Književne novine

280

O A

| ne materije

inosfrane: teme

| NEPOTPUNA ANTOLOGIJA —

O POPTY JUGOSLAVII XIX-XX VEKOV“,

GODINE 1957. pojavio se u Moskvi prvi izbor jugoslovenske mpoezije,+čiji su se nedostaci mogli objasniti „medovoljnim poznavanjem ~ predstavlje; usled nerazvijenih kulturnih odnosa između dve zemlje. U tom zborniku jednog dela maše poezije i jednog dela naših pesnika majsvetlija tačka bili su prepevi, među ma je velik broj nadmašivao vrednost originala. Sada se pojavljuje drugi, daeko prošireniji zborm'k jugoslovemskog pesništva, koji “ujedno, svedoči da među šovjetskim čitaocima i „pesnicima postoji interesovanje za našu pesničku baštinu i savremene „pesničke trenutke., 3

U toku šest godina nesumnjivo su se produbili kontakti naših dveju kultura, pa se moglo očekivati da će ovaj rnomena dobiti svoj izraz i u muetodici prikazivanja „jugoslovenske poezije domaćem čitaocu. U tom smislu ovaj zbornik izneverava nade: on je višestruko mepctpun i veoma wubjektivno koncipovan. Ako izuzmemo poeziju prošlog veka, proverenu svim književno-istorijskim merilima, zbornik sasvim jednostrano osvetljuje pre svega suštastvenu raznolikost tematskih i formalnih struktura maše poezije dva– desetog veka. U predgovoru pesnika A. Sunkova rečeno je da ova poezija ima „mnogo rukavaca“, ali se to iz zbor nika ne vidi: u krajnjem slučaju, njena slika bi dominirala temom, i to u okvirima rodoljubivo- socijalno – deskriptivne poezije, ako se poslužimo \konvencionalnom terminologijom. Što se tiče formalnog bogatstva ove” evropski jedre pesničke domovine, o tome Surkov govori ovoliko: „U mposleratnim godinama !u razvitku jugoslovenske poezije našle su odjeka neke modern'stičke tendencije. One su se jispoljile i u formalističkim naklonostima niza pesnika, i u notama pesimizma, besperspektivnosti, individualizma. Nema sumnje da će bratska poezija jugoslovenskih naroda savladati ove tude tendenciije“. Objašnjenje Surkova je znak poznatog meshvatanja nekih teorijskih problema poezije, ali je ono diktiralo i osnovnu koncepciju zbor= nika, koji je pružio osiromašenu panoramu jugoslovenske pcezije. Po toj koncepciji predstavljena „poezija je samo bukvalno napredna i avangardna, krećući se putevima standardnih. tem a; u isti mah, u celini posmatrana, oma

je ogledalo „uniformisanosti pesnika, pesničke nesamostalnosti, „pesničke uskogrudosti.

Tako smo ovog puta dobili zbornik velikog broja (73) pesnika, čije je delo, podvrgnuto meprihvatljivoj koncepciji, takođe oštećeno, prilagođemo, samo nekim temafskim · osvetljenjima. Ni iz izbora ni iz beležaka o pesnicima ne može ae saznati unutrašnje bogatstvo teme, ritma i izraza gotovo nijednog savremenog pesnika; neđostaju podaci o evoluciji pesnika, kao što ni uvodni članak Surkova'ne tumači sveukupnost jugoslovenske pesničke pustolovine, Recimo, A. B. Šimić je zastupljen sa pet pesama, na svoj način odista karakterističnim za njegovo stvaranje („Pjesnici“, „Povratak“ — „Ti i me slutiš...“ „Žene pred uredima“, „Siromasi koji jedu od podne do podne“ i „Konac: kraljeva“); no u. izboru nećemo načj ni ·glasa. od..omog Šimića, koji se inspirisao smrću i otimao smrti, Yastrzam između „Opomene“ i stihova iz pesnikove zaostavštine. Veljko Petrović, starina naše literature, ne može se objasniti kao pesmik samo dvema i to ne mnogo karakterističnim pesmama za njegovo misaono opredeljenje („Ratar“, i „O, zašto“). Ujević je svakako, kao i Petrović, zasluživao veću pažmju, pogotovo kao autor „Leleka sebra“, i „Žednog kamena ma stuđemcu“; uza sve ostalo, omamnuli su i njegovi prevodioci A. Gitovič („Svakidašnja jadikovka“, „Nokturno“) i I. Brodski („Visoki jablani“), ne snašavši se u njegovom bujnom pesničkom temperamemtu. Zapažen je slučaj Desanke Maisimović starije „poznanice sovjetskih

„Hudožestvennaja literatura“, Moskva 1963.

čitalaca. Uzalud ćemo je tražiti kao pesnikinju „Predosećanja“, „Opomeme“ i „Prolećne pesme“, kao suptilnog lirika diskretnih, iznenadnih akcenata; iako je imala majreprezeniativniju pre„vodilačku ekipu (Ahmatova, Slucki, M. Aliger, L. Martinov, M. Vaksmaher), sastavljač se nije potrudio da toj ekipi poveri najzahvalniju Desničku materiju originala, a B. Slucki se još i jednostavno obrukao prevodom „Krvave bajke“. Na sličan mačin prošli su D. Cesarić (neadekvatnim izborom), J. Popović (predstavljen samo izborom iz „Lastavice u mitraljeskom · „gnezdđu“), Oskar Dawv:čo (samo „slcbodđarski“, bez „Hane“ i „Detinjstva“, bez onih ranijih snoviđno-maštovitih i skonašnjih, uznemirenih i ekstatičnih stihova, u kojima refleksija izbija iz poniranja u necitkriveme jezičke naslage), T. Mladenović (samo pesnik-~borac, a ne i t;hi medđitaftivac, koji traži puteve Rkominiciranja sa vanpesničkim svetom), i drugi. Razumljivo, primena swsastavljačeve komcepcije nije u jedmakoj meri pogodila sve pesnike; znatno bolje su prošli slovenački i, naročito, maledonski pesnici, dok su najviše oštećeni srpski pesnici.

Objektivni pogled na pesničku isto= riju uvek je pristupačniji stranim sastavljačima amitologija i zbornika neko domaćim, nužno orijentisanim, poseb= no u oceni savremene poezije, na subjektivnu strasnost i Žustrimu. Sovjetski sastavljači izbora naše poezije nisu iskoristili ovu šansu; njihov kriterijum se naročito ogrešio o neke srpske pesnike, naročito one između dva rata. Zbornik nije smeo yzaobići pesnička imena kao: Jovan Grčić-Milenko, Mileta Jakšić, Milutin Bojić, Laza Kostić, Dis, Cmjanski, Vinaver, Todor Manojlović, „Rastko Petrović, V. Živojinović, R. Drainac, D. Matić, A. Vučo, M. Dedđinac, M. Nastasijević, M. Ratković, D. Blagojević; nema, na primer, ni hrvatskog. pesnika Polića Kamova; u zbomiku nema ni Iva Andrića (valjda su sastavljači smatrali da bi mu mnogo bilo da je i pesnik!), ni starijih predstavnika posleratne pesničke generacije u potpunosti (recimo, uz prisulme Kostića i Mladenovića, nedostaje R. Tošović), a da ne govorimo o fome koliko se oseća odsustvo. mlađih generacija, & njihovim finim SBrkhikkim i slutnjama i studioznim radom ha izrazu. Budući da je promašemost koncepcije sastavljača očigledna i čak kritikovana u sovjetskoj književnoj štampi (na primer, u „Novom miru“, 5, 1964), zadovoljićemo se željom da naredno izdanje jedne ovakve publikacıje bude polipunije, u interesu sve prisnijih umetničkih i Književnih dodira dveju zemalja i sovjetskih čitalaca.

I ovoga puta najuspešnije su obavili posao prevodioci na čelu sa renomiranim majstorima stiha Ahmatovom, Zenkevičem, Martinovom, Tihonovom, Lugovskim, Maršakom, ·Surkovom, M. Aliger, Samojlovom i dr. Pravo zado voljstvo pruža besnički susret M. Krleže i L. Martinova, koji je naročito smelo preneo bogatstvo krležijanskog pesničkog eksperimenta u prepevu „Petrice i galženjaka“. Ahmatova je ponovo uverila da je sjajni poznavalac pesničke materije raznih naroda i epoha, iskušavši se na tako žHyazličitim pesnicima, kao što su Stanko Vraz, B. Radičević, P. Levstik, Zmaj, S. Jenko, D. Maksimović. Bivši akmeist M. Zenkevič dokazao je da mu nema ravna u prevođenju „Njegoša, a i u ostalim prilozima ispoljio je virtuoznost i pumo razumevanje za fTuđu pesničku sirukturu (I. Mažuranić, B. Radičević, Jakšić, Nazor, Gradnik, Zogović, Racin, J. Đomović, Konesiki). Sve u svemu, za čitaoca koji mema pretenzija da upozna istorijski tok jedne poezije, već samo da uživa u uspelim transponovanjima, prepevi kmjige „Jugoslovenski pesnici“ predstavljaće prevashodan intimni doživljaj lepobe, muajshorstva i Uuspelih rešenja u presađivanju tuđih poetskih inspiracija. |

BraJe N. JOVANOVIĆ

. „Milan 'STANKOVIĆ R sspukla se danas ledina moka što koremjem, sanja

Cvetovi blago na zemlju su pali.

S planina crmih bode su došle latice bele da nekud, odmesu

Na potok Yiba?u, - sutra dođi · Na ušću što umire biser ćeš naći

DVE PESME

eto od tihog tiše

od, sborosti sporije klizi trajanje mečujmo što prestati meće.

Mrtve Yibe čekaju blimu kad satovi bi hteli da vreme budu |

A u meni. mbtvi ponovo žibe Kad, čovek je jedam, pao da trava bude |

M sada, bosonoga deca

po mjemu trče

U Jugoslaviji je od 3. do 20. juna, kao gost redakcije „našeg lista, boravio urednik „Literarnih novina" iz Praga Sergej Mahonjin. U razgovoru s našim saradnikom Mahonjin je izneo neke svoje utiske o savremenim _ strujanjima u čehoslovačkoj lite= · raturi.

" & DRUŽE MAHONJIN, molili bi-

smo vas da mam, s obzirom da je Vaša

osnovna specijalnost pozorišna kritika, kažete mešto o osobenostima pozorišnog života u Čehoslovačkoj.

DOZVOLITH MI SAMO, pre nego što počnem, da vam lažem lako je prijatno osećafii ma svaeltom koraku u vašoj zemlji, koliko zajedničkog imaju naše kulture i kako sam se svugde na putu po Jugoslaviji lako sporazumevao ša vašim „pozorišnim ljuđima, književnicima, rediteljima, filmislim radnicima, glumcima i iritičarima. Mnogo je važnije, međutim, da mi sa kim od ovih ljudi mismo vodili svečane razgovore, Od prvog trenutka je počela realna diskusija o realnim pita=njima, o delima Moja sam gledao ili čitao, o problemima koje smatramo zajedmičkim. Ova činjenica simiptomatična je kao izraz dobrih odmosa između naše dve zemlje. Nama niie potrebno da gubimo vreme na oficijelnosti, pošto rađimo ma istoj stvari, vi ovde, a mi tamo. Još nešto je važno: pokazalo se odmah da takav meposredan odmos ne podnosi kurtoaziju. Razgovori su bili otvoreni, uzajamno kritični, pravi wsusreti radnog karaktera, u kojima se nisu sMWyrivali međostaci i mane,

_ Kad već želite da vam 'kažem nešto o pozorišnom „životu u Čehoslovačkoij, mislim da je pofmebno odmah brimetiti da ni kod mas, kao ı celom svetu uostalom, u pozorišnom životbu nije sve kalo bismo želeli. I kod nas je bilo periođa pojednostavljenmih teoreftskih shvatanja i makse, i kod nas se, S vremena ma vreme, piše o krizi pozorišta. premdđa imamo ogromni klasičnu avangrrmdmu pozorišnmu tradiciju i u proseku vVeoOma visok nivo pozorišta me samo: u Pragu, Bmu ili Bratislavi, već i u manjim mestima. Msmda se ansamipli nmeprestano wbnavljaju mladim snagama, mada we traži moV pozorišni izrsZ#, mada po tradiciji imamo „kulturnu Mbozorišnu publiku, ipsk nismg sasvim zadovoljni i često se bunimo #rotiv slabe stvaralačke inicijative, protiv bezbojncisti mnogih przsdstava, prouv repertoara nekih pozorišta u celini. Međutim, ne borimo se više direktivama, naređenjima, administrativnim ijputem.

Pre nekoliko. godina reditelji. Oto mar Krejča i Alfred Radok počeli su novu eru u mašem Narodnom pozcrištu i sve što su ova dvojica, zajedno sa svojim darovitim kolegom, isto nrediteljom Plecskotom stvorili u periodu od četiri godine, ostaće uvek Žuvo jer uliče trajno ma dalji razvoj. Treba pomenuti da je u to vreme Alfred Radok stvorio principe i prve programo širom sveta poznate Laterne magike. Krejčina velika inspirativna snaga privukla je pozorištu niz značajnih pisaca. Kroz tu saradnju „bodio“ . se danas već pozmati dramski pisac izvanrednih kvaliteta Josef Topol. Nadam se da ćete njegovo „remek-delo „Kraj karnevala“ videti uskoro na ne=koj vašoj sceni. Krejča je privukao pozorištu i poznatog češkog pesnika stanijee generacije Františeka Hrubina, zatim poznatog pesnika, esejistu i proznog pisca iz srednje generacije Milana Kunderu, čija se drama „Vlasnici Wljučeva“ mprikazuje već ma mnogim svetskim scenama; s Krejčom je sarađivao i najbolji slovački dramski pisac Peter Karvaš. Krejča je, takođe, privukao u Narodno pozorište celu generaciju mladih glumaca koji danas sačinjavaju jezgro toga teatra.

Posle dosta velike pozorišne krize u Narodnom i drugim pozorištima taj umo? oficijelnih velikih scema počeli su otprilike pre pet godina da rešavaju ljuđi o kojima se malo čulo: počela je

inicijativa malih kolektiva, mailih Dpozo=

rišta. Među mjima su se afirmisale kao ozbiljna i trajna pojava našeg pozorišnog života tri scene: „Na gelenderu“, „Semafor“ i „Večernje Brno“, Njima je blisko „Pozorište Petra Bezruča“ u Ostravi. Pojava ovih pozOrlšti je nešto najinteresaninije i najva-

' žnije u čehoslovačkoj kulturi posled-

njih godina. ; Želeo bih.da zapamtite dva komada

i dva autora, koji su se rodili na ovim.

scenama: prvo. ime — Vaclav Havel i njegov komad „Garden Party“ i Milan Uhde, i njegov komad „Kralj Vavra“. Inicijativa ovih i drugih malih pozotišta stvara movi tip režije, novu modernu glumu. Oni ismejavaju provincijalizam, sentimentalnost, ubistvenu 1 strašnu birokratiju, njemu apsurdnost u socijalitičkom društvu. Zajedno sa ·političarima i književnicima oni govore našim građanima: me proslavljati sOcijalizam, ne slepo slušati i ispunjavati direktive, ne romantično vikati O Ve-

likim vremenima i revoluciji. Potreb-.

no je nešto drugo: stvarati revoluciju svaki dan u svemu što radimo, a to znači stvaralački misliti, stvaralački pi-

safi. Mi moramo poznavati sebe, SVO“:

je greške, sve što je bilo i još je uvek u našem Žživotbu malo, usko, PDpasivno, samozadovoljno, svaki kukavičluk, sva ku malograđamštinu sve što se krije bod socijalističkom frazeologijom.

Miljko M. STANIĆ·

luraća iskonsku

U oktljiv nisam, i jer uprtdču čemeike

na leđima nosim, · u meni se ušamčila, medorečema pesma, feniks široko Taširio Krila, i ugasila se davno „Jitiljača lampa.

Stari sam hlebožder, haijidučina, čvormovak,

od oca mi osta čakmak.

i stručak heljde na njivi. Hudika trava mišta mi me može, durača iskomska

na Yodmoj kamenjači me prati. O verige se đavo

davmo obesio,

uga?Yci ognjišta staYyih

zažaYili se vathom, novom.

PLODOVITOST ZEMLJE

„Z agorelica, rakija miriše

ma groblju mojih, staTih. zagoretima i zagoyrel ma ognjištima, po kojima se spleće jagodmjak.

Plodovitost živi u ovoj zemlji, kroz kosti pomrlih

pronikao. je sumčac srčike zemlje, sunce ga mami pod mebo. ” Biljur maših najlepših dama

svefli u svakoj brazđi.

Docvetaće ono

što je vekovima dyemalo.

Iz garevice zagorele

javmac mašeg doba izoraće nmajslađe plodove

majlekovitije je sve omo

što ističe iz zagorelih, sokova

naše plodovite zemlje.

_čeh

& KAKO SU SE PROMENE do kojih je došlo tokom, poslednjih nekoliko godina odrazile ma stvayYalaštvo vaših

pesnika? | NAJSTARIJA generacija (Nezval, Bebl, Halas) kao neospoma “7vrednost

ostaje živa u svesti čitalaca i književnika svih posleratnih generacija, premda se o njihovoj poeziji u poslednje vreme dosta raspravljalo. Ima i nekoliko živih pesnika (Holan, Hrubin, Zavada) čija ostvarenja „predstavljaju vrhunac onoga što je naša poezija dala. Najinteresaninija pojava u našoj poeziji baš je Vladimir Holan, koji doživljava jedmu veliku renesansu svoga dela. Vrlo zanimljiva izgleda situacija u srednjoj i najmlađoji generaciji. Mada je teško setiti se svih imena, najistaknutiji pesnici srednje generacije su, po mom mišljenju, Holub, „Šotoia, Diviš,. Plorian, Šiktanc — ceo jedan falas pesnika koji su se afirmisali pre nekoliko godina u časopisu „Kvjeten“

. (Maj). Ja smatram da je među njima

najinteresantniji Miroslav Holub, po zanimanju biolog, koji se u svojoj poeziji programski bori protiv romamtičnih rekvizita, protiv impresionizma, a za boeziju Roja mora da računa sa stvarnim životom ji stvarmim čovekom ovoga vremema, ove civilizacije, čovekom u čiji život ulazi i politika i ekonoemija i nauka, koji ima nove prcdstave o lepom i ružnom i koji trezvenije, praktičnije reaguje na WMomTpleksma zračemja savremene civiliza=

· cije.

Među najmlađim meni se majintesantniji čine Hamzlik, Gruša, a naročito Brousek. Oni su zanimliivi zbog toga što u svom stvaranju polaze od čvrsfe koncepcije. Njihova glavna misao je misao o odgovornosti pred sobom, bri-

Brana CRNČEVIĆ

literature

ga o greškama: društva, koje „osećaju rišo svoje. Oni se aa iz velikog. i živog talasa mlade poezije koja ·se piše veoma Multivisano, ali u kojoj se ponavljaju stvari već rečene, premđa forma stihova zna često' da izgleda veoma novatorska. ;

& NADREALIZAM U ČEŠKOJ PO. EZIJI ima veoma duboke korene. Da „li nadrealistička tradicija ima mekih, uticaja na stvaranje vaših savremenih, pesnika? Da li se primećuju uticaji stranih, pesnika?

VEĆ NREZVALOVO IME koje sam pomenuo dokaz je da je nadrealizam, čiji je glavmi predstavnik u tridesetim godinama bio Nezval, prisutam i u našoj današnjoj poeziji. Samo mislim da bi bilo tačnije reći da je Nezvalov nadrealizam bio jedan veliki proces i da je onmv-što je danas prisutno rezul_tat borbe cele avamgarđe i desetih godina za poeziju velike fantazije, neobičnog bogatstva misli i tor. me, ali uvek društveno angažovane.

Što se liče uticaja svetske poezije, Čehoslovačka je uvek bila raskranica svih mogućih uticaja dobre poezije iz celog sveta. Mi imamo snažnu tradic'ju prevoda poezije sa svih jezika. Naš či. talac ima mogućnost da čita u odlič. nim prevodima Garsija Lorku i Ferlin< getija, Krležu i Džefersa, „Galčinskog,

iz tes

Majakovskog, Hlebnjikova. Mađa dela”

stranih pesnika nesumnjivo utiču ma razvoj naše poezije, mcram reći da ona ne gubi svoje vlastito lice, jer ima svoju vrlo izrazitu avamgardnu tradiciju koju fi uticaji samo obogaćuju.

& KAKVI SU putevi

prozme lite= ratuYe? .

PRVE POSLERATMAE GODINE do ~

nele su pokušaj da se stvori velika socijalistička proza, da se savlada istorijski nova tema i pruži sintetički · pregled revolucionamog razvoja, Ja mislm da će samo nekoliko romana ostati kao trajna vrednost socijalistič- , ke literature. Kad to kažem, mislim

“Putevi ;

oslovačke

u prvom redu na dela Minača, Drde, Rezača, Fryda, Nefa, Tatarke, Očena– šeka, Majerove, Pujmanove, Glazarove,

Jylemnickog. Posle XX kongresa naše

partije prozni pisci počeli su da shvataju. svoju stvarnu ulogu u društvuiodtoga? – vremena počeo je proces vrlo odyovom

nog, poštenog eksperimentalnog traže= nja. Ceo talas mlađih prozn:h pisaca, kojima su se priključili pisci starijih generacija, napisao je niz vrlo dobrih novela, koje predstavljaju. na

izvestan”

način, protest protiv bivš:h apriorističe. ~

kih i shematčkih konstrukciia Dedesetih godina. Mladi prozaisti došli su do zaključka da treba pustiti duboke sonde u društvo, otkr:ti pravog čoveka našeg društva „bez sujieverja i iluzija“, kako je rekao naš veliki pesnik S. KH. Neumann. Ovai veoma plodonosan put doneo je nekoliko novih imena: PFuhs, Kundera, Fried, Bjelohraska, Proha-

ska, Klima, Klimenitt, Smetamova, Bed- —

nar. Blaškova, itd. 7 Najzanimljivija pojava su knjige

reportaža Vladislava Mnjačka. Njegova knjiga „Zakasnele reportaže“ je književno-etička čmjenica od „ogrom.

nog značaja, jer se on, kao građanin, i

čovek, u njoj na jedan komunistički~·

odgovoran način suprofstavlja sa Ose» ćanjem najveće lične odgovornosti svim. deformacijama socijalizma iz pedesetih i šezdesetih god'ma. Činiemica da ·ova

knjiga izlazi već u petom ili šestom iz” |

danju, i da se svaki put rasproda u toku dva sata, činjenica da, ma pri-

mer, veliki slovački pesnih Laco No vomeski, koji je baš u to vreme bio ·

nekoliko godina u zatvoru, ponovo piše i štampa knjige i da je postao veliki moralhi autoritet naše literature — 5Ve

su to simptomi novog i trajno zdra-

vlja naše književnosti.

Lako je mišu, on može da izgubi samo rupu.

ši”

ili O. (Us

Kritika, odozgo i

ništa.

Što je državnik kraći pesma je duža.

| Život je nemilosrdan, ili se čovek pretvara u grešku, ili se greška pretvara u čoveka.

kritika odozdo, a u sredini

Pre rata je od Beograda do Ljubljane bilo · 599 kilometara. | Danas je obrnuto.

KNJIŽEVNB NOVINE

kw.

ev iN. |L