Književne novine

VELIBOR GLIGORIĆ

Dragan M. JEREMIĆ

ili jedinstvo društveno angažovane i akademske kritike

t V elibor Gligorić je danas jedini \ pravi kritičar stare generacije koVROIJOJA Bipskoaji oro) ROČEtG i njiževnoj Kr.tici. Neki drugi pisci koji su se i kritikom bavili ostaće u njoj više kao esejisti, bripovedači, književni ideolozi ili pesnici a ne kao kritičari. Branko Lazavević je obezbedio mesto kao esejista i estetičar, Veljko Petrović kao pr'povedač, Todor Manojlović kao pesnik, i Marko Ristić kao ideolog nadrealizma i „modernizma“ i književni hroničar našega vremena. U malom broju starijih kritičara Gligorić zauzima znažajno mesto svojim pređanim rađom od preko četrđeset godina na književnoj i pozorišnoj Kritici i svojim Književnim uticajem kao teoretičar i vodilac napredne grupe književnika između dva rata, kao odlučan i beskompromisni po lemičar i pamfletista i kao urednik poznatih književnih časopisa pre poMlednjeg rata (Gaskrsnica, Savremeni pregled, Umefnost i Kritika i Dposle njela (Savremenik). ,

Činjenica je koja pomalo iznena=> đuje da se do đanas niko nije prihva= tio da sumira i oceni rad ovog nesumnjivo značajnog i nezaobilaznog' Kvitičara koji je tako raznovrsno delovao u. našoj književnosti. Teškoća nije samo o tome što je teško izvršiti pregled njegove raznovrsne delatnosti i ptoučiti njegova dela i okolnosti u kojima je delovao više od četiri decenije nego i: u tome što Gligorićev kritički rađ ima dva perioda, između 'Kkojih postoji vidljiva razlika u metodima i orijentacijama kritičkog rada. Prvi period mjegovog Kritičkog rađa boklapa se s razdobljem između dva rata, a dugi periođ traje od kraja poslednjeg zata đo danas. Na osnovu toga semdože reći da postoji jedan predratni i jedan poslevafni Gligorić, koji se često mnogo a> · Mlikuju u tonu i načinu prilaza 'Književnom delu, u osnovnim intencijama 'i u shvatanju zađataka Književne krit:ke. Svakom čoveku i svakom bpiscu je dozvoljeno da menja svoje stavove shodno svojim novim saznanjima i ubeđenjima, pa je to dozvoljeno i kriličarima. Poznati ruski Kkritičar Viktor ·Šklovski vođa izv. formalne škole u teoriji književnosti, vremenom je svoOja shvatanja zmatno približio teočilju socijalističkog. realizma i tu promenu u svojim štavovima on je brano u predgovoru svojoj knjizi Umet nička proza pišući da je menjao svoju DoZIciju zato što nije prestao đa napreduje. Izmena Gligorićevog kritičkog prilaza Književnom delu je utoliko prihvafljivija i opravdanija što je uslovljena doslednošću stavu Koji je on zastupao još u prvim svojim Kritikama, napisanim neposredno pošle prvog svetskog rata, (Prvu svoju kritiku obiavio je decembra 1920. godine). Stojeći na „revolucionarnim društvenim pozicijama, Gligorić je uvek nastojao oa avoju Kritičku misao upotrebi na najbolju korist naprednoj društvenoj misli i svoje kritičko pero upotrebljavao je onako kako je to bilo najkorisnije za nju. [i

U vreme kada je u novostvorenoj

a ; ljeKraljevini S. H. S. a potom u Kraj vini j Jugoslaviji stvaranje građanške

hulture bilo potpomognuto TopogTR pvaničnim i poluzyaničnim pa iKoŽ

jema, Gligorić je nastupao skompromisni borac protiv takve O iure i književnosti kao njenog TOG nog dela i protiv tih institucija, BOY ći se protiv predstavnika te kulture i književnosti s veliko oštrinom o s velikim uspehom, on nije. TOO Ga očekuje pomoći od njih da pub |: ie svoje književne kritike, nego i: POOR napise izdavao o svom trošku kao 8e sebne brošure i sam ih ili uz Pot prijatelja rasturao. Snagom SVOI < žširoumnosti, nepomirljivošću Svoje Š tike i oštrinom svoga pera On M a strah i trepet društveno i politič Siušdz resivno angažovanih pisaca. Brar 03 csić stoga u jednoj SVOJOJ kritic io 1930. godine, povodom desetogod'šnje” njegovog kritičarskog rada, kaže. : Gligorićevi napisi predstavljaju teža ratnički aparat — kombinaciju tenta: podmornice i aviona sa zapaljivim | olrovnim gasovima. Kao urednik Easkrsnice, Savremenog pre gleda Umetnošti i krit'ke, on je isto tako delovao, protiv svih onih tajnih | javnih sila koje su spre” čavale slobođu izražavanja revolucio-

KNJIŽEVNE NOVINE

narnih ideja i kritike građanskog dru= štva. On je, pored Đorđa Jovanov:ća, ali mnogo duže i sa više uticaja, bio najuporniji branilac socijalne litera= ture. |

Posle drugog svetskog rafa, stvarahjem socijalističke države na ftemeljima ideja za čije se izražavanje Gligorić borio, okolnosti za književno stvaralaštvo su se bitno izmenile, a sa njima i zadaci savremene kritičke .eči. Nije bilo više potrebno da se pre švega pobijaju stavovi ideologa i pisaca neprijateljski ili ravnodušno raspolo Ženih prema društvenom maprefku, nego objektivno razmotriti prave književn6ć vrednosti naše nacionalne Hnjiževnosti. Zato je Gligorić izmenio ı svoj Kritički metod. Vrsni i rođeni polemičar, možda najveći koga je srpska književna kritika ikada imala, postao ie profesor Kknjiževnesti na univezi~

tetu i pisac većih studija o klasicima

naše realističke i novije „Kknjiževnosti.

savremenika sačuvao izgled polemičara, budući da je ovaj casopis jedno vre= me vodio polemiku s piscima okupljenim oko časopisa Delo, Međutim,“sve!' analitičara književnih dela, ali u ostva

Jedino je još kao urednik

drugo duboko razdvaja njegove pred ratne Kritičke napise objavljene u zbirkama Kritike (1945) i POozorišne kritike (19460, od njegov h ogleda, fragmenata i studija u delima Srpsk: realisti (1954), O.ggledi ı studije (1959) i U vihoru (1982). U prvim dvema knjigama nalaze se britki, odlučni i polemički pisani eseji, članci i prikazi, a u ostalim knjigama su smireno intonirana i naširoko opisana dela starijih i novijih najpoznatiših srpskih i hrvatskih pisaca,

Pa ipak, uprkos vrlo vidnim razlikama u tonu, metodu i načinu pisanja, ima nečeg jedinstvenog u čitavoj kritičarskoj delatnosti Velibora Gligorića. Sem u retkim slučajevima, nije pisao o stranim piscima. Nasuprot Bogdanu Popoviću, koji je veliki deo svoje kriftičarske aktivnosti posvetio razmatra nju Književnog stvaralaštva stranih pisaca, Gligorić je napisao samo jedan ogled (o lIbzemu) i nekoliko prikaza pojedinih knjiga stranih pisaca. Ali je zato o mnogim piscima 'pisao i u prvom i u drugom periodu šVog kritičkog rađa i na njih se VraćaO, proMirujući svoja zapažanja o njihovom delu i novom značaju i delimično ih i menjajući s obzirom na nove mo mente u njihovom stvaralaštvu. Neki od ovih pisaca uvek su mu imponovali vojim Kritičkim stavom prema gradanskom društvu, svojim polemičkim i satiričkim „odnosom prema ćiftinsKoj i malograđanskoj sredini, kao Domanović, Nušić, Krleža. Ali neki drugi pisci su još snažnije i još neodoljivije privlačili Gligorića a še njihovi pogledi ne slažu s njegovim pogledom na Književnost i društvo. Ti drugi pisci bili su interesantni dramskim to> kom svoga života i svojom svojevr3nom pobunom protiv stvarnosti u kojoj su živeli kao bundžije, nezadovoljnici, nesrećnici, kao Matoš, 1is, Ujević. Sa prvim ga je Vvezivalo njegovo shvatanje književnosti kao društvene kritike, a drugi su ga primamjjivali svojom ličnom dramom: u prvom slučaju iz njega je probijao titičar, u drugom — pišac koji je druge

p'sce shvatao kao predmet svog dela,

Kao polemičar Gligorič ae borio protiv građanskog društva, njegove ideologije i njegovih institucija kojima su vladajući krugovi držali u svojoj vlasti kulturu i književnost. On je dizao glas protiv svakog pokušaja d3 se sloboda izražavanja i postavljanja dru štvenih problema ograniči i da se biro Rratskim metodima „upravlja kulturnim ustanovama. Stoga je između dva rata napisao niz članaka u kojima je napadao sve što je stajalo na putu slobodnom „“azvoju . revolucionarne ideologije i Književnosti: 'univerz:tet, pozorište, Srpsku književnu zadrugu, Srpski književni glašnik itd. S estetske tačke gledišta glavni smer njegove kritike bio je uperen protiv artizma. Artizam je za njega značo suprotnost napredno angažovanoj literaturi i bio jedno opšte ime za sve ono što se oglušivalo o zađatke koje je postavljao društveni napredak. Iako je ı kod artista kao što su Oskar Vajld ili Ivo Vojnović nalazio. neke vrednosti koje se ne mogu negirati, Gligorić je uvek polazio u svojim kritikama od toga je li pisac pretežno artist ili društvenmno angažovani pisac i prema tome određivao svoj stav. Kritičare društva, 'smevače i satiričare visoko je cen!0, a artisti, majstori reči i magloviti mislioci rđavo su prolazili u njegovim kritikama. To razdvajanje se, možda, najjasnije vidi na primeru Nušića, koga je hvalio dok je pisao oštre satirič~

lake komedije zapleta bez dublje društvene kritike. Međutim, kao čovek mnogo više nego kao kritičar, Gligorić je bio blag i s neobičnom simpatijom :e pisao naročito o tragičnim boemima koji su, kao Matoš, Dis i Ujević, predstavljali neku vrstu boraca protiv neprijatelja svojom bunom protiv teških životnih uslova uopšte,

Kao vrlo jasno opredeljenom ktritičaru koji se bori za naprednu soc'jalnu literaturu, Gligoriću je Književnost služila kao osnova za Kritiku društva. Prava njegova vokacija je društvena kritika. Završivši studije prava, on. se odao književnoj kritici kao aktivnosti kojom se može delati u društvu i pomoću te delatnosti doprineti njegovim promenama i napretku. Kada se posle drugog svetskog rata izgubila poireba „da preko kritike književnosti kritikuje | društveno uređenje on ' se pretvorio u

renje ovog novog zadatka on je ušao nespreman, bez mnogo estetičke kulture. Stoga je ostao mnogo bolji kao sudija nmego kao analitičar književnosti. Iako poseduje marljivost retku za naše Kkritičare (izuzev Skerlića), Gligorić izg!e= da kao čovek. kratkoga daha. Kao pisac on je mnogo bolji u svojim kratkim, sažetim napisima u kojima izriče presude po kratkom postupku, iznoseći samo osnovne razloge i najvažnije pobude. U svojim dugim napisima, u stu dijama i ogledima, on piše razvučeno, kao da mu treba vremena da se pripremi za irenutke sažetosti, u koj'ma Kače više nego na mnogim stranicama prepričavanja pojedinih dela. Ovi du= g, napiši su, u stvari, njegova univerzitetska predavanja, Koja, s obzirom na svoju špecijalnu namenu, mogu da budu dobar školski prilaz pojedinim piscima i njihovim delima, ali u formi studija i ogleda oni nemaju dovoljno uopštenih stavova i ocena „vrednosti dela jednog pisca da bi ovu formu zadovoljili. Bisere stila i Kritičkih sudo_ va ovde je teže naći nego u njegovim · kratkim Kritičkim mnapisima. U svojim „pojedinim „sudovima, po oštrini zapažanja koji oni sadrže, po

istinitosti, po lepoti kazivanja i neo--

bičnosti u izrazu, Gligorić sveđoči o vebma velikoj kritičkoj sposobnosti, Jedna njegova formula kojom objašnjava karakteristike jednog pisca ili. odke i mane dela ostaje kao isklesana u pamćenju i izgleda da je tamo ništa ne može zameniti ako je reč o istim predmetima. Evo šta on i jeđnoj sažetoj oceni o Nušiću u svom članku Pozorište „Gospođina Ceo Svet“ kaže na kraju ove ocene: „Nušić je prošao preko naše pozornice sa ćuranom x jednoj ruci, a u dwugoj sa nemanjićkim stegom“. TU tom istom

članku, dao je niz takvih sažetih oce»

na o svim vođećim srpskim dramskim

piscima, vodećim rediteljima i vodećim Nastavak na 0, strani

ne komade, a kritikovao za mnjegovs .

· MIMIMII

EKUĐENIO „MONTALE je rođen u Đenovi 1896. gođine i u tom građu se školovao, Od 1929. do 1939, godine bio je šef Maučno-književnog kabineta u FYirenci. Objavio .je neko liko zbirki pesama, Po znat Je i Kkmo esejist i prevodilac „Servantesa, Šekspira i dela iz savremehće američke knji ževnosti. Sada živi u Milanu, 'Montale je negacije, ništavila. ilađam, SUV, opor i matvorem, odlikuje se izuzetnim smislom ža. sofističke. bravure. Njegovom zaslugom otkrivene su izve sme mogučnosti poetskog jezika koje su pre njegove pojave bile mepoznate. Šmatra se jednim od majvećih svetskih ermetičmih pesnika.

pesnik

usamljenosti, .

SIPINE KOSTI

S ećom se osmeha tbog, za mene je om voda b

za EK iljurnđ,

međ” kamičcima na žalu slučajno »biđena,

ogleđalo mojušno w kome bršljan, gleda svoj coat štitasti;

# izmad, svega, zagrljaj belog, spokojnog meba,

Takav je spomen moj + zmao me bih reći da M ti} lice bezazlenošću zrači, šli si + ti od soja lutalica

koje zlo sveta kinji, pa patnju svoju mose sa sobom,

kao amajliju. “Al mogu ti veći da lik tvoj zamišljeni, salom, tišine blavi gmev moj ćudljivi

i da je prilika voja. u moje sedo sećanje,

urezama Čisto, kao »rYh, mlade palme...

SUNCOKRET

S uncokret donesi da cvet taj pYyesadim,

na zemlju svoju što je slama sprži, nek” celog dana plavetnilu, neba, otkriva, žudnju svoga lica žutog.

Predmeti tammi za svetlošću teže, %, reku, boja razlažu se tela, boje u zvuke. Najveća je sreća lak. ko para biti, ko dim izbetriti.

Ti m4 donesi biljku tu što bodi

u, kraj gde miču prozračnosti plave i'kao začin isparava život.

Suncokret donesi, svetlošću omamljem, ,

QUASI UNA FANTASIA

PESMA

Z ora zori; Prisustvo ' osvita od, srebro, uglačanog

ma zidovima:

frak polumaka prozora zatvoremih.

Opet se događa

swnce + stišane

glase, šumove wobičajeme me donosi.

Zašto? Sećam, se dneva jednog čarolijskog

i viteškim, igrama za dame jedmolične, naplaćujem, se. Pobediće snaga

što mene, čaYobnika mesvesnog, nadđima odavno.' Pomoliću se sada

i vušiti dyvoređe gole. a Predđa mnom. će se prostreti kraj pod snegovima netaknutim,

kao sa goblena, lakim.

Sa neba, praomenjem, oblaka" zastrtim, izmileće zakasmeli zrak sumca.

Prepume svetlosti, nebidljipe gore i brežuljci,

odaće mi hvalu za povratke vedđre.

Rozdđyagoam, čitaću, crme

znake granja ma belini,

kao alfabet suštinski.

Cela prošlost će mi odjednom pred očima iskrsmuhti.

Nijeđan, zvuk narušiti meće tu vedrinu osame.

Iznad mas će broletefi,

ili ma, kočić sleteti,

pevčić meki moartovski.

jad zida grafithog,

što senku, bacao, na retke klupe, luk nebo, se javlja, dovršem, -

Ko još pamti oganj što plamti, burno,

% venama sveta; — ohlađeni oblici, odmaraju se,

oko nas pDosejami.

Sutra ću opet viđeti klupe š zidine i ulicu uobičajenu, U budućnosti što nam predsto#i,

žutra su ukotvljent, kao barke u sidrištu,

(Prevela Jugana STOJANOVIĆ)