Književne novine
4
“Nastavak sa 3, strane
dić, dolazi je i tražila po uglovima „ dvorišta zgrčene ·khrepane kokoši, čeTMBaJB Mi i pekla bez masti i khrumpi-
Ta. Član porodice to je poslije jeo nemajući pojma tko je priredio.“ Ili: „Mladići su se udarali nogama u stražnjice u prisustvu roditelja koji su ih bodrili, podstioali i svađali se međusobno, dokazujući da njihov sin zna najkitnjastije isturiti stražnjicu i primiti udarac,“ Il, konačno: „Taj je (bolnički vratar — D. 8. 1) opet dirao ženske leševe u mrtvačnici. Sve je bilo dobro i u redu dok se nije zamjerio nekom manjem «doktoru dirajućči leš koji je on za sebe ostavio,“ I tako redom: vic: do vica, otužna· maskarada, skaredno aranžirana, publikovana spisateljska tragi-komedija. Jednom, dakle, kratkom i najtačnijom rečju — besmislica. Poigravanje s duševnim impulsima, reakcijama i kretanjima dovedeno je do deplasiranog kraja. Majđak ne kazuje istinu, ili bar mogućnu istinu. On konstruiše album ·izmišljenih, nepostojećih i, upravo zato neprihvatljivih gadosti. Gadbsti koje to postaju tek stvarnošću knjige i koje su, zbog toga, prišutna i ozakonjena obmana. Ako ovaj roman išta može bit — on može bili samo pusta mahinacija: ljudstvo, celokupnog čoveka, njegova usamljenost, 'hao i njegovu nemogućnost da bude sam — on pretvara u psihopatski zverTinjak, u sparivanje, režanje, otima-– nje, pljačkanje i ubijanje, Reakcija okoline na ženinu bolest jeste animalna radoznalost, potpuna bezdđušnost. Sve oko nje, i živo i mrtvo, izražava Zlo, podmuklost, manijačnost i sebičnost. Sve hoće da je ponizi i izmuči, izmrc= „ variiuništi., A konac delo krasi: „Vrijedi li se opirati i buniti kad kaznu ne možemo izbjeći? mislila je žena. Uvijek se nađe netko da nas ponizi i ismije. Može li bolestan čovjek očekiva=ti ozdravljenje rmneđu ljudima? Ne među njima. Oni se i njegovom bolešću koriste da bi se bogatili, da bi spremali faskošne ručkove i zadoveljavali pohotu.“ Ovo su polazne i završne bo= zicije romana. One ga najviše i čine izrazito statičnim, „Smrad, napasnici, znatiželjnici i svakovrsni pokvarenja= ći s jatima razuzdanih i raspuštenih žena..." To je Majdđakov svet, Može
se reći: heka, biva 1 to! Može se, takođe, reći: umetnik ima.prava i na majapsurdniju projekciju, jer su nje= gova čula, s podjednakom izoštrenošću okrenuta i cvetanju i raspadanju! Ali neka to ohda biva bez laži i neka ta projekcija onda bude: patnjom pot= vrđena istina. Šve se piscu nekako mo že oprostiti; čak — da ne čuje đavo! — i netalentovanost. Iživljavanje, međutim, nikako. .
Dragdljub 5. IGNJATOVIĆ
| | | | ı Nastavak sa 1, sirane građanin kome na srcu leži duhovna
kultura zemlje, dao bi nešto. para u * tu svrhu, makar knjigu i ne čilao, Na-
Nr
'Ši ljudi, uverili smo se, umeju da osete”
kada treba nešto da pomognu i ohi to. nesebično čine. Na taj način bi se omogučilo i podstaklo inače zakržljalo izdavaaje dela iz oblasti pozorišta, zatim o problemima filmske teorije, tolihe doktorske disertacije, muzičke pattiture, grada za razne istorije koje postoje u rukopisima a zna'se da nisu bcz Vvzednosti. Možda bi še ta altcija „mogla obaviti preko društvene organizacije Socijalističkog Saveza, na primer, jer je to jedan opšti problem koji se liče čitave kulture, isto koliko kolektivna zdravstvena pDomoć u kojoj učestvujemo davanjem ptiloga ' Crvenom MKkrštu. Da se bolje razumemo: svaki od autora koji je, radeći na nekoj šludiji proveo nekoliko godina istražiVanja ·i Fd4oučavanja „materijala, rado bi dao knjigu u štampu jedino uz naknadu hartije i izdataka oko prekucavanja teksta, jer su štampatske usluge toliko skupe da je hemogućno i pomišljati na to da sam pisac jinansira izdavanje knjige. ?
Sve ovo ne govorim tek onako, bo= što lično znam da postoji čitav niz dela (mahom analitičkih studija i doktor= skih disertacija) koja obrađuju proble-= matiku iu nas malo ispitanu, a na koju jedna iole hulturna sredina mora da obrati pažnju. No, ta dela ne mogu da nađu izdavača, joF je unapred očigledno da neće imati veliku prođu, iako je jasno da u tu svrhu nisu ni pisaha., Znači, aeko mora da pomogne njihovo izdavanje. Ko bi to mogao da bude?
Pre sto i više godina to su shvatili haši dđedovi i velikođušno prilagali novce Za izdavahje knjiga (koje, takođe, oni nisu čitali) koje danas imaju ncocenjiv značaj za našu kulturu i za bolji uvid u vreme i društvene okolnosti u kojima su nastale. To su uaši stari PRENUMMRANTI, bez kojih ne bi bilo ni slavne MATICE SRPSKI koja u ove dane treba da proslavi sto pedeset ·godišnjicu postojanja. Zašto u ovakvom jednom irenutku izdavačke krize ne bi postali PRENUMERAN'TI svi oni građani koji shvataju zaačaj književnog rada u nekoj specijalnoj oblasti umetnosti, istorije, kulture, pa na taj način ne samo omogućili izlaženje knjiga koje se kao vredne uude, već i stimulisali ovu oblast pisanja koja je u nas toliko zapostavljena? Jer, uzmimo šamo pozorišnu „problematiku, Na prste se .mogtt prebrojati«knjige iz te oblasti, ne samo originalne, već i prevedene! Mi još nemamo ni jedne istorije našeg pozorišta, nemamo stalnog pozorišnog „časopisa! U filmu stvari stoje još gore. Do danas se još niko nije setio da od obilaih prihoda koje donosi prikazivanje filmova, odvoji izvesnu sumu za štampanje knjiga iz oblasti filma, iako postoji fond za „Širenje filmske kulture“ (koja se, valjda, Šići usmenim putem!). Tako knjige iz oblasti filmske umetnosti čekaju da ih objave izdavačka preduzeća koja, s pre vom, nalaze da im je preče izdavanje knjiga iz oblasti kajiževne problematike. Kada se sa stručnom Nnjigom obratite za pomoć fondu za pomaganje izdavačke vwelatnosti, 'odgovoriće vam da je on nedovoljan i za samu književnost. Kuda onda da idete i zašto dalje da pišete?
Bio sam prisutan razgovoru jednog stranog muzičkog kritičara sa našim poznatim ·kompozitorom, „Oduševljen muzikom, kritičar je želeo da dobije štampanu partituru, ali mje nlje bilo. Tražio je ploču, ni tje nije bilo. Čak ni pristojno snimljene magnetofonske
ŽŽ
; Zlatko · i TOMIČIĆ ždubljena dušo
| dah svoj mne možeš naći tu; ovom svijetu; duše što lutaš
nad, zemljom ·'Kkao dim,
i paučina među
čađavim, stablima.
[uu
Anđele prokleti
koji „se premještaš
od, mjesta do mjesta;
vidio si pijame bjevače, pijevce;
žene koje se svlače bez sama.
Daleko od svega,” Samo ne od sebe. Sretan kao tvydo dybo međom, . nagynuto.
ARGONAUT'
B Ludmi, Orfej :
'odjevem, u, lisičje kože traži slijeboga kralja pokraj Jasona i AmJjiona svijetao
. Njegova, dobrota nigdje me preštaje Žedan sna i samoće ubija ljubav svijeta 'koji ga okružuje
Odijeljen, zauvijek
TALAC
od. smijeha i od. smyti Krızma se okrenuti
Ne zna gdje smiba, njegov jedini dio
Proklet u sustegnutom,
. 7t6Tu,
Oslijepljen čekamjem,
U steahu od
zle ijermosti,
od usta, i od phsta byšljanovih, skromno žudi svoj madilazak
ARGONAUT NA POVRATKU Yyfej koji je bio
0 između zlih žena ma Lemnu ' prošao kraj golih Simplegada uništava sebe
u syammom traženju,
“A he malazi ništa
Samo svoje tragove u krvi i kamenu,
Ne može više ljubiti suljet odsbuda uzmiče. urlaju obale
Rog mu Yašte,
i dlaka
Iz neobjavljene zbirke „Jauk ; Jakovljev“
trake koja bi se mogla reprodukovati zainteresovanim dirigentima. Kada sam pre godinu dana pošao na put u nekoliko zemalja odakle su mi pisali da žele da se upoznaju 8a našom Književnošću, obratio sam se Komisiji za kulturne veze sa inostranstvom (znajući da je pre desetak godina bila objavljena „Istorija jugoslovenske književnosti“ od Antuna Barca, na francuskom i engleskom jeziku). Ni tu knjigu nisam mogao da nabavim, Preostalo mi je da tamo, na Slani, pričam o našoj staroj i novoj književaosti, o pozorištu, filmu, muzici, kako znam i umem.
. Naravno, za štampanje knjiga na stranim jezicima o našoj kulturi (to ne važi za, recimo, irgovinu i industriju koje imaju veoma dobro organizovane zavode za propagandu Wu inostransivu na svim jezicima) ne možemo tražiti PRENUMERANITH među našim građanima. Ali ih možemo pridobiti za sivar koja, njima samima leži.nma srcu. U ostalom, tu ideju mi je i ddo jeđan izdavač. Kada sam mu poaudio da objavi moju studiju „Sćena, {ilm 1 vreme“, rekao je da takva knjiga neće biti rentabilna. Predložio mi je đa napišem krimiaalni roman dđ pseudonimom Predi Nikolson Ir. Cak sam bio spremeh da i to pokušam pod uslovom da mi, za uzvrat, objavi knjigu na kojoj sam radio četizi godine. U šali mi jc rekao da tražim PRENUMKERANT'E. Ja sada predlažem: VRATIMO SE DOBU PRENUMERANATA. Bez šale: Nema nam diuge. \
Vladimir PETRIĆ
Čija su izdavačica
\ Nastavak sa 1. strane stvar je i odnos izdavačkih kuća među sobom, Javnosti je dosad bila dohekle poznata jedino Jagma oko pojedinih stra nih pisaca i knjiga, razna dvostruka 1 trostruka istovtemena izdanja jedne te iste atrane knjige (makar i trećerazredne, samo &trane!), otimanje i preotima-– nje, krađa i prekrađa naslova u izdavačkim planovima, i tome slično. Dahas znamo i nešto više. Žalosna KkOomercijalna. ihi, bolje rečeno, komercija– listička, trgovačka logika u izdavačkoj oblasti — videli smo to i iz Klajnovog slučaja — 3često ne vodi ka zdravoj kulturnoj utakmici među preduzećima, do nelojalne konkurenc1)Ć,
prenumeranii preduzeća?
nego i e svojstvene inače (kako se, na ročima, svi slažemo) buržoaskim shvatanjima
i buržoaskom poretku. Qno što smo, tu skoro, saznali iz oblasti takozvanog „visokog sporta“, preko aferc Ostojić, o nelojalnoj konkurenciji, na primer, između „Crvene zvezde“ i „Partizana“ (da i ne govorimo o drugim sličnim znanim i neznan'm aferama) izgleda da nalazi svoj neočekivani i P'2surđan paridan i u oblisti izdanja knjiga, u oblasti u kojoj bi takvoj pralcsi trebalo hajmanje da ima mesta!
Klajn je izneo, jasno,i otvoremo, da je rukopis njegove. kmjigHe odbijen, bez čitanja i bez ikakve recenzije, samo zbog toga Što je, u međuvzemenu, u „honkurentskoj“ Prosvefi objavljena njegova njiga o Šekspitu, Činjenica da je celu stvar Klajn saznao ustnoeno od jednog svog prijatelja, urednika Nolita, ne menja nikako samu suštinu spora. Činjemića, međutim, da predđ-
stavnici Nolita (ili možda sam direk-
AUDIATUR ET ALTERA PARS
IZDAVAČKA DELATNOST često Joe predmet pažnje, Yazmatranja, ocena, pa i Whritika u našem javnom životu. Povodi ovome su različiti, a zavisno od toga i prilazi pojedinim pitanjima i problemima: da li se radi o daljem usklađivanju izdavačkih programa dosta bnojnih izdavačkih dorganizacija; njihovoj integraciji, u smislu ukrupnjavanja, većeg firaža, obezbeđenja sinhronizovanije i adekvatnije prevodiJačke aktivnosti, sniženja iroškova, obezbeđenja dostupnije cene knjige njenim kupcima; politici pojedđinin izdanja, sa vrlo čestim osvrtima i akcentima na izdanjima i takve beletristike (reč je, o raznim vidovima zabavne i izv. zabavne literature), koja grubo odudaea od naše kultume ppoliike društvenih odnosa, a posebao naših nastojanja na planu vaspitanja, u prvom redu mladog čoveka; opravdanom ili neopravdanom nivou „cena knjiga, itd.
Ovde je reč samo o jedaoj relaciji: izdavačko preduzeće — preiplaMMik, kupac, čitalac, Odnosi koji se formiraju ovde, na ovoj relaciji, reklo bi se da bi mogli i trebalo biti bolji, korektniji, neposredniji, pa, ako hoćete, i poslovniji. Arvgumenata za ovo i ovakvo ple- . diranje ima dosta. Društvo sve više svojim odlukama i intervencijama omogućuje da Se prebrođavaju specifično=sti u radu ovih onganizacija i kolektiwa, čime se poboljšavaju njihovi opšti i posebai uslovi privređivanja. S druge strane, kupac snog proizvoda, robe, često treba da se odrekne drugih potreba, da bi se poJavio na ovom delu našeg tržišta kao platežno sposoban interesent.
U. našoj praksi, po nekom nepisanom pravilu, nije zahvalno biti pretplatnik novih izdanja. Obaveze se jednostrano formiraju — samo za pretplatnika, kupca, jer izdavačko preduzeće zakašnjavš& sa ispunjenjem svojih obaveza, koristi ubrana sredstva po osnovu pretplate, (Primerice, pre više od godinu dana jedao izdavačko preduzeće je objavilo preko dnevne štampe pretplatu na „Malu političku enciklopediju“, postavljajući određene uslo ve. U njima stoji, da će se — za uredne pretplatnike — knjiga pojaviti u maju mesecu ove godine, Međutim, za sad, iako se radi o izvršenoj uplati od više hiljada dinara, Gdiko se ne smatra obavezaim da obavesti šta se deč= silo, kakvi su izgledi, i slično.) I ne trpi nikakve posledice. Miože se opravdano postaviti pitanje u mekim slučajevima: da li bi bolje uradili ovi či-
i
knjige kao svojevi=
taoci (ili — bibliofili, svejedno), da su ulagali kod banke, pa kasnije sa uvcčćanim iznosom novca kupili ove luyjige u knjižari?
Drugi slučaj, hoji se takođe tiče administracije izdavačkih preduzeća. Jedan čitalac više godina kupuje na otplatu knjige kod jednog repomiranog preduzeća, pri čemu teško Wusklađuje poverilačko-dužničke odnose, trošeći za to svoje slobodno vreme, Naime, pe izvesnog vremena, a u intervalu od petnaestak dana, dobio je dva pisma; jednim se postavlja pitanje: gde i kako da provedu primljenu uplatu; a dru gim: primili su uplatu (druga je uplata u pitanju), pa obaveštavaju da je ostatak duga itd. itd. Na stranu to što i ovo nije tačno...
Konačno i ovo. Katalozi Jonjiga se štampaju, izgleda, ali — za Rkhoga? Da li radi neke reprezentacije ili za „mesec dana knjige“? Zar ne bi mogli „priznati“, na neki način, kad je reč o knjizi, bar šest meseci u godini, ako u fudbalu „poštujemo“ skoro jedanaest meseci? ~ .
Sve ı svemu, ako bismo vodili računa o ovim i drugim detaljim&, a pogotovo o više ba i masi detalja, verovatno je da bi teme kao što su: cena knjige, tiraž, objektivne teškoće, bile mahje zastupljene na raznim mestima i u raznim prilikama. A, verovatno, bila bi dalje od nas i sama ideja o lutrijskoj prođaji knjiga, već bi takve metode prepuštali i dalje proizvođačima deterdženata i sličnih proizvoda.
Boško PROTIĆ
Brana CRNČEVIĆ biši LU
tor u ime kolektiva i redakcijskog kolegijuma, svejedno), u svom odgovoru, preko ovoga prelaze zauzimajuci bagaielišući stav i navodeći jedino (i to nepobkpuno) cifre koje bi trebalo ·da ubede javnost kako je kolektiv, zaboga, na Iclajnovoj knjizi o poCt.ŠUM ižRUOIO velike pare, u šivari. nikoga ne zabrinjava i ne može da zabrine, Ao je zaigta tačno da preduzeće manje-više stalno gubi na esejističkoj, naučnoj, filozofakoj i sl, knjizi, onda se svakom, objektivnom posmatraču —L i pcdle sasvim lotimičnog i Sasvim bpuvisnog pregleda kataloga sarnmo iz nekoliko po= sleanjih godišta OVC ugledne izdavaoke kuće — i hneholice narcce migao: kako je uopšte mowuče onda živeti i opstati u takvoj situac'ji? ispada, po svemu sudeći, da ono šio je julWuiao celishodno, i najceluhodnije, u izda vačkom planu Nolitovom — a u kalac lozima “Takvih naslova i nije baš tako malo — redovno donosi samo gubitke! Istina je, reći će neko, za veći broj" ovih knjiga, ako ne i za SVe, Nolit je dobio i dobija dotaciju koja prilično, ako ne i uvok znatno, smanjuje troškove proizvodnje, pa je takođe i za ilajnov „Život dvočasovni“ (I tom) primio svotu od 683.073 dinara, Posled= nji podatak saznali smo, doduše, iz Klajnovog članka, a nikako iz Noltovog odgovora koji se inače sav zasnivao na {vidim cifarsk'm podacima, što je više nego simptomalično, Zna se, iz prakse, da se dotacije đaju za društveno cdalishodne ciljeve, pa je valjda jasno da bi davalac koji je dodelio novac za prvi tom isto lo učinio i ža drugi. Zna se, iz prakse, i to da dotacija, uopšte uzev, pokriva samo manji deo celokupnih troškova knjige, ali čemu onda izdavačke luče i čemu Taz« govori o kulturi i kultumoj politici?
Biće, dakle, da je Klajn u pravu: u ovom slučaju su prevagnuli motivi netrpeljivosti i nelojalne konkurencije!
Znam za jedan ako ne istovetan a ono sličan slučaj, koji se desio takođe u Nolitu, drugom jednom Hautlotru, Ova ugledna kuća štampala je rukopis prvog toma njegove knjige, Kad je došao red na drugi — rečeno mu je brosto—naprosto da polraži drugog izdavača. Kad je pisac naveo da Savet za kulturu daje priličnu sumu kao svoju dotaciju — ni to nije pomoglo. Računajući „da poteže „najtežu avtiljeriju“, grešni pisac je zavapio: „Pa vi ste mi, uostalom, isplatili ceo” honorar i za drugi tom! Zar to za Vas ništa ne znači?!" — „Autorski honorar za nas — odgovoreno mu je hladno 'zaista mnogo ne znači, jer predstavlja najmanji deo u ceni koštanja knjige. Prema tome, imamo više računa: đa je ne štampamo nego da je štampamo!“
Knjiga je, ipak, uz razne peripetije, konačno mwmigleđala svetlost dana i dobila Nolitovu nagradu za tu gEodinu! Pre rata bili su kođ nas poznati izdavači Geca Kon i S. B. Cvijanović. Nisam čuo da su ovi privatnici — koji mu inače itekako zađužili našu kulturu. — hapravili neki gest prema bilo kojem našem" značajnijem piscu sličan gestu koji je Nolit učimio prema uglednom hniiževniku, pozorišnom i kulturnom ratlniku 'dr Hugu MKlajnu!
De te fabula naratur.
Š
Tanasije MLADENOVIC e00000000000000060
Jara LABUD
GATKA
Neka procpeta čudesno bilje
na đauyđevskim, kosama,
i vradžbe meka se kote
kad mesec zaspi,
da kamen kaže misao
a list pesmu,
stopa da prokaže staze,
a more ma usni gugutavoj bropoje!
Dva gavrana prokletnika
na duva su duvaa stala,
dva kalema
od, doa kamena
zeleno perje, ·
od kostiju iverje,
crveni komčić,
od plesni lončić.
Duboko da te nađem, duboku,
i da te sluti golub višoko,
u grobu kremen da te oda,
u etru goYa polomi.
Bez srca se može živeti, čuvajte glavu. Lakše je ići u budućnost nego ostati ovde.
Pošto ćemo jednoga dana svi umreti, trebalo
bi da jednoga dana svi i živimo.
šIU (ili
toga jubilej.
Ko ne ume da ugasi požar neka ne pali vatru.
Nemojte bacati stare cipele, napravite i od
|; . KNJIŽEVNE NOVINI ž
|