Književne novine

NY”

rajski Susret sa amsamblom PFrancure komedije došao je upravo u Tienutku prisečanja na šezdesetogodišnjicu prvog gostovanja Koklenove trupe u našoj sredini. Utisak koji se ovom prilikom nametnuo nije ni izdaleka u srazmeri sa respektom koji u sebi gajimo prema francuskom „ozorištu uopšte. Otud je ushićenje pomešano sa izvesnom dozom razočaranja ili ravnodušnosti što je u krajnjoj konsekvenci isto. Zato se postavlja pitanje: da li Je to zaista tako nezanim= ljivo pozorište ili ono nije uspelo da zadovolji naše izuzetno visoke, ponekad nadmene i ćudljive zahteve?

U pozorišnom životu na koji smo navikli inscenacije i spoljna obličja su elementi na osnovi kojih se često Vrši procenjivanje same biti jedne pred= stave, Zbog toga šturi realizam (posebno u „Tartifa") preko kojeg se nataložila prašina vremena nije mogao da pobudi neko veže interesovanje.

Već gotovo trista godina Francuska komedija upomo gaji uverenje da je Molijerovo delo statična slika pesnikova vremena koju ne treba menjati ni doterivati nikakvim posebnim režijskim koncepcijama. Da li je to dosled= na primena principa koje je proklamovao sam Molijer još u svom delu „Versajske improvizacije“ — „kad slikate ljude valja ih slikati po prirodi, njihovi porireti moraju biti slični a niste ništa postigli ako se u njima ne mogu prepoznati ljudi vašeg veka“. Time Francuska komedija postaje u mnogome muzej m kome se čuvaju

Taktografska obeležja ali ne i sam đuh velikog pesnika. Umetnost je već dđavno odvojila teatar od robovanja takvim formama i čini se da je njegova funkcija upravo u tome da pomoću savremenih izražajnih sredstava otkriva na sceni večnu prisutnost tog izvanredno suptilnog pisca.

To, naravno, ne znači da se od Francuske komedije zahteva da potpuno raskine sa tradicijom. Ne smeta zadržavanje vrednosti već insistiranje na formama scenskog izraza koje su vremenski izgubile svaki značaj. Čini se da ovaj teatar isuviše polaže na samo dejstvo te tradicije i Molijerovog dela, koje, istina, nije za potcenjivati, ali koje ne može da nas u potpunosti zadovolji. Pogotovo ako popusti intehzitet · njenog 'mnutarnjeg delovanja. Zbog toga nam „se režije, pogotovo „Tartifa“ glumca Luja Senjera,., čine tako konvencionalnim (izuzetak je „Ćudljivost“ Alfređa đe Misea u Dostavci Morisa Eskonda); u njima nema ničeg što bi na neki način određivalo naš odnos prema tim starim formama a i tradiciji, bez čega je nemoguće govoriti o kreativnosti režije i njene funkcionalnosti u otkrivanju lepote samog dela, suštine tradicije i iznad svega snage samog teatra koja mora da nadrasta sva vremenska i formalna ograničenja scene. Na taj način predstava kao celina gubi svoj smisao i ostaje da uspeh ansambla merimo po glumačkim interpretacijama kao jadino živom kretanju unutar ovog stila i tradicionalnih navika.

Ako se ovo gostovanje posmatra iz tog aspekta onda je ono u potpunosti uspelo jer smo se upoznali sa nizom umetnika veoma bogate izražajnosti. Nekima od njih pošlo je za rukom da se upravo nhadđahnu tom toliko negovanom tradicijom da svoje likove OZrYače smislom koji budi optimizam u iznalaženju novih mogućnosti za pteobražavanje ovog teatra (izvesni elemenfti režijske postavke „Ćudljivosti“, zatim Rkolebljivost u inscenacijama, detalji u pojedinim kostimima, posebno onom Skapenovom, upotreba novijih i atraktivnijih boja, čini da se pojača utisak o tome kako je vreme konačno našlo pukotinu i na ovoj fasadi). Zbog svega toga igra Ane Diko (divna Tilmira i izvanredno prefinjena gOo8DpOđa de Leri), Žana Maršana (Tartif), Fransoaz Šometa (Orgon), Lize Delamar (Dorina), Žan Pol Rusiona (Skapen), Klod Vinter (Matilđa) i Mišela Omona (Žeront) je preobilna nijansama i izvanredno kultivisana, čak do te mere da je nije ni potrebno porediti sa kreacijama drugih da bi se u njoj osetila magična snaga glumačke umetnosti. Posebno impresionira Što svaki stih u hjima dobija Dpunoću realnosti i potpunu ubedljivost, a da pri tome vrhunska tehnika govora nikad ne uđaljuje stih od njegovog elementarnog značenja. U savršenom skladu između pokreta i reči u tom kretanju koje tako superiorno plavi scenu mogu da se prepoznaju najplemenitije odlike čovekovih emocija koje toliko poznate likove predstavljaiu kao nove i individualno celovite Uumetničke kreacije. Na trenutke pojedini glumci delovali su kao pesnici, pa tonske nijanse i oni čudni ritmovi koji određuju svaku reč učinili su veoma mnogo da nam dočaraju ono što režija nije uspela, a to je ne samo, faktografiju već i iluziju vremena. Zato u u nijihovoi igri. ma kako ona bila realistička, ima i snage modernog izraza koji svojim unutarnjim tokovima donose ono što je najdragorenije u našim odnosima prema tradiciji i Vremenu — životnu autentičnost daleko

Gostovanje Francuske komedije i „Valpurgijska noć“ V. Lukića

značajniju od svake spoljne atraktivnosti. * * *

U susretu sa najnovijim delom Velimira Lukića naše tradicionalističko tumačenje vrednosti u dramskoj literaturi moralo je da bude vidno pckolebano: na sceni Ateljea 212 „Valpurgijska noćć prkosi i izaziva predrasude, cinički se podsmeva svakom formalizmu bez obzira da li je reč o formi ili suštini i sa pokroviteljskim savetom „uvek se može početi“ upozorava da moramo voditi računa da smo suočeni sa jednim novim svetom čudnih simbola koji ovog pisca čini toliko superiornim i zanimljivim u njeFovom intenzivnom razvoju.

U tom smislu definitivno postaje jasno da farsa za L/yukića ne predstavlja zaklon od eksplozija stvarnosti već naprotiv sočivo kroz koje je on pretvara u svoju viziju o savremenom čoveku. Na toj relaciji nije teško sasvim „egzaktnim „metodama «dokazati da je to savremen pisac, đovoljno bi bilo, na primer, samo da se promene imena pojedinih ličnosti ili neznatno modifikuju situacije a đa ne govorimo tek šta bi otkrila verifikacija njegovih ideja, asocijacija i zaključaka. Ali, čemu banalizovati simbole i oduzimti im draž podređujući ih nekom nepouzdanom osećanju za realno, kad se i ova-– ko može sagledati sva snaga bunta jednog uznemirenog i u životu toliko prisutnog duha?

Lukić nije iz borođice naših standardnih dramskih pisaca koji napiše jednu ili dve drame u svome životu i onda ih preštampava uz vlastite predgovore i nekrologe. Kada god oseti potrebu života on, može da je preobrazi u dramu, pa zašto onda tako rasan i neobičan talenat stavljati uvek u poziciju da mu se sudi kao da pre i posle toga više nikada neće ništa stvoriti? Međutim, da ne bi bilo nesporazuma, ovde je dominantna potreba za objektivnijim determinisanjem Lukićeva dela. Utvrđiti samo da u formalnom pogledu „Valpurgijska noć“ nije savršena, odnosno da se rastočila na dva različita dela od kojih prvi prihvatamo kao formu izražavanja a drugoj Osporavamo organizovanost dejstva nije dovoljno. Tim pre što postoji nekoliko scena i u jednom i u drugom delu, koje su sasvim novog intenziteta i jasho upozoravaju na Lukićeva preobraženja. Isterivanja veštica i pokušaji da se fizički ukroti čovekov duh i natera na mehaničku poslušnost samo je DOvod da se pisac nasmeje savremenim inkvizitorima :i pokaže snaga čoveka u trenutku kađa je ugrožena njegova elementarna sloboda, Pisac, podsmeva-– jući se upravo tim demagoškim sadistima, u deformacijama njihovih likova u monstruoznim razvalinama koje porazno deluju, u odnosu publike i njih samih prema vlastitoj Buštini, afirmiše modernog čoveka kao jedinu irajnu Vvrednost života.

Zbog toga ne smeta što je „Valpurgijska noć“ kao i Lukićeve ranije dra-

: S i <a |

#) UZVEMIRENOST SCENE

me u pogledu forme čista konstrukcija. U ovoj dramaturgiji drugačije ne može da bude s obzirom da se ona po potrebi mora da koristi starim i primitivnim. oblicima, te istovremeno i ekstravagantnim „elementima teatraapsurda, a sve da bi postigao onu njenu toliko svojstvenu cenu aklivnog slanja svesti. To se veoma lepo vidi u mvodnom delu drame, odnosno dijalogu između kneza i inkvizitora. Sve kasnije varijacije u zapletu nisu ništa drugo do dopunjavanje osnovne situacije sa drugim čovekovim stanjima iz čijeg se unutarnjeg sukobljavanja formira dejstvo celine. Zbog toga Lukić sintetizuje formu srednjovekovne farse i savrez menog duha da bi tako došao do novih misli i izraza čovekove snage. Tako pisac može da utiče na smisao svoOjih konstrukcija.

Međutim, kađa se prodre u ova Vizuelna stanja svesti može se i proceniti do koje je mere pisac uspeo da razvija ovu viziju novog u pozorišnoj dramaturgiji. Rezultati još nisu konačni pa ima dosta ostataka eksperimentisanja: osnovna stanja su izvanređno uobličena ali njihova prožimanja nisu izvedena najsrećnije tako da je teško održati ovakvu strukturu drame pa je prvi deo u priličnoj meri nezavisan i bel posredno wtlče ma formiranje zaključala u drugom delu gde je uvođemje pisca m radnji trebalo đa bude faktor koji će, ođabirući stanja i &ituacije, u vlastitoj svesti afirmisati onaj novi smisao i iđeje koji treba da proističu iz celine. Zbog izvesnih psihološko-emotivnih opterećenja lika pisca poremećena je faktura drame, tačnije, postala je nepotrebno razjeđinjena, pa je i donekle zamagljen u finalu njen pra= vi smisao.

Ali, i ovakva „Valpurgijska noć“ predstavlja veoma interesantnu osnovu za jednu neobičnu predstavu. Zato je prava šteta što reditelj Milenko Maričić nije znao da oslušne te njene nove i dinamične impulse, pa je shvata=jući tekst kao klasičnu konstrukciju, nastojao da ga odene svojom asocijativnom imaginacijom. Dobijena pređstava je u suprotnosti sa tekstom jer je režija suviše insistirala ma spoljnoj igri glumaca, proizvoljnom „mizanscenu i simim obrtima, zapravo stvaranju neke prijatnosti koja je potiskivala u drugi plan stanja ličnosti i njihove uzajamne veze, a i sve to veoma nedosledno pa često i nelogično. Kontrasti su pogrešno upotrebljavani pa je prvi deo stilski neujednačen i preozbiljan, a drugi suviše pojednostavljen, fako da se samo na osnovu režije nije mogao stvoriti pravi utisak o vredđnostima ove igre duha koja se tako lepo i neposredno iskazuje kroz piščeve reči.

Ta nesnalažljivost režije naročito se osvetila glumcima koji su se kretali od realistične upornosti Jovana Miličevića (Inkvizitor), pa preko karakternih senčenja Ružice Sokić i Tanje Beljakove, do na trenutke zabavnih imitacija Slobodana Aligruđića. a, Petar VOLK

ei Oi 70 777 O 74 EA ZE i

a .#,

JJ AJD O

LO |

}' RR MZ

fi {\Ro}TMA/ SOKA LI) W Ce ej M TOV VO Ćć i «2? :6an ie Sa SSC 7 O rana O Sa PRO GIMP | SA REDA NO | “OKU Ba ~ / Oe | VANJA IA ER OVI ~ /|| NI Le | \\, N/A PP |} |_V{P LI

MOMO KAPOR: VARIJACIJE NA TEMU „ŠEKSPIR NAŠ SAVREMENIK“

(i ||}

SVN Muka ((H\I :

CTS

TS, OIM EO a _———

ZUTI

iii

MOMO KAPOR: VARIJACIJE NA TEMU

recu U LUS 64.

prava Udruženja likovnih tumetU nika Srbije došla je na ideju da

se ove godine umesto ulbobičajene prolećne izložbe članova Udruženja, organizuje izložba tematskog karaktera. U stvari, to su iri izložbe istovremeno otvorene sa temama: BEOGRAD — Galerija Vojnog muzeja na Kalemegdanu — ČOVEK I RAD — Gale-– rija ULUS-a na Terazijama — i SVETOVI MAŠTM , — Umetnički paviljon na Kalemegdanu,

BEOGRAD

Izložba, čiji tematski podsticaj predstavlja naš glavni grad, obeležena je mnogim dilemama između ikoncepcije datog motiva i njegovog likovnog uob= ličenja. Naime, ova dva fenomena se često razvijaju jedan na račum drugog, a ređe su usklađena u smislu simbioze: pikturalni kvaliteti tema, Tako na jedmoj strani imamo slikare koji su bez ikakve elastičnosti shvatili ovu temu i u svom verističkom poimanju katkad došli do kiča koji podseća ma razglednice, dok na drugoj imamo one koji su je totalno zaboravili, te su samo nominalno vezani za mju,

Između onog manjeg broja slikara, koji su mogli u „Beogradđdu“,da pronađu sebe, istakli bismo na prvom „muestu Kemala Širbegovića („Beogradski motiv 1“); kod koga nalazimo mnogo smisla za štimung i za duhovito raspoređivanje tamno SsVetlih masa. Vojislav Todorić je Mmmoz ritmički asocijativan predeo pokazao ošećanje za hnenametljivu valersku gradaciju srebmih i sivih tonova. „Pogled na Kalemegđan“ Miluna Mitrovića se odlikuje lakim formama i toplim koloritom, što je naročito doprinelo stvaranju almosfere. Aleksandar Šivert i Boža' Prodanović, svaki na svoj način, kroz kolorističku orkestraciju dali su svoja rešnja, prvi je intenzivmiji u boji ali uravmoteženiji u kompoziciji, dok je drugi dinamičniji u rukopisu, u potenciranhju arabeske. Slika Dragana Lubarđe je zanimljiva u pogledu štimunga i materije, ali njegov kolorit još uvek zvuči problematično.

' (

ČOVEK I RAD

| Čudnovato je koliko su «utori ove izložbe, čija &e tema može vrlo široko tumačiti, ljudsku delatnost vezali za najbukvalniji pojam rađa, jeđnosmer= no, bezmalo svi u jedam glas isto bez iransponovanja. Ali, čak kad bismo i takvu temaftsku mohotoniju prenebregli, a opredelili se samo za likovne kvalitete, utisak u proseku bio bi vrlo slab. Međutim, prisustvo izvesnih autora spaslo je ovu izložbu od totalnog pomračenja. U tom pogledu najviše su doprineli Bogomil Karlavaris, čija slika, pored njemu svojstvehe jednostavne likovne čistote, odiše snažnom ekspresijom, Vida Jocić, sa dimlbolično rešenom skulpturom, Đorđe Ilić, već poznat po svojim socijalnim temama i vajar Milija „Glišić sa upčatljivom voluminoznom glavom radnika. Po bikturalnim vrednostima ovoj grupi bi svakako trebalo priključiti i sliku Radenka Mišovića, no, njegova slika je tematski isforsirana, tačnije, Rkoncepcijski nečista, on je u stvari jednu u svemu apstrakinu koncipiranu sliku, potencijalno vrlo dobru pokušao da prilagodi figuraciji, što je prilično nametljivo u toj nespojivosti, konačno što

je i bacilo senku na ovo rešenje.

SVETOVI MAŠTE

Oslobođeni bilo kakvih tematskih predrasuda, potpuno neobavezni prema spoljnjem svetu, slobodni u zahvatu likovnih problema slikari, vajari i grafičari mogli su na ovoj izložbi u najširem rasponu da prikažu sVvoJaA umetnička shvatanja. Tu nalazimo najveći broj izlagača, tu se sučeljavaju figurativna i apstraktna, fantastična i nadrealna strujahja, ovo je izložba koja pokazuje domekle profil likovnih zbivanja kod nas, ali profil u najvećem delu mlađe i hajmlađe generacije. Uprkos svemu, ona ne pruža naročita iznenađenja, to su uglavnom poznntaA Mwetanja, no, bez sumnje izložba ima jedan nivo neuporedivo kvalitetniji od obe prethodno pomenute. |

WONG

„ŠEKSPIR NAŠ SAVREMENIK“

Alko bismo se u tom obimnom likovnom spletu odlučivali za neke ra= dove, bilo zbog njihovih rezultata ili zbog markantnih mena, onda bi to u slikarstvu bila rešenja Miluna Mitrovića, koja se odlikuju. finoćom zvulkć i čistotom izraza, Građimira Petrovića, čije je kretanje vidno, koji sada zala«zi sve više u problem prostora i matevije, zatim Gligora Cemerskog, koji pokazuje smisao u spajanju loloristi« čkih vrednosti i grafizma u realizoVa= nju izvesne fantastične preokumpacije. Vlada '"'odonović je svoju eruptivnost, ispoljenu u velikim fonmmatima, zamemio nešto uzdržanijim gestom, on Ppritom nije izgubio svojstveni dah, Bran= ka Protića smo i boljeg videli.

Od vajanskih rađova najviše imponuje monumehtalni „Blok 1III“ WMiše Sarića, dok je u grafici majupečatljiviji Halil Tikveša; to je grafičar koji mnogo obećava, om je već sad uspeo da sažme mnoge ikvalitete — maštovitost, visoko tehničko znanje, osećaj za štimung i čulnost materije.

Na kraju bismo rekli da čitav ovaj boduhvat organizatora, bez obzira na momentani nivo G&ve tri izložbe, treba pozdraviti, jer je to korak u osvežavanju ULUS-ovih manifestacija, koje su već dugo godina mnezanimljive. Ako ova izložba služi i kao razbijanje tradicije u tom pogledu, onda bi sigurno učestvonaje većeg broja poznatih hnhaših likovnih umetnika još više dopri-= nelo Meomačnom Hiunapređenju likojvne smotre. |

| | Nikola Graovac

Galerija Doma JNA

i Među onim našim slikarima starije generacije za koje je kolorit imao zna“

čenje ošnovnog izražajnog sredstV&4, medija koji je meraskidivo vezan za pojam slikarstva malazi se i Nikola

Graovac. Naime, on pripada onoj DOgodici slikara, koji su između dva svet= ska rata ma čelu 5a Jovanom Bijelićem, kod koga je Graovac i učio slikarstvo, negovali izveshu Jfovističko-ekspresionističku varijantu. Ali Graovac je u svakom slučaju, za razliku od drugih (Ignjat Job, Milan Konjović, Zora Petrović) manje okrenut ekspresionizmu, manje uznemiren psihološkim preokupacijama, njega prvenstveno interesuje čulna strana određemih mohtiva, mjihov pitoreskni sklad.

. 1 ova izložba, na kojoj je Graovac izložio slike nastale za poslednje četiri godine, sva je u znaku Mkolorističke eksplikacije. 'Pako, Graovca fomma interesuje majčešće samo kao zvučni spre, njegovi portreti, pejzaži i cveća pretrpeli su lak preobražaj, ali više u pogledu slobodne interpretacije boje, u zapostavljanju lokalnog tona, a mahje

\u njihovom opštem percipiranju. Vizija

Gzaovca je vedra, koloristički raspevana, on voli sjaj boje, ali ne i veliku bučnost, Iz nekih njegovih slika izbija mir i ravnoteža kasno matisovskih rešenja. („Smiljka“, „Cveće n& prozž0Oru“), dok u dva pejzaža, koja izdvajamo od ostalih, prepoznajemo znatne uticaje njegovog velikog učitelja i to koliko u rukopisu toliko u dramatici zabpaljehih

neba („Motiv iz Bosne“, „Zapaljeno selo“).

U svemu uzevši Graovac je slikar tradicionalnog shvatanja u mhnogom

pogledu, ali takvog, koje se uvek rado prima.

Vladimiy ROZIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE