Književne novine

· još ponašao

·je igrao

jea RTITE 1 CD

Hugo KLAJN

| __ESE-I BORBE DRABKOVTCA, „SMRT I LJUBAV U BEKSPIROVIM DELIMA“, i ŠSVETOZARA BRKICA, „MASKA KRALJA I BIT ČOVEKA“, KO| JE SMO OBJAVILI U PROBLOM I | PRETPROBLOM „BROJU KAO 1 TEKST HUGA KLAJNA „O NERIM SAVREMENIM IZVODENJIMA | BEKSPIROVIH DRAMA“, RODI DONOSIMO U OVOM BROJU, PROCČITANI SU NA SIMPOZIJUMU KOJI JE ODRŽAN U SARAJEVU PRILIROM „PROSLAVE | ČETIRISTOGODIBNJICE ROĐENJA VILJEMA BEKBPIRA. o Homera proglašujući sebe za mesto njegovog rođenja, tako razne epohe svojataju Šekspira, Nuročito je za poslednja dva veka, otkako ie njegova slava u stalnom pdrastu,

K ao što su se mnogi gradovi otimali.

· svaka generacija smatrala da je uptavo s mjom došlo njegovo pravo vre-

mć, da je upravo njoj on 'sve rekao i ona njega do kraja razumela, da je ona njegov univerzalni naslednik, ili tačnije — s obzirom na to da je on toliko življi od dramatičara Koji još nisu umrli — da je on mjen savremenik. Naša generacija se od pređašnjih, koje su to savremeništvo poricale „mima pre njih, razlikuje samo po tome što, u današnjem oštrije podeljenom svetu, jedna polovina poriče đa je Šekspir sa" vremenik one dru ge. To se najbolje moglo videti na proslavi četiristogodđišnjice u Vajma ru. U svojoj velikoj, zanimljivoj i sadržajnoj, &večamoi besedi je pred sednik Šekspinpovog komiteta Nemačke Demokratske Republike Aleksander Abuš između ostalog pobijao tvrđenje lista „Prizma“, koji izdaje pozorište u Bobumu u Saveznoj Republici Nemačkoj, da je Šekspir već u „Kralju Liru“ sa bezobzimom otvorenošću izneo poražavajuću Mkonstataciju o apsurdnosti života, o nepostojanju bilo kakvog „višeg smisla”, kao i saznanje da istine ima jiedino u iluziji“. Abuš to tvrđenje naziva najnovijom varijantom buržoaske dekadencije koja bi velikog realistu i humanistu Šekspira da izjednači s po” bĐornicama apsurda a la Beckett, izopačenjem kojim se jedno reakcionarno-mistificirajuće shvatanje umet= nosti u Zapadnoj Nemačkoj bori ptotv žive istorijske konkretnosti i rcalnosti u Šekspirovoj poeziji. Jer „Kralj Lir“ je, po Abušu, od Beketa daieko kao zvezda Sirijus od Zemlje,

Nisam uveren da je razdaljina 1zmeđu Beketa i Šekspira tako aslronomska ili da „Kralja Lira“ od „SVvrIšetka igre“ razdvajaju tolike svetlosne godine; znam samo da je i na naučnoj Konferenciji uı Vajmaru uz burno odobravanje utvrđeno da Šekspir niksko nije savremenik Beketa i Bruka, nika= ko onih u PParipui Londonu iliu Bonu, i| Bohumu, nego ovih u Lajpcigu i Berlinu i Vajmaru, da je uspeh i dotad pogrešno tumačenih đela, na primer „Timona Atinjanina“, tog našeg, a nipo Što mjihOVoOg: savremenika Šekspi:"a omogućila tek pripremljenost ove naše, antibeketovske, publike,

U Vajmartu sam imao prilike da vidim i lice i naličje tih jedino istinski #avremenih tumačenja. Licem smatram „Mralja Lira“ u izvođenju berlinskog Državnog pozorišta i režiji Volfganga Langhofa, koja je spolja bila donekle slična Brukovoj, ali u suštini sasvim nebrukovska; a naličjem — „Hamleta“ ı režiji Volfganga Hajnca u izvođenju Nemačkog pozorišta iz Berlina. U pred= stavi „Kralja Lira“ je bila izražena iendencija da se oslane što verniji Šekspiru, i slovu i duhu njegovom, U predstavi „Hamleta“ — da se i 12menjenim tekstom i svim ostalim elemen tma predstave kaže, i kao Šekspirova prikaže, sv oja misa0. Tekst je sakačen i preinačivan, dopunjavan i zamenjivan drugim, i u monologu „Biti

il me biti“ i u poslednjoj replici Hamle

tovoj, zbivamje garnirano Rkonceriom pred kraljevskim parom {. akrobacijama „glumaca“ pred izvođenje „Mišo> lovke“ — a sve to ne bi li se pokazalo (to je pisalo i na velikoj tabli pre p9četka predstave): Kako Hamlet sazna“ ie da svet ubica u kojem živi trebn me njati i kako i zašto u tome ne uspeva; a pokazalo se pre svega kako i zašto ta predstava ne uspeva da kaže ono

što je Šekspir tim delom rekao.

_ Možda je to najjasnije došlo do zražaja u scenama sa Duhom Hamteto= vog oca. U prvoi od tih scena < Horacijom i dvojicom stražara, Duh se

Šekspir zami-

i priliči i kako je lo i io ) pored straže,

slio: pojavio se, prošao ali ie odbio da odgovori Horaciju; međutim, i u drugoi scemi. kad je, odvoijyši Hamleta od njegovih drugova, najzad trebalo da kaže ko je i šta e 'tjer zašto ie inače došao i Hamleta đoweo ma to muesto?), Duh je stajao iza Tiamleta nemokretam Ni glasa. Nekoliko stihova njegovo ieksta izgove”"io je Hamlet: dobio še wtisak da se Host Drinda, glumnc Koji Hamleta sprema đa uskofi u ulomi Duha, pa sad memorira njegove verlike, koje onaj aga mekakvim telepaftskim putem breiva

onako kako takvom duhu

i — ni da bene.

onemeli iza mjega”

iz svoje glave u njegovu. Posle toga je Đuh zacelo skinuo šminku, presvukao se i otišao kući, jer se više nije ni čuo ni video, ni u Sceni zaklinjanja hi u Kraljičinoj sobi.

Gledali smo dakle preradu „Hamleta“ — tako je stajalo i u pozorišnom programu, nekako stidljivo, Sitnim slovima ispod imena prevodila= ca: „Prerada Nemačkog pozorišta“. Bio sam zbunjen: verovao sam da je poštovanje integralnog teksta Šekspirovog danas svuda prihvaćeno kao osnovna obaveza izvođača, da su takve prerade, protiv kojih se, što nam služi na čast, već 1780. godine bumio slovenački pesnik Anton Linhart, danas mezamišljive i da taj berlinski „Hamiet“ 'mora biti jedinstven izuzetak. Utoiko više me prenerazilo kad sam. u tuzlanskom časopisu Pozorište, pročitno da i Mata Milošević, pošto je drama-– turška obrada teksta jedna od njegovih pasija. namerava da u sledećoj obnovi „Hamleta“ ulogu Duha izbriše.

Nadam se da nikoga ne moram uvoravati da visoko cenim izvanredni rediteljski rad i sjajna postignuća Milo ševićeva; upravo zato še pitam okkud u tih maših savremenih reditelja, kako u Berlinu tako i u Beogradu, toliki strah od duhova ı koje ne veruju; i tolika smelost da prerađuju ili, kako to Milošević kaže, dramaturški obrađuju najčuvenije, a možda i najznačajnije, delo onog autora koga proglašuju najvećim dramaturgom svih VrTCmena i uz to svojim savremenikom, dakle stvaraocem čija su dela i današ živa, življa nego velika većina drugih,

· mlađih i novijih. Najzađ, zar nije sva=

ka zaista „dobra drama, kao i svako umetničko delo, živ organi z a m, utoliko savršeniji ukoliko je nien autor veči umetnik, i zar n:je

' utoliko manje verovalno da će se u

njoj naći izlišni delovi koji bi se, ao Wwakvo slepo crevo, zagnojeni irajnici išli žučna kesa puma kamenova, mogli bez štete iseći i staviti u Špirilus? Da vidimo kakve bi posledice imalo isecanje uloge Duha. Najpre bi se scene stražarenja pretvorile u nekakav apendiks bez prave funkcije. Dok Šekspirovo delo počinje razgovorom O Hamletovom ocu — jednom divnom kralju koji je bio čovek — i njegovim pojavljivanjem, početak predstave bi bio obeležen pojavom Kralja-ubice i neverne Kraljice. Iščezao bi i glavni povod za Horacijev susret s Hamletom i glavna tema za njihov razgovor: otpalo bi zaklinjanje drugova, nespokojno podzemno lutanje napaćenog Duha i Hamletov potresni vapaj: „Miruj, smućeni duše!“ Hamletova sum” nja da mu je otac ubijen ostala bi bez potvrde, ne bi više bilo ošnova n za njegovo kolebanje, a pitanje da li je Đuh govorio istinu ili je to bio prerušeni đavo uopšte se ne bi postavljalo. Ne saznavši ni na Koji način je nje” sov otac smakmut ni da ga je smrt zadesila pre nego što se mogao pokajati i izmoliti oproštaj za Svoje grehe, Hamlet ne bi znao ni kakav mama da stavi u svoju „mišolovku“ niti je imao razloga da strica poštedi kad ga zatek.• ne pt molitvi, Kako se Duh ne bi pojavio ni u Kraljičinoji Sobi, gledalac ne bi shvatao zašto Hamlet prestaje da majei govori reči koje „seku kao noževi" i morao bi se saglasiti 8 njom

da iz: Hamleta govori njegovo ludiio,a. ne njen greh. Pošto bi tako ulistvo 'Hamletovog oca bilo potisnuto u zadnji plan, i Laertovo nastojanje da osveti ubistvo svog oca, i Ofelijino ludilo i smrt izgubili bi značaj paralelnog zbivanja s važnim Ssličnostima ı oprečnostima, kao što bi i sama odma-– zda Hamletova izgubila od svoje Oprav danosti i neizbežnosti.

Možđa je od svih posledica oddžtranjenja Duha najteža ta što Šekspirov Hamlet ne želi da namešta zglavke ovom razglavljenom svetu, naprotv: da se ne plaši strašnih Snova ı snu smrti, on bi rađije zaspao zauvek; ono čto ga ipak pokreće, na obračun sa stricem-ubicom jeste malog „jadnog Duha“, koji je odbio Hamletovo sažaljenje i zahtevao da bude osvećen. Na Ham]letovo: i

Govori, dužan sam Wwđda čujem fo, Duh odgovara: 5)

Dužam si i da svetiš kad to čuješ. Šekspirov Hamlet zna i ne sme, ne može da zaboravi da je taj nalog važniji od svega ostalog, da je to „strašna zapovest“ (dreađ command). Hainlet Hajnca-Drinde je tu zapovest dob:o u nekom hipnoidnom stanju od Duha Moji doduše mije izgovorio ni jecnu glasnu reč ali kog su videli i on i njesovi drugovi; Miloševićev Hamlet ne bi imao od koga da dobije tu zapovest, on bi i motiv i shagu za osvetu morao naći u sebi, u svojoj „otupeloj nameri“, kako je naziva Duh njegovog. oca, i svojoj savešti za koju sam Ham let kaže da ga „čini strašljivcem“.

0 nekim savremenim izvođenjima · Sekspirovih drama

dalekosežh m

Za operaciju s tako posledicama „moraju postojati važne indikacije; ona se ne vrši samo iz kosmetičkih, ili estetskih razloga. Verujem, da Milošević nije mogao prevideti khontraindikacije koje sam naveo i da je na takve prigovore našao svoje odgovore. Ja ne znam koji su to razlo zi prevagnuli te se odlučio da iz jedinstvene dramske celine iščupa upravo onaj lik za koji se smatra da ga je kreirao sam Šekspir; no bio to šikran da će naša publika poverovati u ustz= šanje iz groba, u to da meošsvećeni DpORkojnici noću lutaju a danju se peku na „groznom ognju sumpornom“, ili da će, naprotiv, pričanje Duha smatrati srednjovekovnim +trabunjanjem -— tO bi u svakom slučaju bacilo značajnu sveilost kako na spremnost fe publike đa prihvati Šekspirovo delo tako i ma „savremenost“ samog Šekspira. Čime bi: se samo potvrdilo da i danas, kao uvek dosad do prerađiv a” nja dolazi usleđ rasko-

raka između duha vre mena i duha Šekspir VOB.

Međutim, te prerade se Samo !zUzetno postižu tako radikalnim hirurškim intervencijama, a mnogo češće manje upadljivim konzervativnim mefodama: gotovo neprime{mim retušsims, gsdekad bez i najmanje izmene u tekstu, isključivo njegovim naročitim interpretiranjem. Takvom prikrivenom preradom, smatram već spomenutu Bru kovu režiju „Kralja Lira“. Tu su Mir i Kordelija i Lirova pratnja viđen očima Gonerile i Reganbe, a svet i sudbina čoveka očima Semjuela MBeicta, čiji „Svršetak igre“, pe Bruku i Janu Koftu, ireba da je već sadržan u ovo] Šekspirovoj tragediji, Predstava Ktaljevskog Šekspirovog pozorišta io šugeriše izdvajajući i ističući ono ŠtO može da potvrdi tu beketovsku koncepciju» a još više prigušujući i previđajući (ne izostavljajući) ono što bi joj protivrečilo. Primer za onaj prvi postupak je kad 'Kent, odvraćajnći Tidgara od pokušaja da osvesti umivu-, ćeg Lira, krikm e: „Ne muči duh

“mu! Pusti ga da ode“, a za ovaj drugi

— kad Lir o tome da će najzad, makar i u tamnici, biti zajedno 5a SVOJOM ijubimicom govori bez ikakvog iaraza rađosti.

Na elemente takvih prerada naići ćemo i u predstavama beogradskuh pozorišta. U „Nenagrađenom ljubavnom trudu“ gospodin Markad ne javlja da je francuski kralj umro, nego da je na umoru — kako se ne bi suviše p9nrutilo dotadašnje vedro raspoloženje; a u „Snu letnje noći“ Tezej: o smrinoj kazni, koja čeka Hermiju ako se ne odrekne svoje ljubavi, govori talk :im tonom da njegovu pretnju niko, ni ma sceni ni u gledalištu, me uzima ozbil!jno. Pa i u „Komediji zabuna“, koju je

« -. ) / „OU. Nadoaata? e .L- |, eee

"Ta tendencija može odvesti

„”.

prikazalo Kraljevsko. Sekspirovo O“ zorište, sličan je odnos izvođača prema pogubljenju ma koje vode SEgeona: iu je povorka sa dželatom izazvala želišeni smeh. Sve su to sitne izmenč ošobena tumačenja. koja ne bih ni po” minjao da mi se ne čine karakterističnim i da ne ukazuju na jednu opštu tenđenciju prikrivenog prerađivanja i prilagođavanja Šekspira modernom lukušsVu, daleko i ja ne bih bio preterano 177 nenađen kad bi jednog dana neki reditelj i Šajlokovo traženje iuntč mesa ostvario kao komičnu scenu; ili tragediju danskog kkraljevića mesto ubistvom „Klaudija završio samoub:s“ tvom \Hamletovim; ili „Tita Andron:ka“ režirao a la Hičkok (jer ako je ĐBeket sadržan u „Kralju Liru“, zašto ne bi u „Titu Androniku“ bio sadržan Hičkok?).

Zajedničko je gore navedenim izmenama odbijanje da se smrti prida značaj — ne mislim na onaj koji joj pridajemo stvarnosti, nego na onal koji joj Šekspir po pravilu pridaje U svojim delima, i u komedijama. Setimo se: komedije „Dva viteza iz Verone“, „Mnogo buke“, „Mera za meru“, „Mletački frgovac“, „Kako vam drago“, „Sve je dobro“, „Bogojavljenska noć“, „Zimska bajka“ — u svakoi od njih je smrt i te kako prisutna, i to ne Mao bezazlen Šaljivac, nego kao nezvani gost koji zna da bude krajnje neprijatan. Jesu li vedre „intonacije vesnika smrfi u naveđenim primerima,

i brisanje uloge Duha u „Hamletu“ potekli od želje da prisustvo smrti bar na pozornici svedemo na najmanju meru, kad već ne možemo sprečiti da nas ona tako stalno i nametljivo podseća na sebe u našoj nespokojnoj svakidašnjici? Ili se mi, koji smo presiceni užasima i na njih oguglali, o nju oglušujemo jer nas opominje na našu dužnost da Svet očistimo od onoga što obkezvređujc i uništava Život? Za razliku od nas, Šekspir Se ne boji đa smrti pogleda u oči i ne pokušava da joj izmami osmehe timešto će joj, kao kakvo zajlašeno dete, pokazati da njem strogiizrazi mračni pogled shvata kao šalu. Ali prepusti mo budućim pokolenjima da ulvrde razliku između duha našeg vremena i duha Šekspirovog, na osnovu našeE cdnosa prema njegovom delu, načina na koji smo tumačili njegove tekstove i izvodili njegove komade. Jer Šeksp:rovo delo je kao one mrlje u Moršahovom testu koje omogućuju da 5C stvori 5ud O čoveku prema tome šta on u fim mrljama vidi ili ne vidi. I u Šekspirovom delu je svako vreme wosad videlo svoju viziju Sveta, a Uu Šeksapiru svog savremenika. Kao što ie Stanislav Bajić rekao da su romantičari u Šekspirovom ogledalu videli sva ona svoja lica Roja su hteli da priznaju kao svoja, a ipak ni oni ni klasicisti nisu. prihvatili „svu meru iragičnosti u njegovim tragedijaraa“, iako se meni čini da ni mi danas, na1azeći u roršahovskoj mrlji Šeksparovog dela svoju ulepšanu sliku, nema= wo hrabrosti da vidimo svu istiu koju ono sadrži, nego u nj projicirano svoje. airepnje i slrahovanja, Svoje drukčije, nešekspirovske, težnje i prizeljkivanja, svoje samoobmane. I dok neki komentatori, svojatajući Šekspira kao svog ne samo Ssavremenika nego i jednomišljenika, uverava– ju da je za njega svet bio nepopravliv apsurd i da je jedino mogućno izbavljenje iz tog apsurda nalazio u skorom smaku sveta; dok psihoanalitičari, čitajući ga nataraške, tvrde da je mislio „crno“ gde je jasno rekao „be io“, i obratno; dok scenski interpreta=lori ne vide smisao i funkciju Duha ni njegovo mesto u „Hamletu“, dotle se Šokspirov duh življi nego ikad, otkmada i povlači, nesagledan i nesaslušan. A mi ostajemo i, kao kraljica Gertruda, tvrdimo da smo, iako ništa nismo videl:, ipak videli sve što jeste, Sve što se može viđeti. Možda je ovo isuviše crna slika. Nije mi bila namera da osporim uszehe savremene šekspirologije.i savremenih scenskih realizacija Šekspirovih drama. Htieo sam samo da podsstim da, u Svojoj radosti što postoji delo Šekspirovo, ne smemo, kao. toliki pre nas, podleći iskušeni? da, zato što smo u tom delu naišli na podudarnost sa nekim našim. ranije nezapaženim i nepriznatim istinama, sada Svoja iraženja i tumačenja usmeriti, nesktcomno i samozadovoljno: pravcem Koji na

kraju samo potvrđuje unapred stvorenu tezu: Šekspir — to smo mil

... +

„SLATKE“ DR KILDER.

STROTE MTI ŽENE! Od kad je u drugom

svetskom ratu pronađen „„pin up“ perla progone nas njihovi bujni ,oblici kuđ god se maknemo. Ispod staklenih ploča na piša=ćim stolovima naših kolega, na prvim stra• nicama iluštrovanih časopisa, u trafikama kad kupujemo cigarete ~— odasvud kipe grudi ogromnih dimenzija. I mi se me bunimo protiv toga. Ponekad samo neka čitateljka stidljivo sugeiše „Ilusirovanoj politici“ da se seti i nas i stavi na naslovnu stranu sliku nekog zgodnog glumca. Ali to ostaje glas vapijućeg u pustinji. e

TI kad se neko pametan setio da lansira jedno simpatično mlado lice i za nas, odmah se digao muškarac i pium pravednog gneva, zagrmeo protiv „Slatkog dr Kildeva“, i to ništa manje nego u „Književnim novinama“! „Pun gađenja" on bi da pobegne od televizora čim se pojavi „tupavo mesečevo lice“, A koja se od nas pobunils protiv čitave plejade tupavih lepotica krunisanih beslovesnom Džejn Muensfid? Da jeste, odmah bi je hiljađe muškaraca na=vale rugobom (i ne poznavajući je) koja iz pakosti i ljubomore tako piše.

Ovaj put mama ženama to isto pada na pamet: Kako li izgleda autor članka Koji se foliko zgranuo zbog Kilđerove lepote? Međutim, naš doktor inkarnira „mnoštvo pozitivnih osobina savremenog intelektualca i, ako nam se dopada, to je prvenstveno zbog svojih osobina, pa tek onda zbog lepuškastog lica, je? mnogo lepših mlađića srećemo na svakom ćošku naših ulica. Kilder istina ne drži „zaista dobro cigaretu u uglu usana“ kao Belmonđo, bmiti korača onim specijalnim korakom a la Džon Vejn, Ali eto, on se nama dopada što je plemenit, \ozektan, jednostavan i ozbiljan „mladić, Moglo bi se samo poželeti da i u stvarnosti u našim bolnicama imamo više takvih lekara i tako ispravnih odnosa kao Što su i:među Mildera i mjegovog šefa. Maliiozno i nepravednb je rečeno „histerija MKilđer“, a bolje bi bilo priznati da je divno što tolike mase privlači televizoru apologija lekarske etike kakva je ova emisija. Uostalom, nju ne gledaju samo Žene, :

Ko je i jednu jedinu storiju gleđao zna da Kilđer nije nikakav “#ićfirić, ni „briljantirani zavodnik a la valentino“ već pe? sonifikacija poštenog i humanog lekara, A ako je uz to lepuškast zar mu to treba uzeti predstavljaju pozitivne likove? Prema pisu članka jedini su pravi muškarci večiti, gangsteri Eđvazđ Robinsom i Hemfri Bogart i Žan Gaben „koji se nije stiđeo da halapljivo jeđe iz limenih tanjira i da potraži WC“, Prema tome njih i njima slične. glumce jedino i treba da obožavaju šiparice i njihove mame.

S, pa dokle će muškarci da nam diktiraju esteiska muevcila čak i u tako Jjličnim stvarima kao što je privlačnost polova?! Zašto oni ne jsecaju slike one veličanstvenč glumice koja je igrala Pjlar u „Za kim zvOno zvoni“, ili one što je igrala dadilju u „Romeu i Juliji“? Više vole naši dyrugovi bilo koju striptizerku od intelektualnosti i jedne i druge Hepbern ili emotivnosti Bet Devis.

Svaka čast velikim glumcima Bogartu i Dinu, ali baš oni i njihovi naslednici su vrlo mnogo doprineli što imamo generacije neolesanih i grubih mladih „lafova“ koji su Od njih pozajmili samo manizže, ne mogući GB uđu u istinski sadržaj ličnosti koje su tumačili. A mi smo, verujte, tako prezasi« ćene psovkama ma ulici, siledžijama po trolejbusima i jednog jedinog, smešnog osm0martovskog buketa! Zašto bi naši heroji trebalo da liče na one Blumce koji „mirne duše mogu ući ma bilo koje mesto u sumnjivim četvrtima“! Dozvolite nam da ih same bicamo. L ako su sad i zrele žene i šiparice izabrale jednog. znači da odgovara zajedničkoj potrebi u nama' — želji za i duhovno i fizički čistim i lepim u muškarcu.

A što se tiče „cakanih očiju“, dozvolite drugovi da i mi žene imamo pravo na mu šku lepotu, I prestanite da uveravate sebe da ste neodoljivi, čak i kad stc ćelavi, trbU" časti ili žgoljavi. Ne Žžigošite svakog lepoš čoveka kao glupana, inače ćete ispasti samo smešno ljubomorni!

Olga MOSKOVLIJEVIĆ

Poštovana drugarice Moskovljević, vWwaša rasprava o privlačnosti dr Kilđera veoma je Mcorisna za poznavanje tipa mu

. Mcarca, koji najviše odgovara jednom delu

naših sugrađanki. Neosporno je takođe da će serija O df Kilderu ma televiziji podići etičke odn056 sentimentalnih bolničarki u našim lini kama na zaviđan nivo: Jedino Što je ne“ jasno u vezi sa ovim emisijama je t0» što se emituju subotom uveče, u vremenu PO" svećenom filmu ili drami, a ne recim0; nedeljom pre podne, u obliku emisije „S4" veti lekarskom osoblju“. der bilo kakav poučan „sadržaj, ako se služi jezikom dramskog Mazivanja, mora podleći kritc“ rijumima toga načina govora. Bmisije dr Kilđeru ne ispunjavaju te uslove, Ja sasvim shvatam Vaš plemeniti Bn” zbog povređenog ljubimca, ali on NA žalost nema nikakve veze sa umetnošću filma iji televizije. Bto se tiče autora inkriminisanog | „Slatki dr Kilderć, on ima dvadeset | 5 dam godina, nije ćelav i nema veliki ste mak, Čak ni toliko veliki da svali kilđerovsku beskonačnu gnjavažu.

| . 5 poštovanje! Wiomo RAPOF

ekst.

KNJIŽEVNE NOVINE

Pap

? ~

= VOM

a lu