Književne novine
Ć ada su beli, crni i kocekasti labu-
ovi iz baleta prestali da svojim
: izveštačenim | polretima poklanjaju bilo kakve upot:ebljive poruke modernom čoveku, kada su najzad O stali isključiva svojina entuzijasta iz pozorišnih bifea i službenih delegacija koje nekuda treba izvesti uveče, labudovi se preseliše na televiziju.
Da ne bi izgledali staromodno o*vesli su svoje RKlasično perje ·i navukli pripijene trikoe, pa su ne napu štajući svoi način igranja počeli da plešu u modernim scenografijama na isti način, na koji su to činili i anije, ali sada pod firmom modernog, avansSardnog baleta.
Ne želim da ovim tekstom odrek\nem snagu izražavanja pokretom nmajstarije umetnosti koju čovečanstvo poznaje. Želim samo da kažem da ie una u ovome trenutku na našoj televiziji pretvorena u dosadan ritual, se ne menja iz godine u godinu, ritual
u kome se svi pokreti znaju već na početku, gde je sve stalno, sem Scenografije i kostima „koji se menjaju.
Danas se već tačno zna šta treba da učini koreografija, a šta režija da bi jedna baletska trupa stekla atr:bute modernog.
MODERNA DRAMA U MODERNOM,
"TV BALETU
Pojavljuju se gradske siledžije koje igraju kao labudi. Oni trepere nogama, navlačeći stravične izraze na lica. Da su to siledžije iz grada vidi se po kožnim kaiševima kojim su im umoteni zglobovi na rukama. Oni se iuku u stilizovanom kretanju koje se vrti u okvirima pogrešnog “vist igrafija, a zatim se začuje obavezna policijska sirenra„ koja je naravno, pošto se adi o modernom balebu, ftranmsponojvana u elektnonski zvuk. Igrači prekidaju tuču pa nično .se rastrčav ši na sve strane; usput, oni ne zaborave da se Dpoklone publici. MODERNA LJUBAV U MODERNOM
TV BALETU
Uzme se jedan prazan prostor i u njega se postave dve prilike, Jedna muška i jedna Ženska. Pošto oba ica imaju kosu podjednakih dužina, ne
može se lako utvrditi njihov pol. NO,
to nije važno; mlađić igra obično mnoBU ženstvenije od izabranice svoga Srca, Oni zatim počinju da se traže, \rugovi njihovog kretanja sve Se više smanjuju, dok se ne Stope u jedan iedini krug u kome ljubav slavi pobedu. Posle izvesnih skokova, koj: 86. smiruju, simbolišući radost, njih dvoje se nalaze u zagrljaju i priča Je goiova. (U izvođenju baleta „Veze“ zagtebačkog eksperimentalnog baleta, dvoje liubavnika bili su čak povezani radi veće očiglednosti pravim |Rkonopcem koji im je kopčama spajao Srca. Ta-– mo gde ne nostoje fluidne veze ljuba\vi, koje ie teško pokazati igrom, Teže ju i koreografija su se dosetile i {lu zemenile konopcem).
MODERNA PILOZOPIJA U MODERNOM BALETU
Uzima se prostor, ovaj put igpunjen tamom. U tom prostoru pale se reflektorski krugovi. U švakom krugu budi se iz sna po jedan igrač. On počinje igru uz razvučene ašorag | Limovabi? radio smetnji, koie Pa ju osećanje usamljenosti. Krugov 58 naravno ne susreću nikada, jer Je čovek, avaj, tako usamljen u današnjem
HHHHHHHIHIHIHHIHHHIHHHIINIIIEIII BINI!
i dekan. Muzičke akademije, jedan od osnivača stručne staleške organizacije, Udruženja kompozitora Srbije, a kao univerzitetski „jcvalifikovani pravni stručnjak, i vredni radnik na O komplikovanih i teških problema zašti! te autorskih prava. Bezgranično čovekoljubiv i samopregoraa, uvek u raždraganoj hitnji da sve što je sam a ogromnom polju muzičke problematike upoznao i otkrio prenese na druge, Milenko Živković sakuplja i sistematizuje svoja iskustva iz mukotrpne delatnosti dirigenta u malenu ali izvanredno korisau knjižicu „Umetnost horskog pevanja“ (1946), a svoja velika znanja i nastavnička iskustva u veoma značajni udžbenik „Nauka o harmoni ji“ (1946—47), koja posle šest godina doživljuje svoje izmenjeno ı dabujanno drugo izdanje. Na pravom naučno-istraživačkom polju muzikologije ovaj Beo umorni i mnogostrano. aktivni. Ear muzike i za muziku daje, 1957. go ae svoj najznaečajaiji naučni prilog Ruča: vanju dela Stevana Mokranjca, Ne tičku studiju lestvičnog sistema, Oe monskog „postupka i muzičko-estets < vrednosti cikličnih formi svih BPOUae ii Mokranjčevih horskih svita (SEO slavnih „Rukoveti“), i ovo naučno deo izvučeno i sintetizovano iz predavačke prakse na Muzičkoj akademiji. Najzad, u svakidašnjem pulzizanju i strujanju našeg nedovoljno seđenog i nestabil zovanog muzičkog života, bilo je društveae |potrebe i za kritičkim IBNIiE, vanjem autora i njihovih ostvarenja, za muzičkom #ž•sejistikom, a Milenko
Živković ni na tom polju nije mogao da izostane, ni kao pisac, ni kao pole-
.
KNJIŽEVNE NOVINE
koji „
Rkorde MKom-~
SCENA IZ PILMA „DER PURST VON PAPPENHEIM“ IZ 1927. GODINI. DUH JE SAČUVAN DO DANAS — PROMENILI SU SE SAMO KOSTIMI
POHWHNVALA Ty LI
svetu! Niko nikoga ne shvata, svi se mi nalazimo pod prokletstvom. „Krugovi se susreću jedino onda kada čovek ıza reflektora zadrema i tako pokvari ovu filozofsku igru, |
Problem. usamljenosti i otuđenja, na kome su potrošili čitave živote mis'loci i umetnici, rešen je od strane baletskih koreografa za nepunih pet" naest minuta. Bravo! Koa
Niko ništa, ne može zameriti ovim pegprekornim interpretatorima filozofije usamljenosti i izgubljenosti u veiegradu, koji tako lepo i tako jednostavno predstavljaju iskušenja modernog čoveka, sem labudova iz Čajkovskog koji se zlobno cerekaju iza zavese, prepoznajući svoje pokrete u ovim maskiranim, u frikoe obučemim filozožfimna. Sećam se jedne sentence iz „Ježa“:
IMAMO BULEVARSKU STAMPU, ALI JOŠ NEMAMO BULEVARE!
MIODPMRNA SCENOGRAPIJA U MODERNIM TV BALETIMA
To su obično kocke i kubusi u rit= movima modnih izloga. Pit Mondrian čltavog
života delije
mičar, ni kao nekolikogodišnji član uređivačkog odbora „Muzičkog glasaika“ u Beogradu.
Oštaće dugo u pričama, kao neka vrsta usmenog predanja sa jasnim naglaskom društveno-moralne po ke u njihovoj sadržini, očinski požrtvovano bdenje Milenka Živkovića nad opštim ljudskim i ne samo stručnim razvojem i sazrevanjem njegovih učenika, od kojih su nekolicina danas stubovi mu-– zičkog stvaralaštva u ovoj zemlji. Teško je sresti Čoveka koji bi se toliko iskreno i žarko radovao svakom postignuću i uspehu dvojih učenika, i kade su ovi to prestali biti, kao što je sa vazda mladalačkim poletom i detinjski čistim ushićenjem bo znao da čini Milenko Živković, Zeuzet na sve strane — u svojoj klasi na Muzičkoj akademiji, na brojnim sednicama te ustanove, u Odeljenju likovne i muzičke ume{tnosti Srpske akademije nauka i umetnosti (čiji je dopisni član bio, od 1958. godine), on se, po tačnim i pravednim rečima jednog od svojih saradnika, „preko svojih učenika muzički izražavao, preko njih ostvarivao svoje mu-
zičke ideje“. Bio je, dakle, učitelj u .
drevnom, skoro mitskom značenju te reči, Moglo bi se, bez preterivanja, reći da je daleko više pripađao drugima no
samom sebi. Ovaj vredni mrev muzike,
neuporedivi firudbenik u etimološki čistom značenju te reči (kao sinonim
velje utruđenosti, prilježnosti, mazlji- · vosti, neumorne revnosti), nije ni pomišljao na zaslužeai odmor, ni onaj
svačiji godišnji ni onaj socijalno regulisani i obezbeđeni. ..
~
11
jecGan jedini kvadrat, da bi izrazio prec'znu i čistu viziju sveta: Posle njesa dolazi na scenu baletski scenogral da bi od tih istih ritmova. napravio rešetku za koju se u izafektiranoj patnji hvataju grčevito baletski igrači,
Moda totema zahvatila je moderni balet. Afro-azijski fetiši koje su otkrili rani kubisti, služe ovde pribavljanju mističnog uliska, koji koreogvafu dozvoljava improvizovane trbušne plesove. To se gospodin Seks umotava u
·baletski celofan.
O boji ovih scenografija ne mogu da govorim, jer imamo samo crno-boelu televiziju. Pretpostavljam zbog njenož duha, da je siva.
O MODERNOJ MUZICI U MODI,nRNIM TV BALETIMA
Ako nije džez, što se još može slušati, ako nije gitara Jovana Jovičića koja se sluša zatvorenih očiju «a ie slika ne bi pokvarila, onda je to svakako elektronska muzika, koja odlično pokriva greške u igri.
OVE ZABELEŠKE PRAVLJENE SU POSLE GLEDANJA TELBVIZIJ, SKOG BALETA „VEZBĆ I „FORMACIJE“, KOJE JE BALETSKI MODBRNI STUDIO IZ ZAGREBA IZVBO U SARADNJI SA BEČKOM TELEVIZIJOM. ĐEČKA PREMIJERA DOŽIVEBLA JE NAJTOPLIJE APLAUZE AUSTRIJSKE PUBLIKE, STO JE LEPO ISPRIČAO RRBŽISER- OVE EMISIJE FRE POČETKA BMITOVANJA.
Momo KAPOR
IHHHHHMNNNHMNHUI
'No kako saznajem, u poslednje vre-
· me upozoravan od svojih najbližih na
Damoklov mač visokog 'Krvnog priti< ska, Živković se suočavao sa mogućno–šću odlaska u penziju, ali i tada, njegove krepke i uvek sveže, žive, stvara=– lačke težnje okretale su se ponova radu, ovog puta khompoanovanju, kao ranijih godina. Da li je, trezven i realan, kakav je u svemu bio, ovih poslednjih dana Milenko uviđeo da je celim svojim životom i radom bio upao u isto-
rijsku klopku društvene situacije mu-– zičkog života svoje otadžbine, da li je sebi priznao da joj je u neku ruku,
zbog neodložnih potireba zajednice, žr- ·
tvovao onaj krajnji domet, onu punu meru svojih stvaralačkih sposobnosti i svoje primarne darovitosti baš na tom polju? — Nećemo to nikada saznati. Jer, pretposlednjeg junskog. dana, u samo vrelo podne, ovaj nenadoknadivi i nenađmašni prijatelj i drug iznenada
. 1 prerano je otišao od nas, sasvim i
zauvck. 5 Pavle STEFANOVIĆ
–
redajući se rutinskim strastima i
subjektivnom osećanju za mate
rijalno oslobođenje „duha mnogi pojedinci su u ovom našem rovitom trenutku posum:jali u smisao i funkciju teatra. Stiče se utisak kao da je skinut veo sa jedne tajne pa svako nalazi za potrebu da učestvuje u utrkivanju oko toga ko će pre da razotkrije naličje tog fenomeaa kome su se generacije i generacije divile i izražavale svoje poštovanje. Da li je time naše iskustvo iscrpljeno a pozorište umrlo ili su se pomerili kriterijumi pa se suština i vrednosti teatarskog delovanja. mere kroz njegove sasvim spored= ne karakteristike, bar što se umetnosti tiče, kao što su zgrade, budžeti, ugovori, računi za osvetljenje, uređaji za zagrejavanje i tome slično.
Zapravo, ispitujući takva, sasvim moguća i dopuštena osećanja, čovek se često pita šta su razlozi da je i u njemu samom “lusahla ljubav prema teatru» Da. li on više nije u stanju da ispunjava jedan deo njegovog bića ili se u ovom svetu tehnike i pirotehnike već toliko odvojio od umetnosti pa i ne primećuje kako se proširuju razdaljine i dube provalije koje život brazdi između njih. Možda u svemu tome i Ježi seme ravnodušnosti.
U toj preteranoj brizi da se nađemo u centru meposrednin ekonomskih tra: sakcija i materijalnog sazrevanja nije ni čudo što zaboravljamo na teatar kao 'mešto što je van svega toga, ili opet „Što u opsenama lične egzištencije ue nalazimo mesta za teatar. Nije li otud i ono uzaludno pokušavahje da se uverimo kako oduševljenje za tehniku i materijalnu emancipaciju prerasta sve moguće okvire i postaje sasvim do voljno za život. Pa ipak, ta čežnja ze relativnim komforom i elektronski sladunjavim napicima ne bi trebalo da utiče na nas do te mere da se potpuno odreknemo svoga duha i njegovih potreba. Možda na to najbolje upućuju mladi za koje se ne može reći da uvek gaje kult prema tim tehničkim i ekonomski pozitivnim ličnim bilansima, 'U njima češto nalazimo instinkte koji spontano i prirodno traže svoju slobodu duha pa u potrazi za njom dolaze i u pozorišta. Mnogi od njih nemaju ni približnu tačnu predstavu šta je teatar, u čemu je njegovo delovanje, ali ga ipak prihvataju kao jednu od neophodnih mogućnosti da se iziđe iz svakodnevnih relacija života i suoči sa nečim uvek novim, a što se lako identifikuje i sa prošlošću i budućnošću u isti mah.
Milan
"To, naravno, ne znači da nismo svesni da se izvesni elementi materijalnog pa i društvenog standarda mogu po nekad učiniti kao najvažniji ciljevi i otkrića ovog hašeg života. Zbog ” toga i shvatamo što im se pojedinci predaju bez ikakvih uslova ili razmišljanja o njihovim stvarnim vrednostima. Mali je broj onih koji sami sebe pitaju koliko ih taj komoditet čini stvarno srećnim, Verovatno je to i razlog što mnogi pokušavaju da pozorište izmere o- i bičnim . aršinom “postavljajući pijačna pitanja — koliko to vredi što se na sceni izvodi, za koje pare se može kupiti dobra ili odlična predstava itd. Zar še u takvoj atmosferi pojedinac ne može osiliti do te meze da tvrdi kako društvu, odnosno njemu lično, nije pozorište više ni potrebao.
Pao sred
" Jer, u ovim materijalnim previranjima
scena za njega nije potreba bez koje se ne bi moglo ili koja po svojim unutarnjim tokovima obeležava tehničke promene u njegovom samozadovoljnom životu. Da apsurd bude veći, i neki ambiciozni prosvetitelji teatar stavljaju na listu tradicija koje ne čine čast trenutku i bez kojih se mirno može. Pa zar pored televizije i bioskopa, automobila i frižidera, treba negde u centru ili periferiji da stoje · upa-– ljena svetla pred trošaim pozorišnim zgradama? .
Takav bunt, na žalost veoma čest, ne čini naročito srećnim ni spokojnim čak ni njegove najvafrenije vinov.ike. Zapravo, oni se i ne protive pozorištu
' sa pravim ubeđenjem nego vođeni ne=
kim hejasnim motivima za koje samo pretpostavljaju da su u stilu vremena .i potreba celog društva. Uz to u wjihovoj svesti svetluca Saznanje da sa teairom nešto nije u redu, mađa nisu u stanju da sagledaju te stvarne promene. Nije li to zatvaranje u granice iS egzistencije i onog najneophodnieg |
Naravno, svim ovim se ne isključuje mogućnost da neko nema afiniteta niti mentalne potrebe za teatrom. Ali, to mu još uvek ne daje pravo đa uegira pozorište, tim pre što ono nije ne=
ŠARENICA ZEMNOG ŠARA
R odoljubim tu šarenicu zemmog šaYa, Tu trobojnicu vijoricu, koja me damara,
Po životiju, po živaniji, i kreplje Pest da mramo?i i dirka oko da treplje Blaženkom, tišno dlanim heči za nju, Bez slova jasnih, reči samo u snovamnmju, Sa jasnim snima, sa jasmom i jasenom U stremu svome, u proticanju venom, . Grudim je svud po svetu kao muždenicu, Na putu stanicu, u osami družbenicu, I nigde začetka i konca da maslutim Tom voečnom, milju kome se memo putim.
stalo iz našeg Života i što u njemu upravo danas itekako deluje. Promene ili krize koje ga ponekad potresaju nisu nikakav ropac već impulsi vitalnosti koji u svom vlastitom „organizmu ubijaju malodušnost, površncst i komformizam. Za» to nije jedno divno oslobađanje umora, praznine, inertnosti a kroz sve opet iznova otpočinjanje borbe za sasvim nove. vrednosti. Prema tome, teatar ae uništava sam sebe. zato da bi prestao da postoji ai ne može da se odrekne svoje slobode
budućnosti već kroz uništenje efeme?= nosti obogaćuje iznutra ono što je u njemu samom verificirano kao tajna snaga i bogatstvo. Već sam taj načiy prevazilaženja realnosti pokazuje kolika se krije snaga u modernom teatru,
Kao retko kada, moderni teatar danas usled nagomilanih ekonomskih i drugih pritisaka može da iskaže svu svoju superioraost u izboru metoda, kvaliteta i smisla delovanja kojim želi da zrači na publiku; ne računa sa. potpunim komforom, svestan da je danas teško naći pokrovitelja ili mece= nu, makar se on iskazivao i pod tako moćnim imenom. kao. što je društvena zajednica ili komuna, koji će mu obezbediti sve uslove za prirodni razvitak, Ali, ovo ga ujedno i. lišava potzebe'za objašnjenjima eventualnih i prolaznih neuspeha. Teatar kakav priželjkujemo nema zašto da se pravda jer za njega ne postoje odstupnice niti dolazi u obzir povratak na stare i preživele forme s obzirom da je definitivno prćkoračio preko srušenih mostova noseći sa sobom samo ono što je najvrednije. Od njega se očekuje da i u nemogu-– ćem ostvari svoje principe. A to briše sve alternative — jer ostvarivanje ne znači krajnji uspeh i rezultat nego potvrdu o neophodnosti da se neprekidno
vodi borba za nove ·valere scenske umetnosti. i Zbog toga moderni teatar danas
ima daleko veću vrednost za haš život nego što se iz perspektiva relativnog komfora i standarda može pretposštaviti, On je u izvesnom smišlu odraz nas
NIKOLIĆ
„dk
ZNAMEN BOGAZ /
()teljen iz rudnih, predela tela žića trumem H'o iz vrijuće magme gvozd prelestan, Yumenm,
dragane žudi, odsev, žarko čari,
Da snemogle mlečike glađu mleči, shom zari, Da okus mu ne skoli jed, da vid mu ne Zagrebe moćca kad prozeni, da me prokune Mater mu tren, kad letnu joj iz droba,
Da materica vazda bude mu bliže od groba Zrnac vinut međ' zrmevlje, tuđ zloj kobi, Znamenm bogaz mu stoji ojaslan, u zobi, Sumnja za da ga raspinje kad kroči k'o tica, Kad nuždom je sazdan — i put mu je nuždenića,
i A = e samih i. težnje za nečim višim što se ne može ograničiti komforom. To naš sjedinjuje sa teatrom a njega poštavlja u centar zbivanja pa vrlo delikatno
sugerira čeveku da i sam “razmisli o '
šebi i svojim prohtevima. Prema 1ome, od pozorišta ne bi trebalo tražiti da izražava direktno ono što se čuje u političkim govorima, na časovima pedagogije, bontona, dijalektičkog materi}a= lizma ili u sudskim dvoranama. Scena na tome ne zasniva moć svoga dejstva. Za istinski mođeran teatar koji iznad svega nastoji da prodre u srž naše realnosti gledaocću iluziju o vPemenu i prostoru be ograničavajući je na fizičke granice jednog trenutka, Nije li u tome i ona plemenita želja da se čovek putem le iluzije ponovo vrati svome vremenu i prirodnom smislu i suprotstavi bpovr-
šnom robovaanju mehanizmu svakodne=
vne egzištencije, v rotate
Zar ne zađivljuje ta hrabrost modernogp teatra koja sć ne smanjuje ni u onim trenucima kada mu še zabranjuje pristup na Velike i bafokne bozornice. U toj beskompromisaoj borbi · krije se i njegova moć uticaja i na čoveka koji nije navikao na scenske doživljaje.. Zbog toga moramo shvatiti već jednom da teatri nisu samo zgrade glumci, budžeti i godišnji izveštaji, ve da je u pitanju prava umetnosti vremena. A ona nam je potrebna isto tako kao i komfor čak i više od toga. Otuđenje od teafta je isto Što i otuđenje od sebe' samog i zato se on iskazuje toliko kao potreba naše realnosti pa.i mogućnih perspektiva. | ) a
Petay VOLK.
daleko je važnije da dočara
LO SKORA O Bi M ID oma u AN — O. a __a_