Književne novine

A. G, MATOŠ

KAD DANAS pbomišljamo na A. G. Matoša, onda nam pre svega izlazi pred odi lik mepoštednog Kimjiževnog kritičara i žučnog polemičara, koji je ulazio u mnoge književne raspre, u mnogobrojne lične okršaje. Ali je to lik i glavnog pobornika modernih shvatanja u hrvatskoji književnosti na močetku XX veka. Lik boea za umetničko tretiranje književnog dela, pristalice načela „umeinost radi umetnosti“, protivnika utilitarističkog shvatanja Kknjiževnosti. O tome je suština njegova sukoba i polemika s J. Skerlićem i M. Marjanovićem, koji su u Kmjiževnosti videli službu marođu i zemlji, tražili u njoj zdravlje, gonili iz nje pomodarslku sumornost i pesimizam, Mafoš je bio naštimovan sasvim drukčije, pod uticajem preokupacija i simpatija sa zapada, onog fluiđa Moji je strujao iz stihova Bodlera, Vemlena, Remboa i dalekog Vijona. Pisao je o njima, podlegao raspoloženjima tuge # sumornosti, za koje je malazio u sebi duboke izvore, Njegova prava priroda bila je impresionistička i linmska. Om je sav u tremutnom doživljaju, on je mpesnik trenutne jimipresije, u njemu prevlađuju subjektivni elementi, Čak su i njegovi kritički napisi često samo lirska ispovedanja i lirske digresije;a šta da se kaže tek o njegovim putopisima, mjegovu iverju i umornim pričama, mjegovim pesmama, natopljenim toplim i mekim lirizmom! Taj lirizam bio je u osnovi njegova Književnog i poetskog bića! Njegov pravi lik i pmofil je lirski! Pobegavši iz austrijske vojske i vojnog vatvora, Matoš je stigao do Pančeva, a odatle je kao burlak vukao neku deregliju uz Dunav do naspram Beograda, da bi se na njoj dohvatio Srbije, oslobodio Austrije, dokopao slobodđe. To zanimanje bu rlaka ostalo je za njega simbol i znamenje čitavog njegova Živoftarenmja u četiraestogodišnjoi emigraciji. U Beogradu će provesti od oktobra 1894. do kraja 1897;

botom će živeti u Ženevi i. Parizu, a.

onda opet od avgusta 1904. do početka 1908. u Beogradu. Jadan, siromašan, go kao puška, neđovršen gimnazijalac i đak veferinarskog kursa, samouk književnik i mnmovimar, amater muzičar, po nuždđi i nevolji violončelista orkestra Narodnog pozorišta u Beograđu, on je često *uzom Kkropio koru hleba koju je zarađivao sviranjem i zlehuđom saradnjom po novinama i časopisima u Srbiji i Austriji. Iako dobro i bratski primljen u književnim 1 boemskim krugovima ondašnjeg Beograda, on je primao i mnoge udarce, na njega su badale mnoge pogane optužbe ii klevete, jer on je čovek bez pravog i određenog zanimamja, stavljem tako reći vam zalkona, vojni begunac, pa možda i špijun! Burlak koji tegli đeregliju svoga mukotrpnog Života. Upravo fo se odražava u njegovim mnajimtimmijim pesmama: čemer i gorčina života. „Svaku suzu — u dno wam bića — svoga osjetio, — sa suzom svakom —Č otrova sam pio“ (fragment mnedovršene pesme), Usam-– ljenost čoveka koji se našao sam u tuđimi, koji ima novu domovinu, ali mu je srce ostalo u &taroj.

- Nekolike pesme su mjegov. lirski dnevnik. U pesmi „Domovini iz tuđine“, koju je poslao bratu uz pismo („ne znam daiuma. Srijeda“), 1894, odmah nekako bo dolasku u Beograd, a koja je štampana tek 1938, napisao je: „Zanesoh se, a moj je 'začareni pogled bludio tamo za ome oblake famo ma zapad; onamo gdie mi osta sve milo i drago. Suzama se orosšiše oći!“ U pesmi je otvorio bolom natopljeno srce, is povedao intimno osećamje Oosamljenofi, grozu „grobovanja“, slobode u TUđoj zemlji, koja mu teže pada nego TObovanje. To je i neka vrsta · dačkog vastanka, poput BĐrankova (ta, njemu je tek 21 godina!), oproštaja s humcima

Šumama i gorama i vinogradima, to je turobna i nostalgična pesma razočatna-

nja i bola. Pesma koja nije bila namenjena za štampu; on još pesnik: tek desetak godina

š nije zvaničan kasnije on

ENJIŽBVNEB NOVINE

i književhik,'

Dr Krešimir GEORGIJEVIĆ

LIRSKI PROFII

Antuna Gustava Matoša

će početi da objavljuje pesme. Prve su se probijale kroz prozne radove, kao što je slučaj s „Hrastovačkim nokturnom“, ljupkom iajkavskom. pesmicom o ljubavnom jadu (u autobiografskoj priči „Nekad bilo, sad se spomi-. njalo“, 1900), Njegovo sećanje na de. tinjstvo puno je mosfalgične tuge i sete, vezano je za Grič i Kapitol, za slavni Zagreb, kojemu se krovovi, razasuti na dva brda, gase na večemijem sunGu i tonu u mek suton, a tamo dalje, daleko — srebri se Sava, žila kucavica lepog hrvatskog pejzaža i kraja. To je njegovo sećanje, njegov stalni lajtmiofiv, na to misli i za tim čezne, S time i u tome živi, da ne rečem umire, pa bio on u Beograđu ili Ženevi ili Parizu. Svoje najverodostojnije stihove pisao je čeznući za domovinom iz tuđine, prelivajući ih svojom bolnom setom i gorkim mazočaranjima — ovaj „trubač sa Sene“ i jadni trubadur svoje domovine,

Kako je sve intimno i doživljeno u pesmi „Kod kuće“ (1905, objavljena uz članak), gde evocira „polje, žubor, brežuljak i gaj“ i gde na mjih misli, na zagotski zavičaj; tada mu se duša pretvara u čaroban raj; tu su i propali dvomri, i plemićka gnezda, i jdiličam miris starih krovova. Ali to je samo idila: to je Gupčev zavičaj, a „duča naša zagorski je kraj“, „gdje jadnik kmet se muči zemljom starom — uz pjesmu fica, kosaca i zvona“. IKroz monotona zvona šapće vasiona čemerni refren da u toj zemlji vladaju Kuen i kuenovština, da su od njegove zemlje ostali kao u doba Tunaka — samo „ostaci ostataka“, To je gorka žaoka te pesme. Prkosno i s tužnom ijromijom slagao je i pisao stih „harum — farum-—larumhedervarum“ da bi dobio slik za „reliquiae religuiarum“, koji kazuju situaciju Hrvatske na početku ovog veka. Tim protestima je sam sebe tešio, sa mog sebe uzdizao i hrabrio. Nikada, osim wu inftimmim snovima, nije mu se dala prilika da bude „vihor, bura, truba, buna“, da bude sličam zvonu, da orluje s gromovima! ,A toliko je to želeo! Njega su ftištali sumomi wblaci, koji su u sebi nosili „olovne i teške snove“. Za njega je odista sve bilo mračno i studemo, za njega koji u svim pismima moli i bogoradi urednike da mu pošalju honorar, jer je u pitanju goli život. Njegovi zapisi iz Pariza sadrže majautentičnije redove o gladovanju koje je zapisao ijedan naš pisac

te VOB U Ca DRCMJ}

Neke Matoševe pesme plod su artificijelnosti, Postavljao je velike zahteve pesničkom zvanju u teoriji i praksi. Pesnik mora imati i duboko osećanje i muačtu, mo „pjesnik je samo onaj ko posjeduje superiormu muoć riječi i izraza“. Voleo je sonet, gde je mogao pokazati smisao za muzikalnost stiha, virtuoznost ritma i nime. Njegove zamerke hrvatskim muodernistima — Begoviću, Nazoru, pa i Kranjčeviću išle su u tom pravcu: nedovoljna uglađenost stiha i dr. Zastupnik amrtizma u Kmjiževnosti, on je pisao: „Umjetnjk mora prije avega biti umjetnik..., književno djelo mora biti prije svega umjefnina“. Čak je i u svom sonetu „Mladoj Hrvatskoj“ iznosio zahteve pesniku:

Naš ulkus samo Yijedak dojam bira i mrzi sve Što sliči frazi i pozi,

tek izabyanom sYcu, zbori liya, i nije pjesma koju viču, mmozi.

Naš stih je život koji dušu s59iUq. Što može Yeći proza, dajmo rozi, a strofa tYeba magijom, da dira i budi u mama ono gdje su, bozi.

Ali ostavimo to, u pesničkim mamlfestima nije pravi pesnik! To su zaludice virtuozna pera! Prave Matoševe pesme pisane su krvlju vlastitog srca, u njima uistinu nema Doze, u njima je samo bol i gorčina. Začuo je s večera beogradska zvona:

Tuguj srodmo zvono! Daruj bolu, što sad s tobom, trpi, comma jedra! Udari me klatnom, usrved, grudi, nek? pukne srce, neka brswu, ajedya!,

Sećao se srodnmog zvona u milom mii gradu, sećao se jada koji ga je pogodio u rođenoj zemlji, kao u msalmu lobi! Tištalo ga je „kajanje uveče!“ Osećao se usamljen, napušten, bolan:

Tama... Sak, sam... Samac w tuđi... Na čelu, ljubo, t90j me cjelop peče... („Zvono“)

Napadali su ga i na jednoj i na drutoj sirani kad je objavio tu besmu. ,A on je pisao ono što ga je peklo, tištalo, bolelo. Za njega mije bilo ljubavi; ona je za njega odricanje i patnja. A toliko je za njom čeznuo, za malo ljubavi, molio za mju kao dar duši: „Budi mi jastuk brižne muajčice, budi milost mlađe sestrice“, U wwvetu koji ga je omalovažavao, prezirao, miaipa= dao (kao čoveka bez redovnog građan-– skog zamimanja), to bi mu bilo olakšanje. TI kao Jakšić je inftonirao svoje najbolnije žalbe:

Kad padnem, survam, bljuvam, umoram, jer svijet je, dušo, cimik sumoram. („Jednoj i jedinoj“)

Njemu su ostajali samo smovi, koji su cvali u njenoj seni; ona, jedna i jeđina, za njega je „Selena sjetna tisih večedt; U toku 1907. god. nekoliko puta je ilegalno, potajno došao u Zagreb, da bi se posle opet vratio u Beograd. Lirski svedok jedne od tih fajnih poseta bila je pesma „Il9. svibnja 19i7“, sećat:je na doživljaj pred portalom grič-~

· ke crkve, Bio je u gomili, pred crkvom, '

skrivao se pred očima panduya, koji su ga mogli uhvatiti, jer on u svojoj domovini nije bio slobodđam. „Ko četrdesetosme grozni su mam dani“, „Sslobođam je Hrvat sve to teže biti“, „zato tužan lumja fuđim flom bez puta...“ Krišom mu je suza ma rukav pala. To je stalan refrem što on, ponižen i uvređen, mora da Kuca na tuđa vnata; on koji je tada bio prvo književno pero Hrvafeke, nema u njoj krova.

Njegova draga bila je samo u smovima. „Ko Petrarka Loru jutros sam te smio...“ — Meoliko ima tuge i sete u tom stihu kojim počinje gorenavedema pesma. „Gledo sam fe sinoć, U smu. Tužnu. Mrtbvu.“ — stihovi su ne manje tužni i doživljeni u „Utjehi kose“, „Samo kosa tvoja još je bila živa, pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.“ Prava bit Matoševe poezije tu je, u

SLOVBNAČKA KULTURNA HRONIKA

IZDANJA SLOVENSKE MATICE

NAJMLAĐA. od naših mafica, Slovenska matica, slavi ove godine svoju stogodičnjicu. O značenju njeme delatviosti u slovenačkom javnom, naučnom i posebice kulturnom životu kroz proteklih stotinu godina imaćemo prilike govoriti kasnije, neposredno pred 'sam jubilei. Danas treba istaći da je Slovenska matica naročito poslednjih godina uveliko ne samo proširila, već i produbila svoju izdavačku delatnost. Ove, jubilarne godine najavila je niz iguzetno značajnih dela gotovo isključivo domaćih autora. Veći dio matičnih izdanja spada u vanredna, dok redovno kolo već niz godina obuhvata svega iri knjige. Upravo se ovih dana razašilju pretplaknicima. Danas ćemo ukratko, samo informativno, progovoriti o njima.

„Zgodovina slovenskega slovstva“ (Istorija slovenačke književnosti) spada, uz pet tomova. Melikovog geografskog prikaza Slovenije, u najzamašrije pothvate SM posle drugog svetskog rata. Treba istaći da nijedna jugoslovemska nacionalna književnost, dosad, nije obrađena i prikazana ovako sistematski i tako opširno. Uključujući. i peti tom koji se pojavio ovih dana i koji raspravlja o razdoblju slovenačke Moderne, ovo jedimstveno delo obuhva=– 1900 stranica velikog formata s nekih 800 ilustracija. Ono još nije završeno jer se pomišlja i na šesti tom, u kojem će biti obrađena slovenačka 'Fnjiževnost između dva rata, a izaći će za dve ili tri godine. Valja reći, da se u ovom

slučaju rađi O zajedničkom pothvatu desetorice Wlovenačkih mnaučmih vadnika, među kojima su lavlji deo poneli na svojim leđima dr Anton Slodnjak, dr Lino Legiša i dr Jože Mahnič, autor petog, upravo izašlog toma.

Na 419 stranica dr Mahnič je izuzeftno opširno i pouzdano prikazao Tazdoblje slovenačke Mođerne. Uz poznatu četvoricu glavnih nosilaca ovog pravca u slovenačkoji Književnosti, naime uz Ivana CanlMama, Otona Župančiča, Dragotina Kettea i Josipa Murna — Aleksandrova, u ovoj zamašnoj momografiji biografski i po svom Književnom razvitku i rađu prikazana je još fridesetorica pisaca što su se pojavili i stvarali u spomenuftom razdoblju. U najznačajnije atvrstavaju se Franc Finžgar, nedavno umrli Ksave» Meško, đalje Etibin Trristan, Pran Milčinski, Tvo Šorli, Alojz Kraigher, Izidor Cankar i Milam Pugelj. ) |

U uvodnom poglavlju dr Mahnič ukratko progovara o evropskim olvirima i movim strujar:jjima, na kojima se napajala slovenačka Modđerma, na+ ročito Cankar i Župamčič, Kette i Murn koji su umrli sasvim mladi, određeni su na mekoliko desetina stranica, dok je Cankaru i Župančiču dato stopedesetak stranica. U opširmom poglavlju ma kraju MKmjige dat je i prikaz likovnih umetnosti, arlitekture, mlazbe i literarne nauke u fom razdobliu, gde se opŠivrnije prikazuju maročito istoričari književnosti Karel Glaser, Matija Murko, Ivan Prijatelj, Avmust Žigom, Tvam Grafenauer i Firance Klidrič,

tim lirskim fugama, kojima je preliven hjegov gorki život. Ta pesma trebalo je da završava knjigu pesama koju je Matoš spremio za štampu, a koja je objavljena tek 1923, sa svega 79 pesama (od 86. u uzormom izdanju JAZU). \

Tužni i mračni tonovi slažu se u Matoševim besmama. Nekoliko slihova iz njegova vamrednog soneta „Jesenje veče“ spadaju u mjegove najinfimnije i najsubjektivnije doživljaje:

Olovne i teške snobe snibaju. oblaci mad tamnim, goyskim, stramam,0...

„Sve je mračno i hladno“, samo je tu gorđi jablan koji šapće o gluhom mra'u života, kao da je samac usved svemira. Tako je osećao svoj život i pesmik usamljen kao jablan, u mraku, poklopljen olovno teškim oblacima, uz obalu žute nabujale reke života, koja mosi i dere, uz koju su mke vrbe, a na njima grakću crne vrane...

Nisu postali idjličniji i svetliji stihovi kad se napokom, bposle amnestije 1908, vratio slobodan u Zagreb. Pesnik neposredne reakcije, ıı pesmi povodom proslave stogodišnjice Tođenja Lj. Gaja, napisao je u Mrapimi pesmu, koja je Sva gorka žuč i ofrov. Crna je mafoševa vizija TTHirvatske, koja je donedavno ?brpela. vlađavinmi Kuemovu:

Na »ješolima. Suhe. kao pruf. Na wmničkom, zid, Zidu svama... (1909)

To je Hrvatska ut kojoj se vrše hapšenja i veleizdajnički procesi, progoni i famnice, Hrvatska prislonjena iz tamnički, uznički zid, da buđe ponižena, posramljena, wstreljanma, obešena. Skršena, isceđena, razapeta kao Hristos na kirrstu. Takvu Hrvatsku, izranavljenu i oskvrnjenu, nosio je stalno u srcu, ona je ležala ma mjemu kao mora, koje se nije mogao osloboditi. Dao je tome izraza u svojoj mnajtragičnije intoniranoj pesmi, posmi „Mora“ (1907), mračnoj, zagonelnmoj, nermazjašnjenoj; to je prethodnica onih đqkspresionističkih snoviđenja koja će u našu poeziju unositi kasnije mlađi Krleža i Ujević, Košmari, vizije, halucinacije plod. su breteške more. koja le navalalila. na pesnikova prsa u samu, onog velikog terena — lokomofiva, piramida, Himalaja. Oseća da je živ sahranjen, đa leži u grobu, da se na njega mavalilo sve zlo brodane mu domovine. Na njega je le= gla grozna kob, opkolio ga mrak i huk muhbnih voda. Kob mu je hrvatsko groblje, jer ispašta za svoj narod. „Moja čaša nesnmeće je puna kao narod moj.“ U tome je izvor more koja ga tako teško pritiskuje...

I tu se upravo pokazuje pravo biće Matoševa Književnog i pesničkog lika. Svoj gorak život izgnanika i burlaka, Matoš je najbolje i najiskrenije izrazio kroz svoje lirske pesme; tu je njegov pesnički i čovečanski lik.

Posebnu pažnju privući će i druga knjiga redovnog kola SM. Njen je autor poznati slovenački pripovedač Juš Kozak. Pod naslovom „Pavlihova kronika“ Kozak je rjapisao na 250 stranica svojstveno beletristfičko delo. Ne bismo ga mogli nazvati autobiografskim romamom, mada je zasnovano na nuflobigrafskim elementima. Poznavaocima Kozakova opusa biće bliska njegova „Celica“ (Ćelija), objavljena pre nekoliko decenija, Ovo mnogo opširnije dđelo u stvari nastavak je „Čelije“. U njemu se Kozak vraća u svoje studemtske godine, provedene u Beču (1911–14), i u godine prvog svetskog rafa, kad su se donosile (a pre toga, razume se, i pripremale) tolike značajne odluke o budućem državnom životu jugoslovenskih naroda, o oslobođenju, stvaranju vlastite državmosti itd. O austrijski zatvorima, kroz koje ie prošao na počet ku prvog svetskog rafa, autor ovđe manje govori, jer je fai periođ, obradio opširnije u „Ćeliji“. Naprotiv, izuzetno impresivne su slike iz vremena rafa, iz Beča, Galicije, austrijske Štajerske, Koruške, južnog Tirola. slovenačkog Krasa i pokrajine uz Soču, a delom i iz Ljubljane, kojoj je Kozak, kao rijedam slovenački pripovedač, u svojim Tomamima i novelama podigao dosfojan 'pomemik. Iz ove vrlo lične kmiige jasno proizlazi, kojim je putem mladi pisac sazrevao, stičući svoje društve no i političko uverenje,

Treća Knjiga ređovnog Mola SM

· predstavlja naročihu poslasticu, Njem

DATO VR BG a

Mihail

Eminesku

PETNAESTOG JUNA ove godine navt~

Šilo se sedamdđeset pet gođina od smuti najvećeg rumunskog peshika Mihaila Emineskua. „

Zivot velikog pesnika bio je kYatak. Rođen je 15. januara 1850. gođine u Ipoteštiju, selu na severu Moldavije. Detinjstvo mu je proteklo u intimnom obraćanju prirodi i usmenoi narodnoj književnosti,

Godine od 1869. do 187. jesu godime njegovih studija #žilozofije, političke ekonomije, međunarodnog „prava, rumunskog jezika i medicine, u Beču 1 Berlinu. Vrativši se u zemlju, živi mučno, sudbinom stvaraoca koga društvo me ceni i ne prihvata. Bio je sufler, urednik jednog dnevnog lista, školski revizor, bibliotekar i gim nazijbki profesor. Naporan rad, bez gotovo bilo kakvih priznanja, mnarušio je njegovo zdravlje. 1883. godine poslat je u sanato?ijum, gde je ostao đo 1880, kađ je i umro, 15, juna, u svojoj 39. godđinm!i života,

Otišavši iz života, Kminesku je ostavio preko 15.000 stranica rukopisa poezije i pro ze. Da čovek prosto ne poveruje! Njegovo delo predstavlja sintezn tradicije narodnog stvaralaštva, novije vumunske kulture i genijalno individualne originalnosti. Ono je sve u znaku moćne društvene misli, duboke filozofije 1 retke senzibilnosti. Raznovrsno fematski, ostvareno je da buđe na strani, poniženih i njihove borbe protiv ne pravde, na strani rumunskog naroda i njeBove težnje ka mezavisnosti, na strani lju= bavi (između čoveka i žene) koju je shvatio kao najviše i najsuštastvenije određe= nje ljudske &udbine. (D. 85. M.)

Minuše leta

K• poljem, oblak dugi leto mine, Jedno za drugim, u, mepovYat kome, Jer meće više ushit da me gane

Gatke i bajke, vere iz davnine,

Detinjem, čelu što bi sjaj vedrine Značenja pune, ali jedva znane Času tajanstva kada suton blame, Zalud me semo, tvoja obavime.

Da zvuk ti otmem, iz prošlog, živote, I trepetom da, dušo, uđem, u te, Uzalud rukom, po liri se glasim.

Krugom, vidika mladost mi se ote I slatka usta inih, doba ćute, 4 vreme raste za mnom. .. Ja se g651m. Prepep: Vasko POPA i ban, V. LALIĆ

je naslov „Znamenja na Slovenskem", a autor joj je poznati likovni istori-

čar dr Marijan Zadnikar. Neđavno po ,

javila se u Beogradđu sitna knjiga o krajputašima (R. V. Radičević: Plava linija života) koja je privukla opravdamo veliku pažnju. Ova Zadnikarova monografija „(gotovo 200 stranica teksta u kvartu, sa 165 Yeprodukcija obrađivanih zr:amenja, tj. prikazivanih objekata duž cele Sloveni je, od kojih je njih 64 reprodukovano preko cele stranice, a.ostali, njih 101, između teksta) predstavlja jedinstveni pokušai do danas ı Slovenaca. Aultovw je obišao čitavo pođručje Slovenije, prikupio mnoštvo građiva, mogli bismo reći, ostatke ostataka nekad vrlo nazvijene ruralne i sakralne, ali uglavnom nanodne pgraditeljske arhitekture. spomenike fotografisao, analizirao. ih, stilno i tipološki i prikazao njihov po« stannk i razvitak sve od 15. veka do. danas.

Pod naslovom „Sto let s Hamleton“ (Sto godina s Hamletom) objavljena je

ovih dana u izdanju Knjižnice Mesinog.

sledališča iz Ljubljane (sv. 26) vrlo zanimljiva zbirka eseja i kritika u vezi sa Šekspirovim „Hamletom“, kako je prevođen i prikazivan u Slovenaca. Ovo

su rađovi tridesetorice autora, đati hi=

storijskim redosledom, od prvog slovenačkog prevodioca „Hamleta“ Dragotina Šauperla pre gotovo stotinu so-. dina đo najmlađih, posleratnih lritjčara i režisera, Ovć tekstove prikupio je poznati dramaturški pregalac Dušam Monravec, pa znače vrlo pogodnu građu o Šekspirovnu jubileju. Neđavno objavljen je # prevođ knjige | Longworta Chambruna „Moj veliki prijateli Shakespeare“, dok će Slovenska matica uskoro štampati zbornik rasprava pod naslovom „Šekspir i Slovenci“,

Tone POTOKAR

uu = wam mu lile U a=—d- ı __Ž

|

:\)