koliko goti. |

IZVESNO PRIZNANJE

ugsa Saramandić, mladi pevač #” · bavnih melodija, opisao nam je ]6“ dam zanimljiv događaj na festivalu „Beogradsko proleće 1964“:

„Iz dvorane se često čulo vikanje nekog čoveka. Om je vatreno izviki' vao me jedmog pevača ponavljajući neobuzdano: ·

— Pljeskajte mu! Pljeskajte mu!

Kasnije taj navijač se pojavio i iza Wulisa u pratnji pevačeve supruge, 1” vođači su bili iznenađeni: čovek je bid slep, On je p"pao rukama tražeći VE idola,. da ga zagrli, da mu čestita. 5U" pruga je likovala. Ali ostali izvođači bili su tužni slepi čovek ih ipak nij uverio u ono što je supruga htela da kaže — da popularnost njenog m ne zavisi samo od njegovog dugog?“ dišnjeg tancovanja pred publikom, hf go i od glasa...“

Mlađi pevač pita: šta će slepi Š“ vek iza kulisa? Po

Mladi čovek se, u stvari, gnuš8. u

Ne bih ničim hteo da obezvredim kav mladićev stav. On zaslužuje pa šku. Ali i reditelj(ka) jednog OV događaja, moramo priznati, „#ZAaslUu veliku pažnju. vi ___Menadžeri naše kulture su pO Pr lu neđaroviti. Zato je uzbudljivo o makar na perife»iji Kulture pojavi 1 dan MWejii je nesumnjivo vrlo da koji je o'gledno — genijalan,

KOME Ž4N ON B-P NOVINB