Književne novine
vizije
Poslednja Nušićeva Karikatura
bornika bugarsko-jugoslovensicog
zbliženja u vreme između dva velika rata, novinar i karikaturista Kiril Bujuklijski došao je 1937. iz Soije u Beograd u želji da napravi veću kolekciju karikatura naših istaknutih ljudi, političara i umetnika, da bi posle priredio izložbu tih radova u pĐeograđu i Sofiji. -
Pošto smo bili stari poznanici, zamolio je mene da mu omogućim da karikira naše poznatije pisce, među kojima, na prvom mestu, Branislava Nušića. .
Nušić se u to vreme tek oporavljuo od prve veće bolesti. Nije još izlazio iz kuće. Jedva je ponešto pisao. Nerado je primao posete. Pogotovu one koje bi ga, ma u kojoj formi, mogle zamarafi.
Imajući to u viđu, javio sam se sada telefonom i zamolio ga da mas primi.
— Ne osećam se još „momački“, ali: kad su ı pitanju novinari, ne raogu vas odbiti. Izvolite odmah ako možete. Pola časa kasnije našli smo se u njegovoj, tek neđavno podignutoj Kkući, na početku Dedinja, u Sekspirovoj 1.
Tako je pre toga Kkarikirao stotine vaznih ljudi, Bujuklijski je, osećao sam, strahovao da li će se njegov sd svideti starom piscu, koji za Kkarika= turu, kao satiričar i humorista, sigur= no ima izuzetno istančano osećanje. Nisam se bolie osećao ni sam, Znao sam da ·se Nušiću retko kad svidela heka- karikatura; iako su ga crtali gc= fovo svi naši karikaturisti, od Bete Vukanović do Pjera Križanića, koji je već u to vreme imao izuzetno cenjeno ime kao karikaturista.
Zatekli smo Nušića u fotelji kraj telefona. Sa leve strane fotelje ležao je na štapu komplet jutarnjih listova. Sa desne, protezao se njegov poslovični beli angorski mačak. Okolo po zidovima bilo je sve na istom mestu kao i ranije kad bih ovamo dolazio; samo su s jedne strane sobe bile uklonjene neke njegove luspomene iz Makedonije, dok je kao naš konzul, u iurska vremena, služio tamo. Sad jc {u bio stavljen njegov radni sto. Na stolu je ležao otvoren rukopis njegovog najnovijeg komada „Vlast“, Koji je, na žalost, ostao nedovršem.
· Nušić je bio bled u licu, ali je iZgledao mnogo snažniji nego kad sani ga poslednji put video na istom. ovom mestu. Već je počeo i da se oblači. Imao je na nogama sobne patike. O-
J SRDAN OD «najistaknutijih bc-
Dukao je bio i pantalone, imao je belu košulju sa krutom kragnom i crnu lepti? mašnu. Bio je inače u kratkom sobnom sakou koji bi i ranije uvck nosio kad god bi bio kod kuće. Izbrijana lica, uređene frizure, dok je sedeo u fotelji, reklo bi se da se spremio da krene u „čaršiju“. Ali, čim se makao, bolest se još osećala. Inače, davao je utisak da je pomalo ravnc-
rary aa
POSLEDNJA NUŠIĆEVA. KARIKATURA dušan prema svemu što se oko njega događa. Ili, možda, bolje reći, pitao se u sebi da li će biti u stanju da izdrži do kraja ovu slikarsku „seansu“, koja nikad nije laka ni za model ni za slikara.
Posle prvih reči formalnosti OoMO upoznavanja, umesto da to učinimo mi, prešao je on na stvar.
— Pa, dobro, kolege, da popij"te ponešto... naravno, bez mene... i onda vadite svijetlo oružje... Valjda ste doneli što vam je potrebno za Crfanje. Ja vam ne mogu dati crtačiu mapu, davno sam išao u školu... ia... Ta... — rekao je i nasmejao se od stma, čini mi se prvi put tako puno i
glasno posle teške bolesti, u kojoj umalo, glavom, već tada nije platio.
— Imamo... — rekao sam.
— Vi hoćete da me karikirate? Dobro! Neće to biti ništa novo: da ljudi ieraju šegu s mojim nosem — kod mene vam je sve u nosu — ha, ha.., Čudan cincarski nos.. Šalim se i ja sa njim često...
Nušić je čitavog života bio „kivan“ na svoj kukasti, cincarski nos, i pra> vio bezbroj šala i na njegov račiun kao da je nečiji tuđi nos.
Poziranje je trajalo relativno kratKo, iako je Bujuklijski napravio dva crteža. Model je bio miran i zamišljen, a umetnik nervozan i hitar ·Tfako da je već posle nepunog sata Bujuklijski mogao pružiti Nušiću dve karikature.
— Evo dve, pa birajte ako vam se svidi jednu za vas lično. Na ovoj drugoj ima samo dva tri poteza više. Sve je inače isto...
Ne dižući se iz fotelje Nušić je iasano pružio ruku prema HwBujuklijskom i prihvatio crteže, razgledao ih i nasmešio se zadovoljno.
— Hvala vam,ovo sam ja! Da! — tc kao je više za sebe i polako počeo da se diže, ali ne tako lako, kao da je time hteo da da do znanja da je OVD maksimum koji je mogao sa svoje sirane da učini, i da sad treba da idemo što pre. .
I mi smo se zaista brzo oprostili a slavnim komeđiografom, ostfavljajući ga s jednom karikaturom u ruci, DO mome mišljenju, boliom ođ one koju smo mi poneli sa sobom za izložbu. Jer ona koja je ostala kod njega, bila je prvi crtež, i zato manango nieposrednija.
Karikatura je bila izložena iste godine na izložbi u Beograđu. Imala je velikog uspeha i kod kritike i kođ ptiblike. Do smrti Nušić ju je zadržao kraj sebe. Posle smrti njegova kći Gita Predić Nušić između pedesetinu drugih crteža i karikatura, koji su godinama visili na „zidovima radne scbe slavnog komediografa, a dauwamz se nalaze po muzejima, zadržala je jež dino ovu u svom domu, kao nešto izuzetno blisko i najsvežije što je ~ezuje za život i uspemenu na njenog velikog oca.
.
Siniša PAUNOVIC
Glumci i Nušićeve „Male novine“
OSLE IZLASKA iz zatvora u aprilu 1888. godine Branislav, Nušić se našao u teškoj i nezgodmoj situaciji. Osuđen zbog napada na kralja Milana, mlađi Nušić, iako je bio završio prava, nije se mogao nađati da će dobiti državnu službu. I zato je rado prihvatio ponudu beograd skih štampara Đoke Kimpanovića i Jefte Medicijana da „udruženim sSsnagama“ pokrenu nov list koji bi se i po sadržaju i po načinu izdavanja razlikovao od dokadanjih listova, „Tako su se jednog prolećnjeg dana te iste 1888. godine rodile „Male novine“, list Roji je baš zbog brzo stečene popularnosti godinu dana kasnije otkupio ptoslavljeni novinar Pera "Todorović. Gotovo svi tađanji listovi bili su partijski obojeni, tj. bili su glasila sve iji one stranke ili partijske grupe. NU” šićeve, pak, „Male novine“ bile su jedan od prvih listova koji je bio ra= merijen široj čitalačkoj publici bez cb= zira na njenu partijsku pripadnost (u podnaslovu je stajalo: „dnevni list za svakoga“). Osim toga, „Male novine &ua bile jedan od prvih listova koji se Đrodavao na broj (listovi su se oo prodavali po sistemu pronunera0b i koji je izlazio i posle praznika, biO tada nije bilo uobičajeno. ) Kao i „Smederevski glasnik“ Bio koji je nekoliko godina ranije Nu ie izdavao uz pomoć istoga štampar8 _ Đoke Kimpanovića), i »Male novii, su. bile zanimljiv i raznovrstan Le Nušić je oko sebe okupio Voje i sove: Mileta Pavlovića Krpu, Ješlu Ugričića i Pavla Marinkovića, ljude · koji su se i kasnijih godina ISU kao novinari i književnici (Nušić i gričić, ma primer, bili su pa Ovog veka dugo godina saradnici Pod litike“). „Male novine“ su imale Za Fe rubrike „s naslovima i podnas!ovima“, ali se najviše pažnje po i njalo dvema rubrikama: ULJA E novosti“ i „Prosveta“. Sećajući E dana Nušić je kasnije ,pred smrt, pisao o tome sledeće: . :ı „Glavna naša briga bila je a gradske novosti“. Ta rubrika 5č je sta najradije čitala i predratni BOčae listovi vrlo mnogo negovali. . duša reporter za dnevne vesti bio # 0 redakcije. Valjalo nam Je dak CO više dnevnih vesti i mi 5mo ih O šiao pribirali: svaki od nas četvorice A nova redakcije bio je dužan da - ie jednu vest i da izmisli jednu. 508 već bilo osam vesti, a ako padne
KNJIŽBVNE NOVINE
nešto i sa strane, utoliko bolje, Da bismo u pogledu dnevnih vesti bili šio obilatiji, istakli smo na Velikoj školi cedulju po kojoj svaku dnevnu vest plaćamo 0,50 para dinarskih. To nije bila dobra mera, jer smo bili pretrpani lažnim vestima, zbog kojih smo imali i neprilike s publikom.“ Bez sumnje, Nušić, kada o ovome govori, preteruje. No, činjenica je da
BRANISLAV NUŠIĆ
su „Male novine“ zaista donosile do-
sta vesti sa Velike škole, naročiic |] radu pojedinih studentskih društava i organizacija („Pobraiim-~
stvo“, „Obilić“, „Daničić“ i dr.).. Al, osim ovoga, „Male novine“ su imalc gotovo svakodnevno rubriku „Prosvcta“ (Književnost — umetnost — Nnauka), na kojoj je sigurno sarađivao i sum urednik,
Već u to vreme Nušić.se dosta interesovao za pozorište. Kao što je pcznato, bio je već napisao dve komedije „Narodni poslanik“ i „Proteknjla“, od kojih je prva već 5—6 godina čekala na prikazivanje, jer je tadanja uprava beogradskog Narodnog pozovišta nije htela (tačnije: nije smeia) izneti na pozornicu. Štaviše, na javnoj besedi, održanoj 27. marta te ıste godine, upravnik Pozorišta Milorad P. Šapčanin javno je izrazio nezalovoljstvo što se u Nušićevom komadu
„vređaju poslanici i članovi Vlade'. Ne slažući se sa takvom repertoar skom politikom, Nušić je vrlo česio u „Malim novinama“ pretresao i napadao rad uprave Narodnog pozorišta, pa je čak u svom listu objavio i Ibzenov komad „Narodni neprijaftelj“ samo zato što ga je uprava skinula s repertoara.
U svojim napisima o Narodnom pozorištu naročito je bio oštar Pavle Marinković. On je napadao sve odreda: i repertoarsku politiku, i već poznate glumce pa i glumački podmindak. Marinković je s naročitim omalovažavanjem pisao o tada mladoj glumici Nigrinovoj, koja, po njemu, nije umela čak ni srpski da govori. No, nisu bolje prolazili ni fakvi glumci 'ao što su tada bili Cvetić, Dinulo-
'vić, Čiča Ilija, Grgurova i dr.
Glumcima se, naravno, takvo bisanje „Malih novina“ nije dopadalo i oni su smišljali kako da se osvete pozorinim recenzentima ovoga lista. 1, mora 'se priznati, uspeli su u tome. T to veoma originalno i đuhovito! Evo koko je to bilo.
Tih dana na repertoaru Narodnog pozorišta bila je komedija „Trikoš i 'Kakole“, koja je punila kuću, ali ie često spominjana u napisima „Malih novina“. Na predstavi ovog komada, nadržanoj 5. septembra 1888. godine, u frećem činu Trikoš (Čiča Ilija) upitao ie Kakola (Dinulovića) čime se zamma, Ovaj se malo zamislio a zatim s naročitom infonacijom, podražavajući govor Pavla Marinkovića, izdeklamc=vao: „Povtoravam filozofiju (aluzije na „duge“ studije Marinkovića — primedba D. V.), prevodim s francuskog i pišem pozorišne kritike u male novine“. !
Dobar deo. publike mije ni osetio da to nisu reči iz komađa, ali oni koji su seđeli u novinarskoj i glum:učRoj loži, i oni na koje se to odnosiio, odmah su shvatili i osetili ubod ove žaoke, Publika se smejala i ne sluteći da je to bila drastična, ali i pravedna i duhovita osveta gluma= ca. Uzalud su „Male novine“ (u bro ju 157 od 7. septembra) o ovom „bezobrazluku u pozorišnoj dvorani“ s gnušanjem Ppisale, dosetka glumaca je uspela, te su Nušićeve „Male no= vine“ o glumcima i predstavama Narodnog pozorišta kasnije pisale s vi-
. še pažnje i hvale.
Dragoljub VLATKOVIC
lirika u prevodu
MIHAIL SVJETLOV
CITAVU EPOHU sovjetske poezije oličavao je i za pisce i za čitaoce Mihail Arkađijevič Svjetlov, koji je umro 28. septembra ove godine, posle duge bolesti, u šezdeset đrugoj godini života,.
— On će uvek biti prisutan u svakom danu našeg pesništva... — rečeno je u jedđnom od mnogobrojnih mekroloških tekstova o ovom znamenitom i izvanredno omiljenom poeti, jarko talentovanom, muaštovitom, kroz đecenije prijemčivom- za revolucionarnu, čovečnu viziju. Njegovi stihovi, katkad protkani vibraninim „„svjetlovskim“ humorom — čak na sopstveni račun, — đeluju kao osobema poetska otkrića u znaku međusobnog prožimanja motiva revolucije 1 mladđo-
sti,
Trodđuhovljeni, osavrememjeni, revolucionarni romantizam Svjetlovijeva opusa ova plotio se u nizu pesama, od kojih je maje slavnija „Granađa“ (1926), u stvari mala DO» ema. Vlađimir Majakovski smatrao je „Granađu“ jednim ođ najuspelijih ostvarenja sovjetskog pesništva — i čitao to delo Mihaila Svjetlova na svojim turnejama po Sovjetskom Savezu, maporedo sa sopstvenim stihovima. „Granađa“, „Dvojica“, „Gozba“, „Živi junaci“, „Starica“, „Pesma. o Kahovki“ i mnogi drugi Svjetlovljevi tekstovi već ođavno spađaju u posleoktobarsku rusku klasiku na pođručju pesništva.
Mihail Svjetlov rođen u Jekaterinoslavu (đanas Dnjepropetrovsk), u zanatlijskoj porođici. Za vreme građanskoE rata, 1920, stu= pio je kao dobrovoljac u Crvenu armiju. Demobilisan je 1922, a iste godine izišla je u Harkovu prva Svjetlovljeva zbirka stihova „Sine“. Kao već priznat pesnik, Mihail Arkadijevič je 1927. i 1928. godine studirao književnost i umetnost ma Moskovskom univerzitetu. Za vreme prošlog rata major Miša Svjetlov, ratni dopisnik, stvorio je svoju veoma popularnu, bezbroj puta preštampanu poemu „Italijan“ i poemu „Dvađesetosmo-
STARICA
rica“., Na ratnim motivima je zasnovano i Svjetlovljevo dramsko delo „Branđenburška kapija“.
Sovjetski pesnici raznih generacija, počev ođ Pavela Antokoljskog, Vere Inber, Aleksandra Bezimenskog itd. đo mlađog Andreja Voznesenskog, odđazvali su se ma vest o Svjetlovljevoj smrti napisima u kojima is» tiču đa je ovo vrlo težak, nenađoknadiv gubitak. Pimen Pančenko kaže da je za njega Mihaii Svjetlov bio nađasve čovečan čoveMk, vitez poezije i dobrote.
rukčije vam, je đamas čak tle pod nogom. Takvo je ovo doba: nigde čovek da se žakopiti. Mekad su ljudi Yadili zajedno s bogom, A sad vele: bez toga lakše će nam biti.
Starice draga! Vidim, za razgovor društva memate. Kao pesnik meki, miste za ovu pešačku vrevu.
AA ja se malo plašim, kad, vidim, da se spremate
Zna prelaz preko Neveskoga — s desne strame ma le
Znam, u starosti cemi se parica svaka, No zar tramvaj me vozi skoro badava? Na Vasiljeosko — samo za sedam kopejaka, 4. ža deset — da te od vožnje zaboli glava.
Jutro mi oduze prepravka stihopa meminobna. Honorar već primih za ovo malo pesničke građe. Evo. ga. Uzmete, Marija Ivanovna...
Seđam -kopejaka za vožnju. Ostalo — da vam se mađe.
PA. 4JWA NW 2 Gabi. QOajy|,C s
Druže! Crvenih, statua. baja, Pesniče topova i bojnih uragama, Oprosti: ja žalim svaku žemu staru, No to mi je, veruj, jeđina mama.
1927.
GRANADA
2: konjički juriš
I lagani hod
Prigrlismo pesmu
Ko rođeni rod.
Ah, „Jabuko“ maša,
Pesmice bodra,
O tebi još zbori
Sva stepa modra.
No drukčiju pesmu, Njen dozip i čaT,
U borbu ponese
Na sedlu druga”. Za rodne vidike Evo mu voja: „Granado, Granado, Granađo moja!“
Tu pesmicu, momče napamet znalo... Do špoamskoga bola Što mu je stalo? Ti, Harkove, reci, Zbori, Hersone, Otkad li španski Pesme vam, ž»Done?
Hej, Ukrajino, Sama bokaži
Kapu Ševčenka
U tvojoj Yaži...
E, otkuda, druže, Ta pesma tvoja: „Gyanađo, Gyanađo, Granado moja“?
“4 mlađom sanjaYu Reč sporo klizi: : „Ja mađoh Granadu, Brate, u knjiži.
Da imena krasmog, Divota i sjaj!
TI ta je Granada Srez Španije, maj".
„Pa ođoh od Kuće
%. borbu, u plam, Da zemlžu seljaktu Granadskome dam. 59e mile pozđyavljam: U» jeku boja: „Granađo, Gyamado, Granado moja!“
Valja mam, učiti Kasom, galopom, Gramatiku bitke, Razgovor s topom. Konj se umorio,
Jureći stepom,
Pod suncem, plamenim, U mraku slepom.
Drvrž gudalo patnji, Zategni strune, Da „Jabuka“ maša Po stepi grume.
Čuj, druže, gde li je Ta pesma tvoja: „Granađo, Gryanado, Gryanađo moja“?
Gle, mjegovo sedlo Prazo je sada! Zlim, hicem, pogođen Na tle on pada.
Ja »bidim: nad lešem Mešec, ko iz sna... A usne, već mrtve, Šapnuše: „Grana...“
Daleko, u maglu,
U nedogled sib,
Ode sa drugaYom
I zvuk pesme živ.
I nema otađa
S tom besmom spoja" „Granađo, Granado, Granađo moja!“
Ne viđe naš ođred Šta se s borcem žbi... „Jabuku“ su složno Otpevali sbi.
TI tek onda skliznu, Tiho, sve tiše
Na somot smiraja Suzica kiše.
Sijaset pesama Život Yyazdaje... Pa za» zbog jedme Bol da nam traje? Da, mani se jađa I mespokoja... „Gryanado, Gryanado, Granađo moja!“ 1926.
. Preveo Dao TAHAROV